Povreda prava na pravično suđenje zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio rešenje Vrhovnog kasacionog suda. Vrhovni kasacioni sud je proizvoljno odbacio reviziju kao izuzetno nedozvoljenu, iako je u identičnim sporovima postupao drugačije, čime je narušena pravna sigurnost.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5985/2012
26.02.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, dr Goran P. Ilić, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. S . iz Prokuplja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. februara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. S . i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 255/12 od 19. aprila 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 255/12 od 19. aprila 2012. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1535/11 od 30. novembra 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. S . iz Prokuplja je , 17. jula 2012. godine, preko punomoćnika S . A, advokata iz Niša, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 255/12 od 19. aprila 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom 32. stav. 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenim revizijskim rešenjem odbačena kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1535/11 od 30. novembra 2011. godine, kojom je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tuženi na ime naknade štete za proizvodnu 2005. godinu isplati označeni iznos. Prema navodima podnosioca ustavne žalbe, povreda prava na pravično suđenje sastoji se u tome što je isti sud u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio različite odluke. Podnosilac je istakao da je Vrhovni kasacioni sud, kao sud poslednje instance, donosio različite odluke koje su imale za posledicu to da je tužbeni zahtev nekih tužilaca radi naknade štete usvojen, dok je njegov zahtev prema istom tuženom pravnosnažno odbijen. Takva praksa navedenog suda, po mišljenju podnosioca, suprotna je principu pravne sigurnosti koji je sastavni deo prava na pravično suđenje. U prilog tome, podnosilac je naveo da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3317/10 od 9. novembra 2011. godine prihvaćen predlog Apelacionog suda u Nišu da se o reviziji izjavljenoj protiv označene drugostepene presude odlučuje na osnovu člana 395. Zakona o parničnom postupku, te je ukinuo drugostepenu presudu i vratio predmet istom sudu na ponovno suđenje. Prema navodima podnosioca, Vrhovni kasacioni sud u identičnim situacijama nekad prihvata, a nekad ne prihvata predloge Apelacionog suda u Nišu za odlučivanje o reviziji na osnovu člana 395. Zakona o parničnom postupku. Podnosilac je izneo da je u osporenom rešenju navedeno da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca, kao izuzetno dozvoljenoj, s obzirom da predlog Apelacionog suda u Nišu nije dovoljno obrazložen. S tim u vezi, podnosilac je istakao da je on u izjavljenoj reviziji upravo izneo da postoje opravdani razlozi za izjavljivanje revizije shodno članu 395. Zakona o parničnom postupku, iako po vrednosti predmeta spora ista ne bi bila dozvoljena, i da je takvo svoje stanovište obrazložio. Podnosilac je istakao da je osporenim rešenjem kojim je revizija odbačena, iako je trebalo meritorno odlučivati o reviziji, povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog prava, poništi osporeno rešenje i utvrdi da podnosilac ima pravo na primerenu naknadu štete, kao i da odluku objavi u Službenom glasniku Republike Srbije.

Dopunom ustavne žalbe od 20. februara 2013. godine, podnosilac je istakao i povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, obrazlažući je istim razlozima koje je već naveo u ustavnoj žalbi u vezi sa istaknutom povredom prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje. Pored toga, podnosilac je u dopuni naveo da postavlja alternativni zahtev za otklanjanjem povrede označenih prava, i to da Ustavni sud naloži Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o izjavljenoj reviziji, ili da naloži Apelacionom sudu u Nišu ponovno odlučivanje o žalbi tužioca.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Osnovnog suda u Nišu P. 2505/10 od 25. marta 2011. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žal be, kojim je tražio da mu tužena D . „F . d .“ a.d. N. isplati na ime naknade štete za proizvodnu 2005. godinu označeni novčani iznos sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 1535/11 od 30. novembra 2011. godine odbijena je žalba tužioca i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Nišu P. 2505/10 od 25. marta 2011. godine.

Protiv navedene drugostepene presude tužilac je 29. decembra 2011. godine izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku i zbog pogrešne primene materijalnog prava. Tužilac je u reviziji istakao da u ovom slučaju ima mesta primeni člana 395. Zakona o parničnom postupku, tj. da postoje opravdani razlozi za ulaganje revizije, iako bi po vrednosti spora ista bila nedozvoljena. Prema navodima tužioca, postoje opravdani razlozi da se razmotre pravna shvatanja izneta u drugostepenoj presudi, jer je to od opšteg interesa, pošto izneta shvatanja imaju dalekosežan uticaj na primenu materijalnog prava uopšte, a postoji i potreba da se ujednači sudska praksa, koja je vrlo neujednačena u predmetnom sporu. U prilog tome, tužilac je naveo da pred Osnovnim sudom u Nišu postoji više stotina tužbi proizvođača duvana protiv istog tuženog, koje se zasnivaju na istom činjeničnom i pravnom osnovu, te da u dosadašnjoj praksi sudova dvojako tumače odredbe Zakona o obligacionim odnosima, posebno odredbe tog zakona o raskidu ugovora.

Rešenjem Apelacionog suda u Nišu Gž. 1535/11 od 7. marta 2012. godine predloženo je Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o izjavljenoj reviziji tužioca, na osnovu odredbe člana 395. Zakona o parničnom postupku.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 255/12 od 19. aprila 2012. godine, u stavu prvom izreke, nije prihvaćen predlog Apelacionog suda u Nišu Gž. 1535/11 od 7. marta 2012. godine za odlučivanje o reviziji tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1535/11 od 30. novembra 2011. godine, dok je, u stavu drugom izreke, odbačena kao nedozvoljena revizija tužioca protiv navedene drugostepene presude. U obrazloženju osporenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, s pozivom na odredbu člana 395. Zakona o parničnom postupku; da je rešenjem Apelacionog suda u Nišu Gž. 1535/11 od 7. marta 2012. godine predloženo Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o izjavljenoj reviziji tužioca, na osnovu odredbe člana 395. Zakona o parničnom postupku, samo sa obrazloženjem da postoji više identičnih parnica, a radi ujednačenja sudske prakse; da je Vrhovni kasacioni sud, u smislu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), koji upućuje na primenu Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), na osnovu ovlašćenja iz člana 395. ZPP, postupajući po navedenom predlogu Apelacionog suda u Nišu, zaključio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca, kao izuzetno dozvoljenoj, s obzirom da predlog Apelacionog suda nije obrazložen; da je Vrhovni kasacioni sud ispitao dozvoljenost revizije, u smislu navedenih zakonskih odredaba, pa je u skladu sa odredbom člana 404, a u vezi člana 401. stav 2. tačka 5) ZPP utvrdio da revizija tužioca nije dozvoljena; da vrednost predmeta spora pobijanog dela očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 100.000,00 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije, tako da revizija tužioca nije dozvoljena, na osnovu odredbi člana 394. stav 2. ZPP i člana 55. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama ZPP.

Rešenjem Vrhovnog kasacinog suda Rev. 3317/10 od 9. novembra 2011. godine, u stavu prvom izreke, prihvaćen je predlog Apelacionog suda u Nišu da se o reviziji tužioca M. R. iz Smrdića kod Žitorađe odlučuje na osnovu člana 395. Zakona o parničnom postupku, dok je, u stavu drugom izreke, ukinuta presuda Apelacionog suda u Nišu Gž. 132/10 od 9. februara 2010. godine i predmet je vraćen istom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju revizijskog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je pobijanom drugostepenom presudom preinačena prvostepena presuda tako što je odbijen tužbeni zahtev tuži oca kojim je tražio da mu tužena D . „F . d .“ a.d. N. na ime naknade štete i premije za 2005. godinu isplati označeni novčani iznos; da je Vrhovni kasacioni sud, imajući u vidu posto janje više sporova između tužene i fizičkih lica (kooperanata), a radi ujednačavanja sudske prakse, prihvatio predlog apelacionog suda da se o inače nedozvoljenoj reviziji, s obzirom na vrednost predmeta spora i momenat podnošenja, odlučuje meritorno.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ZPP), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, bilo je propisano: da je revizija izuzetno dozvoljena i protiv drugostepene presude, koja se ne bi mogla pobijati revizijom po odredbama člana 394. ovog zakona, kad je po oceni apelacionog suda o dopuštenosti ove revizije, potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, ujednači sudska praksa ili kad je potrebno novo tumačenje prava (član 395); da o reviziji odlučuje Vrhovni kasacioni sud (član 396.).

5. Imajući u vidu sadržinu navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u suštini zasniva na pogrešnoj primeni prava prilikom odlučivanja o reviziji izjavljenoj na osnovu člana 395. ZPP, kao i na različitom postupanju sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Ustavni sud konstatuje da je pravilnu primenu procesnog i materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrarna primena materijalnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava, ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava.

Pored toga, Ustavni sud ukazuje na svoj stav izražen u Odluci IUz-2/2010 od 14. marta 2013. godine („Službeni glasnik RS“, broj 53/13) , kojom je odbijen zahtev za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba čl. 38. i 51. i člana 55. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 111/09). U ovoj odluci Ustavni sud je, između ostalog, izrazio stanovište da o pitanju da li će se dopustiti izuzetna revizija u sporovima koji zavređuju intervenciju Vrhovnog kasacionog suda, odlučuje upravo Vrhovni kasacioni sud, što znači da taj sud ceni da li se u konkretnom slučaju radi o izuzetno dozvoljenoj reviziji, odnosno da li se revizijom pokreću pravna pitanja od opšteg značaja ili pitanja koja su od značaja za ujednačavanje sudske prakse ili novo tumačenje prava.

Ustavni sud nalazi da nije ustavnopravno prihvatljiv stav revizijskog suda izražen u rešenju Vrhovnog kasacionog suda Rev. 255/12 od 19. aprila 2012. godine da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o predmetnoj reviziji, kao izuzetno dozvoljenoj, iz razloga što Apelacioni sud u Nišu nije obrazložio svoj predlog da se o podnetoj reviziji odlučuje na osnovu člana 395. ZPP. Ovo iz razloga što, prema navedenom stanovištu Ustavnog suda sadržanom u Odluci IUz-2/2010 od 14. marta 2013. godine, sledi da je Vrhovni kasacioni sud vlastan da u svakom konkretnom slučaju kada je revizija izjavljena pozivom na odredbu člana 395. Zakona o parničnom postupku, bez obzira na predlog apelacionog suda, oceni da li će meritorno da odlučuje o toj reviziji ili ne (vidi Odluku Ustavnog suda Už-101/2011 od 18. decembra 2013. godine) . Ocena Apelacionog suda o dopuštenosti revizije, kao izuzetno dozvoljene, ni na koji način ne može da bude obavezujuća za revizijski sud kao sud nadležan za postupanje po ovom vanrednom pravnom leku i kao sud više instance (vidi Rešenje Ustavnog suda Už-2966/2013 od 29. septembra 2014. godine). Stoga ni činjenica da Apelacioni sud nije obrazložio svoj predlog da se o izjavljenoj reviziji odlučuje na osnovu člana 395. ZPP ne može biti od uticaja na odlučivanje revizijskog suda o dopuštenosti ovog vanrednog pravnog leka. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je, u konkretnom slučaju, revizija izjavljena na osnovu člana 395. ZPP, kako u formalnom, tako i u sadržinskom smislu – zbog neujednačene sudske prakse. Pored toga, Ustavni sud ukazuje da je Vrhovni kasacioni sud u identičnoj vrsti spora doneo rešenje Rev. 3317/10 od 9. novembra 2011. godine kojim je prihvatio predlog Apelacionog suda da o reviziji odlučuje na osnovu člana 395. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse, i odlučio meritorno o reviziji.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni m rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 255/12 od 19. aprila 2012. godine, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je, u tački 1. izreke, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporenog rešenja, kako bi Vrhovni kasacioni sud u ponovnom postupku doneo novu odluku o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1535/11 od 30. novembra 2011. godine. Stoga je primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

S obzirom na to da je iz napred navedenih razloga Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. Ustava i da je naložio ponovno odlučivanje o predmetnoj reviziji, Ustavni sud nije posebno cenio navode podnosioca o povredi prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, i prava na jednaku zaštitu prava.

Takođe, Ustavni sud nije posebno razmatrao zahtev podnosioca da mu se utvrdi pravo na „primerenu naknadu štete“, budući da podnosilac takav svoj zahtev nije opredelio u pogledu vrste naknade štete, niti je istakao njenu visinu i osnov, a u skladu sa odredbom člana 85. Zakona o Ustavnom sudu.

6. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti