Neosnovanost ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku u složenom krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku. Iako je krivični postupak trajao pet i po godina, njegova složenost i ažurno postupanje suda opravdavaju dužinu trajanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić , dr Milan Škulić , Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. N . iz Valjeva , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. decembra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. N . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u krivičnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 7527/12 (raniji broj predmeta K. 18406/10), dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. N . iz Valjeva je, 15. jula 2014. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 7527/12 od 12. juna 2013. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 5448/13 od 15. maja 2014. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje, posebnih prava okrivljenog, i to „prava na obaveštavanje okrivljenog o prirodi i razlozima dela koje mu se stavlja na teret“ i „prava na odbranu“, te prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, zajemčenih odredbama člana 32, člana 33. st. 1. i 2. i člana 34. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije , kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i „prava na suđenje bez odugovlačenja“, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 33. stav 6. Ustava u krivičnom postupku koji je pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu vođen u predmetu K. 7527/12 (raniji broj predmeta K. 18406/10). Podnosilac ističe i povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu : Evropska konvencija) .

Konkretno, u pogledu povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava, a posebno prava na obrazloženu sudsku odluku kao elementa tog prava, te „prava na odbranu“ iz člana 33. stav 2. Ustava , podnosilac navodi da je Prvi osnovni sud u Beogradu u osporenoj presudi K. 7527/12 od 12. juna 2013. godine njegovu odbranu iznetu po izmenjenoj optužnici u potpunosti zanemario i ignorisao. U tom smislu podnosilac hronološki pojašnjava:

- da je Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu 22. marta 2013. godine izmenilo optužnicu u pogledu radnje izvršenja koja mu se stavlja na teret, pa umesto optužbe da je krivično delo zloupotrebe službenog položaja izvršio kao saizvrišlac, i to aktivnom radnjom – davanjem saglasnosti z a nezakonito izdavanje putnog lista M.K, tužilaštvo mu je stavilo na teret da je samostalno postupao i da je krivično delo zloupotrebe službenog položaja izvršio nečinjenjem, tako što je propustio da izvrši kontrolu nad radom okrivljenog I. M, odnosno što nije sprečio izdavanje putnog lista M.K.

- da je nakon izmene optužnice u podnesku od 8. maja 2013. godine „izneo svoju novu odbranu“ koja je kvalitativno drugačija, imajući u vidu da je optužen za sasvim drugu radnju izvršenja;

- da su osnovni argumenti njegove odbrane po izmenjenoj optužnici sledeći: a) da u upravnom postupku izdavanja putnog lista M.K. nije imao status službenog lica, pa ni dužnost kontrole rada okrivljenog I.M; b) da u vreme izdavanja putnog lista M.K. fizički nije bio prisutan u Generalnom konzulatu Republike Srbije u Nj; v) da za krivično delo zloupotrebe službenog položaja ne bi mogao biti osuđen ni u svojstvu odgovornog lica (kao g eneralni konzul), s obzirom da prema Zakonu o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“ , broj 121/12) , krivično delo zloupotrebe službenog položaja više ne može biti izvršeno radnjom odgovornog lica; g) da do nevršenja dužnosti kontrole (čak i da je ona postojala) nije došlo na osnovu umišljaja, a krivično delo zloupotrebe službenog položaja može biti izvršeno samo na osnovu umišljaja; d) da između radnje izvršenja (propuštanja) koja mu se stavlja na teret i posledice dela ne postoji neposredna uzročno-posl edična veza, te stoga sud nije mogao da obrazloži kako je došao do zaključka da je on znao da će putni list M.K. biti izdat i da je izdavanje putnog lista nezakonito, pa uz to još i da je hteo da takav nezakoniti putni list bude izdat.

- da osporena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 7527/12 od 12. juna 2013. godine „ne sadrži nijednu jedinu rečenicu, nijedan jedini red i nijednu jedinu reč kojom bi se posebno cenili prethodno izneti i drugi argumenti odbrane podnosioca po izmenjenoj optužnici“;

- da Apelacioni sud u Beogradu u obrazloženju osporene presude Kž1. 5448/13 od 15. maja 2014. godine nije dao nikakvo obrazloženje u pogledu žalbenih navoda podnosioca, već je samo uputio na „jasne i neprotivur ečne razloge prvostepenog suda“, odnosno na razloge koji u prvostepenoj presudi uopšte ne postoje.

U pogledu povrede „prava na obaveštavanje okrivljenog o prirodi i razlozima dela koje mu se stavlja na teret“ iz člana 33. stav 1. Ustava, podnosilac navodi da je razlog njegovog optuženja izmenjenom optužnicom potpuno promenjen u odnosu na razlog sadržan u prvobitnoj optužnici, iako u međuvremenu nije došlo do izmene činjeničnog stanja , niti izvođenja bilo kakvih novih dokaza, iz čega proizlazi da je o stvarnom razlogu optuženja obavešten bezmalo pet godina nakon pokretanja krivičnog postupka, a nakon više od tri godina od st upanja optužnice na pravnu snagu.

Obrazlažući navode koji se odnose na povredu prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. st. 1. i 2. Ustava , podnosilac analzira osporene presude , te zaključuje da je osuđen na osnovu objektivne odgovornosti, pri čemu prvostepeni sud u izreci presude govori o toj odgovornosti kao odgovornosti službenog lica , dok tu istu odgovornost sud u obrazloženju suštinski izvodi iz statusa , odnosno funkcije gener alnog konzula koju je podnosilac tada obavljao, dakle, iz statusa odgo vornog, a ne službenog lica. Iako nije imao nikakvo svojstvo u postupku izdavanja putnog lista M.K, osuđen je kao službeno lice isključivo i samo da bi sud upodobio izreku presude biću krivičnog dela za koje je optužen.

Naposletku, u pogledu povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava i „prava na suđenje bez odugovlačenja“ iz člana 33. stav 6. Ustava , podnosilac navodi da je os poreni postupak trajao pet godina i sedam meseci, pri čemu on nije doprineo prolongiranju i odugovlačenju postupka , dok je tužilaštvo, sasvim suprotno, u toku postupka dva puta menjalo optužnicu, što je sud bespogovorno dopuštao.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utv rdi povredu označenih ustavnih prava , poništi osporene presude i utvrdi mu pravo na nematerijal nu štetu.

2. Saglasno odredbi čla na 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Prvog osnovnog s uda u Beogradu K. 7527/12, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u pred metu K. 7527/12 (raniji broj predmeta K. 18406/10) vođen je krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe zbog krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja iz člana 359. stav 1. Krivičnog zakonika, koji postupak je pravnosnažno okončan (a u kom postupku je bilo optuženo najpre još dva lica – okrivljeni M.K. i I.M, zbog krivičnih dela protiv života i tela, pravnog saobraćaja i službene dužnosti, da bi u toku glavnog pretresa u odnosu na okrivljenog M.K. postupak bio razdvojen) .

Krivični postupak je u odnosu na podnosioca ustavne žalbe pokrenut 28. oktobra 2008. godine, donošenjem rešenja o proširenju istrage. Istraga se vodila pred ranije Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu Ki. 2809/08 (koji predmet je rešenjem istražnog sudije od 1. decembra 2008. godine spojen sa predmetom Ki. 2259/08 i određeno da se na dalje sprovede jedinstveni istražni postupak u predmetu pod poslovnim brojem Ki. 2259/08), a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu Ki. 8893/10 , zbog postojanja osnovane sumnje da je podnosilac , kao saizvršilac, izvršio krivično delo zloupotrebe službenog položaja iz člana 359. stav 1. Krivičnog zakonika u sticaju sa krivičnim delom falsifikovanje službene isprave iz člana 357. stav 1. Krivičnog zakonika, sve u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika (jedinstveni istražni postupak se vodio protiv još dva lica – okrivljenih M.K. i I.M, zbog krivičnih dela protiv života i tela, pravnog saobraćaja i službene dužnosti). Tokom istrage ispitan je veći broj oštećenih i svedoka, od čega su svedoci ko ji su se nalazili u Sjedinjenim Američkim Državama ispitani putem video linka, pribavljeni su pismeni dokazi, pored ostalog, i od Ministarstva pravde – Odseka za međunarodnu pravnu pomoć i Ministarstva spoljnih poslova Republike Srbije, pri čemu je veliki broj tih dokaza bio na engleskom jeziku, pa je obezbeđeno njihovo prevođenje, a obavljena su i veštačenje rukopisa i potpisa, kao i sudsko- medicinsko veštačenje i njegova dopuna .

Nakon sprovedene istrage, Prvo osnovnog javno tužilaštvo u Beogradu je 25. februara 2010 . godine pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu protiv podnosioca podiglo optužnicu II Kt. 1937/08 , zbog krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja u saizvršilaštvu iz člana 359. stav 1. Krivičnog zakonika u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika (a optužnica je podignuta i protiv još dva lica – okrivljenih M.K. i I.M, zbog krivičnih dela protiv života i tela, pravnog saobraćaja i službene dužnosti). Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 18406/10 – Kv. 1452/10 od 6. aprila 2010. godine odbijeni su prigovori protiv optužnice Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu II Kt. 1937/08 od 25. februara 2010. g odine, pored ostalih i prigovor i podnosioca i njegovog branioca , čime je navedena opt užnica stupila na pravnu snagu. Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 18406/10 od 14. septembra 2010. godine razdvojen je postupak u odnosu na okrivljenog M.K. Optužnica Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu II Kt. 1937/08 od 25. februara 2010. g odine, izmenjena je aktima Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu II Kt. 1937/08 od 7. juna 2011. godine i 22. marta 2013. godine, i to tako što je nakon prvog preciziranja pravna kvalifikacija krivičnog dela u odnosu na podnosioca ostala nepromenjena – podnosilac se teretio da je u saizvršilaštvu sa okrivljenim I.M. izvršio krivično delo zloupotrebe službenog položaja iz člana 359. stav 1. Krivičnog zakonika u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika, dok je aktom postupajućeg tužilaštva od 22. marta 2013. godine podnosiocu i okrivljenom I.M. na teret stavljeno po jedno samostalno krivično delo zloupotrebe službenog položaja iz člana 359. stav 1. Krivičnog zakonika, pri čemu je u odnosu na podnosioca u potpunosti izmenjena radnja izvršenja za koju se tereti. Naime, inicijalnim optužnim aktom i aktom nakon prvog preciziranja od 7. juna 2011. godine podnosiocu je stavljeno na teret da je „kao službeno lice – generalni konzul Generalnog konzulata Republike Srbije u Nj. (zajedno sa okrivljenim I.M.), prekoračenjem granica svojih službenih ovlašćenja, pribavio ko rist M.K. – omogućio mu da napusti teritoriju Sjedinjenih Američkih Država i izbegne vođenje krivičnog postupka pred pravosudnim organima SAD, po privremenoj optužnici koja ga je teretila za nanošenje teških telesnih povreda državljaninu SAD, na taj način što je okrivljeni I.M. uz prethodno dobijenu usmenu saglasnost okrivljenog S . N , ovde podnosioca, M.K. izdao putni list Republike Srbije broj 09 3702, iako su znali da M.K. nije izgubio putnu ispravu – pasoš, već da mu je isti zadržan u sudskom postupku pred sudom okruga B .“, a izmenjenim optužnim aktom od 22. marta 2013. godine da je „kao službeno lice – generalni konzul Generalnog konzulata Republike Srbije u Nj. nevršenjem svoje služben e dužnosti, pribavio korist M.K, tako što mu je omogućio da napusti teritoriju Sjedinjenih Američkih Država i izbegne vođenje krivičnog postupka pred pravosudnim organima SAD, po privremenoj optužnici koja ga je teretila za nanošenje teških telesnih povreda državljaninu SAD, na taj način što propuštanjem da izvrši kontrolu nad radom okrivljenog I.M. nije sprečio izdavanje putnog lista M.K, iako je bio upoznat da M.K. traži izdavanje privremene putne isprave, kao i da se protiv njega vodi krivični postupak u SAD“.

Prvi osnovni sud u Beogradu je do donoš enja prve prvostepene presude (11. oktobra 2011. godine) glavni pretres zakazao 18 puta, i to:

- tokom 2010. godine sedam p uta – tri puta održan (16. septembra, 18. oktobra i 19. novembra) i četiri puta nije održan ( 28. juna, 13, 14. i 15. septembra);

- tokom 2011. godine 11 puta – osam puta održan (21. januara, 3. i 23. marta, 1. i 7. i 22. septembra, 7. i 11. oktobra) i tri puta nije održan (29. aprila, 1. i 17. juna), pri čemu je na poslednjem ročištu samo objavljena presuda.

Dakle, glavni pretres u označenom periodu nije održan sedam puta, i to: dva puta zbog nedolaska branioca okrivljenog I.M. ( iz razloga službene sprečenosti, o čemu je advokat blagovremeno obaveštavao sud); jedanput radi odlučivanja o predlozima branioca, a ujedno i radi obezbeđivanja tehničkih uslova za audio snimanje toka glavnog pretresa; jedanput iz razloga što je postupajući zamenik javnog tužioca pozvao okrivljenog M.K. na pregovore u cilju eventualnog zaključ enja sporazuma o priznanju krivice; jedanput zbog nedolaska svedoka; jedanput jer je postupajući zamenik javnog tužioca tražio spise predmeta na razmatranje radi preciziranja optužnog akta; jedanput iz razloga što je okrivljenom I.M. neposredno pre početka glavnog pretresa uručena precizirana optužnica, te je isti izjavio da mu je potrebno dodatno vreme za pripremanje odbrane kako bi mogao da se izjasni na preciziranu optužnicu.

S obzirom na to da nije moglo biti obezbeđeno prisustvo svedoka B.K.P. na glavnom pretresu, a kako je tužilaštvo ostalo pri predlogu da se u dokazn om postupku ispita navedeni svedok, kojem predlogu su se protivili branioci okrivljenih, sud je odredio medicinsko veštačenje svedoka B.K.P, na okolnost mogućnosti njenog dolaska u Beograd i davanja iskaza pred sudom. Osnovni nalaz i mišljenje sudskog veštaka medicinske struke primljen je u sud u 11. marta 2011. godine, a dopunski – 18. aprila 2011. godine. Na glavnom pretresu koji je bio zakazan za 29. april 2011. godine veće je ovlastilo predsednika veća da van glavnog pretresa, u smislu člana 344. tada važećeg Zakonika o krivičnom postupku, ispita svedoka B.K.P, usled nemogućnosti svedoka da pristupi u sud radi davanja iskaza, te je određeno da će se ispitivanje obaviti u mestu prebivališta svedoka u Rumi. Svedok B.K.P. ispitana je 17. maja 2011. godine, o čemu je sačinjen zapisnik.

Prvi osnovni sud u Beogradu je, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 11. oktobra 2011. godine, doneo i javno objavio presudu K. 18406/10 kojom je podnosilac ustavne žalbe oglašen krivim da je, kao saizvršilac, izvršio krivično delo zloupotrebe službenog položaja iz člana 359. stav 1. Krivičnog zakonika u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika, pa je podnosiocu izrečena uslovna osuda, tako što mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od jedne godine i istovremeno određeno da se tako utvrđena kazna zatvora neće izvršiti ukoliko u roku od četiri godine od dana pravnosnažnosti presude ne izvrši novo krivično delo (a i okrivljeni I.M. oglašen je krivim za saizvršilaštvo u istom krivično m delu i izrečena mu je uslovna osuda ).

Navedena presuda ukinuta je rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 701/12 od 17. oktobra 2012. godine, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje , ali pred potpuno izmenjenim većem.

U ponovnom postupku, nakon ukidanja prve prvostepene presude, a do donošenja druge prvostepene presude (12. juna 2013. godine), Prvi osnovni sud u Beogradu je glavni pretres zakazao pet puta, i to:

- tokom 2012. godine jedanput – nije održan (26. decembra) ;

- tokom 2013. godine četiri puta – dva puta održan (24. januara i 12. juna) i dva puta nije održan (12. marta i 10. aprila).

Pri tome, glavni pretres dva puta nije održan zbog nedolaska svedoka i jedanput zbog nedolaska okrivljenog I.M. (koji je opravdao izostanak).

Nakon što je optužnica izmenjena aktom Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 1937/08 od 22. marta 2013. godine, koji je u sud u primljen 8. aprila 2013. godine, podnosilac je 8. maja 2013. godine dostavio sudu podnesak naslovljen kao „izjašnjenje povodom nove optužnice“. Međutim, na zapisniku o glavnom pretresu održanom 12. juna 2013. godine konstatovano je da okrivljeni i njihovi branioci saglasno izjavljuju da su razumeli izmenu optužnog akta i da ne žele usmeno da se dodatno izjašnjavaju na navode iz izmenjenog optužnog akta.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 7527/12 od 12. juna 2013. godine podnosilac ustavne žalbe oglašen je krivim da je izvršio krivično delo zloupotrebe službenog položaja iz člana 359. stav 1. Krivičnog zakonika, pa mu je izrečena uslovna osuda, tako što mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od jedne godine i istovremeno određeno da se tako utvrđena kazna zatvora neće izvršiti ukoliko u roku od četiri godine od dana pravnosnažnosti presude ne izvrši novo krivično delo (a i okrivljeni I.M. je oglašen krivim za krivično delo koje mu je stavljeno na teret i izrečena mu je takođe uslovna osuda).

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Kž1. 5448/13 od 15. maja 2014. godine odbio kao neosnovane izjavljene žalbe, pored ostalih i žalbe podnosioca i njegovog branioca, i potvrdio ožalbenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 7527/12 od 12. juna 2013. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega; da se svakome jemči pravo na besplatnog prevodioca, ako ne govori ili ne razume jezik koji je u službenoj upotrebi u sudu i pravo na besplatnog tumača, ako je slep, gluv ili nem; da se javnost može isključiti tokom čitavog postupka koji se vodi pred sudom ili u delu postupka, samo radi zaštite interesa nacionalne bezbednosti, javnog reda i morala u demokratskom društvu, kao i radi zaštite interesa maloletnika ili privatnosti učesnika u postupku, u skladu sa zakonom (član 32.); da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega (član 33. stav 1.); da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane (član 33. stav 2.) ; da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja (član 33. stav 6.) ; da se niko ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđ ena; da se kazne određuju prema propisu koji je važio u vreme kad je delo učinjeno, izuzev kad je kasniji propis povoljniji za učinioca, te da se krivična dela i krivične sankcije određuju zakonom (član 3 4. st. 1. i 2.).

Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 6. Evropske konvencije, garantovano prava čiju zaštitu pruž a i Ustav Republike Srbije u članu 32, pa se ocena postojanja povrede ili uskraćivanja ovog prava u postupku po ustavnoj žalbi vrši u odnosu na navedenu odredbu Ustava.

5. Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, ističe povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava i „prava okrivljenog na suđenje bez odugovlačenja“ iz člana 33. stav 6. Ustava. Polazeći od sadržine ustavnih prava na čije povrede se podnosilac poziva, kao i navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je istaknutu povredu prava iz člana 33. stav 6. Ustava cenio u okviru prava iz člana 32. stav 1. Ustava.

Razmatrajući navode ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni krivični postupak u odnosu na podnosioca pokrenut 28. oktobra 2008. godine, donošenjem rešenja o proširenju istrage i na njega , a da je okončan pravnosnažnom presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 5448/13 od 15. maja 2014. godine, iz čega sledi da je krivični postupak u odnosu na podnosioca trajao pet godina i šest meseci. Navedeno, samo po sebi, mo že ukazivati da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja postupka .

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stanke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se odlučuje za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao i da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe kao okrivljenom bilo u interesu da se postupak što pre okonča, kao i da on svojim postupcima ni na koji način nije doprineo dužini trajanja krivičnog postupka.

Ispitujući složenost osporenog sudskog postupka, Ustavni sud načelno ukazuje da se postupak koji se vodi radi utvrđivanja postojanja krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja (koje je podnosiocu stavljeno na teret, i to radnjom nečinjenja), objektivno može smatrati složenim, imajući u vidu pre svega činjenična, ali i pravna pitanja koja se tokom tog postupka moraju raspraviti. Ustavni sud takođe ukazuje i da se u konkretnom slučaju postupak inicijalno vodio protiv ukupno tri lica , među kojima je i podnosilac (s tim što je u toku glavnog pretresa u odnosu na jedno lice postupak razdvojen), zbog više krivičnih dela protiv života i tela, pravnog saobraćaja i službene dužnosti, što je dodatno usložnilo krivični postupak i nesumnjivo podrazumevalo obiman dokazni postupak. Ovo posebno ako se ima u vidu da je tokom istrage ispitan veći broj oštećenih i svedoka, od čega su svedoci koji su se nalazili u Sjedinjenim Američkim Državama ispitani putem video linka, te da su pribavljeni pismeni dokazi, pored ostalog, i od Ministarstva pravde – Odseka za međunarodnu pravnu pomoć i Ministarstva spoljnih poslova Republike Srbije, pri čemu je veliki broj tih dokaza bio na engleskom jeziku, pa je bilo potrebno obezbediti njihovo prevođenje, kao i obaviti više složenih veštačenja . Ustavni sud konstatuje da sve navedeno ukazuje na znatnu složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja su postavljena pred sud pokretanjem predmetnog postupka, a koja je trebalo temeljno razjasniti. Stoga Ustavni sud smatra da složenost osporenog krivičnog postupka može da opravda njegovo višegodišnje trajanje.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je predmet optužbe u predmetnom krivičnom postupku razmatran dva puta pred dve sudske instance, da je nadležni prvostepeni sud glavni pretres redovno i ažurno zakazivao , pri čemu je i van glavnog pretresa ispitao svedoka B.K.P, usled nemogućnosti svedoka da pristupi u sud radi davanja iskaza , te da je žalbeni postupak trajao u okviru prihvatljivog roka .

Imajući u vidu nesumnjivu složenost činjeničnih i pravnih pitanja, okolnost da je predmet optužbe dva puta razmatran pred dve sudske instance, kao i dinamiku zakazivanja i održavanja pretresa od strane prvostepenog suda, iz koje proizlazi da se taj sud starao da do nepotrebnog kašnjenja ne dođe , Ustavni sud je ocenio da, u okolnostima konkretnog slučaja, ukupno trajanje postupka, kao jedinstvene celine, ne izlazi iz okvira razumnog roka. Ovakva ocena Ustavnog suda saglasna je kako dosadašnjoj praksi ovog a suda, tako i praksi Evropskog suda za ljudska prava.

S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je ocenio da u krivičnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 7527/12 (ra niji broj predmeta K. 18406/10) podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava, a imajući u vidu, sa jedne strane, činjenice utvrđene u sprovedenom postupku i, sa druge strane, izloženu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac nije naveo razloge, niti pružio dokaze koji bi osnovano i prima facie uk azivali na to da mu je osporenim presudama povređeno označeno ustavno pravo.

Ustavni sud najpre konstatuje da ustavna žalba sadrži ponovljene navode i razloge iznete u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, na koje se Apelacioni sud u Beogradu u osporenoj drugostepenoj presudi izjasnio, zasnivajući svoju ocenu o neosnovanosti žalbe na analizi svih relevantnih žalbenih navoda. Po oceni Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan osuđujućom presudom, ponavljajući žalbene navode kojima je osporavao i prvostepenu presudu u redovnom žalbenom postupku, od Ustavnog suda u suštini zahteva da postupa kao instancioni sud trećeg stepena i još jednom preispita pravilnost osporenih presuda, osporavajući njihovu zakonitost.

Ustavni sud ukazuje na to da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, te se stoga navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, očigledno potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To znači da ponavljanje ili parafraziranje sadržine pravnih lekova korišćenih u postupku pred redovnim sudovima, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenim pravnim sredstvom.

Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava, te u odsustvu očigledne proizvoljnosti ili arbitrernosti u donošenju osporenih odluka, nije nadležan da vrši kontrolu zakonitosti donetih sudskih odluka. Takođe , Ustavni sud ukazuje i da obaveza obrazlaganja sudske odluke ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente, a to naročito važi za obrazloženje odluka sudova po pravnom leku u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižestepenog suda. Za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje , neoph odno je sagledati da li su redovni sudovi obrazložili svoje zaključke o odlučnim pitanjima.

Polazeći od navedenog, kao i da je Prvi osnovni sud u Beogradu u obrazloženju osporene prvostepene presude u bitnom interpretirao i cenio sve relevantne navode usmeno iznete odbrane podnosioca ( koja je bila jed instvena u svim fazama postupka, bez obzira na izmene optužnog akta ), analizirao sve druge izvedene dokaza i naveo jasne i detaljne razloge zbog kojih smatra da je podnosilac kriv zbog izvršenja krivičnog dela koj e mu je izmenjenim optužnim aktom stavljeno na teret, te da je Apelacioni sud u Beogradu, u osporenoj drugostepenoj presudi naveo, analzirao i ocenio najbitnije žalbene navode iz žalbi okrivljenog i njegovog branioca izjavljenih protiv prvostepene presude, Ustavni sud je ocenio da osporen e presude nisu posledica arbitrernog i proizvoljnog postupanja nadležnih sudova.

Kako je podnosilac posebno istakao da sudovi nisu dali adekvatno obrazloženje vezano za ocenu njegove odbrane po izmenjenom optužnom aktu, Ustavni sud najpre ukazuje na to da sud zaniva presudu samo na dokazima koji su izvedeni na glavnom pretresu, pri čemu saslušanje okrivljenog predstavlja dokaznu radnju u postupku. Dalje, Ustavni sud ističe da je tužilac ovlašćen da u toku glavnog pretresa, ako oceni da izvedeni dokazi ukazuju da je či njenično stanje drugačije od onog iznegog u optužbi, izmeni optužnicu, a da je sud u toj situaciji dužan da okrivljenom i njegovom braniocu obezbedi dovoljno vremena za pripremanje odbrane. Međutim, i u tom slučaju , iznošenje odbrane podrazumeva da se na glavnom pretresu okrivljeni usmeno izjašnjava o svim okolnostima koje ga izmenjenim optužnim aktom terete, budući da davanje pismene odbrane u krivičnom postupku zakonom nije dozvoljeno , pa se shodno tome, izjašnjenje podnosioca iz pismenog podneska od 8. maja 2013. godine ne može smatrati sastavnim delom njegove odbrane. Budući da je Ustavni sud iz zapisnika o glavnom pretresu od 12. juna 2013. godine nesumnjivo utvrdio da je podnosiocu bilo omogućeno da se (ukoliko to želi) usmeno dodatno izjasni na navode iz izmenjenog optužnog akta Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 1937/08 od 22. marta 2013. godine, ali on to svoje pravo nije iskoristio , već je ostao kod svoje dotadašnje odbrane, nakon čega je prvostepeni sud sproveo kontradiktorni doka zni postup ak i doneo osporen u presudu, te u obrazloženju iste detaljno i suvislo ocenio sve relevantne navode odbrane podnosioca koji su bili usmeno izloženi u dotadašnjem toku glavnog pretresa, kao i da je drugostepeni sud žalben e navode podnosioca i njegovog branioca (između ostalog, i u tom delu) ocenio kao pravno neutemeljene, o čemu je dao jasne i dovoljne razloge, to je Ustavni sud našao da su navodi ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje očigledno neosnovani.

Kako podnosilac ustavne žalbe tvrdnje o povredi posebnih prava okrivljenog iz člana 33. st. 1. i 2. Ustava u suštini zasniva na povredi prava iz člana 32. Ustava, to se izneta ocena Ustavnog suda odnosi i na istaknutu povredu ovih ustavn ih prava. Takođe, Ustavni sud je ocenio i da se navodi podnosioca kojima se ističe povreda prava na pravnu sigurnost iz člana 34. st. 1. i 2. Ustava ne mogu dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom t og prava, odnosno da i te tvrdnje podnosioca posredno upućuju na po vredu prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava, o kojoj je Sud odlučio.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao očigledno neosnovanu, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Sledom svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Neosnovanost ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku u složenom krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti