Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro sedam godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 300 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. P. iz Č , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. P. i utvrđuje d a je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Čačku u predmet u P1. 978/04, zatim P1. 57/08, a kasnije pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P 1. 109/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. P. iz Č. je 25. novembra 2011. godine, preko punomoćnika D. J, advokata iz Č, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 172/11 od 23. septembra 2011. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbom član a 32. stav 1. Ustava , u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Čačku u predmet u P1. 978/04, a kasnije pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P 1. 109/10, kao i prava na imovinu zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava.

Podnositeljka ustavne žalbe, između ostalog, navodi: da je parnični postupak iniciran tužbom podnetom 18. novembra 2004. godine Opštinskom sudu u Čačku; da su tužioci, među kojima je bila i podnositeljka ustavne žalbe, tražili da im tuženi poslodavac isplati razliku u zaradi i regres za korišćenje godišnjeg odmora, za određeni vremenski period; da je postupak pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 172/11 od 23. septembra 2011. godine kojom je potvrđena presuda Osnovnog suda u Čačku P1. 109/10 od 27. aprila 2010. godine u delovima kojima su odbijeni tužbeni zahtevi tužilaca kojima su tražili isplatu razlike u zaradi za period od 1. februara 2002. godine do 31. decembra 2004. godine i delovima kojima je tuženi obavezan da tužiocima isplati regres za korišćenje godišnjeg odmora za 2002, 2003. i 2004. godinu, u opredeljenim iznosima, sa zateznom kamatom, na način kako je navedeno u presudi; da je parnični postupak u sporu proisteklom iz radnog odnosa trajao sedam godina, te da je u vezi sa tim došlo i do povrede prava na neometano uživanje imovine.

Iz navoda ustavne žalbe Ustavni sud je zaključio da podnositeljka, zapravo, ističe povredu prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku , zajemčenih članom 32. stav 1 . Ustava.

Podnositeljka smatra da joj je donošenjem drugostepene presude povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava iz razloga što Apelacioni sud u Kragujevcu u obrazloženju svoje presude Gž1. 172/11 od 23. septembra 2011. godine, nije našao da su u prvostepenom postupku učinjene bitne povrede pravila postupka na koje sud pazi po službenoj dužnosti i na koje mu je ukazano u žalbama stranaka, te da drugostepeni sud, kada su nalazi veštaka u pitanju, nalazi da se „u konkretnom slučaju ne radi o dva različita nalaza i mišljenja veštaka koje je potrebno usaglašavati, već o primeni prava, o čemu veštaci ne mogu da se izjašnjavaju, jer je to u nadležnosti suda“. Podnositeljka ustavne žalbe, takođe, smatra da je ožalbenom odlukom Apelacionog suda u Kragujevcu došlo do povrede prava na pravično suđenje i time što je u postupku drugih zaposlenih po istovetnom osnovu – razlika neisplaćene zarade, protiv istog tuženog, Apelacioni sud u Kragujevcu presudom Gž1. 619/11 od 9. marta 2011. godine potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim je tuženi obavezan da tužiocima isplati regres za korišćenje godišnjeg odmora, a u preostalom delu ukinuo presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, sa obrazloženjem da „s obzirom da prvostepeni sud nije izvršio usaglašavanje nalaza i mišljenja veštaka, on je na taj način postupio suprotno odredbama Zakona o parničnom postupku i učinio bitne povrede tog zakona, jer je doneo u tom delu nerazumljivu presudu, koja je samim tim i sa nepotpuno utvrđenim činjeničnim stanjem i bez mogućnosti da se pravilno primeni materijalno pravo“, te da je sa aspekta pravičnosti neprihvatljivo oprečno shvatanje suda, koji u jednom postupku nalazi da nije bilo bitnih povreda odredaba parničnog postupka, a u drugom postupku, po istom osnovu i sa istim dokazima (u pogledu veštačenja), nalazi da je sud učinio bitnu povredu postupka, da je pogrešno i nepotpuno utvrdio činjenično stanje i pogrešno primenio materijalno pravo, te je zbog toga presudu ukinuo.

Podnositeljka ustavne žalbe je predložila da Ustavni sud utvrdi da su joj donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 172/11 od 23. septembra 2011. godine i neopravdano dugim trajanjem postupka povređena navedena prava zajemčena Ustavom Republike Srbije, da se poništi osporena drugostepena presuda, da se obaveže Republika Srbija da joj naknadi štetu, iz čega proističe da traži naknadu nematerijalne štete, kao i troškove postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvid a u spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Čačku P1. 109/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužioci, među kojima i V. P, ovde podnositeljka ustavne žalbe, su u periodu od 5. avgusta 2004. godine do 6. jula 2005. godine, podneli tužbe Opštinskom sudu u Čačku, protiv tužene H. i. "P. m. " A.D. Č, radi isplate razlike između isplaćene zarade i zarade koja im pripada prema odredbama Posebnog kolektivnog ugovora za hemiju i nemetale i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Najstariji predmet formiran na osnovu podnetih tužbi dobio je broj P1. 978/04. Svi ostali postupci (P1. 980/04, P1. 1280/04, P1. 1654/04, P1. 2032/04, P1. 2034/04, P1. 26/05, P1. 796/05 i P1. 880/05) spojeni su sa postupkom u ovom predmetu, radi jednovremenog postupanja i odlučivanja, s obzirom na to da se radi o tužbama kojima se zahteva isplata istih potraživanja iz radnog odnosa (razlika u zaradi i regres za korišćenje godišnjeg odmora) prema istom tuženom. Rešenje o spajanju postupaka doneto je na ročištu za glavnu raspravu održanom 10. juna 2005. godine, osim za predmet P1. 880/05 za koji je rešenje o spajanju doneto kasnije. Pre navedene odluke o spajanju postupaka neki od tužilaca su povukli svoje tužbe.

Prvo ročište za glavnu raspravu u objedinjenom postupku održano je 18. novembra 2005. godine, na kome je određeno izvođenje dokaza veštačenjem, preko sudskog veštaka ekonomsko–finansijske struke R. V. Do donošenja prve presude održana su još tri ročišta za glavnu raspravu. Veštak R. V. je 26. decembra 2005. godine dostavio nalaz sa mišljenjem, a nakon toga i dva dopunska izjašnjenja, po primedbama punomoćnika stranaka, 30. marta 2006. godine i 5. juna 2006. godine. Opštinski sud u Čačku je 9. novembra 2006. godine doneo presudu P1. 978/04 kojom je usvojio tužbene zahteve svih tužilaca u celosti i tuženog obavezao da tužiocima nadoknadi troško ve postupka. Pismeni otpravak presude je uručen strankama u periodu od 7. do 15. marta 2007. godine, nakon čega su stranke izjavile žalbe protiv presude.

Okružni sud u Čačku je rešenjem Gž. 1409/07 od 23. januara 2008. godine, ukinuo presudu Opštinskog suda u Čačku P1. 978/04 od 9. novembra 2006. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Predmet je, u ponovnom postupku, dobio broj P1. 57/08, a 14. februara 2008. godine predsednik Opštinskog suda u Čačku dodelio je predmet u rad drugom sudiji.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, održano je šest ročišta za glavnu raspravu, dok je jedno ročište odloženo zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Veštak R. V. je od suda dobio nalog da otkloni nedostatke na koje je ukazao Okružni sud u Čačku rešenjem Gž. 1409/07 od 23. januara 2008. godine, a koji se tiču primene Posebnog kolektivnog ugovora za hemiju i nemetale i Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog - Hemijske industrije "Prvi maj" A.D. Čačak. Imenovani veštak je po pomenutom nalogu suda dostavio tri dopunska izjašnjenja, a na ročištu održanom 24. novembra 2008. godine izveden je dokaz njegovim saslušanjem. Na ročištu održanom 16. marta 2009. godine sud je konstatovao da veštak nije postupio po nalozima suda i da nije otklonio nedostatke na koje je ukazao Okružni sud u Čačku, zbog čega je sud imenovao novog veštaka, M. F. iz Čačka, koji je 22. aprila 2009. godine dostavio sudu svoj osnovni nalaz, u kojem je izrazio mišljenje da je tužiocima u utuženom periodu isplaćivana veća zarada od one koja im pripada po ceni rada i koeficijentima grupe poslova koji su predviđeni Posebnim kolektivnim ugovorom za hemiju i nemetale, te da im nije isplaćen regres za korišćenje godišnjeg odmora za 2002, 2003. i 2004. godinu. Po primedbama punomoćnika parničnih stranaka veštak M. F. je dostavio tri dopunska izjašnjenja i dva puta je izveden dokaz njegovim saslušanjem na raspravi. Nakon reforme sudstva, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Čačku pod brojem P1. 109/10. Na ročištu održanom 19. aprila 2010. godine sud je zaključio glavnu raspravu i najavio pismeni otpravak odluke strankama. Osnovni sud u Čačku je presudom P1. 109/10 od 27. aprila 2010. godine delimično usvojio tužbene zahteve svih 14 tužilaca, i to u delu koji se odnosi na isplatu regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2002, 2003. i 2004. godinu, dok je preostale tužbene zahteve, kojima su tužioci potraživali isplatu razlike u zaradi i regres za korišćenje godišnjeg odmora za 2001 . godinu, odbio kao neosnovane. U pogledu troškova parničnog postupka tuže ni je obavezan da tužiocima naknadi sve troškove postupka. Navedena presuda je uručena punomoćnicima parničnih stranaka u periodu od 5. do 27. oktobra 2010. godine, nakon čega su parnične stranke izjavile žalbe protiv presude.

Apelacioni sud u Kragujevcu je presudom Gž1. 172/11 od 23. septembra 2011. godine delimično preinačio presudu Osnovnog suda u Čačku P1. 109/10 od 27. aprila 2010. godine, tako što je delimično usvojio zahteve tužilaca i obavezao tuženog da tužiocima pored dosuđenog regresa za godišnji odmor za 2002, 2003. i 2004. godinu isplati još i regres za godišnji odmor za 2001. godinu, kao i razliku između isplaćene zarade i zarade koja je bila predviđena Posebnim kolektivnim ugovorom za hemiju i nemetale, i to za period od 5. avgusta 2001. do 31. januara 2002. godine, u kom periodu je Posebnim kolektivnim ugovorom bila posebno određivana cena rada, a nakon tog perioda postala autonomna regulativa poslodavca. U pogledu troškova parničnog postupka, Apelacioni sud u Kragujevcu je odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka, dok je u preostalom delu presud a Osnovnog suda u Čačku P1. 109/10 od 27. aprila 2010. godine potvrđena. Presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 172/11 od 23. septembra 2011. godine punomoćniku tužilje V. P, ovde podnositeljke ustavne žalbe, je uručena 27. oktobra 2011. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Za ocenu navoda ustavne žalbe od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), kojima je bilo propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.) ; da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, a da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj spor iz radnog odnosa pokrenut podnošenjem tužbi većeg broja tužilaca, u periodu od 5. avgusta 2004. godine do 6. jula 2005. godine, te da je tužilja V. P, ovde podnositeljka ustavne žalbe, 18. novembra 2004. godine podnela tužbu Opštinskom sudu u Čačku. Parnični postupak je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 172/11 od 23. septembra 2011. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao skoro sedam godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, jer se radi o sporu proisteklom iz radnog odnosa, a Zakonom o parničnom postupku propisana je obaveza suda da obrati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe , u konkretnom slučaju , povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Ispitujući uticaj svih navedenih kriterijuma na trajanje konkretnog parničnog postupka, Ustavni sud je na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti ocenio da je u ovom predmetu bilo složenih činjeničnih pitanja koja su zahtevala obimniji dokazni postupak, naročito nakon ukidanja presude Opštinskog suda u Čačku P1. 978/04 od 9. novembra 2006. godine i dobijanja obavezujućih naloga i uputstava od strane Okružnog suda u Čačku, koji su se najviše ticali kvaliteta obavljenog veštačenja. Na dužinu trajanja postupka uticala je i činjenica da je u parnici učestvovalo više tužilaca, što je zahtevalo da se pojedinačno za svakog od njih utvrde odlučujuće činjenice, naročito visina potraživanja koje su tužbom tražili od tuženog. Međutim, složenost činjeničnih i pravnih pitanja, po nalaženju Suda, nije predstavljal o opravdan razlog za tako dugo trajanje parnice . Sama suština i priroda spora pokazuje da predmet spora ipak nije mogao da predstavlja opravdanje za sedmogodišnje trajanje predmetne parnice, imajući naročito u vidu da je u toku postupka samo izveden dokaz ekonomsko–finansijskim veštačenjem.

