Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko devet godina. Kao razloge navodi pogrešno i nedelotvorno postupanje prvostepenog suda, uključujući brojna odlaganja ročišta i značajna kašnjenja u izradi i dostavi odluka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. P. iz Gornjeg Milanovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. aprila 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba M. P. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 1862/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. P. iz Gornjeg Milanovca je, 16. jula 2012. godine, preko punomoćnika V. Dž, advokata iz Gornjeg Milanovca, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2393/11 od 25. maja 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava. Takođe, podnosilac ustavne žalbe je sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava osporio dužinu trajanja parničnog postupka u kome je doneta navedena drugostepena presuda.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da je predmetni parnični postupak, u koji je stupio kao tužilac nakon smrti svoje majke, trajao duže od devet godina, pa nalazi da je u konkretnom slučaju povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu drugostepenu presudu i “obaveže Republiku Srbiju da se podnosiocu naknadi šteta u iznosu koji sud odredi, kao i da mu se plate troškovi prvostepenog i drugostepenog postupka, kao i trošak pisanja ustavne žalbe“.

Imajući u vidu sadržinu postavljenog zahteva podnosioca u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je ocenio da podnosilac isključivo traži naknadu štete u odnosu na povredu ustavnih prava, koje su, po njegovom mišljenju, nastala kao posledica donošenja osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2393/11 od 25. maja 2012. godine

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Kragujevcu P. 1862/10, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilja D.R. je 14. januara 2003. godine podnela Opštinskom sudu u Kragujevcu tužbu protiv tužene M.J, radi utvrđenja prava svojine na ½ stana koji se nalazi u Ulici L. broj 9/4 u Kragujevcu, a po osnovu bračne tekovine. U tužbi je navedeno: da je tužilja bila u braku sa V.R. do njegove smrti 10. septembra 1993. godine, te da su supružnici na osnovu ugovora o otkupu stana iz 1991. godine stekli pravo svojine na navedenom stanu; da je sada pok. V.R. ugovorom o poklonu preneo na tuženu pravo svojine na tom stanu i da pri tom tužilja nije dala saglasnost za takvo raspolaganje, a radi se o nepokretnosti koja ulazi u režim bračne tekovine. Predmet je zaveden pod brojem P. 87/03.

Opštinski sud u Kragujevcu je na ročištu za glavnu raspravu od 9. maja 2003. godine doneo presudu zbog izostanka P. 87/03, ističući da uredno pozvana tužena nije pristupila na to ročište, te da nije opravdala izostanak niti osporila osnovanost tužbenog zahteva tužilje.

Tužena je 8. septembra 2003. godine podnela žalbu protiv prvostepene presude.

Prvostepeni sud je na ročištu za glavnu raspravu od 21. aprila 2004. godine doneo rešenje P. 87/03, kojim je usvojio predlog tužene za povraćaj u pređašnje stanje i ukinuo navedenu presudu zbog izostanka.

Odlučujući o žalbi tužilje izjavljenoj protiv navedenog rešenja, Opštinski sud u Kragujevcu je rešenjem P. 1000/04 od 21. januara 2005. godine odbacio žalbu kao nedozvoljenu.

Postupajući po žalbi tužilje izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja, Okružni sud u Kragujevcu je rešenjem Gž. 872/05 od 4. novembra 2005. godine ukinuo presudu zbog izostanka Opštinskog suda u Kragujevcu P. 87/03 od 9. maja 2003. godine i rešenja Opštinskog suda u Kragujevcu P. 87/03 od 21. aprila 2004. godine i P. 1000/04 od 21. januara 2005. godine, te je vratio predmet prvostepenom sudu na ponovno postupanje i odlučivanje. Drugostepeni sud je našao da u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni uslovi za donošenje presude zbog izostanka iz člana 332. Zakona o parničnom postupku, jer osnovanost tužbenog zahteva ne proizlazi iz činjenica navedenih u tužbi, a pri tom je i punomoćnik tužene blagovremeno tražio odlaganje ročišta zbog obavezne odbrane u jednom krivičnom postupku pred Opštinskim sudom u Čačku, te da je prvostepeni sud pogrešio i kada je žalbu tužene protiv takve presude tretirao kao predlog za povraćaj u pređašnje stanje, zbog toga što tužena to nije izričito tražila. Takođe, Okružni sud je ocenio da je pogrešno pravno stanovište prvostepenog suda prema kome nije bila dozvoljena žalba protiv rešenja kojim je dozvoljen povraćaj u pređašnje stanje, jer iz spisa predmeta proizlazi da je predlog za povraćaj u pređašnje stanje podnet na ročištu za glavnu raspravu od 23. februara 2004. godine, što znači po proteku roka predviđenog odredbama člana 118. st. 2. i 3. Zakona o parničnom postupku, pa je u konkretnom slučaju bila dozvoljena žalba protiv takvog rešenja, u smislu odredbe člana 122. istog zakona.

Opštinski sud u Kragujevcu je 9. februara 2006. godine doneo rešenje P. 1000/04, kojim je prekinuo ovaj parnični postupak zbog smrti tužilje i odredio da će se postupak nastaviti kada naslednik ili staralac zaostavštine preuzme postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine.

Punomoćnik tužilje je podneskom od 16. novembra 2006. godine obavestio prvostepeni sud da nisu postojali zakonski razlozi za prekid postupka, jer je podneskom od 4. jula 2005. godine već obavestila sud da je tužilja preminula 15. aprila 2005. godine i da je M. P, ovde podnosilac ustavne žalbe, na osnovu ostavinskog rešenja O. 812/05 od 31. maja 2005. godine oglašen za naslednika sada pok. D.R, te da on preuzima parnicu u svojstvu tužioca.

Prvostepeni sud je 18. januara 2007. godine tražio od M. P. da se u roku od 15 dana izjasni da li preuzima parnicu nakon smrti tužilje. Postupajući po navedenom nalogu, M. P, ovde podnosilac ustavne žalbe, obavestio je 30. januara 2007. godine Opštinski sud u Kragujevcu da preuzima parnicu u svojstvu tužioca.

Opštinski sud u Kragujevcu je 23. maja 2007. godine doneo rešenje P. 1000/04, kojim je nastavio sa postupanjem u ovoj pravnoj stvari.

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, preinačio je 6. juna 2007. godine tužbu, dodajući novi tužbeni zahtev kojim je tražio da se utvrdi da je ništav ugovor o poklonu Ov. 4674/92 od 27. avgusta 1992. godine, koji je zaključen između V.R, kao poklonodavca, i tužene, kao poklonoprimca, a u delu kojim je poklonodavac preneo na poklonoprimca pravo svojine na ½ stana koji se nalazi u Ulici L. broj 9/4 u Kragujevcu, pa da taj ugovor ne proizvodi pravno dejstvo za polovinu navedenog stana.

Osnovni sud u Kragujevcu, koji je preuzeo prvostepenu nadležnost za postupanje o ovoj parnici, doneo je 21. oktobra 2010. godine presudu P. 1862/10, kojom je odbio tužbene zahteve tužioca kao neosnovane. U obrazloženju ove prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je sud u sprovedenom dokaznom postupku utvrdio da su sada pok. D.R, majka tužioca, i sada pok. V.R, otac tužene, živeli u braku od 10. januara 1960. do 10. septembra 1993. godine, kada je V.R. umro, te da je on, kao radnik „Z.“, 1968. godine dobio na korišćenje navedeni stan; da je sada pok. V.R. na osnovu ugovora od 8. marta 1991. godine otkupio taj stan i da je svedok D.J, muž tužene, davao novac V.R. za otplatu rata; da su nakon toga D.R, V.R, tužena i njen suprug otišli kod advokata Z.M, radi sačinjavanja ugovora o poklonu; da je pobijani ugovor zaključen i overen 27. avgusta 1992. godine i da je njime izvršen prenos prava svojine na spornom stanu u korist tužene, a da je istovremeno konstituisano pravo doživotnog plodouživanja na stanu u korist sada pok. D.R. i V.R; da je prvostepeni sud ocenio da je predmetni stan predstavljao zajedničku imovinu sada pok. D.R. i V.R, u smislu člana 171. Porodičnog zakona, jer je stečen u toku trajanja njihove bračne zajednice i da postoji zakonska pretpostavka da su njihovi udeli na stanu bili jednaki, imajući u vidu da je stan kupljen po beneficiranoj ceni; da je sud našao da je sada pok. V.R. pobijanim ugovorom o poklonu raspolagao navedenim stanom zajednički i sporazumno sa svojim bračnim drugom, u smislu odredbe člana 174. Porodičnog zakona, te da je za punovažnost takvog raspolaganja bio dovoljan usmeni sporazum o tome, jer zakonom nije predviđena pismena forma za takve sporazume bračnih dugova; da postojanje usmenog sporazuma potvrđuje iskaz advokata Z.M, koji je sačinio pobijani ugovor o poklonu, te da sada pok. D.R. nikada do podnošenja tužbe nije osporavala ovaj ugovor i da je bila u dobrim odnosima sa tuženom i njenim suprugom, a da iz iskaza drugih svedoka proizlazi da je ona znala da je tužena vlasnik stana; da i sama činjenica da je pobijani ugovor zaključen u kratkom roku nakon otkupa stana, potvrđuje postojanje dogovora i namere da se poklon učini tuženoj, zbog toga što je njen suprug dao novac za otkup stana, te da su se tužena i njen suprug i pre i nakon zaključenja pobijanog ugovora o poklonu starali o sada pok. D.R. i V.R, čime su pokazali zahvalnost za učinjeni poklon; da je prvostepeni sud, imajući u vidu sve navedeno, ocenio da nisu ispunjeni uslovi za apsolutnu ništavost ugovora o poklonu, a da je što se tiče razloga za rušljivost navedenog ugovora, neblagovremen zahtev za njegov poništaj, u smislu odredaba člana 117. Zakona o obligacionim odnosima; da je s obzirom na to da je ugovor o poklonu punovažan, sud našao da je neosnovan i tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje prava svojine sada pok. D.R. na navedenom stanu. Prvostepena presuda je 29. novembra 2011. godine otpravljena parničnim strankama.

U spisima predmeta postoji službena beleška u kojoj stoji da je predmet bio zaturen do 21. aprila 2011. godine, kada je pronađen i iznet sudiji, kao i da ne postoje dokazi da su parnične stranke primile prvostepenu presudu. Postupajući sudija Opštinskog suda u Kragujevcu je 12. maja 2011. godine naložio da se ponovi dostava prvostepene presude.

Nakon što su parnične stranke primile navedenu presudu krajem maja 2011. godine, Osnovni sud u Kragujevcu je 8. jula 2011. godine doneo rešenje P. 1862/10, kojim je obavezao tužioca da naknadi tuženoj troškove parničnog postupka.

Apelacioni sud u Kragujevcu je osporenom presudom Gž. 2393/11 od 25. maja 2012. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu, prihvatajući u celini obrazloženje Osnovnog suda u Kragujevcu.

Pored toga, Ustavni sud je konstatovao da u ovom predmetu nije održano devet ročišta za glavnu raspravu. Ročišta za glavnu raspravu zakazana za 19. mart 2003. i 9. april 2008. godine nisu održana zbog neispunjenosti procesnih pretpostavki za njihovo održavanje, jer jedna od parničnih stranaka nije bila uredno pozvana, ročište zakazano za 27. novembar 2003. godine nije održano zbog nedolaska punomoćnika tužene, ročište zakazano za 23. mart 2007. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, ročišta zakazana za 23. avgust i 17. oktobar 2007. godine nisu održana na predlog tužene, ročište zakazano za 7. decembar 2007. godine nije održano na predlog tužioca, ročište zakazano za 23. april 2010. godine nije održano jer veštak nije dostavio traženi nalaz i mišljenje, a ročište zakazano za 23. avgust 2010. godine nije održano zbog nedolaska veštaka.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom parničnom postupku, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da se predlog za povraćaj u pređašnje stanje podnosi sudu kod koga je trebalo izvršiti propuštenu radnju, te da se predlog mora podneti u roku od petnaest dana, računajući od dana kad je prestao razlog koji je prouzrokovao propuštanje, a ako je stranka tek docnije saznala za propuštanje, od dana kad je to saznala i da se posle proteka tri meseca od dana propuštanja ne može tražiti povraćaj u pređašnje stanje (član 118. st. 1, 2. i 3.); da se neće dozvoliti povraćaj u pređašnje stanje ako je propušten rok za stavljanje predloga da se dozvoli povraćaj u pređašnje stanje, ili ako je propušteno ročište određeno povodom predloga za povraćaj u pređašnje stanje (član 119.); da nije dozvoljena žalba protiv rešenja kojim se usvaja predlog za povraćaj u pređašnje stanje, osim ako je predlog usvojen protivno članu 119. ovog zakona ili ako je predlog neblagovremeno podnesen (član 122.); da će sud, kad tuženi ne dođe na pripremno ročište do njegovog zaključenja, ili na prvo ročište za glavnu raspravu ako pripremno ročište nije održano, ili ako dođe na ova ročišta ali neće da se upusti u raspravljanje ili se udalji sa ročišta a ne ospori tužbeni zahtev, doneti presudu kojom se usvaja tužbeni zahtev (presuda zbog izostanka), ako, pored ostalog, osnovanost tužbenog zahteva proizlazi iz činjenica navedenih u tužbi (član 332. stav 1. tačka 4)).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao na predmetni parnični postupak nakon donošenja rešenja Okružnog suda u Kragujevcu Gž. 872/05 od 4. novembra 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se postupak prekida, pored ostalog, kad stranka umre (član 214. tačka 1)); da će se postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 214. tač. 1)-5) ovog zakona nastaviti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine (član 217. stav 1.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, te da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak pokrenut 14. januara 2003. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Kragujevcu i da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2393/11 od 25. maja 2012. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe. S tim u vezi, Ustavni sud je imao u vidu da je podnosilac ustavne žalbe stupio u ovu parnicu 4. jula 2005. godine, kao naslednik pok. tužilje D.R, pa je stao na stanovište da se, u odnosu na podnosioca, razumna dužina postupka ima ceniti od momenta podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Kragujevcu. Pri tome, valja napomenuti da je sličan stav zauzeo Evropski sud za ljudska prava u predmetu Fütterer protiv Hrvatske (videti o dluku od 20. decembra 2001. godine).

U tom smislu, Ustavni sud je zaključio da je ovaj spor trajao devet godina i četiri meseca, što bi moglo ukazati na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Razmatrajući kriterijume za ocenu o povredi prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je zaključio da u ovom predmetu bilo određenih složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su se odrazila na dužinu trajanja parnice. Naime, prvostepeni sud je, odlučujući o osnovanosti tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe, trebalo da utvrdi da li navedeni stan predstavlja bračnu tekovinu prvobitne tužilje i njenog pok. supruga, te da li je punovažan pobijani ugovor o poklonu, u smislu relevantnih odredaba Zakona o obligacionim odnosima i Porodičnog zakona. U tom pogledu, parnični sud je tokom glavne rasprave saslušao stranke i 12 svedoka (pri tome i izveo dokaze suočenjem nekih svedoka i jedne od stranaka), izveo dokaz veštačenjem i pročitao mnogobrojne pismene dokaze. Ipak, Ustavni sud nalazi da neophodnost izvođenja velikog broja dokaza ne predstavlja opravdani razlog za toliko dugo trajanje predmetnog parničnog postupka.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je on u neznatnoj meri doprineo dužem trajanju parničnog postupka. U tom kontekstu, Ustavni sud je primetio da je jedno ročište za glavnu raspravu u ovom predmetu odloženo iz razloga koji se može pripisati u krivicu podnosiocu ustavne žalbe .

Ustavni sud smatra da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da se efikasno okonča parnica u kojoj je pokušao da dokaže pravo svojine svog pravnog prethodnika na spornom stanu.

Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje prvostepenih sudova prvenstveno uticalo na neopravdano i nerazumno dugo trajanje predmetnog parničnog postupka. Pogrešno postupanje Opštinskog suda u Kragujevcu koje je u velikoj meri uticalo na prekomerno dugo trajanje ovog spora se, po oceni Ustavnog suda, ogleda u tome što je navedeni sud doneo presudu zbog izostanka P. 87/03 od 9. maja 2003. godine, iako za donošenje takve presude nisu postojali uslovi iz člana 332. stav 1. tačka 4) Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine. Takođe, Opštinski sud u Kragujevcu je rešenjem P. 1000/04 od 21. januara 2005. godine odbacio kao nedozvoljenu žalbu tužilje izjavljenu protiv rešenja kojim je usvojen predlog tužene za povraćaj u pređašnje stanje, previđajući da je u pitanju izuzetak kada je redovni pravni lek protiv takvog rešenja dozvoljen, u smislu odredaba člana 118. st. 2. i 3. i člana 122. Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine. Ovakvo pogrešno postupanje prvostepenog suda je, po oceni Ustavnog suda, imalo za posledicu donošenje rešenja Okružnog suda u Kragujevcu Gž. 872/05 od 4. novembra 2005. godine i procesno je zakomplikovalo ovu parnicu, nesumnjivo utičući na nepotrebno produženje postupka u samom njegovom početku. Pored toga, Ustavni sud je konstatovao da je Opštinski sud u Kragujevcu doneo rešenje o prekidu postupka P. 1000/04 od 9. februara 2006. godine nakon deset meseci od dana obaveštenja podnosioca ustavne žalbe da je preminuo njegov pravni prethodnik i da on preuzima parnicu, a da je prvostepeni sud doneo rešenje o nastavku parničnog postupka tek nakon više od dve godine od dana dostavljanja tog obaveštenja na osnovu koga je parnični sud odmah trebalo da nastavi postupak, u smislu odredbe člana 217. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine (koji je u međuvremenu počeo da se primenjuje na predmetni parnični postupak). Odgovornost prvostepenih sudova za prekomerno dugo trajanje ovog spora leži i u činjenici da je u ovoj pravnoj stvari odloženo osam ročišta za glavnu raspravu iz razloga koji se ne mogu pripisati u krivicu podnosiocu ustavne žalbe. Treba istaći i da je Osnovni sud u Kragujevcu prekoračio rok za izradu pismenog otpravka presude P. 1862/10, koja je doneta 21. oktobra 2010. godine, a koja je otpravljena parničnim strankama 29. novembra 2011. godine, uzimajući u obzir odredbu člana 341. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine. S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao da se doprinos Osnovnog suda u Kragujevcu za neopravdano dugo trajanje ove parnice ogleda i u tome što su sudski dostavljači izvršili urednu dostavu navedene presude parničnim strankama tek nakon nepunih šest meseci od dana otpravljanja presude iz prvostepenog suda.

Polazeći od iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži argumentovane ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova i vrši ocenu utvrđenih činjenica i dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, a na kojima se zasniva osporena presuda. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je parnični postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

Po nalaženju Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe ponavlja navode iz predmetnog parničnog postupka, a na koje su detaljno odgovorili prvostepeni i drugostepeni sud, te traži da se ispita pravilnost i zakonitost osporene presude, a ne navodi razloge koji bi ukazivali na to da je Apelacioni sud u Kragujevcu uskratio podnosiocu neku od procesnih garancija pravičnog suđenja ili da je doneo osporenu presudu bez valjanog obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno pravo. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da je Apelacioni sud u Kragujevcu dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da je pravna prethodnica podnosioca ustavne žalbe kod advokata Z.M. prisustvovala sačinjavanju ugovora o poklonu između njenog muža, sada pok. V.R, kao poklonodavca, i tužene, kao poklonoprimca, te da je u konkretnom slučaju postojao usmeni sporazum između ovih bračnih drugova da se u korist tužene prenese pravo svojine na stanu koji predstavlja njihovu bračnu tekovinu, u smislu odredaba člana 174. Porodičnog zakona.

Budući da su sudovi u predmetnom parničnom postupku utvrdili da je pravna prethodnica podnosioca ustavne žalbe sporazumno sa njenim bračnim drugom raspolagala imovinom koja ulazi u režim bračne tekovine, prenoseći pravo svojine na spornom stanu u korist tužene, Ustavni sud je našao da osporenom drugostepenom presudom podnosilac nije ni mogao da bude lišen imovine. U tom kontekstu, Ustavni sud i u ovoj ustavnopravnoj stvari ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, prema kome se članom 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ne štiti i pravo na sticanje imovine (videti presudu u predmetu Marckx protiv Belgije, od 13. juna 1979. godine).

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu , jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u drugom delu izreke.

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe u konkretnom slučaju nije tražio naknadu nematerijalne štete, Sud je, u smislu odredaba člana 89. st . 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, našao da je usvajanje ustavne žalbe, samo po sebi, dovoljno kako bi se postiglo pravično zadovoljenje podnosioca zbog povrede njegovog prava na suđenje u razumnom roku.

U vezi zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka po ovoj ustavnoj žalbi, Ustavni sud ističe da je odredbom člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove i da je licima koja žele da izjave ustavnu žalbu pružena svojevrsna pravna pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano Uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe (koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu), te smatra da nema uslova za određivanje naknade troškova postupka pred ovim s udom.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti