Sudska praksa

Povreda prava na pravno sredstvo zbog proizvoljnog odbacivanja zahteva

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu kulturno-umetničkog društva i utvrdio povredu prava na pravno sredstvo. Vrhovni sud Srbije je nezakonito odbacio zahtev za zaštitu zakonitosti kao nedozvoljen, iako su bili ispunjeni svi zakonski uslovi za meritorno odlučivanje.

Tekst originalne odluke



Ustavni sud u sastavu: sudija mr Stanka Milanović, koja zamenjuje predsednika Suda, i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Kulturno umetničkog društva ''Petefi Šandor'' iz Mužlje, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 12. marta 2009. godine doneo je

O D L U K U


1. Usvaja se ustavna žalba Kulturno umetničkog društva ''Petefi Šandor'' iz Mužlje i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 92/07 od 1. februara 2007. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravno sredstvo garantovano odredbom člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbi¬je.
2. Poništava se rešenje Vrhovnog suda Srbije iz tačke 1. i određuje da se donese nova odluka o zahtevu za zaštitu zakonitosti koji je Kulturno umetničko društvo ''Petefi Šandor'' iz Mužlje izjavilo protiv presude Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 1359/06 od 9. oktobra 2006. godine.

O b r a z l o ž e nj e


1. Kulturno umetničko društvo ''Petefi Šandor'' iz Mužlje, preko punomoćnika Konstantina Rankova, advokata iz Zrenjanina, podnelo je Ustavnom sudu 11. aprila 2007. godine blagovremenu i dopuštenu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 92/07 od 1. februara 2007. godine, zbog povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.
Ustavna žalba podneta je i protiv presude Okružnog suda Zrenjaninu Gž. 1359/06 od 9. oktobra 2006. godine, zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava, jemstva zabrane diskriminacije nacionalnih manjina iz člana 76. Ustava i prava na udruživanje i na saradnju sa sunarodnicima iz člana 80. Ustava.
U ustavnoj žalbi se navodi da je osporena presuda Okružnog suda u Zrenjaninu doneta protivno propisima, javnom poretku i pravilima morala iz razloga što je zasnovana na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka, što je bio razlog podnošenja i zahteva za zaštitu zakonitosti. Podnosilac smatra da je Vrhovni sud Srbije osporenim rešenjem, kojim je odbacio navedeni zahtev podnosioca kao nedozvoljen, povredio njegova Ustavom zajemčena prava jer, suprotno zakonu, nije odlučio u meritumu. Podnosilac smatra da mu je povređeno i pravo na imovinu, s obzirom da je osporenom presudom njegov tužbeni zahtev odbijen u celini.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena dru¬ga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom sporu:
Presudom Opštinskog suda u Zrenjaninu P. br. 305/04 od 14. februara 2006. godine usvojen je tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe u celini i utvrđeno je da je podnosilac stekao pravo svojine na ½ dela nepokretnosti, pripadnosti tužene MZ ''Mužlja'' iz Mužlje, upisane u zknj. ul. br. 11205 k.o. Zrenjanin, parc. br. 7663-7664/321, kojoj odgovara kat. parc.br. 10950, u prirodi stambena zgrada u Mužlji u ul. Mađarske komune br. 39, po osnovu kupoprodaje i održaja, te obavezana tužena da trpi uknjižbu prava svojine na njenoj pripadnosti od ½ dela navedene nekretnine, kako u zemljišnim knjigama, tako i u katastru u korist tužioca.
Postupajući po žalbi tužene, Okružni sud u Zrenjaninu je osporenom presudom Gž. 1359/06 od 9. oktobra 2006. godine žalbu usvojio i preinačio prvostepenu presudu, tako što je u celini odbio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe.
Podnosilac ustavne žalbe je, preko punomoćnika, podneo 27. oktobra 2006. godine Republičkom javnom tužiocu predlog za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti protiv navedene drugostepene presude. Zamenik Republičkog javnog tužioca je dopisom Gt. I br. 2959/06 od 17. novembra 2006. godine obavestio punomoćnika podnosioca da neće podizati zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne presude Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 1359/06. od 9. oktobra 2007. godine, jer je nakon razmatranja spisa i navoda u predlogu ocenio da ne postoje zakonski razlozi propisani odredbama čl. 414. i 417. Zakona o parničnom postupku (u daljem tekstu: ZPP), zbog kojih javni tužilac može izjaviti ovaj pravni lek. Dato je i uputstvo podnosiocu predloga da, ukoliko nije saglasan sa iznetim stavom, ima ovlašćenje da sam podnese zahtev za zaštitu zakonitosti nadležnom sudu, u roku od 30 dana od dana prijema ovog obaveštenja.
Podnosilac ustavne žalbe je u zakonskom roku od 30 dana izjavio Vrhovnom sudu Srbije zahtev za zaštitu zakonitosti protiv presude Okružnog suda u Zrenjaninu br. Gž. 1359/06. od 9. oktobra 2007. godine i to zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5. ZPP, sa obrazloženjem u čemu se, po njegovom shvatanju, ogleda nezakonito raspolaganje stranaka u parnici, na kome je Okružni sud zasnovao svoju odluku, uz predlog da Vrhovni sud Srbije izjavljeni zahtev usvoji i potvrdi presudu Opštinskog suda u Zrenjaninu P 305/04 od 14. februara 2006. godine.
Vrhovni sud Srbije je osporenim rešenjem Sgzz. 92/07 od 1. februara 2007. godine zahtev za zaštitu zakonitosti odbacio kao nedozvoljen, sa pozivom na odredbe člana 421. u vezi člana 404. ZPP. U obrazloženju rešenja Vrhovni sud Srbije konstatuje da je podnosilac ''izjavio zahtev za zaštitu zakonitosti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5. ZPP''. U narednom stavu obrazloženja se navodi da je Vrhovni sud, ''odlučujući o dozvoljenosti zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu odredbe člana 421. a u vezi člana 401. stav 2. tačka 5. i člana 404. ZPP našao da je zahtev nedozvoljen, s obzirom da je izjavljen protiv odluka protiv kojih se po zakonu ne može podneti''. U obrazloženju se takođe navodi da se ''prema čl. 417. ZPP, zahtev za zaštitu zakonitosti može podići samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5. ZPP, ako je protivno odredbama ZPP, sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka (čl. 3. st. 3.)''. Vrhovni sud zatim navodi da ''u ovom slučaju, zahtev za zaštitu zakonitosti, koji je umesto Republičkog javnog tužioca izjavio tužilac, nije dozvoljen, s obzirom da nije zasnovan na zakonskim razlozima zbog kojih se ovaj vanredni pravni lek može izjaviti, a na osnovu celokupnog činjeničnog i pravnog osnova proizilazi da odluke protiv kojih je izjavljen nisu zasnovane na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka''.

4. Odredbom člana 36. stav 2. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.
Zahtev za zaštitu zakonitosti, kao vanredni pravni lek u parničnom postupku, uređen je odredbama čl. 413. do 421. Zakona o parničnom postupku (u daljem tekstu: ZPP) (''Službeni glasnik RS'', broj 125/04). U članu 413. ZPP propisano je da javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne sudske odluke po službenoj dužnosti ili na predlog stranke u roku od tri meseca (stav 1.). U stavu 2. istog člana Zakona utvrđeno je od kada se ovaj rok računa, u zavisnosti da li se zahtev za zaštitu zakonitosti podiže protiv pravnosnažne odluke donesene u prvom ili u drugom stepenu. Prema stavu 4. istog člana Zakona, zahtev za zaštitu zakonitosti nije dozvoljen protiv odluke koju je povodom revizije ili zahteva za zaštitu zakonitosti doneo sud nadležan da odlučuje o tim pravnim lekovima.
Ostalim odredbama ZPP koje se odnose na zahtev za zaštitu zakonitosti propisano je: da o zahtevu za zaštitu zakonitosti odlučuje Vrhovni sud Srbije (član 415); da zahtev za zaštitu zakonitosti protiv odluke iz člana 413. ovog zakona podiže javni tužilac određen zakonom (član 416.); da javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5. ovog zakona (član 417.); da ukoliko javni tužilac ne podigne zahtev za zaštitu zakonitosti u rokovima predviđenim zakonom, stranka koja je podnela predlog, ovlašćena je da u roku od 30 dana od dana prijema obaveštenja da javni tužilac neće izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti sama izjavi ovaj pravni lek (član 418.); da kad odlučuje o zahtevu za zaštitu zakonitosti, Vrhovni sud Srbije ispituje samo one povrede na koje je ukazao podnosilac zahteva, kao i da ako u čl. 413. do 420. ovog zakona nije što drugo određeno, u postupku povodom zahteva za zaštitu zakonitosti shodno će se primenjivati odredbe člana 397, čl. 400. do 406, čl. 410. i 411. ovog zakona (član 421.).
Prema odredbi člana 401. stav 2. tačka 5. ZPP, na koju se Vrhovni sud poziva u obrazloženju osporenog rešenja, revizija je nedozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti. U članu 404. ZPP propisano je da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbaciti revizijski sud rešenjem ako to, u granicama svojih ovlašćenja, nije učinio prvostepeni sud. Odredbama člana 405. ZPP propisano je da će revizijski sud presudom odbiti reviziju kao neosnovanu ako utvrdi da ne postoje razlozi zbog kojih je izjavljena, kao ni razlozi na koje pazi po službenoj dužnosti (stav 1.), kao i da revizijski sud neće detaljno obrazlagati presudu kojom se revizija odbija kao neosnovana, ako zaključi da to nije potrebno zbog toga što se u reviziji ponavljaju žalbeni razlozi ili kad se obrazlaganjem presude kojom se revizija odbija ne bi postiglo novo tumačenje prava niti doprinelo ujednačenom tumačenju prava (stav 2.). Prema članu 406. stav 1. ZPP, ako utvrdi da postoji bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. st. 1. i 2. ovog zakona zbog koje se revizija može izjaviti, revizijski sud će rešenjem ukinuti u celini ili delimično presudu drugostepenog i prvostepenog suda ili samo presudu drugostepenog suda i predmet vratiti na ponovno suđenje istom ili drugom veću prvostepenog ili drugostepenog suda, odnosno drugom nadležnom sudu.
Odredbom člana 361. stav 2. tačka 5. ZPP propisano je da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako je, protivno odredbama ovog zakona, sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka (član 3. stav 3.). U članu 3. stav 3. ZPP propisano je da sud neće dozvoliti raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala.
Iz navedenih zakonskih odredaba proističe da je dispozicija za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti u parničnom postupku prvenstveno data nadležnom javnom tužiocu, kao državnom organu, koji pri tome može da postupa bilo po službenoj dužnosti ili na predlog stranke. Ovo ovlašćenje javnog tužioca nije isključive prirode, jer ga supsidijarno ima i parnična stranka, koja može sama da izjavi ovaj vanredni pravni lek u zakonskom roku, nakon što primi obaveštenje da javni tužilac, po njenom predlogu, neće izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti. Zahtev za zaštitu zakonitosti se načelno može izjaviti protiv svake sudske odluke, uz uslov da je ona prethodno postala pravnosnažna, a jedini izuzetak su odluke Vrhovnog suda donete po reviziji ili zahtevu za zaštitu zakonitosti. Ovaj vanredni pravni lek se može izjaviti samo zbog apsolutno bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5. ZPP, a odgovarajuće odredbe navedenog zakona koje se odnose na postupak po žalbi ili reviziji mogu se shodno primenjivati na postupak po zahtevu za zaštitu zakonitosti samo ako u odredbama koje neposredno uređuju ovo pravno sredstvo nije nešto drugo predviđeno.

5. Analizirajući osporeno rešenje Vrhovnog suda Srbije sa aspekta citiranih odredaba ZPP, Ustavni sud ocenjuje da njime nije na pravilan način odlučeno o zahtevu za zaštitu zakonitosti koji je izjavio podnosilac ustavne žalbe.
Iz obrazloženja rešenja proističe da je Vrhovni sud našao da je podnosiočev zahtev za zaštitu zakonitosti nedozvoljen iz dva razloga. Prvo, ''s obzirom da je izjavljen protiv odluka protiv kojih se po zakonu ne može podneti'' i, drugo, ''s obzirom da nije zasnovan na zakonskim razlozima zbog kojih se ovaj vanredni pravni lek može izjaviti''.
Što se tiče prvog razloga, on je zasnovan na shodnoj primeni odredbe člana 401. stav 2. tačka 5. ZPP, koja utvrđuje da je revizija nedozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti. Međutim, ne postoji objektivni identitet sudskih odluka koje se mogu osporavati revizijom, odnosno zahtevom za zaštitu zakonitosti, jer se u tom slučaju ne bi ni radilo o suštinski različitim vanrednim pravnim sredstvima. Citirana odredba bi se, u smislu člana 421. stav 2. ZPP, mogla shodno primeniti na postupak po zahtevu za zaštitu zakonitosti, samo ukoliko posebne odredbe čl. 413-420. ne određuju šta drugo. Pri tome, član 413. stav 1. ZPP utvrđuje da javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne sudske odluke, dok stav 3. istog člana propisuje da ovakav zahtev nije dozvoljen samo protiv odluke koju je povodom revizije ili zahteva za zaštitu zakonitosti doneo sud nadležan da odlučuje po tim pravnim lekovima. Pošto je presuda protiv koje je podnosilac izjavio zahtev za zaštitu zakonitosti nesporno pravnosnažna, te nije doneta od strane Vrhovnog suda u postupku po navedenim vanrednim pravnim lekovima, već od strane okružnog suda po žalbi, proizlazi da se ne radi o presudi protiv koje se predmetni zahtev po zakonu ne može podneti, kako to zaključuje Vrhovni sud.
U pogledu drugog razloga, takođe se ne može prihvatiti stav Vrhovnog suda Srbije da podnosiočev zahtev nije zasnovan na zakonskim razlozima zbog kojih se ovaj vanredni pravni lek može izjaviti. Iz priloženog zahteva nesumnjivo proističe da je izjavljen upravo i jedino sa pozivom na učinjenu apsolutno bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5. ZPP, jer podnosilac smatra da su osporene odluke nižestepenih sudova zasnovane na pravno nedozvoljenom raspolaganju stranaka, konkretno tuženog u parničnom postupku. Postojanje navedenog zakonskog razloga za podnošenje zahteva, Vrhovni sud i konstatuje u uvodnom delu svog obrazloženja, a zatim i to da se zahtev za zaštitu zakonitosti može podići samo zbog navedene bitne povrede odredaba parničnog postupka, zbog koje ga je podnosilac i izjavio. Samim tim, iz ovih premisa se nikako ne može izvesti zaključak o nedozvoljenosti izjavljenog pravnog sredstva.
Polazeći od izloženog, Ustavni sud ocenjuje da zahtev za zaštitu zakonitosti koji je podnosilac ustavne žalbe izjavio nije nedozvoljen, ni prema kriterijumu sudske odluke koja se njime osporava, niti prema kriterijumu zakonskog osnova za izjavljivanje. S obzirom da zahtev nesporno nije neblagovremen ili nepotpun, Vrhovni sud Srbije ga nije mogao odbaciti primenom člana 404. ZPP, već je morao odlučiti o njegovoj osnovanosti. Naprotiv, Vrhovni sud Srbije se u osporenom rešenju izjašnjavao i u pogledu osnovanosti podnetog zahteva, istakavši da ''na osnovu celokupnog činjeničnog i pravnog osnova proizilazi da presude protiv kojih je izjavljen nisu zasnovane na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka''. Time se zapravo ušlo u meritum spornog pravnog pitanja, pa pošto nije bilo osnova da se zahtev podnosioca odbaci, o njemu je, po sprovedenom postupku, trebalo da se odluči ili presudom u smislu odredbe člana 405. ZPP ili rešenjem u smislu odredbe člana 406. stav 1. ZPP.

6. Ocenjujući navode i razloge u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 36. stav 2. Ustava, a imajući u vidu sve prethodno izrečene konstatacije, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 92/07 od 1. februara 2007. godine povređeno pravo podnosioca na pravno sredstvo. U situaciji kada je zahtev za zaštitu zakonitosti odbačen iako je o njemu očigledno trebalo meritorno odlučivati, suštinski je došlo do uskraćivanja prava podnosioca ustavne žalbe na pravno sredstvo. Naime, Ustavni sud je stanovišta da se pravo na žalbu, odnosno drugo pravno sredstvo ne iscrpljuje u strogo formalnopravnom smislu kroz mogućnost njihovog izjavljivanja, već podrazumeva delotvornu pravnu zaštitu, odnosno da nadležan sud oceni sve relevantne navode iz zahteva i pravično odluči i raspravi o pravima i obavezama podnosioca.
Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te u tački 1. utvrdio da je osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije povredio pravo podnosioca ustavne žalbe na pravno sredstvo zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava.
Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za otklanjanje štetnih posledica proisteklih utvrđivanjem povrede ustavnog prava podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništenjem osporenog rešenja Vrhovnog suda Srbije, kako bi taj sud u ponovnom postupku doneo novu odluku o zahtevu za zaštitu zakonitosti protiv presude Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 1359/06 od 9. oktobra 2006. godine. Stoga je, na osnovu odredaba člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu odlučeno kao u tački 2. izreke.
Imajući u vidu da će osporena presuda Okružnog suda u Zrenjaninu biti predmet ponovnog preispitivanja po zahtevu za zaštitu zakonitosti pred Vrhovnim sudom Srbije, Ustavni sud smatra da je zahtev podnosioca ustavne žalbe za utvrđivanje povrede ustavnog prava navedenom presudom preuranjen.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08 i 27/08), odlučio kao u izreci.

ZAMENjUJE PREDSEDNIKA
USTAVNOG SUDA
S u d i j a,
mr Stanka Milanović, s.r.

Slični dokumenti

Semantička pretraga sudske prakse

Pronađite relevantne pravne dokumente koristeći veštačku inteligenciju.

Započni pretragu