Ocenjujući ponašanje podnositeljke ustavne ž albe, Ustavni sud je našao da podnositeljka nije doprinela produž enju trajanja parničnog postupka , kao i da je imala legitiman materijalni i moralni interes da sud u razumnom roku okonča parnicu koju je vodila protiv poslodavca radi isplate neisplaćene razlike u zaradi i regresa za godišnji odmor.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka isključivo je doprinelo nedelotvorno postupanje prvostepenog suda koji je u odr eđenim periodima ispoljio ne dovoljnu efikasnost u preduzimanju procesnih radnji. Ovde se naročito ima u vidu nedovoljno jasno obraćanje veštacima ekonomsko–finansijske struke, u pogledu davanja preciznih naloga o predmetu i obimu veštačenja, što je uzrokovalo da se prvi veštak R. V. dopunski izjašnjavao u čak pet navrata, uz izvođenje dokaza njegovim saslušanjem, nakon čega je prvostepeni sud odlučio da anagažuje drugog veštaka. P ismeni otpravak presude Opštinskog suda u Čačku P1. 978/04 od 9. novembra 2006. godine izrađen je četiri meseca nakon donošenja presude, dok su na pismeni otpravak presude Osnovnog suda u Čačku P1. 109/10 od 27. aprila 2010. godine parnične stranke čekale skoro šest meseci .

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljki ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Čačku u predmet u P1. 978/04, zatim P1. 57/08, a kasnije pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P 1. 109/10, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka, predmet spora, kao i objektivne okolnosti koje su doprinele produženju trajanja parničnog postupka. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je na isti način odlučio o naknadi štete drugih učesnika u istom postupku, kada je doneo Odluku Už-6019/2011 od 29. maja 2014. godine. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Razmatrajući navode ustavne žalbe na kojima podnositeljka zasniva tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka povredu navedenog ustavnog prava zasniva na tome da je Apelacioni sud u Kragujevcu u osporenoj presudi Gž1. 172/11 od 23. septembra 2011. godine propustio da utvrdi bitnu povredu pravila postupka u osporenoj prvostepenoj presudi, kao što je to učinio u drugom postupku po istom osnovu i sa istim dokazima u pogledu veštačenja, kada je utvrdio bitnu povredu postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu primenu materijalnog prava, pa je prvostepenu presudu ukinuo i predmet vratio na ponovno suđenje.

Polazeći od sadržine ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na postojanje povrede prava na pravično suđenje. Mišljenje podnositeljke koje je izneto u toku predmetne parnice u postupku po žalbi protiv prvostepene presude , a sada se ponavlja u ustavnoj žalbi, da je došlo do povrede pravila postupka, jer veštaci nisu usaglasili svoje nalaze o obavljenom veštačenju, ne može ukazivati na povredu označenog Ustavom zajemčenog prava, već u suštini u kazuje na činjenicu da podnositeljka od Ustavnog suda traži preispitivanje osporene presude i na taj način ga dovodi u položaj više sudske instance, što ovaj sud, po svom ustavnopravnom položaju, nije.

Pored toga, Ustavni sud nalazi da podnositeljka ustavne žalbe nije dostavila dokaze da je drugostepeni sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, posebno zbog toga što presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 619/11 od 9. marta 2011. godine, na koju se poziva podnositeljka ustavne žalbe, nije konačno odlučeno o tužbenom zahtevu, već je prvostepena presuda ukinuta i predmet vraćen na ponovno suđenje.

Kako se u ustavnoj žalbi ne ističu drugi razlozi, Ustavni sud je konstatovao da se izneti navodi ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojim se ukazuje na povredu navedenog ustavnog prava, pa je, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje , kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Razmatrajući zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu. Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, te člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo O dluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti