Odluka Ustavnog suda o ništavosti ugovora o kupoprodaji poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je žalbu Čedomira Backovića, potvrđujući ništavost ugovora kojim je stekao poljoprivredno zemljište. Kako je prvobitni ugovor o prodaji tog zemljišta od strane društvenog preduzeća bio ništav jer je predmet bilo državno zemljište, ništav je i kasniji ugovor.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Čedomira Backovića iz Sombora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. jula 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Čedomira Backovića protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 9851/10 od 1. oktobra 201 0. godine.

2. Odbacuje se ustavna žalba Čedomira Backovića protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1227/11 od 8. decembra 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Čedomir Backović iz Sombora podneo je 6. januara 2011. godine ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 9851/10 od 1. oktobra 2010. godine, zbog povrede čl. 3, 32, 36, 58, 142. i 145. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da su I. K i T. K, kao kupci zaključili sa prodavcem - DP „Palić“, ugovor o kupoprodaji nepokretnosti; da su se, nakon kupovine, kupci I. K i T. K . uknjižili kao vlasnici u zemljišne knjige; da je podnosilac ustavne žalbe nakon toga od njih kupio zemljište, koje su oni kupili od DP „Palić“; da su sudovi u predmetnoj parnici utvrdili da je ništav ugovor koji su I. K i T. K. zaključili sa DP „Palić“, a nakon toga da je samim tim ništav i ugovor o kupoprodaji nepokretnosti koji je podnosilac ustavne žalbe zaključio sa I. K i T. K ; da je Apelacioni sud pogrešno primenio materijalno pravo , i to odredbu člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, umesto da primeni odredbu iz stava 2. istog člana; da je osporenom presudom povređeno i načelo poverenja u zemljišne knjige; da je Apelacioni sud odbi o da primeni odredbe kako ranije važećeg, tako i sada važećeg Zakona o državnom premeru i katastru, kojima je propisano da protekom roka od tri godine nastupa fikcija apsolutne tačnosti zemljišnih knjiga (zemljišno -knjižni održaj); da Apelacioni sud „nijednom rečju nije pomenu navedenu fikciju “, niti odredbe Zakona o državnom premeru i katastru, zbog čega podnosilac smatra da mu je povređeno i pravo na obrazloženu sudsku odluku; da su I. K i T. K. kupili zemljište osam meseci pre nego što je stupio na snagu Zakon o izmenama i dopunama Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine, tako da u vreme zaključenja predmetnog ugovora između I. K i T. K. sa DP „Palić“, promet nepokretnostima u državnoj svojini nije bio zabranjen; da podnosilac smatra da mu je zemljište oduzeto suprotno zakonu, i da mu je zbog toga povređeno i pravo na mirno uživanje svojine iz člana 58. stav 1. Ustava. Podnosilac povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava zasniva na činjenici da je osp orena presuda u suprotnosti sa obrazloženjem rešenja Okružnog suda u Subotici, donetim u tom istom predmetu (kojim je bila ukinuta prvostepena presuda), iz čega izvodi zaključak da su sudovi doneli različite odluke u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Podnosilac ustavne žalbe je 22. juna 2012. godine „dopunom ustavne žalbe“ osporio rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1227/11 od 8. decembra 2011. godine, zbog povrede člana 20. stav 2, člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 58. Ustava. U dopuni ustavne žalbe, pored ostalog, je navedeno: da osporenim rešenjem, u stavu prvom izreke nije prihvaćen predlog Apelacionog suda u Novom Sadu R3. 57/11 od 8. novembra 2011. godine za odlučivanje o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 9851/10 od 1. oktobra 2010. godine, po članu 395. Zakona o parničnom postupku, dok je u stavu drugom izreke odbačena kao nedozvoljena revizija podnosioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 9851/10 od 1. oktobra 2010. godin e; da je u vreme pokretanja parničnog postupka, revizija bila dozvoljena zbog opredeljene vrednosti predmeta spora (500.001 dinara), ali je revizijski sud pogrešnim tumačenjem procesnih odredaba utvrdio da je revizija nedozvoljena, primenjujući odredbe novog Zakona o parničnom postupku koji dozvoljenost revizije uslovljava novčanim cenzusom od 100.000 evra u dinarskoj protivvrednosti.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporeni akt i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Pravnosnažnim delom presude Opštinskog suda u Subotici (u daljem tekstu: Opštinski sud) P. 486/05 od 5. decembra 2006. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje - Republike Srbije i utvrđena je ništavost ugovora o kupoprodaji nepokretnosti (koje se nalaze na katastarskoj parc eli broj 1451/1 i kat astarskoj parc eli broj 1452/1 , KO Bački Vinogradi) od 16. februara 1996. godine , overenog pred Opštinskim sudom pod brojem Ov. 1038/96, zaključenog između DP "Palić" iz Palića , kao prodavca i tuženih I. K. i T. K, kao kupaca.

U nastavku postupka, presudom Osnovnog suda u Subotici P . 715/10 od 23. aprila 2010. godine utvrđeno je da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o kupoprodaji nepokretnosti upisanih u KO Bački Vinogradi katastarske parc ele broj 1451/1 i katastarske parc ele broj 1452/1 , zaključen između tuženih I. K. i T. K, kao prodavaca i tuženog (ovde podnosioca ustavne žalbe), kao kupca, overen 23. februara 2004. godine pred Opštinskim sudom pod brojem Ov. 1337/04 . Ujedno je naloženo Republičkom geodetskom zavodu, Službi za katastar nepokretnosti Subotica da navedene nepokretnosti upiše kao društvenu svojinu sa nosiocem prava korišćenja DP "Palić". Istom presudom obavezani su svi tuženi da solidarno naknade tužiocu parnične troškove.

Tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, izjavio je žalbu protiv presude Osnovnog suda u Subotici P. 715/10 od 23. aprila 2010. godine.

Postupajući po žalbi tuženog, Apelacioni sud u Novom Sadu (u daljem tekstu: Apelacioni sud) doneo je osporenu presudu Gž. 9851/10 od 1. oktobra 2010. godine, kojom žalbu tuženog odbio kao neosnovanu i potvrdio presudu Osnovnog suda u Subotici P. 715/10 od 23. aprila 2010. godine. U obrazloženju osporene presude je navedeno da iz činjeničnog stanja utvrđenog pred prvostepenim sudom proizlazi: da je Društveno preduzeće "Palić", kao korisnik poljoprivrednog zemljišta (prodavac) , zaključilo ugovor o kupoprodaji nepokretnosti (njiva) upisanih u zemljišnoknjižni uložak broj 10, KO Bački Vinogradi, k.p. br. 1451/1 i 1452/1, sa kupcima I. K. i T. K, overen pred Opštinsk im sud om u Subotici pod brojem Ov. 1038/96 od 16. februara 1996. godine, a da prethodno nije bio izvršen popis i razgraničenje tog poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini i poljoprivrednog zemljišta u društvenoj svojine koje je DP "Palić" koristilo; da je u javnim knjigama o nepokretnostima sprovedena knjižna promena na osnovu ugovora od 16. februara 1996. godine, tako da su po rešenju istog suda Dn . 5072/96 od 31. jula 1996. godine kao nosioci prava na nepokretnostima upisani I. K. i T. K; da je sa navedenim rešenje m tužen i (podnosilac ustavne žalbe) bio upoznat, jer se interesovao za kupovinu predmetnih nepokretnosti; da je on proverio u nadležnoj službi knjižno stanje na nepokretnostima, pre no što je pristupio zaključenju kupoprodajnog ugovora sa I. K. i T. K; da je tuženi pregledao i predmet kupovine, obilaskom zemljišta sa I. K; da je u govor između ovih lica, I. K. i T. K, kao prodavaca i tuženog kao kupca zaključen 23. februara 2004. godine i istog dana overen pred Opštinskim sudom u Subotici pod brojem Ov. 1337/04 ; da je u tom ugovoru navedeno da su k. p. br. 1451/1 i 1452/1 upisane u list nepokretnosti 1212, KO Bački Vinogradi; da je tuženi isplatio kupoprodajnu cenu, porez na prenos apsolutnih prava i potom podneo zahtev za uknjižbu prava na predmetnim nepokretnostima; da je, nakon toga, tuženi upisan kao vlasnik poljoprivrednog zemljišta k.p. br. 1451/1 i 1452/1, za koje se navodi da je u obliku svojine – privatna ; da je na osnovu utvrđenih činjenica, prvostepeni sud našao da je tuženi bio savestan kupac koji je ugovor zaključio u uverenju da n epokretnosti kupuje od stvarnih vlasnika, a na osnovu izvršenih provera stanja poseda i stanja upisanog prava svojine saugovornika; da je ceneći okolnost da su njegovi prethodnici I. K. i T. K. nepokretnosti pribavili po ugovoru čija je ništavost utvrđena, prvosteoni sud konstatuje da ni ugovor od 23. februara 2004. godine nije pravno valjan i da se kupovinom nepokretne stvari od lica koje nije vlasnik ne pribavlja vlasništvo na stvari; da je stoga prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji nepokretnosti od 23. februara 2004. godine, a kako je prethodno utvrđena ništavost ugovora od 16. februara 1996. godine, usvojio je i zahtev za povratni upis nepokretnosti kao društvene svojine - nosi lac prava korišćenja je DP "Palić" ( knjižno stanje kakvo je bio pre sprovođ enja tih ugovora); da je DP "Palić" bilo korisnik poljoprivrednog zemljišta pretežno u državnoj svojini, da je zahtev za razgraničenje poljoprivrednog zemljišta u državnoj i društvenoj svojini to pravno lice podnelo tek 11. oktobra 2005. godine, kao i da je stečajni postupak nad tim pravnim licem pokrenut 6. marta 2009. godine.

Dalje je navedeno: da je Zakon o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine („Službeni glasnik RS“, broj 49/92), stupio na snagu 29. jula 1992. godine ; da DP "Palić" nije postupio u skladu sa obavez om propisanom da u roku od jedne godine od stupanja na snagu Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine, izvrši popis poljoprivrednog zemljišta i evidentira nepokretnosti u državnoj svojini; da je taj korisnik nepokretnosti, suprotno odredbama člana 6. st. 1. i 2. Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine, neovlašćeno zaključio ugovor od 16. februara 1996. godine kojim je otuđio nepokretnosti; da je DP "Palić" tek 11. oktobra 2005. godine podneo zahtev za razgraničenje poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini i zemljišta u društvenoj svojini podneo - nakon pokretanja te parnice; da je od stupanja na snagu Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine, a sve do razgraničenja , za poljoprivredno zemljište koje koristi preduzeće , važila pretpostavka da je zemljište u državnoj svojini, dok se suprotno ne dokaže; da takav dokaz nije pružen u tom postupku ; da takođe nema dokaza da je za promet poljoprivrednim zemljište prethodno pribavljena bila saglasnost Ministarstva nadležnog za poslove poljoprivrede, kao što je to nalagala tada važeća odredba člana 6. stav 1. Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine; da je ugovor o kupoprodaji, odnosno zameni poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini ovlašćen bio da zaključuje jedino Republički fonda za zaštitu, korišćenje, unapređivanje i uređenje poljoprivrednog zemljišta (član 6. stav 2 .), kome se morala prijaviti i svaka namera preduzeća da prestane da koristi poljoprivredno zemljište u državnoj svojini (član 8. stav 1 .); da je taj Fond imao pravo preče kupovine zemljišta u društvenoj svojini, kao zakonom propisanog uslova za otuđenje zemljišta preduzeća stečenog na osnovu pravnog posla, a pod tržišnim uslovima (član 11. istog zakona); da bez obraćanja Fondu nije moglo doći do punovažnog prometa poljoprivrednog zemljišta koje je koristilo društveno pravno lice, bilo da je ono u društvenoj ili državnoj svoj ini; da preduzeće - korisnik poljoprivrednog zemljišta na dan stupanja na snagu navedenog zakona, nije ovlašćeno da vrši promet zemljišta pre izvršenog popisa i evidentiranja zemljišta u državnoj svojini; da su zbog toga ništavi i svi dalji ugovori o prometu poljoprivrednog zemljišta čije zaključenje prethodi ne samo pokretanju postupka razgraničenja, nego i završetku tog postupka; da nema podataka o tome da li je postupak razgraničenja završen; da, u svakom slučaju, zaključeni ugovori od 16. februara 1996. godine i 23. februara 2004. godine prethode pokretanju postupka razgraničenja po zahtevu podnetom 11. oktobra 2005. godine, zbog čega su navedeni ugovori ništavi; da okolnost da su na osnovu ništavih ugovora izvršene knjižne promene, ne utiče na drugačiju ocenu o osnovanosti tužbenog zahteva, jer po ništavom poslu pravo ne može nastati; da se u ovom slučaju ne radi o presuđenoj stvari; da podnošenje tužb e kojom tužilac traži utvrđenje ništavosti ugovora i otklanjanje posledice takvog ugovora, nije identično zemljišnoknjižnoj molbi i rešenju kojim je odobrena knjižna promena, kao i da z ahtevi u tim postupcima nisu identični; da okolnost da je traženju knjižne promene od strane fizičkih lica udovoljeno u zemljišnoknjižnom postupku, ne lišava tužioca Republiku Srbiju prava da u kontradiktornom parničnom postupku zahteva raspravljanje o ništavosti ugovora; da se u raspravljanju o ništavosti ugovora od 23. februara 2004. godine, žalilac poziva na odredbu člana 103. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, čij oj primeni u konkretnom slučaju nema mesta , jer ugovor od 16. februara 1996. godine nije ostao na snazi, već je utvrđena njegova ništavost, kao i ništavost kasnije zaključenog ugovora od 23. februara 2004. godine, u smislu člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima .

Tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, izjavio je reviziju protiv navedene presude, zbog pogrešne primene materijalnog prava, kao i radi razmatranja pitanja od opšteg interesa u ujednačenja sudske prakse, na osnovu odredbe člana 395. Zakona o parničnom postupku.

Postupajući po reviziji tuženog Vrhovni kasacioni sud, osporenim rešenjem Rev. 1227/11 od 8. decembra 2011. godine u stavu prvom izreke nije prihvatio predlog Apelacionog suda R3. 57/11 od 8. novembra 2011. godine za odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 9851/10 od 1. oktobra 2010. godine, po članu 395. Zakona o parničnom postupku, dok je u stavu drugom izreke odbacio kao nedozvoljenu reviziju tuženog izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 9851/10 od 1. oktobra 2010. godine. U obrazloženju osporenog rešenja, pored ostalog, je navedeno: da je Vrhovni kasacioni sud u svojim ranijim odlukama već izrazio pravni stav da je uslov punovažnosti ugovora o otuđenju zemljišta iz društvene svojine prethodno razgraničenje zemljišta u državnoj i zemljišta u društvenoj svojini i da zbog nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog, po članu 395. Zakona o parničnom postupku; da , kako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi merodavnu vrednost za ocenu dozvoljenosti prava na reviziju od 100.0 00 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to revizija tuženog nije dozvoljena na osnovu člana 394. stav 2. Zakona o parničnom postupku, a u vezi sa članom 55. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom , ukazuje je utvrđeno: da se dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može se smanjivati (član 20. stav 2.); da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, kao i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.); da je sudska vlast jedinstvena na teritoriji Republike Srbije, da su sudovi samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno zakonom, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora, da je raspravljanje pred sudom javno i može se ograničiti samo u skladu s Ustavom, da u suđenju učestvuju sudije i sudije porotnici, na način utvrđen zakonom, da se zakonom može propisati da u određenim sudovima i u određenim stvarima sude samo sudije, kao i da sud sudi u veću, a da se zakonom može predvideti da u određenim stvarima sudi sudija pojedinac (član 142.); da se sudske odluke donose u ime naroda, da se sudske odluke zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona, da su sudske odluke obavezne za sve i ne mogu biti predmet vansudske kontrole, da sudsku odluku može preispitivati samo nadležni sud, u zakonom propisanom postupku (član 145.).

Zakonom o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine („Službeni glasnik RS”, broj 49/92) bilo je propisano: da poljoprivredno zemljište u društvenoj svojini koje je pravno lice steklo po osnovu Zakona o agrarnoj reformi i propisima o nacionalizaciji poljoprivrednog zemljišta u državnoj je svojini , kao i da poljoprivredno zemljište u društvenoj svojini koje je pravno lice steklo na osnovu pravnog posla, kao sredstvo za proizvodnju, društveni je kapital tog preduzeća (član 1.); da poljoprivredno zemljište u društvenoj svojini koristi preduzeće, zemljoradnička zadruga ili drugo pravno lice (u daljem tekstu: preduzeće) koje je imalo pravo korišćenja i raspolaganja tim zemljištem na dan stupanja na snagu ovog zakona, da poljoprivrednim zemljištem iz stava 1. ovog člana raspolaže i upravlja država preko Republičkog fonda za zaštitu, korišćenje, unapređivanje i uređenje poljoprivrednog zemljišta (u daljem tekstu: Fond) (član 2.); da će Fond i preduzeća koja koriste poljoprivredno zemljište iz člana 1. ovog zakona, izvrši ti popis tog zemljišta i odgovarajuće promene u zemljišnim, odnosno drugim javnim knjigama o evidenciji nepokretnosti u roku od jedne godine od dana stupanja na snagu ovog zakona, da je p reduzeće dužno da vodi evidenciju o poljoprivrednom zemljištu koje koristi, kao i da način i postupak utvrđivanja i evidentiranja poljoprivrednog zemljišta odrediće Ministarstvo za poslove poljoprivrede (član 3.); da se delovi poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini na kojima se ne može organizovati proizvodnja, mogu otuđiti ili zameniti po tržišnim uslovima za drugo zemljište, uz prethodno pribavljenu saglasnost ministarstva nadležnog za poslove poljoprivrede, kao i da ugovor o prodaji, odnosno zameni poljoprivrednog zemljišta, zaključuje Fond (član 6. st. 1. i 2.); da se z emljište u društvenoj svojini može otuđiti pod tržišnim uslovima ako se prethodno ponudi na prodaju Fondu , a Fond u roku od 30 dana ne prihvati ovu ponudu (član 11.) .

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) (u daljem tekstu: ZOO) propisano je: da ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima je ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo (član 103. stav 1.); da na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti i na nju se može pozivati svako zainteresovano lice (član 109. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) bilo propisano: da revizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi 500.000 dinara, kao i da revizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora ne prelazi 500.000 dinara (član 394. st. 1. i 2.).

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) koji je stupio na snagu 29. decembra 2009. godine, pored ostalog, članom 38, izmenjen je član 394. tako da glasi: „Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, stranke mogu izjaviti reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja prepisa presude“ (stav 1). „Revizija nije dozvoljena o imovinsko pravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe“ (stav 2.). „Revizija je uvek dozvoljena kada je to posebnim zakonom određena“ ( stav 3.), dok je odredbama člana 55. Zakona propisano da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona, okončati po odredbama ovog zakona , a izuzetno od stava 1. ovog člana, o revizijama izjavljenim pre stupanja na snagu ovog zakona odlučivaće Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od troje sudija, po pravilima parničnog postupka koja su važila do dana stupanja na snagu ovog zakona “.

5. Razmatrajući ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 9851/10 od 1. oktobra 2010. godine, Ustavni sud konstatuje da osporenom presudom nisu povređen a prav a podnosi oca, jer su navodi istaknuti u ustavnoj žalbi koji se odnose na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu primenu materijalnog prava, već detaljno cenjeni i obrazloženi na način koji ukazuje da su razmotrena sva pitanja koja su u konkretnom slučaju bila bitna za odlučivanje. Osporenu presud u je doneo zakonom ustanovljen sud, koji je postupao u granicama svoje nadležnosti i u postupku sprovedenom u skladu sa odredbama procesnog zakona.

Po oceni Ustavnog suda, obrazloženje osporene presude je zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava, a suprotna tvrdnja podnosioca ustavne žalbe predstavlja izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni relevantnih odredaba građanskog procesnog i materijalnog prava. Naime, Apelacioni sud je u obrazloženju osporene presude dao ustavnopravno prihvatljive razloge, ističući da iz utvrđenog činjeničnog stanja, u suštini, proizlazi – da za promet predmetnim poljoprivrednim zemljištem prethodno nije bila pribavljena saglasnost Ministarstva nadležnog za poslove poljoprivrede, da Republički fond za zaštitu, korišćenje, unapređivanje i uređenje poljoprivrednog zemljišta, koji je jedini bio ovlašćen da zaključi ugovor o prodaji poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini , to nije učinio, v eć je to učinio DP „Palić“. Iz tako utvrđenog činjeničnog stanja, Apelacioni sud je izveo zaključak – da, bez obraćanja Fondu nije moglo doći do punovažnog prometa poljoprivrednog zemljišta koje je koristilo društveno pravno lice, bilo da je ono u društvenoj ili državnoj svojini, da preduzeće koje je korisnik poljoprivrednog zemljišta na dan stupanja na snagu navedenog zakona, nije bilo ovlašćeno da vrši promet zemljišta pre nego što se izvrši popis i evidentiranj e zemljišta u državnoj svojini, te da su zbog toga ništavi svi dalji ugovori o prometu poljoprivrednog zemljišta čije zaključenje prethodi ne samo pokretanju postupka razgraničenja, nego i završetku tog postupka. Sledom navedenog, Apelacioni sud je utvrdio da, kako je ništav ugovor o kupoprodaji nepokretnosti od 16. februara 1996. godine zaključen između DP „Palić“, sa jedne strane i I. K. i T. K, sa druge strane, to je saglasno odredbi člana 103. stav 1. ZOO, ništav i kasnije zaključen ugovor o prometu poljoprivrednog zemljišta od 24. februara 2004. godine zaključen između I. K. i T. K. i podnosioca ustavne žalbe. U takvoj situaciji, ni navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi tzv. „fikcije apsolutne tačnosti zemljišnih knjiga (zemljišno knjižni održaj)“ , ne mogu biti no od kakvog od uticaja na povredu prava na pravično suđenje. Ovakav stav redovnih sudova je, sa stanovišta zaštite navedenih Ustavom zajemčenih prava, prihvatljiv i za Ustavni sud. Naime, i u pravnoj teoriji je izražen stav da fikcija apsolutne tačnosti otklanja samo formalne nedostatke upisa. Ako se vanknjižno stanje ne slaže sa zemljišno-knjižnim stanjem, pribavilac se ne može pozivati na fikciju apsolutne tačnosti i tako steći zemljišno-knjižno pravo, jer je dužan da ispituje ne samo zemljišno-knjižno, nego i vanknjižno stanje.

Ocenjujući navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da podnosioci ustavne žalbe tvrdnje o nejednakom postupanju sudova zasnivaju na činjenici da je osporena presuda Apelacionog suda u suprotnosti sa obrazloženjem rešenja Okružnog suda u Subotici, donetim u tom istom predmetu (kojim je bila ukinuta prva prvostepena presuda). S tim u vezi, Ustavni sud napominje da se u konkretnom slučaju ne može utvrditi navedena povreda prava, jer je rešenjem na koje se podnosilac poziva ukinuta prvostepena presuda i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, koji u ponovnom postupku, prema navodima podnosioca , doneo „potpuno drugačiju odluku“ kojom je parnica pravnosnažno okončana. Kako u konkretnom slučaju, rešenjem Okružnog suda u Subotici nije okončan postupak, to nisu ispunjeni ni uslovi da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Naime, postojanje odluka sudova kojima se okončava postupak predstavlja neophodan uslov da bi se uopšte moglo pristupiti ispitivanju da li je došlo do povrede prava na jednaku zaštitu prava.

U vezi sa istaknutom povredom prava na imovinu, zajemčenog odredbama člana 58. Ustava, Ustavni sud, konstatuje da sama činjenica da je podnosi lac ustavne žalbe izgubio parnični spor nije dovoljna da bi se utvrdila povreda prava iz člana 58. stav 1. Ustava, osim ukoliko ne dokažu da mu je, suprotno odredbi člana 32. stav 1. Ustava, osporenom sudskom odlukom na arbitreran i nepravedan način, uskraćeno pravo na mirno uživanje svojine. Kako je, u konkretnom slučaju, utvrđeno da je u predmetnom postupku podnosiocu bilo obezbeđeno pravično suđenje, to ni navodi o povredi prava na imovinu nisu ustavnopravno prihvatljivi. S tim u vezi, Ustavni sud, takođe, konstatuje da iz istih razloga nije moglo doći ni do povrede čl. 142. i 145. Ustava.

6. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), odlučujući kao tački 1. izreke.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv rešenja Vrhovn og kasacionog sud a Rev. 1227/11 od 8. decembra 2011. godine , Ustavni sud ukazuje da se navodi o povredi označenih ustavnih prava zasnivaju, pre svega, na tvrdnjama da je Vrhovni kasacioni sud, pogrešnim tumačenjem procesnih odredaba utvrdio da je revizija nedozvoljena, jer je primenio odredbe novog Zakona o parničnom postupku koji dozvoljenost revizije uslovljava novčanim cenzusom od 100.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, iako je u vreme kada je tužba podneta, revizija bila dozvoljena.

Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine svakog od označenih prava ili sloboda, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači i da navodi ustavne žalbe moraju biti takvi da, prima facie, izazivaju osnovanu sumnju da je osporenim aktom ili radnjom došlo do povrede ili uskraćivanja označenih ustavnih prava ili sloboda.

Razmatrajući najpre osnovanost ustavne žalbe u vezi sa odlučivanjem Vrhovnog kasacionog suda po reviziji na osnovu člana 395. Zakona o parničnom postupku (stav prvi izreke osporenog rešenja), Ustavni sud ističe da u svakom postupku koji se vodi pred sudom (kao uostalom i u postupku koji se vodi pred organom državne uprave) sud pravnog leka ima ne samo pravo, već i zakonsku obavezu da pre upuštanja u meritorno odlučivanje o izjavljenom pravnom sredstvu ispita da li su ispunjene procesne pretpostavke za odlučivanje. Ovo pravo (i obaveza) revizijskog suda bili je propisano članom 404. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na konkretan postupak, i jednako se odnosi na situaciju kada se izjavljuje „obična “ revizija (po članu 394. Zakona), kao i kada se revizija izjavljuje po članu 395. tog zakona ili kada je njena dozvoljenost predviđena posebnim zakonom. Stoga, ni pozitivna ocena apelacionog suda o dopuštenosti revizije izjavljene iz Zakonom izuzetno propisanih razloga, ni na koji način ne može da bude obavezujuća za revizijski sud kao sud nadležan za postupanje po ovom vanrednom pravnom leku i kao sud više instance. Upravo iz tih razloga se izjašnjenje apelacionog suda o dozvoljenosti revizije u ovim slučajevima označava kao „mišljenje“ ili „predlog“. Ustavni sud dodatno ukazuje da se očigledna neosnovanost navoda ustavne žalbe u konkretnom slučaju potvrđuje i obrazloženjem osporenog rešenja u kome se detaljno iznose razlozi zbog kojih nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji podnosioca ustavne žalbe, kao o izuzetno dozvoljenoj reviziji, odnosno gde Vrhovni kasacioni sud izričito navodi da je u svojim ranijim odlukama već izrazio pravni stav da je uslov punovažnosti ugovora o otuđenju zemljišta iz društvene svojine prethodno razgraničenje zemljišta u državnoj i zemljišta u društvenoj svojini.

Što se tiče osnovanosti ustavne žalbe u vezi sa odlučivanjem Vrhovnog kasacionog suda o reviziji izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 9851/10 od 1. oktobra 2010. godine (stav drugi izreke osporenog rešenja), Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu odredbe člana 55. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS”, broj 111/09), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, a koj om je propisano da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona okončati po odredbama tog zakona, ocenio da je ustavna žalba i u ovom delu očigledno neosnovana.

Navodna povred a načela iz člana 20. stav 2. Ustava, u konkretnom slučaju, može se sagledati jedino kroz „kvalitet“ odredbe člana 55. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je Odlu kom Ustavnog suda IUz-2/2010 od 14. marta 2013. godine odbijen zahtev za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba čl. 38. i 51. i člana 55. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku. Iz navedenog proizlazi da navedena odredba Zakona nije u suprotnosti sa načelom iz člana 20. stav 2. Ustava.

Ocenjujući postojanje povrede prava na pravno sredstvo zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je u predmetnom sudskom postupku parničnim strankama bila obezbeđena dvostepenost u odlučivanju, čime je zadovoljen ustavni princip sadržan u navedenoj odredbi Ustava. Pored toga, iako ustavna garancija iz člana 36. stav 2. Ustava ne podrazumeva obavezno obezbeđivanje pravne zaštite i u postupku po vanrednim pravnim sredstvima, Ustavni sud je na stanovištu da ukoliko je odgovarajućim procesnim zakonom propisano neko vanredno pravno sredstvo, do povrede Ustavom zajemčenog prava može doći i ako se podnosiocu uskrati mogućnost njegovog korišćenja. Međutim, osnovna pretpostavka za ostvarivanje prava na svako, pa i vanredno pravno sredstvo, je da je ono izjavljeno na način i pod uslovima propisanim zakonom. Kako je u konkretnom slučaju Ustavni sud našao da odbacivanjem revizije, kao nedozvoljene, nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, to je Ustavni sud ocenio da mu time nije povređeno ni pravo na pravno sredstvo, jer Vrhovni kasacioni sud nije imao procesnih uslova da meritorno odlučuje o podnetom vanrednom pravnom leku.

Ocenjujući da li je došlo do povrede Ustavom zajemčenog prava na imovinu, Ustavni sud konstatuje da, kako nisu prihvatljivi navodi podnosioca o tome da mu je osporenim procesnim rešenjem povređeno pravo na pravično suđenje, to ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je došlo do povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba izjavljena protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1227/11 od 8. decembra 2011. godine očigledno neosnovana, te je istu odbacio kao očigledno neosnovanu , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 2. izreke.

8. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o ništavosti ugovora o kupoprodaji poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti