Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog uskraćivanja pristupa sudu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući da je odbacivanjem tužbe protiv Republike Srbije za naknadu štete koju je prouzrokovao sudija, podnosiocu povređeno pravo na pristup sudu. Osporeno drugostepeno rešenje je poništeno u tom delu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Željka Irića iz Banja Luke, Bosna i Hercegovina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 21. oktobra 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Željka Irića i utvrđuje da je rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4161/08 od 3. septembra 2008. godine i rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 11125/08 od 3. marta 2009. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Poništava se rešenje Okružnog suda u Beogradu Gž. 11125/08 od 3. marta 2009. godine u delu u kome je potvrđeno rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4161/08 od 3. septembra 2008. godine kojim je odbačena tužba u odnosu na tuženu Republiku Srbiju – Ministarstvo pravde i određuje da Viši sud u Beogradu donese novu odluku o žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4161/08 od 3. septembra 2008. godine, u odnosu na tuženu Republiku Srbiju.

O b r a z l o ž e nj e

1. Željko Irić iz Banja Luke, Bosna i Hercegovina, je 22. aprila 2009. godine, preko punomoćnika - advokata Milana Cvetkovića iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4161/08 od 3. septembra 2008. godine i rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 11125/08 od 3. marta 2009. godine, koju je, po nalogu Ustavnog suda, uredio podneskom od 15. septembra 2010. godine, a zbog povrede načela zabrane diskriminacije i povrede prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo, zajemčenih članom 21, članom 32. stav 1. i članom 36. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac je naveo da je podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu sa zahtevom za isplatu naknade nematerijalne štete, pri tome označavajući kao tužene sudije za koje je smatrao da su mu svojim radnjama pričinili štetu, kao i Republiku Srbiju – Ministarstvo pravde, saglasno članu 6. Zakona o sudijama. Istakao je da je tužbom tražio naknadu nematerijalne štete u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, zbog povrede ugleda i prava na pravično suđenje, a da nije tražio naknadu štete zbog mišljenja ili glasa datog u vršenju sudijske dužnosti, niti je tražio naknadu štete zbog nezakonitog ili nepravilnog rada tuženih sudija u parničnom predmetu u kome je on bio stranka. Predložio je da Ustavni sud poništi osporena rešenja i "predmet vrati u pređašnje stanje".

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama člana 21. Ustava je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (stav 1.); da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.); da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3.).

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je pravo svakog da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 36. Ustava je utvrđeno: da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 8. avgusta 2008. godine podneo tužbu Drugom opštinskog sudu u Beogradu protiv Republike Srbije - Ministarstva pravde, sudije Opštinskog suda u Pančevu Natalije Kužić, sudija Okružnog suda u Pančevu - Perside Jovanović, Vladislave Sajkov Baraj i Ilije Rule i sudija Vrhovnog suda Srbije - Vide Petrović Škero, Predraga Trifunovića, Jasminke Stanojević, Vesne Popović, Mirjane Grubić, Milomira Nikolića, Slobodana Dražića, Biljane Dragojević, Vlaste Jovanović, Ljubice Jeremić, Snežane Andrejević, Sonje Brkić, Spomenke Zarić, Slađane Nakić Momirović, Sofije Vagner Ličenoski i Ljubice Milutinović, tražeći da sud obaveže tužene da mu solidarno, na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda i prava ličnosti, isplate iznos od 9.900,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom od presuđenja pa do isplate. Podnosilac ustavne žalbe je tužbeni zahtev zasnovao na tvrdnji da su mu tuženi pričinili štetu tako što je u Vrhovnom sudu Srbije održan sastanak predsednice Vrhovnog suda Srbije, predsednika građanskog odeljenja tog suda i predsednika Drugog opštinskog suda sa zastupnikom ranije tuženog – Ministarstva odbrane, na kome je postignut načelni stav da „tužilac nema pravo na naknadu štete“, jer mu je plata u Vojsci bila redovno isplaćivana, koji su kasnije uobličile i u svojim odlukama primenile i ostale tužene sudije. Podnosilac ustavne žalbe je tužbom zahtevao isplatu navedene naknade nematerijalne štete po osnovu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Osporenim rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4161/08 od 3. septembra 2008. godine odbačena je tužba podnosioca ustavne žalbe, kao nedozvoljena. U obrazloženju rešenja je istaknuto da je tužba nedozvoljena zbog toga što se radi o pravu tužioca na naknadu štete od sudije koje nije podobno za sudsku zaštitu i ukazano da, po mišljenju suda, podnošenje tužbe u ovoj parnici, kod jasno propisanih pravila o odgovornosti sudija, predstavlja vršenje prava protivno načelima o savesnom korišćenju prava i zabrani zloupotrebe prava iz člana 9. Zakona o parničnom postupku.

Okružni sud u Beogradu je, postupajući po žalbi podnosioca ustavne žalbe, osporenim rešenjem Gž. 11125/08 od 3. marta 2009. godine odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4161/08 od 3. septembra 2008. godine. U obrazloženju je istaknuto da taj sud nije utvrdio postojanje ni jednog od razloga žalbe izjavljene protiv prvostepenog rešenja. Drugostepeni sud smatra da, saglasno članu 151. stav 1. Ustava i odredbama drugih pravnih akata koji se primenjuju u Republici Srbiji, sudija uživa građanskopravni imunitet, usled koga ne može biti pozvan na odgovornost za mišljenje ili glasanje prilikom donošenja sudske odluke. Zbog toga pravo na naknadu štete neposredno protiv sudije nije podobno za sudsku zaštitu, a što lišava tužioca pravnog interesa za vođenje ovog spora, te je prvostepeni sud pravilno odbacio njegovu tužbu kao nedozvoljenu.

4. Odredbom člana 4. stav 2. Ustava je utvrđeno da uređenje vlasti počiva na podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku.

Odredbama člana 149. Ustava je utvrđeno: da je sudija nezavisan i potčinjen samo Ustavu i zakonu (stav 1.); da je svaki uticaj na sudiju u vršenju sudijske funkcije zabranjen (stav 2.).

Odredbama člana 151. Ustava je utvrđeno: da sudija ne može biti pozvan na odgovornost za izraženo mišljenje ili glasanje prilikom donošenja sudske odluke, osim ako se radi o krivičnom delu kršenja zakona od strane sudije (stav 1); da sudija ne može biti lišen slobode u postupku pokrenutom zbog krivičnog dela učinjenog u obavljanju sudijske funkcije bez odobrenja Visokog saveta sudstva (stav 2.).

Odredbama Zakona o sudijama ("Službeni glasnik RS", br. 63/01, 42/02, 60/02, 17/03, 25/03, 27/03, 29/04, 35/04, 44/04, 61/05, 101/05 i 46/06) bilo je propisano: da sudija nikome nije odgovoran za mišljenje ili glas dat u vršenju sudijske dužnosti (član 5. stav 1.); da za štetu koju sudija prouzrokuje nezakonitim ili nepravilnim radom odgovara Republika Srbija (član 6. stav 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedenih odredaba Ustava i Zakona, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjima povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je stanovišta da su Drugi opštinski sud u Beogradu i Okružni sud u Beogradu u osporenim rešenjima dali ustavnopravno prihvatljive razloge zbog kojih su odbacili tužbu podnosioca ustavne žalbe u delu koji se odnosi na sudije kao tužene. Naime, iz sadržine odredbe člana 151. stav 1. Ustava i citiranog člana 5. stav 1. Zakona o sudijama, proizlazi postojanje imuniteta sudije za mišljenje dato u vršenju sudijske dužnosti. Dakle, činjenica da je veći broj sudija u parničnom postupku pokrenutom pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu, bilo tuženo upravo iz razloga što su zauzeli određeni pravni stav u odlukama u kojima je odlučivano o pravima podnosioca ustavne žalbe, upućuje na direktnu primenu navedenih odredaba Ustava i Zakona o sudijama.

Nezavisnost sudije kao nosioca sudijske funkcije od bilo kog drugog oblika vlasti u demokratskom društvu predstavlja jedan od temeljnih principa nezavisnog sudstva. Ustavnim garantovanjem imunitetskih prava obezbeđuje se dodatna zaštita nezavisnosti sudija, jer sudijski imunitet obuhvata slobodu mišljenja i glasanja u presuđivanju (materijalnopravni imunitet), na jednoj strani, i zaštitu od pritvaranja i vođenja krivičnog i drugih postupaka bez odobrenja Visokog saveta sudstva (procesnopravni imunitet), na drugoj. Da bi sudija postupao nezavisno i nepristrasno, njegova funkcija mora biti Ustavom zagarantovana, a sudijsko mesto ne sme biti ugroženo političkim i drugim reakcijama na njegove odluke. Dakle, sudijski imunitet nije uspostavljen samo radi zaštite sudske vlasti od drugih grana vlasti, već i radi zaštite sudija od neposrednih učesnika sudskih postupaka. Obezbeđivanje uslova za raspravljanje sporne pravne stvari u skladu sa procesnim zakonom i mogućnost donošenja nepristrasne odluke u toj stvari zasnovane na pravilnoj primeni materijalnog prava, bez neposrednih i posrednih pritisaka i uticaja, čini suštinu sudske nezavisnosti.

U odredbi člana 32. stav 1. Ustava nije izričito propisana garantija prava na pristup sudu, ali je ovo načelo sastavni deo prava na pravično suđenje kojim se svakome obezbeđuje pravo da svaki zahtev koji se odnosi na njegova građanska prava i obaveze bude razmotren pred sudom. Nesporno je da povreda prava na pristup sudu može nastati propisivanjem imuniteta, koji u suštini sprečava pokretanje postupka. Međutim, Ustavni sud naglašava da je u konkretnom slučaju ustanovljeno ograničenje prava na pristup sudu opravdano fundamentalnim značajem očuvanja nezavisnosti suda i sudija. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na stanovište Evropskog suda za ljudska prava zauzeto u presudi Ernst i drugi protiv Belgije od 15. jula 2003. godine (broj aplikacije 33400/96, st. 53.-56.), o opravdanosti sudijskog imuniteta od tužbi za naknadu štete u građanskopravnom postupku.

Međutim, Ustavni sud je stanovišta da sudovi nisu mogli odbaciti tužbu podnosioca ustavne žalbe u delu koji se odnosi na Republiku Srbiju - Ministarstvo pravde. Naime, mogućnost podnošenja tužbe protiv Republike Srbije dopuštena je upravo citiranim članom 6. stav 1. Zakona o sudijama. Bez obzira na činjenicu postojanja sudijskog imuniteta, za štetu koja je eventualno pričinjena od strane sudije u vršenju sudijske dužnosti odgovara Republika Srbija. Dakle, tužba protiv Republike Srbije je dozvoljena i nije mogla biti odbačena u tom delu, jer Republika Srbija nije obuhvaćena imunitetom koji je ustanovljen samo za nosioce sudijske funkcije. Na opisani način, sudovi su de facto podnosiocu ustavne žalbe uskratili pravo na pristup sudu, jer su ga onemogućili da se o pravima koja je istakao raspravi i odluči pred nadležnim sudom.

Na osnovu iznetog, Ustavni sud ocenjuje da je ovakvim postupanjem prvostepenog i drugostepenog suda podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odnosno pravo na pristup sudu u ostvarivanju njegovih građanskih prava. Ustavni sud nalazi da je i praksa Evropskog suda za ljudska prava sličnog stanovišta - presuda Golder protiv Ujedinjenog Kraljevstva od 21. februara 1975. godine (broj aplikacije 4451/70, stav 35.) u kojoj je, inter alia, istaknuto da bi bilo nezamislivo da član 6. stav 1. Evropske konvencije detaljno opiše procesne garantije koje stoje na raspolaganju stranaka u postupku, a da prvo ne zaštiti ono što stvarno omogućava korist od tih garantija, to jest pristup sudu. Pravičnost, javnost i ekspeditivnost nemaju nikakvu vrednost ako samog sudskog postupka uopšte nema.

Ocenjujući postojanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za tvrdnje da je osporenim odlukama podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda zabrane diskriminacije.

Ustavni sud nalazi da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, jer se ni iz osporenih akata, niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu takav zaključak nije mogao izvesti. Naime, Sud konstatuje da je uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, postojanje različitih sudskih odluka kod iste činjenične i pravne situacije.

Ocenjujući povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao zakonsko pravo na podnošenje žalbe protiv osporenog rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4161/08 od 3. septembra 2008. godine, koje je iskoristio i na osnovu koga je doneto osporeno rešenje Okružnog suda u Beogradu Gž. 11125/08 od 3. marta 2009. godine. Ustavni sud konstatuje da na opisani način podnosiocu nije povređeno pravo na pravno sredstvo, jer je o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda, odluku doneo drugostepeni sud, čime je, po oceni Ustavnog suda, zadovoljeno navedeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca. Činjenica da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, ne znači automatski i povredu Ustavom zajemčenog prava na pravno sredstvo.

Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te utvrdio da je osporenim rešenjima Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4161/08 od 3. septembra 2008. godine i Okružnog suda u Beogradu Gž. 11125/08 od 3. marta 2009. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, dok je u preostalom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede prava mogu otkloniti poništajem osporenog drugostepenog rešenja u delu u kome je potvrđeno rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4161/08 od 3. septembra 2008. godine kojim je odbačena tužba u odnosu na tuženu Republiku Srbiju – Ministarstvo pravde i određivanjem da se donese nova odluka o žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4161/08 od 3. septembra 2008. godine, u odnosu na tuženu Republiku Srbiju, kako bi u ponovnom drugostepenom postupku bila doneta nova odluka o žalbi, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.

6. Polazeći od iznetog, a na osnovu člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog uskraćivanja pristupa sudu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti