Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak za naknadu štete, koji je trajao preko osam godina i deset meseci, ocenjen je kao nerazumno dug, prvenstveno zbog neefikasnosti nadležnih sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. D. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 26. juna 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba B. D. i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim o pštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5532/04 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. D. iz B . je 2 5. novembra 2011. godine, preko punomoćnika, Z. T, advokata iz B, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim o pštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5532/04.

Podnosilac ustavne žalbe je istakao da je predmetni parnični postupak, u vreme podnošenja ustavne žalbe trajao sedam i po godina i da za takvo neefikasno postupanje sudova nema opravdanja. Kao razlog za dugo trajanje postupka, podnosilac navodi neefikasno i neažurno postupanje sudova, kako prvostepenog čija odluka je poništavana, tako i drugostepenog suda koji više od dve godine nije rešavao po žalbi. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, te da naloži postupajućim sudovima da okončaju predmetni postupak. Naknadu nematerijalne štete nije tražio.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Prvog o snovnog sud a u Beogradu P. 46532/10, te je, iz navoda podnosioca istaknutih u ustavnoj žalbi i uvida u spise predmeta, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac D. B, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 5. jula 2004. godine podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužen og „Montaža“ a.d, radi naknade štete. Predmet je zaveden pod brojem P. 5532/04.

Prvi opštinski sud u Beogradu je presudom P. 9882/05 od 2 7. juna 2006. godine usvojio je tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da mu na ime nematerijalne štete isplati ukupan iznos od 736.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom (stav prvi izreke), obavezao je tuženog da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka (stav drugi izreke) i oslobodio je tužioca plaćanja sudskih troškova (stav treći izreke).

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 4907/06 od 13. juna 2007. godine, spisi predmeta su vraćeni Prvom optinskom sudu u Beogradu radi dopune postupka.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9882/05 od 16. avgusta 2007. godine ispravljena je navedena prvostepena presuda i ispravljene su greške navedene u rešenju Okružnog suda.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 4467/07 od 2. aprila 2008. godine ukinuta je prvostepena presuda i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4393/08 od 21, septembra 2009. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezan je tuženi da mu na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od 736.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom (stav prvi izreke), obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka (stav drugi izreke) i oslobođen je tužilac plaćanja sudskih troškova (stav treći izreke).

Rešenjem Apelacinog suda u Beogradu Gž1. 5820/10 od 21. oktobra 2010. godine predmet je vraćen prvostepenom sudu, radi dopune postupka.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 46532/10 od 17. novembra 2010. godine ispravljena je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4393/08 od 21. septembra 2009. godine.

Presudom Apelacinog suda u Beogradu Gž1. 113/11 od 24. aprila 2013. godine potvrđena je prvostepena presuda u delu stava prvog izreke kojim je obavezan tuženi da tužiocu isplati na ime nematerijalne štete – po osnovu fizičkih bolova 105.000 dinara, po osnovu duševnih bolova zbog umanjene opšte životne aktivnosti iznos od 316.200 dinara i po osnovu pretrpljenog straha iznos od 84.000 dinara, a žalba tuženog je u tom delu odbijena (stav prvi izreke), preinačena je prvostepena presuda u delu njenog stava prvog izreke i odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tuženi na ime naknade nematerijalne štete isplati iznose preko onih navedenih u stavu prvom izreke (stav drugi izreke), odbačena je žalba tuženog (stav treći izreke) i obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka po žalbi (stav četvrti izreke).

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Gzz. 3/2013 od 25. decembra 2013. godine odbacio kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca izjavljen protiv prvostepene i drugostepene presude.

U toku ovog parničnog postupka zakazano je 21 ročište za glavnu raspravu, od kojih je 18 održano. Jedno ročište (26. septembra 2005. godine) nije održano zbog nedolaska na raspravu obe parnične stranke.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom parničnom postupku, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakon o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ranije važeći ZPP), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se od tog datuma primenjivao na ovaj spor, ima sadržinski slične odredbe sa odredbama prethodno navedenog zakona koje se odnose na efikasno postupanje suda.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak pokrenut 5. jula 2004. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, a da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 113/11 od 24. aprila 2013. godine, dakle posle više od osam godina i deset meseci .

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe, pa do okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao osam godina i deset meseci, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, osmogodišnje trajanje ove parnice ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud nalazi da se, bez obzira na sve navedene činioce ne može prihvatiti da je razumno da jedan parnični postupak traje više od osam godina, te da se stoga ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati nedelotvornosti nadležnih sudova, pre svega Prvog opštinskog suda u Beogradu pred kojim se postupak vodio od podnošenja tužbe jula 2004. godine, i kome je prvostepena presuda dva puta vraćana radi ispravki, a jednom i ukinuta.

Ustavni sud smatra da doprinos posnosioca ustavne žalbe dužini trajanja postupka ne može biti od pretežnog značaja za skoro devetogodišnje trajanje parničnog postupka, s obzirom na to da je samo jedno ročište neodržano njegovom krivicom. Takođe, Ustavni sud smatra da se u navedenom slučaju radi o predmetu u kojem je trebalo raspraviti prosečno složena činjenična i pravna pitanja.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je , krećući se u granicama zahteva ustavne žalbe, usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti