Poništena presuda Upravnog suda zbog povrede prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio presudu Upravnog suda i vratio predmet na ponovno odlučivanje. Upravni sud nije dao ustavnopravno prihvatljive razloge za odbijanje tužbe u postupku za povraćaj zadružne imovine, posebno u pogledu pravnog sledbeništva i teretnosti prenosa.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5996/2018
16.09.2021.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković , predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić , dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Lidija Đukić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D . S . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. septembra 2021. godine , doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. S . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 9635/12, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. S . iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 18. maja 2018 . godine, preko pun omoćnika T. S, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 9635/12 od 4. septembra 2017. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7513/17 od 29. marta 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 9635/12 .

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, interpetirano činjenično stanje u predmetnom parničnom postupku i ukazano je na pogrešnu primenu materijalnog prava, kao i na ukupnu dužinu trajanja parničnog postupka od šest godina.

Podnositeljka us tavne žalbe je predložila Ustavnom sud u da usvoji ustavnu žalbu , utvrdi povredu označenog ustavnog prava i poništi osporene presude. Tražila je naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 9635/12 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom postupku :

Tužilac Republika Srbija – Ministarstvo odbrane –Vojnograđevinski centar podneo je 9. maja 2012. godine tužbu Prvom osnovnom sudu u Beogradu protiv tužene D. S, ovde podnositeljke ustavne žalbe, radi iseljenja i predaje stana. Po tužbi je formiran predmet P. 9635/12.

Drugi osnovni sud u Beogradu je osporenom presudom P. 9635/12 od 4. septembra 2017. godine usvojio tužbeni zahtev.

Podnositeljka je 10. novembra 2017. godine izjavila žalbu protiv osporene prvostepene presude.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 7513/17 od 29. marta 2018. godine odbio kao neosnovanu žalbu podnositeljke i potvrdio prvostepenu presudu. Dostavljena je punomoćniku podnositeljke 19. aprila 2018. godine.

U toku postupka zakazano je 14 ročišta za glavnu raspravu, pri čemu šest ročišta nisu održana. Četiri ročišta nisu održana zbog podnositeljke ustavne žalbe, ročišta zakazana za 19. septembar 2013. godine i 22. oktobar 2014. godine nisu održana na predlog podnositeljke ustavne žalbe, dok ročišta koja su bila zakazana za 20. jun i 20. jul 2017. godine, radi saslušanja podnositeljke u svojstvo parnične stranke, nisu održana zašto je podnositeljka navela da nije psihički u stanju da bude saslušana, pri čemu tom prilikom nije priložila odgovarajuću medicinsku dokumentaciju za navedenu okolnost. Jedno ročište zakazano za 27. maj 2013. godine nije održano zbog zdravstvenih razloga postupajućeg sudije (mada je i podnositeljka prethodno obavestila sud da neće prisustvovat i ročištu, takođe, zbog zdravstvenih razloga ). Ročište zakazano za 14. jun 2016. godine nije održano, jer tužilac nije prethodno podneo celokupnu relevantnu pismenu dokumentaciju. U postupku je sproveden dokazni postupak saslušanjem stranaka, svedoka i uvidom u pismenu dokumentaciju.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14 i 87/18), koji se primenjivao u konkretnom postupku, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

5. Polazeći od toga da je ustavna žalba izjavljena i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu , koji započinje podnošenjem tužbe , a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava . U vezi sa tim , za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razu mnom roku relevantan je period od kada je tužilac podneo tužbu , 9. maja 2012. godine, do donošenja osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7513/17 od 29. marta 2018. godine, koji m je pravnosnažno okon čan parnični postupak. Dakle, predmetni postupak je trajao pet godina i deset meseci .

Navedeno trajanje sudskog postupka može da ukaže na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosi oca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da ovaj predmet po svojoj prirodi nije bio činjenično i pravno složen .

U pogledu značaja prava za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je podnositeljka kao stranka u postupku imala interes da sud okonča postupak u razumnom roku.

Kada je reč o ponašanju podnositeljke ustavne žalbe, kao stranke u postupku, Ustavni sud ocenjuje da je on a doprinela dužini trajanja postupka . Naime, četiri ročišta nisu održana zbog podnositeljke ustavne žalbe. Ročišta zakazana za 19. septembar 2013. godine i 22. oktobar 2014. godine nisu održana na predlog podnositeljke ustavne žalbe, dok ročišta koja su bila zakazana za 20. jun i 20. jul 2017. godine, radi saslušanja podnositeljke u svojstvo parnične stranke, nisu održana zašto je podnositeljka navela da nije psihički u stanju da bude saslušana, pri čemu tom prilikom nije priložila odgovarajuću medicinsku dokumentaciju za navedenu okolnost. Ustavni sud ukazuje da je Evropski sud za ljudska prava nalazio da ne postoji povreda prava na suđenje u razumnom roku u slučaju kada je odugovlačenje postupka bilo posledica ponašanja podnosioca predstavke, koji nije prisustvovao raspravama (videti presudu Mangualde Pinto protiv Francuske, broj predstavke 43491/98 , od 9. aprila 2002. godine).

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u konkretnom slučaju, Ustavni sud, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, konstatuje da je prvostepeni sud, načelno, preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak efikasno sprovede i okonča, bez nepotrebnog odugovlačenja, budući da je prvostepeni sud ročišta zakazivao redovno, kao i da je postupao u skladu sa načelom koncentracije dokaza i procesne ekonomičnosti. Ustavni sud je imao u vidu da je prvostepeni sud doneo presudu nakon više od pet godina od dana podnošenja tužbe, ali je zato drugostepeni sud o žalbi podnositeljke ustavne žalbe protiv osporene prvostepene presude odlučio u kratkom roku, u roku od četiri meseca od dana podnošenja žalbe ( žalba je podneta 10. novembra 2017. godine, a osporena drugostepena presuda je doneta 29. marta 2018. godine).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 9635/12, podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u tom delu odbio kao neosnovanu , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Podnositeljka ustavne žalbe je osporila i presudu Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 9635/12 od 4. septembra 2017. godine i presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7513/17 od 29. marta 2018. godine .

Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argume ntuju tvrdnje o povredi prava na prvično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenih presuda .

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Poništena presuda Upravnog suda zbog povrede prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti