Utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku dugom 17 godina

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku koji je trajao preko 17 godina. Zbog neefikasnosti sudova, podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je žalba protiv meritorne odluke odbijena.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5977/2013
15.09.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragan Stojanović, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P. V . i L . M, oboje iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba P. V . i L . M . i utvrđuje da je u vanparničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu R1. 734/10 (kasnije pred Tr ećim osnovnim sudom u Beogradu) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, i to podnosiocu P . V . u iznosu od 300 evra, a podnositeljki L. M . u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba P. V . i L . M . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 2804/14 od 21. maja 201 4. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. V . i L . M, oboje iz Beograda, podneli su Ustavnom sudu , 22. jula 2013. godine, preko punomoćnika B . B, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u vanparničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu R1. 734/10 (kasnije pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu). Podnosioci ustavne žalbe su 2. marta 2015. godine Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu i protiv rešenja navedenog u tački 3. izreke zbog povrede prava na imovinu, zajemčenog odredbom člana 58. stav 2. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je predmetni vanparnični postupak pokrenut po službenoj dužnosti 1997. godine, te da je okončan nakon 16 godina. Podnosioci ustavne žalbe su istakli da se u konkretnom slučaju radi o postupku za određivanje naknade za oduzetu nepokretnost, u kojem postoji zakonska obaveza sudova da hitno postupaju. Prema navodima podnosilaca, trajanje vanparničnog postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, a posebno imajući u vidu da postupak po svojoj prirodi nije složen i da oni nisu doprineli dugom trajanju postupka. Podnosioci su predložili da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da im je u predmetnom vanparničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, kao i da im utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete, te da odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

U podnesku pod nazivom ustavna žalba od 2. marta 2015. godine, koji je Ustavni sud razmatrao kao dopunu ustavne žalbe, navedeno je da je rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu R1. 219/06 od 12. juna 2008. godine podnosiocima pravilno utvrđena visina naknade za oduzeto zemljište, ali da je stavom trećim izreke dopunskog rešenja Trećeg osnovnog suda u Beogradu R1. 734/10 od 21. februara 2014. godine, koje je potvrđeno osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 2804/14 od 21. maja 2014. godine, odbijen kao neosnovan zahtev podnosilaca za isplatu zakonske zatezne kamate na svaku isplatnu ratu utvrđenu napred navedenim rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu. Prema navodima podnosilaca, sudovi nisu pravilno primenili odredbu člana 12b Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom. Podnosioci smatraju da će vrednost utvrđenog iznosa za eksproprisanu nepokretnost, bez obaveze na plaćanje zakonske zatezne kamate u odnosu na svaku isplatnu ratu, biti obezvređena inflacijom, čime im je povređeno pravo na imovinu. U prilog tome, podnosioci su se pozvali i na Odluku Ustavnog suda Už-1344/08 od 15. jula 2010. godine, navodeći da je tom Odlukom, pored kamate u visini rasta cena na malo, „dosuđena“ i zakonska zatezna kamata. Takođe, podnosioci su naveli da su sudovi, u konkretnom slučaju, odbili da primene navedenu Odluku Ustavnog suda, iako se on pozivao na tu Odluku tokom postupka. Predložili su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da im je osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu povređeno pravo na imovinu, kao i da poništi to rešenje i odredi da drugostepeni sud donese novu odluku o žalbi koju su podnosioci izjavili protiv stava trećeg izreke dopunskog rešenja Trećeg osnovnog suda u Beogradu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Trećeg osnovnog suda u Beogradu R1. 734/10 (ranije predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu), te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Skupština opštine Novi Beograd – Odeljenje za imovinsko pravne poslove dostavila je 11. juna 1997. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu spise predmeta radi određivanja novčane naknade u vanparničnom postupku – u postupku vraćanje zemlje ranijim sopstvenicima S . V . i V . V, pravnim prethodnicima ovde podnosilaca ustavne žalbe. Predmet je zaveden pod brojem R1. 264/ 97.

U predmetnom vanparničnom postupku održana su tri ročišta, na kojima su izvedeni dokazi čitanjem pisane dokumentacije, dok jedno ročište nije održano. Pored toga, sud je u toku postupka u više navrata tražio izveštaj od nadležnog opštinskog organa o prosečnoj tržišnoj ceni izgrađenog stambenog prostora. Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu R1. 264/97 od 12. novembra 1997. godine određena je naknada za oduzetu parcelu i obavezan je krajnji korisnik – JKP „P. u .“ Beograd da predlagačima S. V . i V . V, kao pravnim sledbenicima ranijeg vlasnika, isplati označene iznose. Protiv navedenog rešenja žalbe su izjavili protivnik predlagača – Opština Novi Beograd i krajnji korisnik. Na ročištu održanom 22. aprila 1998. godine, Četvrti opštinski sud u Beogradu je doneo rešenje kojim je usvojio podnete žalbe i ukinuo svoje rešenje od 12. novembra 1997. godine. Takođe, sud je na istom ročištu doneo i rešenje da se spisi predmeta vrate Opštini Novi Beograda sa nalogom da okonča predmetni upravni postupak.

Skupština opštine Novi Beograd – Odeljenje za imovinsko pravne poslove ponovo je dostavila 16. jula 1999. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu spise predmeta radi određivanja novčane naknade u vanparničnom postupku.

U toku postupka pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu održana su dva ročišta na kojima su izvedeni dokazi čitanjem pisane dokumentacije, dok dva ročišta nisu održana. Pored toga, sud je u toku postupka u više navrata zatražio izveštaj od nadležnog opštinskog organa o prosečnoj tržišnoj ceni izgrađenog stambenog prostora. Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu R1. 166/2000 od 24. maja 2000. godine određena je naknada, po osnovu rešenja Komisije za vraćanje zemljišta Opštine Novi Beograd od 3. februara 1997. godine, za oduzetu parcelu i obavezan krajnji korisnik da predlagačima isplati novčanu naknadu u određenim iznosima i to u jednakim mesečnim ratama u roku od deset godina počev od isteka godine dana od dana pravnosnažnosti sudske odluke, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 10052/2000 od 19. aprila 2001. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba krajnjeg korisnika i potvrđeno prvostepeno rešenje u pogledu visine dosuđene naknade, dok je, u stavu drugom izreke, usvojena žalba krajnjeg korisnika i preinačeno prvostepeno rešenje tako što je korisnik obavezan da dosuđeni iznos naknade predlagačima isplati u jednakim tromesečnim ratama u roku od 10 godina počev od isteka godine dana od dana pravnosnažnosti sudske odluke, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom. Povodom izjavljene revizije krajnjeg korisnika, Vrhovni sud Srbije je 20. februara 2002. godine doneo rešenje Rev. 5132/01 kojim je ukinuo rešenja prvostepenog i drugostepenog suda i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. Spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu 29. aprila 2002. godine.

U ponovnom postupku, Četvrti opštinski sud u Beogradu doneo je 31. marta 2003. godine rešenje R1. 134/02 kojim je određeno da se prekida predmetni vanparnični postupak do usvajanja novog člana 44. Zakona o eksproprijaciji.

Podneskom od 27. juna 2006. godine L. M, ovde podnositeljka ustavne žalbe, predložila je nastavak predmetnog postupka i obavestila sud da stupa u vanparnični postupak umesto predlagača V . V, a uz koji je priložila rešenje o nasleđivanju od 21. juna 2002. godine kojim je oglašena za naslednika na zaostavštini iza pokojne V. V.

U postupku koji je nastavljen, u kome je predmet dobio novi broj R1. 219/06, od ukupno zakazanih šest ročišta, održana su samo tri ročišta, dok tri nisu održana iz razloga koji se ne mogu staviti na teret predlagačima. Na održanim ročištima izvedeni su dokazi veštačenjem radi određivanja tržišne cene nepokretnosti i čitanjem pisane dokumentacije. Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu R1. 219/06 od 12. juna 2008. godine određena je naknada za oduzeto zemljište i obavezan je krajnji korisnik da predlagačima S. V . i L. M. isplati naknadu u određenim iznosima, i to u jednakim tromesečnim ratama u roku od deset godina, počev od isteka godine od dana pravnosnažnosti sudske odluke, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom. Protiv navedenog rešenja žalbu je izjavio krajnji korisnik 14. avgusta 2008. godine.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 2737/09 od 3. jula 2009. godine vraćeni su spisi predmeta prvostepenom sudu radi dopune postupka. U obrazloženju rešenja je navedeno da se predmet vraća prvostepenom sudu da sprovede izviđaj i utvrdi ko je za punomoćnika krajnjeg korisnika primio nalaz veštaka i pozive za dva zakazana ročišta, te da li je dostava izvršena shodno članu 133. Zakona o parničnom postupku. Spisi predmeta dostavljeni su prvostepenom sudu 17. avgusta 2009. godine.

Nakon 1. januara 2010. godine i formiranja nove mreže sudova u Republici Srbiji, postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu R1. 734/10. Prvi osnovni sud u Beogradu je, postupajući po nalogu drugostepenog suda, u toku 2010. godine zakazao dva ročišta radi utvrđivanja da li je u postupku izvršena uredna dostava nalaza veštaka i poziva za ročište krajnjem korisniku, ali nijedno nije održano iz razloga koji se ne mogu staviti na teret predlagačima.

Podneskom od 22. februara 2011. godine predlagači su obavestili sud da u postupak stupa P. V, kao pravni sledbenik pokojne S . V, a uz koji su priložili ostavinsko rešenje od 4. novembra 2008. godine i dopunsko ostavinsko rešenje od 30. aprila 2009. godine. Pored toga, predlagači su predložili da prvostepeni sud, u skladu sa članom 21. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku, ukine prvostepeno rešenje od 12. juna 2008. godine.

Prvostepeni sud je, nakon dva ročišta održana u toku 2011. godine, dana 20. marta 2011. godine doneo rešenje R1. 734/10 kojim je odbacio predlog predlagača za ukidanje rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu R1. 219/06 od 12. juna 2008. godine. U daljem toku postupka održana su još dva ročišta i sud je, na ročištu od 13. novembra 2012. godine, doneo rešenje da se spisi predmeta proslede Višem sudu u Beogradu na odluku po žalbi.

U toku 2011. i 2012. godine podnosioci su se više puta obraćali prvostepenom sudu podnescima – urgencijama kojima su tražili efikasnije postupanje suda.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 9199/12 od 17. aprila 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba krajnjeg korisnika i potvrđeno je rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu R1. 219/06 od 12. juna 2008. godine.

Predlagači su podneskom od 19. jula 2013. godine predložili da sud donese dopunsko rešenje. Treći osnovni sud u Beogradu, na koji je u međuvremenu prešla nadležnost za postupanje u ovom predmetu, doneo je 21. februara 2014. godine dopunsko rešenje R1. 734/10 kojim je, u stavu prvom izreke, obavezan krajnji korisnik da predlagačima na utvrđeni iznos na ime sudskih troškova po pravnosnažnom prvostepenom rešenju isplati i zakonsku zateznu kamatu od dana donošenja rešenja – 12. juna 2008. godine do konačne isplate, dok je, u stavu drugom izreke, odbijen kao neosnovan zahtev predlagača da im krajnji korisnik isplati označeni novčani iznos na ime troškova postupka nakon donošenja prvostepenog rešenja od 12. juna 2008. godine, a u stavu trećem izreke je odbijen kao neosnovan zahtev predlagača za isplatu zakonske zatezne kamate na svaku isplatnu ratu utvrđenu rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu R1. 219/06 od 12. juna 2008. godine, koje se isplaćuje u jednakim tromesečnim ratama u roku od deset godina, počev od isteka godine dana od dana pravnosnažnosti sudske odluke i na koje je dosuđena kamata u visini rasta cena na malo. U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je sud odbio zahtev predlagača da im se na iznose dosuđene navedenim rešenjem isplati i zakonska zatezna kamata u odnosu na svaku isplatnu ratu; da Zakon o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta kao lex specialis propisuje samo kamatu u visini rasta cena na malo na tromesečne rate koje će se isplaćivati u roku od 10 godina, te da je sud našao da nema mesta primeni odredbe čl. 277. i 278. Zakona o obligacionim odnosima, a shodno članu 8. Zakona o zateznoj kamati, pa je odlučio kao u stavu tri izreke rešenja.

Viši sud u Beogradu je 21. maja 2014. godine doneo osporeno rešenje Gž. 2804/14 kojim je odbio kao neosnovanu žalbu predlagača i potvrdio dopunsko prvostepeno rešenje od 21. februara 2014. godine. U obrazloženju osporenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud odlučujući o predlogu da se na iznose dosuđene rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu R1. 219/06 od 12. juna 2008. godine predlagačima isplati i zakonska zatezna kamata, u odnosu na svaku isplatnu ratu počev od dana dospelosti svake rate do konačne isplate, pravilno zaključio, s pozivom na odredbe člana 12b Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda i člana 8. Zakona o zateznoj kamati, da nema mesta odredba čl. 277. i 278. Zakona o obligacionim odnosima; da je za ovakvu svoju odluku prvostepeni sud dao dovoljne i jasne razloge, koje prihvata i ovaj sud. Viši sud u Beogradu je 17. decembra 2014. godine spise predmeta dostavio Prvom osnovnom sudu u Beogradu, umesto Trećem osnovnom sudu u Beogradu, a koje je taj sud 8. januara 2015. godine prosledio Trećem osnovnom sudu u Beogradu. Pismeni otpravak drugostepenog rešenja dostavljen je punomoćniku predlagača 3. februara 2015. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu podnosioci pozivaju, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS“, br. 25/82 i 48/88 i „Službeni glasnik RS“, br. 46/95 i 18/05) propisano je: da se u vanparničnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno (član 30. stav 2.) ; da se postupak određivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost pokreće i vodi po službenoj dužnosti i da je taj postupak hitan (čl. 134. st. 1. i 2.); da se odredbe ovog zakona o postupku određivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost shodno primenjuju i u drugim slučajevima kada se ranijem sopstveniku po zakonu priznaje pravo na naknadu za nepokretnost na kojoj je izgubio pravo svojine, ili drugo stvarno pravo (član 140.) .

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog vanparničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.). Takođe, Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao od 23. februara 2005. godine, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

Odredbama člana 12b Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda („Službeni glasnik RS“, br. 18/91, 20/92 i 42/98) (u daljem tekstu: Zakon o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta) propisano je : da se, u slučaju kad je visinu novčane naknade utvrdio nadležni sud, naknada plaća u jednakim tromesečnim ratama, u roku od deset godina, počev od isteka godine dana od dana pravosnažnosti sudske odluke (stav 1.); da se na dospele obaveze iz stava 1. ovog člana plaća kamata u visini rasta cena na malo, prema poslednjim objavljenim podacima republičkog organa nadležnog za poslove statistike (stav 3.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu.

Ustavni sud je konstatovao da je vanparnični postupak pokrenut 11. juna 1997. godine, a da je okončan rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 2804/14 od 21. maja 2014. godine, koje je punomoćniku podnosioca dostavljeno 3. februara 2015. godine. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni vanparnični postupak okončan nakon nepunih sedamnaest godina, a da je drugostepeno rešenje dostavljeno podnosiocima nakon osam meseci, iz čega sledi da je postupak trajao sedamnaest i po godina. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je postupak pravnosnažno okončan u pogledu glavnog zahteva donošenjem rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 9199/12 od 17. aprila 2013. godine, tj. nakon nepunih 16 godina, a da je nakon toga odlučivano o zahtevima za isplatu kamate u odnosu na glavno potraživanje i na troškove postupka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom slučaju, ponašanja podnosilaca ustavne žalbe kao učesnika u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, trajanje ovog vanparničnog postupka u periodu od sedamnaest i po godina ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, po oceni Ustavnog suda, bez obzira na određene objektivne okolnosti koje su doprinele dužem trajanju postupka (utvrđivanje neustavnosti odredbe Zakona o eksproprijaciji i prekid postupka), ne može se prihvatiti da je razumno da vanparnični postupak za određivanje naknade za oduzetu nepokretnost, a koji je po svojoj prirodi hitan, traje 17 i po godina. Pri tome, Ustavni sud je posebno imao u vidu da je postupak po žalbi protiv rešenja Četvrtog opštinskog suda R1. 219/06 od 12. juna 2008. godine trajao četiri godine i osam meseci, kao i da je u tom periodu prvostepenom sudu, nakon vraćanja spisa radi dopune postupka, trebalo više od tri godine da sprovede izviđaje u vezi sa određenim povredama postupka (urednost dostave), te da odluči o predlogu podnosilaca koji je u međuvremenu istaknut. Pored toga, Viši sud u Beogradu je, nakon donošenja rešenja od 21. maja 2014. godine kojim je okončan predmetni vanparnični postupak, spise predmeta vratio posle skoro sedam meseci i to nenadležnom prvostepenom sudu, a što je dovelo do toga da je pismeni otpravak drugostepenog rešenja dostavljen podnosiocima tek 3. februara 2015. godine.

Kada je reč o ponašanju podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da su se podnosioci, kao i njihovi pravni prethodnici, uredno odazivali svim pozivima suda i aktivno učestvovali u postupku, kao i da su se podnosioci više puta (u toku 2011. i 2012. godine) obraćali sudu urgencijama radi bržeg odlučivanja u predmetnom postupku. Ipak, Ustavni sud konstatuje da su pravni prethodnik podnosioca, odnosno podnositeljka, u periodu dužem od tri godine bili potpuno pasivni, tj. od momenta kada je određen prekid postupka - 31. marta 2003. godine, ne upuštajući se u pitanje opravdanosti određivanja prekida, budući da se ni učesnici u postupku nisu žalili na rešenje o prekidu, pa do 27. juna 2006. godine kada je podnositeljka predložila nastavak postupka. Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu da su podnosioci u toku postupka po žalbi protiv prvostepenog rešenja od 12. juna 2008. godine podneli predlog da prvostepeni sud ukine to rešenje, a što je uticalo u određenoj meri na duže trajanje predmetnog postupka, ali to svakako nije odlučujuće uticalo na dužinu trajanja žalbenog postupka , odnosno na sveukupnu dužinu trajanja postupka. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da se ovim ne želi reći da korišćenje svih raspoloživih procesnih sredstava u cilju uspeha u sporu nije dozvoljeno, već da to može da utiče na duže trajanje postupka.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da je zbog neefikasnog i nedelotvornog postupanja sudova u predmetnom vanparničnom postupku podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/ 11, 18/13-Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete, i to podnosiocu P. V. u iznosu od 300 evra, a podnositeljki L. M. u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, a posebno je imao u vidu dužinu trajanja osporenog vanparničnog postupka od trenutka kada su podnosioci stupili u postupak, kao i ponašanje podnosilaca u postupku . Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci pretrpeli. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Razmatrajući zahtev podnosilaca da se Odluka Ustavnog suda objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, Ustavni sud nalazi da je donošenje Odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, te dosuđena naknada nematerijalne štete, dovoljna mera da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija podnosiocima ustavne žalbe za učinjenu povredu.

7. Ocenjujući navode ustavn e žalb e u delu u kome je osporeno rešenje Višeg suda u Beogradu Gž. 2804/14 od 21. maja 2014. godine sa stanovišta povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosioci tvrdnje o povredi označenog prava, u suštini, zasnivaju na tome da je drugostepeni sud pogrešno primenio odredbe merodavnog materijalnog prava prilikom odlučivanja o zahtevu za isplatu zakonske zatezne kamate, čime im je uskratio pravo na imovinu.

Imajući u vidu da se ustavnom žalbom ukazuje na ustavnopravno neprihvatljivu primenu materijalnog prava, Ustavni sud nalazi da se ustavnom žalbom, u suštini, ističe i povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Razmatrajući navode ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da su postupajući sudovi u prvostepenom dopunskom rešenju i osporenom drugostepenom rešenju izneli jasne i dovoljne razloge zbog kojih su smatrali da nije osnovan predmetni zahtev podnosilaca za isplatu zakonske zatezne kamate, pored kamate koja je već utvrđena u skladu sa Zakonom o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta. Naime, sudovi su polazeći od toga da je pravnosnažnim rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu R1. 219/06 od 12. juna 2008. godine predlagačima dosuđena određena novčana naknada za oduzeto zemljište, i to tako što je obavezan krajnji korisnik da predlagačima isplati naknadu u određenim novčanim iznosima, sve u jednakim tromesečnim ratama u roku od deset godina, počev od isteka godine dana od pravnosnažnosti odluke, s tim da se na dospele obaveze pa do isplate plaća kamata u visini rasta cena na malo, prema poslednjim objavljenim podacima republičkog organa nadležnog za poslove statistike, ocenili da je neosnovan zahtev podnosilaca i za isplatu zakonske zatezne kamate. Po oceni Ustavnog suda, postupajući sudovi su, prilikom odlučivanja o zahtevu za isplatu zakonske zatezne kamate, odredbe člana 12b Zakon o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta, kao i odredbe drugih materijalnopravnih propisa, tumačili i primenili na ustavnopravno prihvatljiv način. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je zakonodavac upravo u cilju zaštite interesa lica kojima se plaća novčana naknada za oduzeto zemljište, te imajući u vidu antiinflatornu funkciju kamate, navedenim zakonskim odredbama (člana 12b) predvideo da se kamata obračunava u visini rasta cena na malo i plaća na svaku dospelu tromesečnu ratu, i to počev od pravnosnažnosti sudske odluke pa do dospelosti konkretne isplatne rate, a ne od dana kada je dužnik pao u docnju. Ovo stoga, što se u konkretnom slučaju ne radi o kamati koju dužnik plaća zbog neispunjenja obaveze u roku, već o kamati koja je ustanovljena radi očuvanja realne vrednosti novca, jer se naknada isplaćuje u ratama u periodu koji može da traje više godina, (videti Odluku Ustavnog suda Už-6103/2013 od 8. oktobra 2015. godine).

Ustavni sud nalazi da su bez osnova navodi podnosilaca kojima se ukazuje da su postupajući sudovi, u konkretnom slučaju, postupili suprotno Odluci Ustavnog suda Už-1344/2008 od 15. jula 2010. godine, kojom odlukom je, pored kamate u visini rasta cena na malo, „dosuđena“ i zakonska zatezna kamata. Naime, u toj odluci Ustavni sud je ocenio da je nepriznavanjem podnosiocu ustavne žalbe prava na kamatu u skladu sa odredbom člana 12b stav 3. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta, otvoren veliki disparitet između tržišne vrednosti eksproprisane nepokretnosti i visine novčane vrednosti koja je priznata podnosiocu ustavne žalbe, čime je povređena odredba člana 58. stav 2. Ustava, kojom je utvrđeno da se pravo svojine može oduzeti samo uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Međutim, Ustavni sud je u tom predmetu ocenio da je Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi pogrešno zaključio da se utvrđena kamata u visini rasta cena na malo plaća u slučaju docnje, te je Sud zauzeo stav da se navedena kamata obračunava i plaća na svaku zakonom utvrđenu isplatnu ratu, počev od dana pravnosnažnosti sudske odluke pa do dospelosti zakonom utvrđene rate. Pored toga, Ustavni sud je u Odluci posebno istakao da ovako određenu kamatu treba razlikovati od zakonske zatezne kamate, utvrđene Zakonom o visini stope zatezne kamate, koju plaća dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze. Prema tome, u navedenoj Odluci Ustavni sud nije zauzeo stav da podnosiocu, u konkretnom slučaju, pripada i kamata u visini rasta cene na malo i zakonska zatezna kamata, već da se kamata u visini rasta cena na malo obračunava i plaća na svaku zakonom utvrđenu isplatnu ratu.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je zaključio da osporenim rešenjem nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

U odnosu na istaknutu povredu prava na imovin u iz člana 58. Ustava, Ustavni sud ponovo naglašava da podnosioci ustavne žalbe navode o povredi ovog prava zasniva ju na tome d a je Viši sud u Beogradu tumačio materijaln o pravo na ustavnopravno neprihvatljiv način. S obzirom na to da je Ustavni sud ocenio da je primena merodavno g materijalno g prava, u konkretnom slučaju, bila ustavnopravno prihvatljiva, sledi da i navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na imovinu nisu osnovani.

Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv osporenog rešenja Višeg suda u Beogradu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku dugom 17 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti