Odluka Ustavnog suda o povredi prava zbog primene prinudnog poravnanja

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, poništivši deo presude Apelacionog suda. Proizvoljno je tumačenje da se prinudno poravnanje, zaključeno pre utvrđenja potraživanja, primenjuje na naknadu za faktičku eksproprijaciju, jer potraživanje nastaje tek donošenjem sudske odluke.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5986/2014
23.06.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća , i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z . M . i R . M, obojic e iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. juna 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. M . i R . M . i utvrđuje da je stavom 2. izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4236/13 od 22. maja 2014. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se stav 2. izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4236/13 od 22. maja 2014. godine i određuje da nadležni sud donese novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 14802/10 od 18. februara 2013. godine.

3. Odbija se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. M . i R . M, obojica iz Beograda, podneli su Ustavnom sudu , 16. jula 2014. godine , ustavnu žalbu protiv akta navedenog u tački 1. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U prilog tvrdnji o povredi označenog prava podnosioci navode da je Apelacioni sud u Beogradu zbog pogrešnog tumačenja člana 196. Zakona o parničnom postupku propustio da utvrdi da je prvostepeni sud, odlučujući o zahtevu za predaju u posed, prekoračio tužbeni zahtev, budući da su oni preinačenjem tužbe ovaj zahtev povukli. Dalje navode da je sud pogrešno utvrdio da je tuženi zauzeo 9, a ne 12 ari njihovog zemljišta, te ističu da im, čak i da je ovaj činjenični zaključak tačan, naknada pripada za celu površinu parcele iz razloga što se preostalo zemljište više ne može koristiti. Osporavaju nalaz i mišljenje Instituta za zemljište - da je reč o močvarnom zemljištu, te ove navode dovode u vezi sa tvrdnjom o pogrešnom zaključku suda da im zbog vrste i boniteta parcele ne pripada naknada na ime njenog nekorišćenja. Dodaju i da je neprihvatljivo stanovište drugostepenog suda da ih obavezuje prinudno poravnanje koje je tuženi zaključio sa poveriocima 2. oktobra 2003. godine u postupku koji se vodio pred Trgovinskim sudom jer se ono, prema njihovom mišljenju, odnosi samo na potraživanja nastala pre 19. marta 1999. godine, a ne na potraživanja nastala posle tog datuma, kakvo je njihovo. Smatraju i pogrešnim zaključak suda da im kamata na dosuđeni iznos naknade za zauzeto zemljište pripada od dana presuđenja. Suprotno stavu suda, podnosioci su mišljenja da im kamata pripada od dana kada je veštačenjem utvrđena vrednost zemljišta zbog toga što je od tog momenta pa do presuđenja utvrđeni novčani iznos obezvređen usled inflacije. Predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporeni akt i utvrdi im pravo na naknadu nematerijalne štete i troškova na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihov Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 14802/10 od 18. februara 2013. godine obavezano je tuženo privredno društvo „I.“ da tužiocima Z. M. i R. M, ovde podnosiocima ustavne žalbe, na ime naknade štete zbog trajnog zauzeća zemljišta – dela katastarske parcele …, KO Resnik, isplati po 1.012.472,604 dinara, sa zateznom kamatom počev od 18. februara 2013. godine pa do isplate (stav 2. izreke), dok su zahtevi kojima je traženo dovođenje parcele u prvobitno stanje i njena predaja u posed, isplata zakonske zatezne kamate na dosuđene iznose naknade štete zbog trajnog zauzeća zemljišta za period od 2. marta 2012. do 17. februara 2013. godine, isplata naknade štete na ime trajnog zauzeća zemljišta preko dosuđenih a do ukupno traženih iznosa od po 1.592.633,40 dinara, kao i isplata naknade štete zbog nekorišćenja zemljišta, odbijeni kao neosnovani (st. 1, 3, 4. i 5. izreke). U obrazloženju presude je konstatovano da su tužioci u tužbi i tokom postupka naveli da je tuženi zauzeo njihovu katastarsku parcelu u površini od 12 ari, tako što je na njoj deponovao otpad, zbog čega predmetna parcela više ne može da se koristi, te da su tužioci povukli tužbu u pogledu zahteva „bliže opisanim stavom prvim izreke“ (zahtev za činidbu i predaju u posed sporne parcele), a da tuženi nije prihvatio povlačenje. Dalje je navedeno da je nakon sprovedenog dokaznog postupka utvrđeno: da su tužioci suvlasnici sporne parcele koju tuženi od 1986. godine koristi za odlaganje otpada; da su nadležni organi opštine uviđajem obavljenim 1986. godine utvrdili da se kompleks parcela od katastarskih parcela br. … do …, uključujući i parcelu tužilaca, koristi kao deponija; da je pravnosnažnim rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu St. 1672/95 od 2. oktobra 2003. godine odobreno prinudno poravnanje kojim se dužnik „I.“ obavezao da obaveze prema poveriocima izmiri u iznosu od 60% u roku od dve godine; da ovim poravnanjem nisu obuhvaćena potraživanja tužilaca Z. i R. M. Sud je naveo da je u potpunosti prihvatio nalaz i mišljenje Instituta za zemljište od 12. maja 2011. godine, kako u pogledu strukture tj. boniteta sporne parcele, tako i u pogledu površine koju je tuženi nasuo otpadom – da se radi o zemljištu koje je unazad stotinu godina bilo močvarno, neplodno i koje se stoga nije moglo obrađivati, te da je zauzeto 9, a ne 12 ari, nalazeći da je nalaz detaljno obrazložen i dat prema pravilima struke, a da nije prihvatio nalaz veštaka S. P. i M. Ž. u pogledu njihovog zaključka da je zauzeće parcele izvršeno u površini od 12 ari. Polazeći od ovako utvrđenih činjenica, sud je zaključio da je sporna parcela, nanošenjem industrijskog otpada od strane tuženog, faktički oduzeta tužiocima bez sprovedenog postupka eksporprijacije i da je faktički privedena industrijskoj nameni, budući da se prema važećem GUP nalazi u okviru kompleksa zemljišta za koje je utvrđena industrijska namena. Pozivajući se na član 42. Zakona o eksproprijaciji, sud je dalje zaključio da tužiocima pripada pravo na naknadu na ime faktičkog zauzeća zemljišta površine 9 ari po ceni koja je utvrđena veštačenjem od 8. februara 2012. godine i izražena u evrima (2.024 evra) ali u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu NBS na dan presuđenja, te da im stoga, ne pripada iznos preko dosuđenog a do ukupno traženog tj. iznos od po još 580.160,796 dinara. Sud je zaključio da tužiocima, saglasno članu 277. Zakona o obligacionim odnosima, kamata na dosuđene iznose pripada od dana presuđenja pa do isplate, ali ne i u periodu pre toga jer se, kako je navedeno vrednost zauzetog zemljišta utvrđuje na dan presuđenja. Takođe, sud je našao da zbog kvaliteta i boniteta zemljišta nisu ispunjeni uslovi propisani čl. 154. i 189. Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega je odbio zahtev za naknadu štete u vidu izgubljene dobiti - nekorišćenja zemljišta. Sud je istakao da navodi tuženog - da tužiocima zbog zaključenog prinudnog poravnanja od 2. oktobra 2003. godine eventualno može da pripada naknada štete u visini id 60% od utvrđenog iznosa, ne mogu da utiču na drugačiju odluku iz razloga što tužioci u postupku prinudnog poravnanja nisu učestvovali, kao i zbog toga što je tužiocima pravo na naknadu utvrđeno okončanjem ovog postupka i donošenjem presude tj. što će njihovo potraživanje biti utvrđeno tek pravnosnažnošću odluke donete u ovom postupku.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4236/13 od 22. maja 2014. godine potvrđena je nižestepena odluka u odbijajućem delu (stav 1. izreke), a preinačena je u usvajajućem delu, tako što je obavezano tuženo privredno društvo da tužiocima na ime naknade za trajno zauzeće zemljišta isplati po 607.483,56, sa kamatom od 18. februara 2013. godine, dok je u preostalom delu zahtev tužilaca za isplatu iznosa od po još 404.989.044 dinara odbijen kao neosnovan (stav 2. izreke). Ukazujući na to da su podnescima od 1. juna 2009. i 5. marta 2012. godine tužioci preinačili tužbu, a da je nisu povukli u pogledu zahteva za činidbu i predaju u posed, drugostepeni sud je ocenio da je nižestepeni sud pravilno postupio kada je, krećući se u granicama postavljenog zahteva, saglasno članu 3. Zakona o parničnom postupku, odlučio i o ovom zahtevu tužilaca, jer suprotno njihovim navodima, izjava o povlačenju mora da bude izričita, a za povlačenje tužbe, saglasno članu 196. pomenutog zakona, potreban je i pristanak tuženog. Drugostepeni sud je takođe ocenio kao neosnovane žalbene navode tužilaca o pogrešno utvrđenom bonitetu zemljišta i zauzetoj površini zemljišta, kao i o datumu od kada im pripada kamata, prihvatajući u svemu razloge nižestepenog suda. Međutim, suprotno stavu prvostepenog suda, Apelacioni sud je mišljenja da se rešenje o odobrenju prinudnog poravnanja od 2. oktobra 2003. odnosi i na potraživanje tužilaca koje je predmet spora. Do ovog zaključka sud je došao imajući u vidu odredbu člana 38. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji, te činjenicu da je u pomenutom rešenju navedeno da ono ima pravno dejstvo – snagu izvršne isprave ne samo prema onim poveriocima koji su učestvovali u postupku prinudnog poravnanja i čija su potraživanja utvrđena, već i prema poveriocima koji nisu učestvovali u pomenutom postupku, pod uslovom da se radi o potraživanjima koja su nastala pre 19. marta 1999. godine i da ih poverioci dokažu. Smatrajući da je potraživanje tužilaca nastalo 1986. godine – faktičkim zauzećem dela parcele, dakle pre 19. marta 1999. godine, Apelacioni sud je zaključio da saglasno sadržini pomenute zakonske odredbe i rešenju o odobrenju prinudnog poravnanja, tužiocima pripada 60% od utvrđenog iznosa naknade zbog čega je preinačio prvostepenu odluku u usvajajućem delu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu podnosioci pozivaju, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Zakonom o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji („Službeni list SFRJ", broj 84/89 i “Službeni list SRJ", br. 37/93 i 28/96) bilo je propisano: da se prinudno poravnanje smatra prihvaćenim ako za njega glasaju poverioci čija potraživanja iznose više od polovine potraživanja onih poverilaca koji imaju pravo glasa i kad prinudno poravnanje odobri veće poravnanja i da prinudno poravnanje iz stava 1. ovog člana ima pravno dejstvo prema svim poveriocima (član 38.); da zaključeno prinudno poravnanje ima pravno dejstvo i prema poveriocima koji nisu učestvovali u postupku, kao i prema poveriocima koji su učestvovali u postupku, a njihova potraživanja su osporena, ako se naknadno utvrde (član 40. stav 2.); da se pod utvrđenim potraživanjem, u smislu ovog zakona, podrazumevaju glavni dug i kamata koja je dospela do dana kada je održano ročište na kome je zaključeno prinudno poravnanje, a ako se potraživanje zasniva na izvršnoj odluci - i troškovi parničnog i izvršnog postupka (član 43. s tav 1.).

Zakonom o eksproprijaciji („Službeni glasnik RS“, broj 53/95 , „Službeni list SRJ", broj 16/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 23/01, 20/09 i 55/2013 - Odluka US) je propisano: da ako se prilikom eksproprijacije jednog dela nepokretnosti utvrdi da sopstvenik nema ekonomskog interesa da koristi preostali deo nepokretnosti, odnosno ako je zbog toga na preostalom delu nepokretnosti onemogućena ili bitno otežana njegova egzistencija, eksproprisaće se, na njegov zahtev, i taj deo nepokretnosti (član 10.); da se visina naknade u novcu za eksproprisane nepokretnosti određuje po tržišnoj ceni, prema okolnostima u momentu zaključenja sporazuma o visini naknade, a ako sporazum nije postignut, prema okolnostima u momentu donošenja prvostepene odluke o naknadi (član 41. s tav 2.).

Članom 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom .

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da je p reinačenje tužbe promena istovetnosti zahteva, povećanje postojećeg ili isticanje drugog zahteva uz postojeći (član 194. stav 1.); da tužilac može povući tužbu bez pristanka tuženog pre nego što se tuženi upusti u raspravljanje o glavnoj stvari, da se tužba se može povući i docnije, sve do zaključenja glavne rasprave, ako tuženi na to pristane, a a ko se tuženi u roku od 15 dana od dana obaveštenja o povlačenju tužbe ne izjasni o tome, smatraće se da je pristao na povlačenje i da se smatra da povučena tužba kao da nije ni bila podnesena i može se ponovo podneti (član 196.).

5. Kako se navodi o povredi prava na pravično suđenje svode na tvrdnje o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primeni procesnog i materijalnog prava, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada su zaključci suda, odnosno primena merodavnog prava bili očigledno proizvoljni u meri da za posledicu imaju povredu ustavnog prava.

Razmatrajući osnovanost navoda podnosilaca kojima osporavaju pravni zaključak drugostepenog suda – da se prinudno poravnanje zaključeno 2. oktobra 2003. godine odnosi i na njihovo konkretno potraživanje, Ustavni sud pre svega ističe da kondematornom tužbom tužilac tvrdi da mu prema tuženom pripada pravo na određenu činidbu i traži da sud naloži tuženom da tu činidbu izvrši. Presuda kojom se ovako postavljenom zahtevu pruža zaštita ne iscrpljuje se samo u izdavanju naloga tuženom da ispuni činidbu, već u sebi sadrži i utvrđenje da tužiocu pripada pravo na traženu činidbu. Dalje, Ustavni sud nalazi da iz sadržine citiranih odredaba Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji kojima je uređeno dejstvo prinudnog poravnanja i pojam utvrđenog potraživanja u smislu ovog zakona (dug sa kamatom koji je dospeo do dana održavanja ročišta na kome je zaključeno poravnanje), proizlazi da se zaključeno prinudno poravnanje ne može odnositi na potraživanja poverilaca nastala posle njegovog zaključenja, niti na potraživanja koja su dospela posle tog momenta.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, a imajući u vidu predmet spora i činjenični osnov tužbenog zahteva – da su tužioci zbog zauzeća njihove parcele koje je izvršio tuženi odlaganjem otpada, prvo tražili predaju u posed parcele, a potom isplatu njene tržišne vrednosti, Ustavni sud je našao da se, u konkretnom slučaju, radi o kondematornoj tužbi i da sudska odluka kojom je tuženom naloženo plaćanje naknade na ime trajnog zauzeća zemljišta, koja je doneta s pozivom na Zakon o eksproprijaciji i uz zaključak da je reč o faktičkoj eksproprijaciji, sadrži u sebi ne samo nalog na ispunjenje pomenute obaveze, već i utvrđenje da podnosiocima pripada pravo na traženu novčanu naknadu na ime faktičke eksproprijacije. Stoga je, po oceni Ustavnog suda, proizvoljan zaključak drugostepenog suda da je potraživanje podnosilaca nastalo 1986. godine – faktičkim oduzimanjem parcele, jer je o osnovanosti zahteva podnosilaca tj. o postojanju ovog potraživanja doneta odluka tek u predmetnom parničnom postupku.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je drugostepeni sud, usled proizvoljnog tumačenja člana 38. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji, izveo ustavnopravno neprihvatljiv zaključak da prinudno poravnanje koje je zaključio tuženi 2. oktobra 2003. godine proizvodi pravno dejstvo i prema potraživanju podnosilaca koje je bilo predmet spora koji je prethodio ustavnosudskom, te da podnosiocima iz tog razloga pripada pravo na naknadu u visini od 60% utvrđenog iznosa vrednosti zauzete parcele.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud utvrdio da je stavom 2. izreke osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4236/13 od 22. maja 2014. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15) i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke. Ustavni sud je zaključio da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem stava drugog izreke osporene presude i određivanjem da u ponovnom postupku drugostepeni sud donese novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 14802/10 od 18. februara 2013. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

6. U pogledu navoda podnosilaca da je zbog obezvređivanja vrednosti novca usled inflacije pogrešan zaključak suda da im kamata na dosuđeni iznos naknade za zauzeto zemljište pripada od dana presuđenja, a ne od dana kada je veštačenjem utvrđena vrednost zauzete nepokretnosti, pa samim tim i visina naknade, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da zakonska zatezna kamata kao sporedno potraživanje, u smislu člana 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, teče od trenutka kad dužnik padne u docnju sa ispunjenjem novčane obaveze . Dalje, Ustavni sud ukazuje da se, saglasno članu 41. Zakona o eksporprijaciji, visina naknade u novcu za eksproprisane nepokretnosti određuje po tržišnoj ceni i prema okolnostima u momentu donošenja prvostepene odluke o naknadi, upravo iz razloga što bi u slučaju znatnijeg proteka vremena od trenutka utvrđivanja vrednosti nepokretnosti do donošenja odluke bilo moguće da dođe do bitnije razlike u utvrđenoj vrednosti nepokretnosti, tj. eventualnog obezvređivanja utvrđenog iznosa. Međutim, Ustavni sud konstatuje da je, u konkretnom slučaju, vrednost 1 ara sporne parcele, koja je utvrđena na osnovu nalaza veštaka od 9. februara 2012. godine, izražena u valuti evro, a da je presudama redovnih sudova tuženi obavezan na isplatu dinarske protivvrednosti ovog iznosa, obračunatog po srednjem kursu NBS na dan presuđenja , od kog momenta je podnosiocima priznata i zakonska zatezna kamata na ovako izražen iznos naknade. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da je potraživanje podnosilaca na ovaj način zaštićeno od inflacije, te da se stoga njihovi navodi, u ovom delu, pokazuju kao očigledno neosnovani.

Prethodna ocena se odnosi i na tvrdnju podnosilaca o prekoračenju tužbenog zahteva, imajući u vidu da je u obrazloženju prvostepene odluke konstatovano da se tuženi protivio povlačenju tužbe u delu kojim je tražena predaja u posed.

Što se pak tiče stanovišta podnosilaca da im „čak i pod pretpostavkom da je tačan zaključak suda“ pripada naknada „za svih 12 ari jer je zemljište sa svih strana okruženo otpadom i ne može se koristiti“, Ustavni sud konstatuje da, kako to proizlazi iz obrazloženja prvostepene presude, činjenični osnov tužbe tj. zahteva za plaćanje naknade na ime trajnog zauzeća čini tvrdnja podnosilaca da je tuženi zauzeo 12 ari njihovog zemljišta, a ne tvrdnja da oni više nemaju ekonomskog interesa da nastave sa korišćenjem dela zemljišta koji tuženi nije zauzeo, odnosno da se ostatak zemljišta ne može koristiti, pa na tu okolnost nisu ni izvođeni dokazi u postupku koji je prethodio ustavnosudskom.

Takođe, Ustavni sud ponavlja da navodi kojima se oporava utvrđeno činjenično stanje, u konkretnom slučaju činjenični zaključak suda o vrsti i bonitetu zemljišta, ne mogu biti predmet razmatranja u postupku po ustavnoj žalbi.

Imajući u vidu sve prethodno izneto, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu kao očigledno neosnovanu u delu kojim se povreda prava na pravično suđenje ističe u odnosu na stav 1. izreke osporene drugostepene presude , rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. U pogledu zahteva za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na pravično suđenje dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosiocima ustavne žalbe , pa je, saglasno članu 89. st. 1. i 3. Zakona,ovaj zahtev odbio, odlučujući kao u tački 3. izreke.

Što se tiče zahteva za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da su podnosioci lično potpisali ustavnu žalbu.

8. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava zbog primene prinudnog poravnanja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti