Odluka Ustavnog suda o naknadi štete za izgubljenu zaradu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu ratnog vojnog invalida, ukinuo presudu Apelacionog suda i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Pogrešno je umanjena naknada materijalne štete (izgubljena zarada) za iznos nematerijalne štete (lična invalidnina), što je proizvoljna primena prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5977/2011
11.07.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Jovana Opačića iz Sombora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Jovana Opačića i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 10666/10 od 28. septembra 2011. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 10666/10 od 28. septembra 2011. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 2826/10 od 30. avgusta 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jovan Opačić iz Sombora je 25. novembra 2011. godine, preko punomoćnika Branimira Ilića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 10666/10 od 28. septembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da osporena drugostepena presuda predstavlja primer očiglednog kršenja Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, jer je Apelacioni sud u Novom Sadu utvrdio propust na strani podnosioca zbog toga što nije ostvario prava koja su mu zakonom i drugim propisima priznata, na koji način je, navodno, doprineo da šteta bude veća nego što bi inače bila, te iz razloga što nijednom oštećenom licu do sada, koje se nalazilo u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, tužbeni zahtev nije odbijen; da je drugostepenom sudu moralo biti poznato da lična invalidnina predstavlja vid nematerijalne štete, tačnije naknadu ratnim vojnim invalidima za duševne bolove koje trpe zbog ranjavanja; da je izgubljena zarada oblik materijalne štete, zbog čega se ne može umanjiti za iznos naknade koji bi podnosilac ostvario na ime lične invalidnine; da je drugostepeni sud, takođe, zaključio da je podnosilac, na osnovu Uredbe o materijalnom obezbeđenju i drugim pravima boraca, ratnih vojnih invalida i civilnih invalida rata, mogao da ostvari pravo na novčanu naknadu, kao nezaposleni ratni vojni invalid, ali da tu mogućnost nije iskoristio, na koji način je dodatno doprineo da šteta od invalidnosti bude veća; da je drugostepeni sud prevideo odredbu člana 1. stav 2. navedene uredbe, po kojoj građani iz drugih republika pravo na ovu naknadu ostvaruju samo kao izbeglice koje imaju boravište u Srbiji; da je podnosilac, kao građanin Republike Hrvatske, status izbeglice u Republici Srbiji dobio 2. juna 1998. godine, iz kog razloga je pravo na predmetnu novčanu naknadu mogao da ostvari samo posle tog datuma; da je zbog napred iznetih okolnosti, drugostepeni sud bio u obavezi da tužbeni zahtev podnosioca usvoji makar za period u kome podnosilac nije mogao da ostvari pravo na novčanu naknadu, a ne da ga u celini odbije kao neosnovan; da je pogrešna i ocena drugostepenog suda da se podnosilac tokom čitavog perioda iz tužbe držao pasivno, odnosno da nije ništa činio kako bi ostvario i koristio prava koja mu pripadaju, s obzirom na to da je podnosilac već 13. maja 1992. godine podneo zahtev za priznavanje svojstva ratnog vojnog invalida, a koja činjenica se može videti u obrazloženju rešenja Odeljenja za društvene delatnosti Opštine Sombor od 3. oktobra 2005. godine, na koje se drugostepeni sud poziva u osporenoj presudi; da osporena drugostepena presuda dovodi podnosioca u nejednak položaj u odnosu na druga oštećena lica koja su sa identičnim zahtevima uspevali i kod Apelacionog suda u Novom Sadu i kod Apelacionog suda u Beogradu.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu drugostepenu presudu.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporenu presudu i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 2826/10 od 30. avgusta 2010. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca Jovana Opačića iz Sombora, ovde podnosioca ustavne žalbe, te je tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane – VP 5003 Novi Sad obavezana da tužiocu, na ime naknade materijalne štete zbog izgubljene zarade u visini prosečne mesečne zarade (neto) KV radnika u Republici Srbiji, za period od 3. aprila 1992. do 1. septembra 2005. godine, isplati ukupan iznos od 531.401 dinara, sa zateznom kamatom na svaki pojedinačno opredeljen mesečni iznos naknade, počev od dospelosti do konačne isplate. U obrazloženju prvostepene presude se, pored ostalog, navodi: da je tužilac, kao pripadnik vojnih oružanih snaga SFRJ, učestvovao u ratnim dejstvima na teritoriji Republike Hrvatske, u reonu Blanka, pod komandom VP 5003 Novi Sad; da je 3. aprila 1992. godine tužilac ranjen u prvoj liniji odbrane puščanim mecima, sa više prostrelnih i ustrelnih rana; da je kod tužioca, usled zadobijenih povreda i psihičkog stanja u kome se našao zbog ranjavanja, nastupio gubitak radne sposobnosti od 100%, koje postoji i danas; da je pravnosnažnom presudom P. 588/97 tužena obavezana da tužiocu nadoknadi nematerijalnu štetu po svim vidovima; da je tužilac nakon ranjavanja živeo sa svojim roditeljima u Belom Manastiru sve do 1997. godine, kada su se svi zajedno preselili u mesto Sonta kod Apatina; da su u početku svi imali status izbeglica; da je tužilac od 1998. godine državljanin Republike Srbije, a 31. marta 1999. godine je dobio ličnu kartu; da se 2005. godine preselio u Sombor, gde se 17. avgusta 2005. godine prijavio Nacionalnoj službi za zapošljavanje, kod koje i dalje ima status nezaposlenog lica; da u periodu od 1997. godine do 2005. godine tužilac nikada nije bio prijavljen na evidenciji nezaposlenih lica i nije bio korisnik novčane naknade po osnovu nezaposlenosti; da od ranjavanja nigde nije radio, niti je ostvarivao bilo kakvu zaradu, s obzirom na to da je u toku celog perioda bio 100% radno nesposoban; da je rešenjem Pokrajinskog sekretarijata za zdravstvo i socijalnu politiku broj 107-580-01002/2005-03 od 9. novembra 2005. godine delimično poništeno rešenje Odeljenja za društvene delatnosti opštinske uprave opštine Sombor broj 580-466/1998-VI od 3. oktobra 2005. godine, te je tužiocu priznat status ratnog vojnog invalida i trajno je razvrstan u drugu grupu sa 100% invaliditeta, sa ličnom invalidninom u visini od 73% od osnova, počev od 1. novembra 1998. godine pa nadalje, dok ispunjava zakonom propisane uslove; da je rešenjem Odeljenja za društvene delatnosti opštinske uprave opštine Sombor broj 580-240/2005- VI od 5. decembra 2005. godine tužiocu, kao ratnom vojnom invalidu, priznato pravo na naknadu za vreme nezaposlenosti u visini prosečne neto zarade u Republici Srbiji iz prethodnog meseca, počev od 1. septembra 2005. godine pa dok postoje zakonski uslovi; da je, saglasno članu 195. Zakona o obligacionim odnosima, odgovorno lice dužno da nadoknadi štetu licu kome je zbog teške telesne povrede i narušenja zdravlja radna sposobnost potpuno ili delimično smanjena, ako povređeni zbog toga trpi štetu u vidu izgubljene ili smanjene zarade; da imajući u vidu da je u toku postupka utvrđeno da je tužilac usled štetnog događaja za koji tužena odgovara po principu objektivne odgovornosti postao 100% radno nesposoban, zbog čega nije mogao da ostvaruje zaradu, tužena je dužna da mu nadoknadi materijalnu štetu koja se ogleda u izgubljenoj zaradi, koju tužilac nije mogao da ostvaruje kao KV radnik u periodu od 3. aprila 1992. godine do 1. septembra 2005. godine, kada je ostvario pravo na novčanu naknadu po osnovu nezaposlenosti; da je iz navedenih razloga sud dosudio tužiocu iznose navedene u izreci presude, koji predstavljaju izgubljenu zaradu tužioca iskazanu u visini mesečne neto zarade KV radnika u Republici Srbiji; da je na tuženoj bio teret dokazivanja koliko bi tužilac primio na ime novčane naknade da se ranije prijavio Nacionalnoj službi za zapošljavanje, međutim da tužena nije predlagala dokaze na tu okolnost.

Odlučujući o žalbi tužene, Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 10666/10 od 28. septembra 2011. godine preinačio presudu Osnovnog suda u Novom Sadu P. 2826/10 od 30. avgusta 2010. godine i tužbeni zahtev tužioca u celini odbio kao neosnovan. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud pravilno zaključio da tužilac, u smislu člana 155. Zakona o obligacionim odnosima, trpi materijalnu štetu u vidu izgubljene zarade, za koju po principu objektivne odgovornosti, na osnovu čl. 173. i 174. istog zakona, odgovara tužena; da iz navedenog proizlazi da osnov tužiočevog potraživanja nije sporan, već da je sporna njegova visina; da izgubljenu zaradu tužioca za period od 3. aprila 1992. godine do 1. septembra 2005. godine predstavlja iznos od 100% od prosečne neto zarade u privredi Republike Srbije koju bi tužilac ostvario kao kvalifikovani radnik, ali da taj iznos treba umanjiti za iznose naknade koji bi tužiocu pripali na ime lične invalidnine, kao i za iznose koje bi tužilac ostvario kao nezaposleni ratni vojni invalid, da ih je tražio; da su, na osnovu Uredbe o materijalnom obezbeđenju i drugim pravima boraca, ratnih vojnih invalida i civilnih invalida rata iz oružanih akcija posle 17. avgusta 1990. godine, koja je važila u vreme povređivanja tužioca, ratni vojni invalidi imali pravo na dopunsku ličnu invalidninu u određenom procentu od prosečne neto zarade po zaposlenom u privredi republike (član 3a), dok su ratni vojni invalidi koji nisu u radnom odnosu imali pravo na novčanu naknadu po osnovu nezaposlenosti, u visini prosečne neto zarade po zaposlenom u privredi republike (član 3b); da je i Zakon o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca iz 1998. godine priznavao ratnim vojnim invalidima, kao osnovna prava, pravo na ličnu invalidninu u određenom procentu od osnova (član 29.) i pravo na naknadu za vreme nezaposlenosti u visini prosečne neto zarade u SRJ (član 51.); da je tužiocu, rešenjem nadležnog upravnog organa od 9. novembra 2005. godine, svojstvo ratnog vojnog invalida II grupe sa 100% invaliditeta i pravo na ličnu invalidninu na osnovu pomenutog zakona, priznato počev od 1. novembra 1998. godine pa nadalje, dok za to postoje uslovi; da tužilac, međutim, nije preduzimao bilo kakvu radnju kako bi realizovao i koristio stečeno pravo na ličnu invalidninu i pravo na novčanu naknadu kao nezaposleni ratni vojni invalid u periodu od povređivanja do stupanja na snagu Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca (15. maj 1998. godine); da tužilac nije preduzimao ništa kako bi mu po ranijim zakonskim propisima bio priznat status ratnog vojnog invalida, a u cilju ostvarivanja prava zagarantovanih navedenom uredbom; da iz činjenica da tužilac u periodu od 3. aprila 1992. godine do 1. septembra 2005. godine nije bio prijavljen kod organizacije nadležne za vođenje evidencije nezaposlenih lica, da nije podnosio zahtev za ostvarivanje priznatog prava na ličnu invalidninu i da kao nezaposleni ratni vojni invalid nije podnosio zahtev za novčanu naknadu po osnovu nezaposlenosti, što pokazuje da je tužilac tokom čitavog spornog perioda bio pasivan, odnosno da nije ništa činio kako bi ostvario prava koja mu pripadaju, proizlazi da je pogrešan stav prvostepenog suda da je tužena u obavezi da tužiocu naknadi štetu po osnovu izgubljene zarade u visini pune prosečne neto zarade KV radnika u Republici Srbiji za ceo sporni period; da tužilac ima podeljenu odgovornost, s obzirom na to da svojim nečinjenjem nije uticao da materijalna šteta koju trpi nakon ranjavanja, saglasno članu 192. Zakona o obligacionim odnosima, bude manja; da isticanje tužioca u toku postupka da za navedena prava nije znao, odnosno da nije znao da može zahtevati njihovo ostvarivanje, za sud nije prihvatljivo, jer nepoznavanje prava škodi ( ignoranti iuris nocet); da iz sprovedenog ekonomskog veštačenja, koje je sud u celini prihvatio, proizlazi da je u toku čitavog spornog perioda prosečna zarada kvalifikovanog radnika u Republici Srbiji iznosila oko 76% od prosečne zarade po zaposlenom u Republici Srbiji, bez većih odstupanja u utvrđenom procentualnom učešću, što ukazuje na činjenicu da su iznosi mesečne lične invalidnine za ratne vojne invalide II grupe sa invaliditetom 100%, kao i iznosi novčane naknade po osnovu nezaposlenosti za ratne vojne invalide koji nisu u radnom odnosu, u celom spornom periodu, bili viši od prosečne neto zarade KV radnika za taj period; da iz navedenog proizlazi da tužilac nema pravo na naknadu materijalne štete u vidu izgubljene zarade, imajući u vidu da je to pravo mogao ostvariti samo u visini iznosa prosečne neto zarade KV radnika u Republici Srbiji umanjene za iznose naknada po osnovu lične invalidnine i nezaposlenosti, a koja razlika, u konkretnom slučaju, daje negativan rezultat.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO), koje su od značaja za konkretan spor, propisano je: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (član 155.); da oštećenik koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila, ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu (član 192. stav 1.); da ko drugome nanese telesnu povredu ili mu naruši zdravlje, dužan je naknaditi mu troškove oko lečenja i druge potrebne troškove s tim u vezi, kao i zaradu izgubljenu zbog nesposobnosti za rad za vreme lečenja, da ako povređeni zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad gubi zaradu, ili su mu potrebe trajno povećane, ili su mogućnosti njegovog daljeg razvijanja i napredovanja uništene ili smanjene, odgovorno lice dužno je plaćati povređenom određenu novčanu rentu, kao naknadu za tu štetu (član 195.).

Odredbama Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca ("Službeni list SRJ", br. 24/98, 29/98 i 25/2000 i "Službeni glasnik RS", broj 101/05), bitnim za konkretan spor, bilo je propisano: da je borac jugoslovenski državljanin koji je, pored ostalog, vršio vojne dužnosti ili druge dužnosti za vojne ciljeve ili za ciljeve državne bezbednosti u oružanim akcijama posle 17. avgusta 1990. godine za očuvanje suverenosti, nezavisnosti i teritorijalne celokupnosti Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (član 2. stav 1. tačka 5)); da je ratni vojni invalid jugoslovenski državljanin koji je zadobio ranu, povredu, ozledu ili bolest, pa je zbog toga nastupilo oštećenje njegovog organizma najmanje za 20%, pored ostalog, vršeći vojne dužnosti ili druge dužnosti za vojne ciljeve u ratu ili u oružanoj akciji za očuvanje državne bezbednosti u miru, pod okolnostima iz člana 2. ovog zakona (član 3. tačka 1)); da su osnovna prava vojnog invalida, pored ostalih, lična invalidnina i naknada za vreme nezaposlenosti (član 21. tač. 1) i 6)); da se lična invalidnina određuje prema grupi vojnog invaliditeta (član 29. stav 1.); da ratni vojni invalid od I do IV grupe kome je to svojstvo priznato po osnovu oštećenja organizma zadobijenog pod okolnostima iz člana 2. stav 1. tač. 1) i 5) i stav 2. ovog zakona, kao i u ratnom zarobljeništvu u vezi sa tim okolnostima, pod uslovom da nije u radnom odnosu, da nema prihod od druge delatnosti i da je prijavljen organizaciji nadležnoj za poslove zapošljavanja, ima pravo na naknadu za vreme nezaposlenosti , da se naknada iz stava 1. ovog člana određuje u mesečnom iznosu u visini prosečne neto zarade u Saveznoj Republici Jugoslaviji iz prethodnog meseca (član 51. st. 1. i 3.).

Uredba o materijalnom obezbeđenju i drugim pravima boraca, ratnih vojnih invalida i civilnih invalida rata iz oružanih akcija posle 17. avgusta 1990. godine ("Službeni glasnik RS", br. 7/92, 20/92 i 31/92), koja je važila u vreme nastanka štetnog događaja, propisivala je: da se ovom uredbom utvrđuju prava na materijalno obezbeđenje boraca, ratnih vojnih invalida i civilnih invalida rata iz oružanih akcija posle 17. avgusta 1990. godine i da prava po ovoj uredbi ostvaruju i građani iz drugih republika koji kao izbeglice imaju boravište u Republici Srbiji (član 1.); da je ratni vojni invalid, u smislu ove uredbe, građanin Republike Srbije ili građanin druge republike koji kao izbeglica ima boravište u Republici Srbiji, koji je, pored ostalog, kao građanin učestvovao u oružanim akcijama državne bezbednosti ili odbrane posle 17. avgusta 1990. godine i tom prilikom zadobio ranu, povredu, ozledu ili bolest zbog koje je nastalo oštećenje njegovog organizma od najmanje 20% (član 2. stav 2. tačka 3)); da ratni vojni invalidi imaju pravo na dopunsku zaštitu od 1. aprila 1992. godine, pored ostalih, II grupa u iznosu od 8.000 dinara mesečno (član 3a); da ratni vojni invalid koji nije u radnom odnosu ima pravo na mesečno novčano primanje u visini prosečne zarade zaposlenih u Republici, ostvarene u prethodnom mesecu u odnosu na mesec za koji se vrši isplata do zaposlenja u skladu sa preostalom radnom sposobnošću (član 3b stav 1.).

5. Ocenjujući navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od utvrđenih činjenica konkretnog slučaja i ustavnopravnih razloga iznetih u ustavnoj žalbi, konstatovao da podnosilac, u suštini, ustavnom žalbom ukazuje da je Apelacioni sud u Novom Sadu proizvoljno ocenio izvedene dokaze, što je posledično dovelo i do proizvoljne primene merodavnog materijalnog prava.

Stoga, Ustavni sud smatra da, prilikom ocene osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje, zapravo treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je on bio vođen na način koji je podnosiocu osigurao pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrerna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

U konkretnom slučaju, drugostepeni sud je ocenio da je prigovor tzv. podeljene odgovornosti na strani podnosioca osnovan, imajući u vidu da podnosilac u periodu nakon ranjavanja nije ostvario prava koja su mu kao ratnom vojnom invalidu sa utvrđenih 100% invalidnosti i potpunim gubitkom radne sposobnosti pripadala prema važećim propisima. Reč je, konkretno, o pravu na ličnu invalidninu i pravu na novčanu naknadu po osnovu nezaposlenosti, koja su u celokupnom spornom periodu podrazumevala veće novčane iznose od iznosa prosečne zarade kvalifikovanog radnika, koju bi podnosilac ostvarivao kao radno sposobna osoba. Ustavni sud smatra da se prethodna ocena Apelacionog suda u Novom Sadu zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju odredbe člana 192. stav 1. ZOO, odnosno da je podnosilac svojim pasivnim držanjem uticao na to da materijalna šteta koju je u spornom periodu trpeo zbog potpune invalidnosti, odnosno zbog radne nesposobnosti, bude veća nego u slučaju da je određena prava koja su mu pripadala kao ratnom vojnom invalidu II grupe sa 100% invalidnosti ostvario.

Međutim, Ustavni sud ne stoji na stanovištu da sva prava ratnog vojnog invalida koja se sastoje u nekom novčanom davanju mogu imati za posledicu da materijalna šteta koja nastaje zbog potpunog ili delimičnog gubitka radne sposobnosti bude manja. Ustavni sud polazi od toga da se pravo na ličnu invalidninu ostvaruje isključivo na osnovu činjenice telesnog invaliditeta, kao posledice ranjavanja ili oboljenja u toku vojne službe. Činjenica da li lice koje ima svojstvo ratnog vojnog invalida može da ostvaruje prihode, da li je u tome ograničeno ili, pak, potpuno onemogućeno, ne utiče da li će to lice ostvariti pravo na ličnu invalidninu. Dakle, jedini uslov za ostvarivanje ovog prava jeste postojanje telesnog invaliditeta u određenom procentu. S tim u vezi, Ustavni sud dolazi do zaključka da lična invalidnina predstavlja oblik nematerijalne štete, tačnije novčanu satisfakciju za telesno oštećenje koje otežava ili onemogućava normalnu aktivnost organizma i zahteva pojačane napore invalidnog lica u ostvarivanju svakodnevnih životnih potreba. Zbog navedenog, Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno neprihvatljiva ocena Apelacionog suda u Novom Sadu da lična invalidnina predstavlja vid naknade materijalne štete zbog gubitka radne sposobnosti, te da iznosi primljeni po tom osnovu utiču da to da pretrpljena šteta bude manja.

S druge strane, propust oštećenog lica da ostvari pravo na novčanu naknadu zbog nezaposlenosti, po oceni Ustavnog suda, predstavlja njegov doprinos tome da materijalna šteta koju trpi zbog gubitka radne sposobnosti bude veća, što, saglasno odredbi člana 192. stav 1. ZOO, takvom licu daje pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu. Uslov da invalidno lice nije u radnom odnosu i da ne ostvaruje prihode od druge delatnosti, koji se zahteva za ostvarivanje ovog prava, implicira zaključak da ova vrsta davanja po osnovu invalidnosti ima za cilj da oštećenom licu nadomesti prihode koje ono nije u stanju da ostvari zbog telesnog invaliditeta. Zbog toga, Ustavni sud smatra da je ocena Apelacionog suda u Novom Sadu, da je podnosilac neostvarivanjem prava na novčanu naknadu po osnovu nezaposlenosti doprineo da šteta koju je pretrpeo zbog potpunog gubitka radne sposobnosti i nemogućnosti sticanja prihoda kao KV radnik bude veća, zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju odgovarajućih odredbi ZOO.

Međutim, Apelacioni sud u Novom Sadu je u postupku donošenja osporene presude prihvatio činjenicu koju je utvrdio prvostepeni sud, da je podnosilac do 1997. godine živeo u Republici Hrvatskoj, tačnije u Belom Manastiru, kada se zajedno sa roditeljima doselio u Republiku Srbiju, u mesto Sonta kod Apatina. Ustavnom žalbom se posebno ukazuje na to da su prava na materijalno obezbeđenje po osnovu Uredbe o materijalnom obezbeđenju i drugim pravima boraca, ratnih vojnih invalida i civilnih invalida rata iz oružanih akcija posle 17. avgusta 1990. godine, samim tim i pravo na mesečnu novčanu naknadu po osnovu nezaposlenosti, podjednako mogli da ostvare kako građani Republike Srbije, tako i građani drugih republika SFRJ, koji su kao izbeglice imali boravište u Republici Srbiji. Polazeći od toga da je podnosilac do 1997. godine živeo u Republici Hrvatskoj i da u tom periodu nije imao boravište u Republici Srbiji, a samim tim ni status izbeglice, Ustavni sud nalazi da se ustavnom žalbom osnovano osporava ocena drugostepenog suda da podeljena odgovornost na strani podnosioca postoji od samog nastanka štetnog događaja, odnosno da je podnosilac odmah nakon nastupanja invalidnosti, kao direktne posledice ranjavanja, mogao da ostvari pravo na novčanu naknadu po osnovu nezaposlenosti, saglasno pomenutoj uredbi. Imajući u vidu da je podnosilac u periodu posle ranjavanja nastavio da živi u Republici Hrvatskoj sve do 1997. godine i da u izbegličkoj legitimaciji, koja je priložena uz ustavnu žalbu, stoji podatak da je podnosilac izbeglištvo u Republici Srbiji prijavio 2. juna 1998. godine, Ustavni sud je ocenio da je stav drugostepenog suda o podeljenoj odgovornosti podnosioca u periodu od ranjavanja do dolaska u Republiku Srbiju zasnovan na proizvoljnoj oceni izvedenih dokaza, koja je posledično dovela i do proizvoljne primene materijalnog prava, pre svega, odredbe člana 192. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Ustavni sud zaključuje da je Apelacioni sud u Novom Sadu prebivalište podnosioca u Republici Hrvatskoj do 1997. godine, kao činjenicu utvrđenu od strane prvostepenog suda koju je i sam prihvatio, evidentno izgubio iz vida prilikom iznošenja ocene da je podnosilac pravo na predmetnu novčanu naknadu mogao da ostvari odmah nakon štetnog događaja.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 10666/10 od 28. septembra 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) i odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud nije razmatrao navode podnosioca o povredi prava na pravično suđenje sa aspekta različitog postupanja sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, imajući u vidu da je povredu prava na pravično suđenje utvrdio zbog proizvoljne primene materijalnog prava na štetu podnosioca.

6. Ustavni sud je ocenio da su posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene drugostepene presude i određivanjem da Apelacioni sud u Novom Sadu donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 2826/10 od 30. avgusta 2010. godine, zbog čega je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o naknadi štete za izgubljenu zaradu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti