Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko deset godina, ističući da je prvostepena presuda doneta tek nakon skoro osam godina. Pravično zadovoljenje je ostvareno objavljivanjem odluke, jer naknada štete nije tražena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Smilje Vučić iz Pirota, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Smilje Vučić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Pirotu u predmetu P1. 279/03, kasnije pred Osnovnim sudom u Pirotu u predmetu P1. 2386/11, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Smilja Vučić iz Pirota je, 19. jula 2013. godine , podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 952/12 od 13. maja 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1 . Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Ustavna žalba je izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda kojom je odbijena revizija podnositeljke ustavne žalbe izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 638/12 od 31. jula 2012. godine, a kojom je pravnosnažno odbijen njen tužbeni zahtev radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa i naknade štete. U ustavnoj žalbi se navodi da su podnositeljki povređena ustavna prava na pravično suđenje i jednaku zaštitu prava kada je osporenom presudom potvrđeno rešenje kojim joj je otkazan ugovor o radu, iako je to rešenje u svemu protivzakonito, što se u ustavnoj žalbi bliže obrazlaže. Takođe se navodi da je parnični postupak u kome je doneta osporena presuda trajao više od deset godina, što je suprotno odredbama člana 435. Zakona o parničnom postupku i člana 122. stav 3. Zakona o radu, čime je povređeno pravo podnositeljke na suđenje u razumnom roku. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava podnositeljke, poništi osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda i naloži tome sudu da ponovo odluči o reviziji podnositeljke, da naloži da se podnositeljki isplati šteta koju trpi zbog neisplaćenih zarada za period od 27. februara 2003. do 30. septembra 2011. godine, kao i svi troškovi parničnog postupka, koje će specificirati u zahtevu za naknadu štete i dostaviti Komisiji za naknadu štete, kao i da svoju odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“. Iz navedenog, Ustavni sud je zaključio da podnositeljka nije stavila zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, već je istakla zahtev za naknadu materijalne štete u visini tužbenog zahteva o kome je odlučeno osporenom presudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Pirotu P1. 2386/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Podnositeljka ustavne žalbe je 13. marta 2003. godine Opštinskom sudu u Pirotu podnela tužbu protiv tuženog Javnog preduzeća „Komunalac“ iz Pirota, radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa i naknade štete u visini izgubljene zarade, koja je zavedena pod brojem P1. 279/03.

Opštinski sud u Pirotu je 15. septembra 2008. godine doneo rešenje da se obnove izgubljeni spisi predmeta P1. 279/03.

Iz spisa koji se nalaze u predmetu, proizlazi da je prvostepeni sud do obnavljanja spisa, saslušao tužilju u svojstvu svedoka i saslušao svedoka V. G, te da je odredio veštačenje putem sudskog veštaka finansijske struke S. T. na okolnost da li je tužilja u svom radu načinila manjak tuženom i utvrđivanja visine manjka za period od 21. decembra 2001. do 14. februara 2003. godine.

Veštak je nalaz i mišljenje dostavio prvostepenom sudu 14. oktobra 2005. godine.

Na ročištu 14. decembra 2006. godine ponovo je saslušana tužilja, svedok V. G. i određeno saslušanje veštaka.

Tužilja je u podnesku od 25. decembra 2006. godine iznela primedbe na nalaz veštaka, a veštak je 27. aprila 2007. godine dostavio dopunu svog nalaza i mišljenja.

Na ročištu održanom 4. oktobra 2007. godine, na predlog tužilje, određeno je novo veštačenje putem Udruženja sudskih veštaka u Nišu (u daljem tekstu: Udruženje), a dopisom od 22. oktobra 2007. godine, tužilja je obavestila prvostepeni sud o adresi Udruženja.

Dopisom od 1. aprila 2008. godine Udruženje je obavestilo Opštinski sud u Pirotu da je spise predmeta vratilo dopisom broj 01-44/2007 od 26. novembra 2007. godine, a sud je 15. septembra 2008. godine doneo navedeno rešenje o obnavljanju spisa.

Na ročištu održanom 17. decembra 2008. godine, rasprava je počela iznova pred novim postupajućim sudijom i određeno je novo finansijsko veštačenje putem Udruženja.

Nakon upoznavanja sa dopisom Udruženja od 13. januara 2009. godine u vezi sa naknadom za veštačenje, punomoćnik tužilje je na ročištu održanom 12. februara 2009. godine predložio da se umesto tog veštačenja sačeka ishod dopunskog veštačenja u krivičnom postupku koji se vodio protiv tužilje i preuzeo obavezu da o obavljenom veštačenju u krivičnom postupku obavesti sud, te je odlučeno da će po dobijanju nalaza biti zakazano novo ročište.

Naredno ročište 1. septembra 2010. godine, pred novim postupajućim sudijom, odloženo je na predlog punomoćnika tužilje do okončanja krivičnog postupka koji se vodi protiv tužilje, „jer od ishoda postupka zavisi da li će precizirati tužbeni zahtev i kako“. Sledeće ročište 13. oktobra 2010. godine je takođe odloženo na predlog punomoćnika tužilje „do stava tuženog u krivičnom predmetu koji se vodi protiv tužilje“ i naloženo je punomoćniku tužilje da precizira tužbeni zahtev.

Nakon toga, održana su tri ročišta (10. novembra, 1. decembra i 15. decembra 2010. godine) i zaključena je glavna rasprava. Tužilja je podneskom od 30. novembra 2010. godine precizirala tužbeni zahtev.

Osnovni sud u Pirotu je presudom P. 17/10 (2003) od 15. decembra 2010. godine odbio tužbeni zahtev tužilje da se poništi rešenje direktora tuženog JP „Komunalac“ iz Pirota broj 204/1 od 25. februara 2003. godine i tuženom naloži da tužilju vrati na rad, na poslove blagajnika za naplatu računa, kao i da joj prizna sva prava iz radnog odnosa i odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove. Presuda je dostavljena punomoćniku tužilje 8. aprila 2011. godine.

Protiv navedene prvostepene presude tužilja je izjavila žalbu 18. aprila 2011. godine.

Apelacioni sud u Nišu je rešenjem Gž1. 1231/11 od 21. juna 2011. godine ukinuo ožalbenu presudu i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje, jer je našao da je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno, zbog čega se presuda ne može ispitati ni sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava.

U ponovnom prvostepenom postupku, zakazana su i održana tri ročišta (7. septembra, 2. novembra i 14. decembra 2011. godine) i izvedeno je finansijsko veštačenje putem veštaka M. B, radi obračuna naknade koja pripada tužilji po osnovu rada i u vezi sa radom.

Osnovni sud u Pirotu je presudom P1. 2386/11 od 14. decembra 2011. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev da se poništi rešenje direktora tuženog JP „Komunalac“ iz Pirota broj 204/1 od 25. februara 2003. godine i tuženom naloži da tužilju vrati na rad, na poslove blagajnika za naplatu računa, kao i da joj prizna sva prava iz radnog odnosa i prava na osnovu rada, a na ime naknade zbog neisplaćene zarade za period od 27. februara 2003. do 30. septembra 2011. godine u iznosima kao u izreci presude i odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove. Presuda je dostavljena punomoćniku tužilje 22. februara 2012. godine.

Protiv navedene prvostepene presude, tužilja je podnela žalbu 2. marta 2012. godine.

Apelacioni sud u Nišu je, presudom Gž1. 638/12 od 31. jula 2012. godine, odbio žalbu tužilje i potvrdio ožalbenu presudu Osnovnog suda u Pirotu P1. 2386/11 od 14. decembra 2011. godine.

Tužilja je protiv navedene presude Apelacionog suda u Nišu izjavila reviziju12. septembra 2012. godine.

Vrhovni kasacioni sud je, osporenom presudom Rev2. 952/12 od 13. maja 2013. godine, odbio kao neosnovanu reviziju tužilje protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 638/12 od 31. jula 2012. godine. Revizijska presuda je dostavljena punomoćniku tužilje 20. juna 2013. godine.

U obrazloženju osporene revizijske presude se, pored ostalog, navodi: da u postupku nije učinjena povreda odredaba Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti povreda na koju se revizijom ukazuje; da je prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja bila u radnom odnosu kod tuženog, raspoređena na radno mesto blagajnika za naplatu računa na osnovu ugovora o radu broj 22/02 od 31. jula 2002. godine; da je na osnovu pismenog uputstva neposrednog rukovodioca, nakon sistematizacije, tužilja prema sopstvenom izboru raspoređena na poslove blagajnika blagajne računa, na kom radnom mestu se ne radi sa strankama, niti ima kontakt sa novcem; da je u decembru 2002. godine od naplaćenih računa, bez ičijeg znanja, za lične potrebe uzela 6.000,00 dinara, o čemu je 27. januara 2003. godine obavestila svog šefa; da joj je osporenim rešenjem broj 204/1 od 25. februara 2003. godine otkazan ugovor o radu, zbog povrede radne obaveze utvrđene članom 22. ugovora o radu i članom 44. Opšteg kolektivnog ugovora; da je donošenju ovog rešenja prethodilo izjašnjenje tužilje o učinjenoj povredi i sprovođenje disciplinskog postupka, o čemu je obavešten i sindikat; da su imajući u vidu tako utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su kao neosnovan odbili tužbeni zahtev; da je odredbom člana 101. stav 1. tačka 3. Zakona o radu („Službeni glasnik RS", broj 70/01, sa izmenama), koji se u ovom slučaju primenjuje s obzirom na datum donošenja osporenog rešenja, propisano da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene ugovorom o radu; da prema članu 22. ugovora o radu, zaposlenom prestaje radni odnos otkazom ugovora o radu od strane poslodavca na osnovu člana 101. stav 1. tač. 3) i 4) Zakona o radu, ako svojom krivicom učini povrede radnih obaveza navedenih u tom članu, između ostalog, ukoliko nezakonito, necelishodno ili neodgovorno raspolaže ili koristi sredstva rada; da je kod nesporne činjenice da je tužilja za lične potrebe uzela iznos od 6.000,00 dinara iz naplaćenih računa, o čemu je naknadno obavestila neposrednog rukovodioca, pravilna ocena nižestepenih sudova da je tužbeni zahtev neosnovan, a osporena odluka o otkazu ugovora o radu tužilji zakonita; da je t užilja takvim svojim ponašanjem učinila povredu radnih obaveza propisanih ugovorom o radu, tako što je nezakonito, necelishodno i neodgovorno raspolagala i koristila sredstva rada na opisani način; da kako se o tome i izjasnila ne negirajući da je novac pozajmila iz blagajne bez odobrenja, pravilno je u postupku u svemu postupljeno po Zakonu o radu važećem u vreme otkaza ugovora o radu, a okolnost što je vođen disciplinski postupak pre donošenja osporenog rešenja je bez značaja za njegovu zakonitost; da je imajući u vidu da je nesporna činjenica da je tužilja u decembru 2002. godine uzela novac iz blagajne i da je o tome obavestila šefa 27. januara 2003. godine, neosnovano ukazivanje u reviziji da nije utvrđeno vreme kada je povreda učinjena; da to dalje podrazumeva da je tužilji otkazan ugovor o radu u roku predviđenom odredbom člana 104. stav 1. Zakona o radu; da je, kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u izreci, na osnovu odredbe člana 405. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10 .); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434 .).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", broj 125/04), koji se primenjivao u ovom postupku od 23 . februara 2005. godine, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku , kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

Odredbom člana 122. stav 3. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01) je bilo propisano da se spor o povredi prava zaposlenog pra vnosnažno okončava pred nadležnim sudom u roku od šest meseci od dana pokretanja spora. Istovetna odredba sadržana je i u članu 195. stav 3. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe kojima se ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe pokrenula parnični postupak podnošenjem tužbe , 13. marta 2003. godine, a da je postupak okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda, 13. maja 2013. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak trajao deset godina i dva meseca, što znači da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja parničnog postupka prihvaćenih u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, činjenična i pravna pitanja o kojima je nadležni sud trebalo da se izjasni, kao i sprovedeni dokazni postupak, u kome je sud izveo dokaze čitanjem obimne dokumentacije, izvođenjem dva finansijska veštačenja, saslušanjem sudskog veštaka, jednog svedoka i tužilje u svojstvu svedoka, ne mogu biti opravdanje za ovako dugo trajanje parničnog postupka.

Ustavni sud je takođe ocenio da je predmet spora nesumnjivo bio od velikog značaja za podnositeljku ustavne žalbe, budući da se radilo o sporu povodom prestanka radnog odnosa.

Ustavni sud je zatim utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe takođe u određenoj meri doprinela dužem trajanju parničnog postupka. Naime, punomoćnik podnositeljke je na ročištu 12. februara 2009. godine predložio da se umesto predloženog veštačenja putem Udruženja sačekaju rezultati veštačenja u krivičnom postupku, a zatim su na njegov predlog odložena naredna ročišta 1. septembra i 13. oktobra 2010. godine, što znači da na predlog podnositeljke prvostepeni sud nije postupao godinu i devet meseci.

Ocenjujući postupanje suda u osporenom postupku, Ustavni sud je našao da je odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju predmetnog parničnog postupka dao nadležni, i to, pre svega, prvostepeni sud. Naime, bez obzira na navedeni doprinos podnositeljke ustavne žalbe trajanju postupka, okolnost da je prva prvostepena presuda u ovom sporu doneta posle sedam godina i devet meseci od podnošenja tužbe nalaže da se utvrdi postojanje povrede prava na suđenje u razumnom roku, iako su nakon donošenja navedene presude nadležni sudovi efikasno postupali. Naime, ovde se radilo o radnom statusnom sporu, koji je po svojoj prirodi hitan, a složenost spora i sprovedeni dokazni postupak, kao što je navedeno, ne mogu opravdati njegovo ovako dugo trajanje.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Pirotu u predmetu P1. 279/03, kasnije pred Osnovnim sudom u Pirotu u predmetu P1. 2386/11, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), u tom delu ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

S obzirom na to da podnositeljka nije postavila zahtev za naknadu neimovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava ostvaruje utvrđenjem povrede prava. Ustavni sud je, takođe, odlučio da se u cilju pravičnog zadovoljenja podnositeljke ova odluka objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, kao u tački 2. izreke.

6. U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na to da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 952/12 od 13. maja 2013. godine povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi navod o povredi prava podnositeljke na pravično suđenje zasniva na navodima koje je podnositeljka iznosila kako u prvostepenom parničnom postupku, tako i u žalbi protiv drugostepene presude i izjavljenoj reviziji, o kojima su se izjasnili nadležni sudovi u obrazloženju svojih odluka. Po oceni Ustavnog suda, Vrhovni kasacioni sud je, kao i prvostepeni i drugostepeni sud, dao dovoljne, jasne i argumentovane razloge za svoju odluku, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra arbitrernim, niti proizvoljnim. Stoga je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži razloge koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda označ enog ustavnog prava podnositeljke, već se njima u suštini traži od Ustavnog suda da kao „nadrevizijski“ parnični sud još jednom oceni zakonitost osporene presude .

U vezi sa navodom podnositeljke da joj je osporenom presudom povređeno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka ustavne žalbe nije dostavila dokaze da su sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili drugačije odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, što bi predstavljalo uslov da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima, te je Sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi navedenog ustavnog prava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u odnosu na povredu prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42 b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik PC", broj 103/13 ), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti