Odluka Ustavnog suda o pravičnoj naknadi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje presudom Višeg suda u Novom Sadu. Dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete od 600 evra zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ocenjen je kao neadekvatan.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5994/2015
22.06.2017.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D . A . iz Sremske Kamenice , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. juna 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. A . i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Nišu Gž. 1135/15 od 22. jula 2015. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Nišu Gž. 1135/15 od 22. jula 2015. godine i određuje da nadležni sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 1203/14 od 17. juna 2014. godine.

3. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. A . iz Sremske Kamenice podneo je Ustavnom sudu, 24. septembra 2015. godine, preko punomoćnika B. B, advokata iz Sremske Kamenice, ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Nišu navedene u izreci zbog povrede načela zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda, prava na pravično suđenje, prava na rehabilitaciju i naknadu štete i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 22, člana 32. stav 1, člana 35. st. 1. i 2. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Povredu označenih prava podnosilac obrazlaže navodima koji se u suštini svode na tvrdnju da sudovi, odlučujući o osnovanosti zahteva za naknadu štete, uopšte nisu uzeli u obzir njegove navode o tome da je isključivo zbog propusta državnog organa da postupi u skladu sa odredbom člana 6. stav 4. Zakona o amnestiji i da mu bez odlaganja dostavi rešenje o amnestiji, to rešenje postalo pravnosnažano tek 22 dana nakon donošenja, usled čega je on pretrpeo štetu koja se ogleda u dužem zadrža vanju na izdržavanju kazne zatvora. Suprotno stanovištu sudova, s matra da je u konkretnom slučaju reč o nezakonitom i nepravilnom radu krivičnog suda jer je rešenje o amnestiji doneto osam dana pre nego što je on trebalo da bude otpušten sa izdržavanja kazne zatvora upravo da bi do tada postalo pravnosnažno, a propustom organa tužene dostavljeno mu tek posle 22 dana. Osim na iznetom razlogu, povredu prava na jednaku zaštitu prava zasniva i na tvrdnji da je stavljen u nepovoljniji položaj u odnosu na lica koja su se nalazila u situaciji sličnoj njegovoj, a kojima je pružena pravna zaštita. Predlaže da Sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporeni akt, utvrdi mu pravo na naknadu štete i troškova na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac D. A, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 14. februara 2014. godine Osnovnom sudu u Novom Sadu tužbu protiv Republike Srbije radi naknade štete zbog neosnovanog lišenja slobode. Osnovanost tužbenog zahteva zasnovao je na činjeničnim tvrdnjama da ga "usled određenih propusta" nadležni organi po rešenju suda od 9. aprila 2013. godine nisu otpustili sa izdržavanja kazne zatvora 16. aprila te godine, već tek 10. maja i da se stoga, u konkretnoj pravnoj stvari, radi o neosnovanom lišenju slobode u trajanju od 24 dana.

Stav da se radi o neosnovanom lišenju slobode i neosnovanosti navoda tužene da nije postojao nezakonit i nepravilan rad njenih organa, tužilac je izneo i u podnescima od 21. marta i 24. aprila 2014. godine, uz istovremeno ukazivanje na sadržinu i kršenje odredbe člana 6. stav 4. Zakona o amnestiji.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 1203/14 od 17. juna 2014. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu je rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu Kv. 1503/12 od 9. aprila 2012. godine opozvana izrečena uslovna osuda, nakon čega je tužilac 16. januara 2013. godine stupio na izdržavanje utvrđene kazne zatvora u trajanju od šest meseci. Po zahtevu tužioca od 2. aprila 2013. godine, Osnovni sud u Novom Sadu je, pozivajući se na član 6. st. 1. i 2. Zakona o amnestiji, rešenjem Kv. 1393/13 od 9. aprila 2013. godine oslobodio tužioca od izvršenja 50% dela izrečene kazne zatvora u trajanju od tri meseca i odredio da se ima izvršiti preostali deo kazne u trajanju od tri meseca. Navedeno rešenje dostavljeno je tužiocu 8. maja 2013. godine preko uprave KPZ i njegova izjava o odricanju prava na žalbu istoga dana prosleđena je telefaksom Osnovnom sudu u Novom Sadu, što je ponovljeno i narednog dana. Tužilac je sa izdržavanja kazne zatvora otpušten 10. maja 2013. godine nakon što je sud pomenuto rešenje, snabdeveno klauzulom pravnosnažnosti, dostavio KPZ . Polazeći od iznetog, te ističući da se amnestijom ne utvrđuje da okrivljeni nije izvršio krivično delo i da nije kriv, sud je izneo ocenu da rešenje o amnestiji kojim je tužilac oslobođen od izvršenja dela kazne zatvora, ne može biti osnov po kom bi mogao ostvariti pravo na naknadu štete jer nije lice neosnovano lišeno slobode iz člana 584. Zakonika o krivičnom postupku, niti lice koje je neosnovano osuđeno u smislu 585. Zakonika.

Protiv navedene presude tužilac je izjavio žalbu u kojoj je, u bitnom, istakao da je do povrede bitnih odredaba parničnog postupka došlo zbog toga što nisu uzeti u obzir njegovi navodi o kršenju člana 6. Zakona o amnestiji koje je tokom postupka više puta isticao . Takođe je naveo da sud nije utvrdio bitnu činjenicu - iz kog razloga nije poštovana pomenuta zakonska odredba i rešenje mu dostavljeno bez odlaganja, dok je pogrešnu primenu materijalnog prava obrazložio tvrdnjom o navodno pogre šnom stavu suda da on u smislu člana 584. Zakonika o krivičnom postupku nije lice koje je neosnovano lišeno slobode.

Osporenom presudom Gž. 1135/15 od 22. jula 2015. godine Viši sud u Nišu je potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu, prihvatajući u svemu kao jasne i dovoljne razloge tog suda uz ocenu da je pravilan zaključak da se tužilac ne može smatrati licem neosnovano lišenim slobode u smislu člana 584. stav 1. tačka 4) Zakonika s obzirom na to da se amnestijom ne utvrđuje da okrivljeni nije izvršio krivično delo i da nije kriv. S druge strane, drugostepeni sud je našao da se ne mogu prihvatiti žalbeni razlozi o bitnim povredama odredaba parničnog postupka, ni navodi da nižestepeni sud nije uzeo u obzir tvrdnje o nepoštovanju važećih propisa, naročito kršenju odredaba člana 6. Zakona o amnestiji, te ostali navodi kojima se osporava primena materijalnog prava. Naime, kako smatra drugostepeni sud, sama okolnost da je tužilac zadržan na izdržavanju zatvorske kazne duže od tri meseca ne znači da je lišenje slobode trajalo duže u smislu člana 584. stav 1. tačka 4) Zakonika o krivičnom postupku, niti da je tužena postupala suprotno članu 6. Zakona o amnestiji . Iz iznetih razloga drugostepeni sud je zaključio da nije bilo propusta tužene zbog kojih bi za nju nastala obaveza da tužiocu u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima naknadi štetu. Pored navedenog, ukazano je i na to da je reč o maličnom sporu u kome se nižestepena odluka ne može pobijati zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da svako ima p ravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da ko je bez osnova ili nezakonito lišen slobode, pritvoren ili osuđen za kažnjivo delo ima pravo na rehabilitaciju, naknadu štete od Republike Srbije i druga prava utvrđena zakonom i da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave. (član 35. st. 1. i 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Zakonikom o krivičnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 i 55/14) je propisano: da će se zakonitost radnji preduzetih pre početka primene ovog zakonika ocenjivati po odredbama Zakonika o krivičnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/02 i "Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 85/05-dr. zakon, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09-dr. zakon, 72/09 i 76/10) (član 604. stav 1.); da ovaj zakonik stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije", a primenjuje se od 1. oktobra 2013. godine, izuzev u postupcima za krivična dela za koja je posebnim zakonom određeno da postupa javno tužilaštvo posebne nadležnosti, u kom slučaju se primenjuje od 15. januara 2012. godine (član 608.).

Zakonikom o krivičnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/ 02 i "Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/ 08, 20/09, 72/09 i 76/ 10) bilo je propisano: da pravo na naknadu štete pripada i licu koje je izdržavalo kaznu lišenja slobode, a povodom ponavljanja krivičnog postupka, zahteva za zaštitu zakonitosti ili zahteva za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude, izrečena mu je kazna lišenja slobode u kraćem trajanju od kazne koju je izdržalo, ili je izrečena krivična sankcija koja se ne sastoji u lišenju slobode, ili je oglaše no krivim a oslobođeno od kazne i koje je usled greške ili nezakonitog rada organa neosnovano lišeno slobode, ili je zadržano duže u pritvoru ili ustanovi za izdržavanje kazne ili mere (član 560. stav 1. tač. 2) i 3)).

Članom 109. stav 1. Krivičnog zakonika ("Službeni glasnik RS", br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09 i 121/12) je propisano da se licima koja su obuhvaćena aktom amnestije daje oslobođenje od krivičnog gonjenja ili potpuno ili delimično oslobođenje od izvršenja kazne, zamenjuje se izrečena kazna blažom kaznom, daje se rehabilitacija ili se ukidaju pojedine ili sve pravne posledice osude.

Odredbama člana 6. Zakona o amnestiji ("Službeni glasnik RS", broj 107/12) je propisano: da rešenje o primeni amnestije donosi sud koji je sudio u prvom stepenu, po službenoj dužnosti ili na zahtev javnog tužioca, osuđenog ili lica koje, u skladu sa zakonom kojim se uređuje krivični postupak, može podneti žalbu na presudu u korist optuženog (stav 1.); da će sud rešenjem utvrditi deo kazne od čijeg je izvršenja osuđeni oslobođen i odrediti ostatak kazne koji će se izvršiti (stav 2.); da ako se usled primene amnestije osuđeni ima otpustiti sa izdržavanja kazne zatvora, sud će istim rešenjem odlučiti i o otpuštanju (stav 3.) ; da se rešenje iz stava 3. ovog člana dostavlja bez odlaganja zavodu za izvršenje krivičnih sankcija, odnosno organizacionoj jedinici Uprave za izvršenje krivičnih sankcija nadležnoj za tretman i alternativne sankcije (stav 4.).

Članom 8. pomenutog Zakona je propisano: da protiv rešenja o primeni amnestije javni tužilac, osuđeni i lice koje u korist optuženog može izjaviti žalbu protiv presude, mogu izjaviti žalbu apelacionom sudu, u roku od tri dana od dana prijema rešenja (stav 1.); da apelacioni sud donosi odluku po žalbi u roku od tri dana od dana prijema spisa (stav 2.); da žalba zadržava izvršenje rešenja (stav 3.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe prvo sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, a imajući u vidu da se navodi o povredi označenog prava svode na osporavanje zaključka redovnih sudova da u konkretnom slučaju nije reč o neosnovanom lišenju slobode i nezakonitom i nepravilnom radu organa tužene, uz istovremeno isticanje da te navode sudovi nisu uopšte uzeli u obzir prilikom donošenja osporenih odluka, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost pravnih zaključaka redovnih sudova jer bi u tom slučaju, postupajući kao instancioni sud, izašao iz granica svojih ovlašćenja. Jedini izuzetak od navedenog postoji u slučaju kada je primena merodavnog prava bila očigledno proizvoljna na štetu podnosioca ustavne žalbe tako da je za posledicu imala povredu ustavnih prava. Takođe, u kontekstu prava na obrazloženu sudsku odluku kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud podseća na stav Evropskog suda za ljudska prava prema kom domaći sudovi, pored diskrecionog prava u pogledu toga koje će argumente i dokaze prihvatiti u konkretnom slučaju, imaju i obavezu da svoje odluke obrazlože na taj način što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su t e odluke zasnovane. Ova obaveza ne znači da se u odluci moraju izneti svi detalji i dati odgovori na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, ali ipak podrazumeva pravo stranke da njeni bitni prigovori budu pažljivo razmotreni od strane suda (videti presude Kuznetsov i drugi protiv Rusije od 11. januara 2007. godine, broj predstavke 184/02 i Ruiz Torija protiv Španije od 9. decembra 1994. godine, broj predstavke 18390/91, stav 29.).

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud prvo konstatuje da je podnosilac u tužbi, a i kasnije tokom postupka, osnovanost zahteva za naknadu štete zasnivao na činjeničnim tvrdnjama da ga "usled određenih propusta" nadležni organi po rešenju suda od 9. aprila 2013. godine nisu otpustili sa izdržavanja kazne zatvora 16. aprila te godine, već tek 10. maja i da se, stoga, u konkretnoj pravnoj stvari, radi o neosnovanom lišenju slobode u trajanju od 24 dana, odnosno nezakonitom i nepravilnom radu organa tužene i kršenju člana 6. Zakona o amnestiji . S druge strane, prvostepena presuda o neosnovanosti podnosiočevog zahteva zasniva se na sledećem razlogu - da rešenje o amnestiji kojim je podnosilac oslobođen od izvršenja dela kazne zatvora, ne može biti osnov po kome bi on mogao ostvariti pravo na naknadu štete jer se ne može smatrati licem neosnovano lišenim slobode iz člana 584. Zakonika o krivičnom postupku, niti licem koje je neosnovano osuđeno u smislu člana 585. Zakonika s obzirom na to da se amnestijom ne utvrđuje da okrivljeni nije izvršio krivično delo i da nije kriv, Dalje, Ustavni sud primećuje da drugostepeni sud povodom podnosiočevog isticanja u žalbi da prilikom donošenja pobijane odluke nisu uzeti u obzir njegovi navodi o kršenju člana 6. Zakona o amnestiji, nalazi da se ti navodi ne mogu prihvatiti, a potom daje dodatnu argumentaciju za odbijanje tužbenog zahteva – da je rešenje o primeni amnestije doneto u toku izvršenja kazne zatvora pa iz tog razloga, kako dalje zaključuje drugostepeni sud , sama okolnost da je podnosilac zadržan na izdržavanju kazne zatvora duže od tri meseca ne znači da je lišenje slobode trajalo duže u smislu člana 584. stav 1. tačka 4) Zakonika, niti da je tužena postupala suprotno pomenutoj odredbi Zakona o amnestiji.

Imajući u vidu razloge na kojima se zasnivaju odluke sudova, Ustavni sud smatra neophodnim, prvo , da naglasi da se amnestijom, kako to ističe prvostepeni sud, ne utvrđuje da okrivljeni nije izvršio krivično delo i da nije kriv, već se, kako propisuje član 109. stav 1. Krivičnog zakonika daje oslobođenje od krivičnog gonjenja ili potpuno ili delimično oslobođenje od izvršenja kazne, zamenjuje izrečena kazna blažom kaznom, daje rehabilitacija ili se ukidaju pojedine ili sve pravne posledice osude. U tom smislu , po shvatanju Ustavnog suda, postojanje opšteg ili pojedinačnog akta milosti ne utiče na činjenicu da li je neko lice zakonito lišeno slobode jer je za ocenu o zakonitosti liš enja slobode bitno da je u trenutku lišenja slobode postojao pravni osnov za lišenje i da je ono određeno na zakonom propisan način i u zakonito sprovedenom postupku. Dalje, Ustavni sud primećuje da pravo na naknadu štete koje proizlazi iz merodavnih odredaba Zakonika o krivičnom postupku, koje su bile na snazi u vreme donošenja rešenja o primeni amnestije, mogu da ostvare lica neosnovano osuđena i neosnovano lišena slobode, pri čemu su okolnosti zbog kojih lice stiče svojstvo neosnovano lišenog slobode vezane ne samo za pritvor i lišenje slobode, već i za izdržavanje kazne zatvora. Jedna od tih okolnosti jeste i da je lice usled greške ili nezakonitog rada organa zadržano duže u ustanovi za izdržavanje kazne ili mere (član 560. stav 1. tačka 3)). Nadovezujući se na izloženo, Ustavni sud primećuje da je amnestija iz Zakona iz 2012. godine, kojom je bilo predviđeno oslobođenje od izvršenja određenog dela izrečene kazne zatvora (ne i oslobođenje od krivičnog gonjenja, rehabilitacija i drugi vidovi ) obuhvatila lica koja su se na dan stupanja na snagu ovog zakona nalazila na izdržavanju kazne zatvora u Republici Srbiji ili još nisu stupila na izdržavanje kazne zatvora ili čiji premeštaj je radi izdržavanja te kazne izvršen u inostranstvo (član 1. stav 1.). Dakle,za primenu amnestije važio je uslov da izrečena kazna nije izdržana, bilo zbog toga što lice koje je započelo nije dovršilo izdržavanje kazne zatvora, bilo zbog toga što lice nije ni stupilo na izdržavanje, iz kog razloga je, po shvatanju Suda, članom 6. st. 3. i 4. Zakona propisano da će sud, ako se usled primene amnestije osuđeni ima otpustiti sa izdržavanja kazne zatvora, rešenjem o primeni amnestije odlučiti i o otpuštanju , a koje rešenje se bez odlaganja dostavlja zavodu za izvršenje krivičnih sankcija.

Polazeći od iznetog i navoda na kojima je podnosilac zasnivao osnovanost svog tužbenog zahteva, Ustavni sud smatra da je ključno pitanje koje se postavilo u postupku pred redovnim sudovima – da li je usled greške ili nezakonitog rada organa, konkretno propusta da se primene merodavne odredbe člana 6. Zakona o amnestiji, podnosilac zadržan duže u ustanovi za izdržavanje kazne zatvora, ostalo bez pouzdanog odgovora. Naime, po nalaženju Ustavnog suda, drugostepeni sud, ograničavajući svoju ocenu na stanovište "da se ne mogu prihvatiti ni žalbeni navodi da prvost epeni sud uopšte nije cenio navode tužioca kojima je ukazivao na nepoštovanje važećih propisa od strane tužene, a naročito na kršenje odredaba čl. 6. Zakona o amnestiji" u situaciji kada prvostepeni sud primenu člana 6. Zakona o amnestiji ni ne razmatra, kao i na ocenu da okolnost da je podnosilac zadržan na izdržavanju kazne zatvora duže od tri meseca ne znači da je reč o neosnovanom lišenju iz člana 584. stav 1. Zakonika, nije izneo ustavnopravno prihvatljive razloge na kojima je zasnovao svoju odluku. Uzimajući u obzir mogući odlučujući učinak podnosiočevih navoda na ishod postupka, Ustavni sud smatra da je Viši sud u Nišu morao da na njih da konkretan, a ne lapidaran odgovor, nezavisno od toga kakav bi bio njegov konačan zaključak (videti presudu ESLjP u predmetu Lacatus i drugi protiv Rumunije, od 13. novembra 2012. godine, broj predstavke 12694/04, stav 102.). Stoga je, po oceni Ustavnog suda, nerazmatranje pitanja koja su od ključnog značaja za primenu merodavnog prava, dovelo do povrede prava na obrazloženu sudsku odluku, te posledično i do proizvoljnog pravnog zaključka da se podnosilac ne može smatrati licem neosnovano lišenim slobode, u smislu člana 584. stav 1. tačka 4) Zakonika , s obzirom na to da se amnestijom ne utvrđuje da okrivljeni nije izvršio krivično delo i da nije kriv i da stoga rešenje o amnestiji, ne može biti osnov po kom bi mogao ostvariti pravo na naknadu štete.

S obzirom na sve prethodno navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 , 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je zaključio da se štetne posledice učinjene povredom prava iz člana 32. stav 1. Ustava mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude, kako bi u ponovnom postupku nadležni sud doneo novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv prvostepene presude, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

7. Odlučujući o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje dovoljno pravično zadovoljenje za podnosioca. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava otkloniti poništajem osporene odluke. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio ovaj zahtev, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Polazeći od toga da će na osnovu ove odluke Ustavnog suda prvostepena presuda biti predmet ponovnog razmatranja po žalbi podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi ostalih apostrofiranih načela i prava.

U pogledu zahtev a podnosi oca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo, pored drugih, u Odluci Už -633/2011 od 8. maja 2013. godine ( videti na: www.ustavni.sud.rs).

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o pravičnoj naknadi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti