Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao 18 godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća , i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubice Nešić iz Bariča, Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ljubice Nešić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 8582/10 (inicijalno predmet P1. 522/95 ranijeg Drugog o pštinskog suda u Beogradu) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljubica Nešić iz Bariča, Beograd , podnela je Ustavnom sudu, 22. jula 2013. godine , preko punomoćnika Dejana Sinadinovića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vo đen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 8582/10 (inicijalno predmet P1. 522/95 ranijeg Drugog opštinskog suda u Beogradu ).

Podnositeljka, iznoseći hornološki tok radnog spora, koji je okončan njenim povlačenjem tužbe, ističe povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog sedamnaestogodišnjeg trajanja postupka i traži da Ustavni sud usvoji njenu ustavnu žalbu, naknadi joj nematerijalnu štetu, kao i troškove ustavnosudskog postupka. Između ostalog, podnositeljka je navela da svojim ponašanjem nije doprinela trajanju osporenog parničnog postupka; da je od 31 zakazanog ročišta, veći broj ostao neodržan; da je po žalbi na procesno rešenje o troškovima postupka odlučivano čak šest godina, a da njeno "povlačenje tužbe ne znači priznanje neosnovanosti tužbenog zahteva, već prekid jedne skupe i jalove parnice, koja je svojim trajanjem obesmislila samu sebe".

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljene dokaze uz ustavnu žalbu, kao i spise predmeta P1. 8582 /10 Prvog osnovnog sud a u Beogradu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 10. maja 1995. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tužene Verke Aranđelović, vlasnice Samostalne ugostiteljske radnje "Restoran - Kolonija" u Železniku (u daljem tekstu: ugostiteljska radnja), radi poništaja rešenja tužene od 28. septembra 1995. godine, kojim je tužilja 2. oktobra 1995. godine suspendovana sa rada iz ugostiteljske radnje , isplate zarade i vraćanja na rad . Predmet je pred Opštinskim sudom zaveden pod brojem P1. 522/95. Tužbom od 3. januara 1996. godine, sa predlogom za izdavanje privremene mere, podnetom protiv iste tužene, tužilja je tražila poništaj rešenja poslodavca od 11. decembra 1995. godine, kojim je odlučeno da joj prestane radni odnos sa 15. decembrom 1995. godine, isplatu naknade zarade i vraćanje na rad. Predmet je pred istim sudom zaveden pod brojem P1. 2/96, a rešenjem donetim na ročištu održanom 10. maja 1992. godine u predmetu P1. 522/95, odlučeno je da se toj parnici spoji parnica P1. 2/96.

Nakon 13 održan ih ročišta, od 24 zakazana, Opštinski sud je, presudom P1. 522/96 od 12. aprila 2002. godine, odbio tužbeni zahtev tužilje u celini. Tužilja je podnescima od 2. oktobra i 15. decembra 1997. godine precizirala tužbeni zahtev, te odustavši od predložene privremene mere i vraćanja na rad jer se zaposlila 8. jula 1996. godine, ostala kod tužbenog zahteva za poništaj rešenja poslodavca od 11. decembra 1995. godine o prestanku radnog odnosa, te poništaja rešenja tužene od 28. septembra 1995. godine kojim je suspendovana sa rada, kao i za isplatu novčanih potraživanja u određenim iznosima i za određeni period na ime naknade štete po osnovu neisplaćene zarade, naknade zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora, naknade zarade za vreme udaljenja i regresa, kao i obavezivanja tužene na uplatu iznosa od 180,00 dinara Sindikatu. Radi potpunog preciziranja tužbenog zahteva u vezi sa novčanim potraživanjima - isplata po mesecima i iznosima, tužilji je dat nalog po kome je postupljeno nakon mesec i po dana. Na održanim ročištima, saslušana je tužilja dva puta u svojstvu parnične stranke i jedan svedok, te pročitani pismeni dokazi, između ostalih i izveštaj da je ugostiteljska radnja tužene prestala sa radom 30. septembra 1996. godine. Jedanaest ročišta sud nije održao uglavnom zbog sprečenosti postupajućeg sudije ili neuredne dostave poziva za saslušanje predloženih svedoka, a jednom jer je tužilja neposredno pred ročište predala podnesak od 2. oktobra1997. godine, kao i zato što je jednom, iako uredno pozvana , izostala sa ročišta zakazanog radi saslušanja u svojstvu parnične stranke. Više održanih ročišta je odloženo radi davanja naloga punomoćniku tužilje da precizno postavi tužbeni zahtev ili dostavi dokaze za svoje navode. Takođe, ponavljani su nalozi i punomoćniku tužene za dostavu dokaza. Odlučujući o žalbi tužilje izjavljenoj 26. juna 2002. godine, Okružni sud u Beogradu je, najpre, rešenjem Gž1. 180/03 od 29. januara 2003. godine vratio nerazmotrene spise prvostepenom sudu radi dopune postupka, a zatim, rešenjem Gž1. 436/03 od 26. marta 2003. godine ukinuo prvostepenu presudu i vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi ponovnog suđenja. Drugostepeni sud, između ostalog, u svom rešenju navodi da se za sada ne mogu prihvatiti razlozi prvostepenog suda da je tužbeni zahtev tužilje valjalo odbiti u celini jer tužilja nikada nije pokrenula spor protiv drugostepene odluke kojom e odlučeno po njenom prigovoru na odluku Disciplinske komisije o izrečenoj meri prestanka radnog odnosa, zbog čega je ta odluka postala pravnosnažna. Prema nalogu drugostepenog suda, između ostalog, bilo je potrebno utvrditi da li tužba tužilje bila uredna (u vreme podnošenja tužbe postojala je odluka po prigovoru), zatim blagovremena, kao i potpuno utvrditi činjenično stanje u vezi sa novčanim potraživanjima tužilje i periodom njenog rada, te isplaćenih zarada.

U ponovnom prvostepenom postupku, predmet je dobio novi broj P1. 144/04. Podneskom od 21. februara 2005. godine tužilja je, pored postavljenog tužbenog zahteva, tražila i poništaj akta tužene kojim je obaveštena da je njen prigovor na rešenje o prestanku radnog odnosa odbijen.

Rešenjem Opštinskog suda P1. 144/04 od 7. oktobra 20 05. godine, odbijeno je preinačenje tužbe. Do donošenja rešenja, bilo je zakazano pet ročišta, od kojih je samo jedno održano. Razlozi za neodržavanje su bili uglavnom izostanak uredne dostave poziva za tuženu, ali i ostavljanje roka tuženoj da se izjasni na podnesak tužilje koji je njen punomoćnik predao neposredno na ročištu. Tužilja je, nezadovoljna navedenim rešenjem, izjavila žalbu 1. novembra 2005. godine. Rešenjem Okružnog sud a u Beogradu Gž1. 7178/05 od 14. februara 2006. godine je odbačena kao nedozvoljena žalba tužilje, jer bez obzira na pravnu pouku iz rešenja, protiv rešenja kojim se odbija preinačenje nije dozvoljena posebna žalba.

Rešenjem Opštinskog suda P1. 144/04 od 15. maja 200 6. godine odbačena je tužba tužilje kao nedozvoljena. Protiv navedenog rešenja tužilja je izjavila žalbu 13. juna 2006. godine, a tužena je podneskom 15. juna 2006. godine tražila da joj se naknade troškovi ovog parničnog postupka.

Rešenjem o troškovima Opštinskog suda P1. 144/04 od 20. juna 2006. godine delimično je usvojen zahtev tužene za naknadu troškova postupka, pa je obavezana tužilja da joj isplati ukupan iznos od 125.550,00 dinara, a preko dosuđenog do traženog iznosa, i to za iznos od 7.550,00 dinara, njen zahtev je odbijen kao neosnovan. I protiv ovog rešenja tužilja je izjavila žalbu 13. jula 2006. godine.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 3656/06 od 1 6. aprila 2008. godine su ukinuta rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu P 1. 144/04 od 7. oktobra 2005. godine i P1. 144/04 od 15. maja 2006. godine i predmet vra ćen na ponovno suđenj e. Ovo rešenje je uručeno punomoćniku tužilje 9. jula 2008. godine.

U ponovnom, trećem po redu prvostepenom postupku, postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 8582/10. Postupajući sudija je 26. februara 2010. godine dao naredbu da se spisi predmeta dostave Višem sudu u Beogradu radi odluke o žalbi tužilje na rešenje o troškovima postupka Drugog opštinskog suda P1. 144/04 od 20. juna 2006. godine.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž1. 1096/10 od 21. marta 2012. godine potvrđeno je r ešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 144/04 od 20. juna 2006. godine, kojim je odlučeno o troškovima postupka. Spisi predmeta su 24. maja 2012. godine vraćeni prvostepenom sudu.

Prvi osnovni sud u Beogradu je prvo ročište zakazao za 3. decembar 2012. godine, nakon vraćanja spisa, pa zatim za 2. april 2013. godine. Ova dva ročišta nisu održana jer je tužilja tražila odlaganje zbog toga što nije angažovala punomoćnika, a zatim je, saglasno sa drugom strankom, tražila da se ročište ne drži zbog izgleda mirnog rešenja spora. Na trećem održanom ročištu 27. maja 2013. godine, tužilja je, u prisustvu punomoćnika, koji je njen punomoćnik i u ustavnosudskom postupku, povukla tužbu i tužbeni zahtev u celosti, a tužena je prihvatila povlačenje. Na zapisniku su stranke "saglasno konstatovale da smatraju da ne postoji krivica ni jedne strane za situaciju koja je bila povod za pokretanje parnice 24. novembra 1995. godine i da nakon 18 godina na ovaj način žele da mirnim putem reše ovaj spor". Takođe, na zapisniku je konstatovano da se tužena odrekla troškova postupka po rešenju Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 144/04 od 20. juna 2006. godine, koje je potvrđeno rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž1. 1096/10 od 21. marta 2012. godine .

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 8582/10 od 27. maja 2013. godine je utvrđeno da je tužba tužilje povučena i da se tužena odrekla parničnih troškova koji su joj dosuđeni po pravnosnažnom rešenju Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 144/04 od 20. juna 2006. godine, a navedeno rešenje je uručeno punomoćniku tužilje 21. juna 2013. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10 . Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) (u daljem tekstu: ZPP), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjivao do okončanja parnice, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je parnica, čije trajanje osporava podnositeljka, kao tužilja u ovom postupku, trajala 18 godina i jedan mesec , računajući od 10. maja 1995. godine, kao dana podnošenja njene prve tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu, do 21. juna 2013. godine, kao dana kada je punomoćniku tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, uručen o rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 8582/10 od 27. maja 2013. godine o povlačenju tužbe, koji m je okončan ovaj postupak.

Ustavni sud konstatuje da, samo po sebi, osamnaestogodišnje trajanje radnog spora ukazuje da navedeni parnični postupak nije okončan u okviru standarda razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i značaja prava o kome se raspravljalo za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na du žinu trajanj a postupka.

Po mišljenju Ustavnog suda, predmetni postupak u kom se odlučivalo o osnovanosti tužbenog zahteva podnosi teljke povodom njenog udaljenja sa rada, prestanka radnog odnosa i naknade štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa, te drugih izostalih primanja, ne može se okarakterisati kao posebno složen, s obzirom na činjenična pitanja koja je trebalo raspraviti. Međutim, predmet je bio pravno i procesno složen. S obzirom na to da je tužilja tužbom, podnetom preko punomoćnika koji je advokat, za vreme tada važećeg procesnog i materijalnog propisa u ovoj pravnoj stvari, tražila samo poništaj prvostepenog rešenja o prestanku radnog odnosa, a ne i drugostepenog, postavilo se kao sporno pitanje urednosti tužbe, te mogućnost da se ovaj procesni nedostatak otkloni u toku parnice i koji je način njegovog eventualnog otklanjanja.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne ža lbe, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka imala legitiman interes da sud o njenim zahtevima iz tužbe odluči u razumnom roku, s obzirom na vrstu spora.

Prema nalaženju Ustavnog suda, na strani podnositeljke ustavne žalbe i njenog punomoćnika, bilo je doprinosa dužem trajanju postupka u izvesnoj meri, jer je, najpre podneta neuredna tužba, a zatim je njenom punomoćniku više puta nalagano da precizira tužbeni zahtev i da dostavi dokaze za svoje navode, zbog čega je par ročišta odloženo . Takođe, podnositeljka snosi odgovornost što pet ročišta nije održano, a s obzirom na to da je njen punomoćnik dva puta predavao podneske neposredno pred ročište, ona jednom izostala sa ročišta iako je bila uredno pozvana radi saslušanja, te dva puta tražila odlaganje ročišta.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je zaključio da je, prevashodno, postupanje nadležnih sudova dovelo do toga da se predmetni parnični postupak okonča van granica razumnog roka, a što ne odgovara obavezi suda da hitno postupa u ovoj vrsti sporova. Ustavni sud konstatuje da je, najpre, prvostepeni sud postupao po neurednoj tužbi, da su njegove odluke dva puta ukidane od strane drugostepenog suda, najpre, prvostepena presuda kojom je odbijen u celini podnositeljkin tužbeni zahtev, a zatim i rešenja kojim je odbijeno preinačenje tužbe i odbačena njena tužba. U toku trećeg po redu prvostepenog postupaka, podnositeljka je povukla tužbu. Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine (broj aplikacije 70767/01, stav 51 .), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države . Takođe, u prilog propustima prvostepenog suda da preduzme sve procesne mere za okončanje spora u okviru razumnog roka govori i to da su mu u žalbenom postupku jednom vraćani nerazmotreni spisi radi dopune postupka , te što je prošlo preko tri i po godine dok spisi po žalbi na rešenje o troškovima postupka nisu dostavljeni nadležnom drugostepenom sudu. Pored ovoga, i Viši sud u Beogradu je, odlučujući u žalbenom postupku na rešenje o troškovima postupka nešto preko dve godine, doprineo dužem trajanju ove parnice.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da se ne može prihvatiti da je razumno da radni spor nastao povodom prestanka radnog odnosa i naknade štete , i pored izvesnog doprinosa podnositeljke, kao i činjenice da je ona bila ta koja je povukla tužbu, smatrajući da "ne postoji krivica ni jedne strane za situaciju koja je bila povod za pokretanje parnice", traje 18 godina. Ovo posebno jer, kako prema domaćem pravu, tako i prema praksi Evropskog suda za ljudskaprava, u pogledu postupanja sudova u radnim sporovima postoji obaveza hitnog postupanja i odlučivanja.Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu ovom delu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnosi teljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno ukupnu dužinu trajanja , složenost i vrstu spora, kao i izvesni doprinos podnositeljke ustavne žalbe. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosi teljka ustavne žalbe pretrpe la prevashodno zbog neažurnog i neadekvatnog postupanja sudova.

7. U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato , pored drugih, i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić