Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u poreskom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv akata donetih u postupku odlučivanja o predlogu za ponavljanje poreskog postupka. Sud je utvrdio da osporenim aktima nije odlučivano o pravima i obavezama podnosioca, već o procesnim uslovima, pa je žalba nedozvoljena ratione materiae.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Bogoljuba Karića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 4. februara 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Bogoljuba Karića izjavljena protiv rešenja Ministarstva finansija Republike Srbije - Poreska uprava - Filijala Savski venac broj 438-1/47-2 od 13. juna 2006. godine, rešenja Ministarstva finansija Republike Srbije - Poreska uprava - Regionalni centar Beograd broj 438-48/2006-20 od 14. avgusta 2006. godine, rešenja Ministarstva finansija Republike Srbije - Poreska uprava - Regionalni centar Beograd broj 731.1-53/07-20 od 20. septembra 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije U. 5077/06 od 7. novembra 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Bogoljub Karić iz Beograda je 4. juna 2008. godine, preko punomoćnika Vere Čabarkape, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv pojedinačnih akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava Republike Srbije, prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, kao i povrede člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da su osporena rešenja doneta u postupku u kome podnosiocu ustavne žalbe kao stranci nije bila data mogućnost da učestvuje, a što predstavlja zakonski razlog za ponavljanje postupka propisan odredbom člana 239. tačka 9. Zakona o opštem upravnom postupku, s obzirom da dostavljanje poziva podnosiocu ustavne žalbe, kao stranci u postupku i postavljanje zastupnika po službenoj dužnosti zaključkom broj 47-5-1/06 od 17. februara 2006. godine nije izvršeno na zakonom propisan način; da ni podnosilac ustavne žalbe, niti njegov punomoćnik nisu primili osporeno prvostepeno rešenje, na koji način je podnosilac onemogućen da ostvari svoje pravo na podnošenje žalbe, već je osporeno rešenje primio advokat koji mu je napred navedenim zaključkom postavljen za zastupnika po službenoj dužnosti i koji je sam podneo žalbu, koja je odbijena drugostepenim rešenjem; da je Vrhovni sud Srbije, odbijajući tužbu osporenom presudom povredio prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i na pravno sredstvo, odnosno prava zajemčena članom 6. stav 1. i članom 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, s obzirom da je potvrdio odluke nižestepenih organa kojima su očigledno prekršene odredbe Zakona o opštem upravnom postupku i Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.
3. U sprovedenom postupku Ustavni sud je utvrdio da je Ministarstvo finansija Republike Srbije, Poreska uprava, Filijala Savski venac donelo osporeno rešenje broj 438-1/47-2 od 13. juna 2006. godine kojim je odbijen kao neosnovan predlog za ponavljanje postupka utvrđivanja godišnjeg poreza na dohodak građana za 2000. godinu za ovde podnosioca ustavne žalbe.
Protiv prvostepenog rešenja podnosilac ustavne žalbe je izjavio žalbu drugostepenom organu uprave, Ministarstvu finansija Republike Srbije, Poreska uprava - Regionalni centar Beograd, koje je osporenim rešenjem broj 438-48/06-20 od 14. avgusta 2006. godine odbilo žalbu kao neosnovanu.
Podnosilac ustavne žalbe je protiv konačnog upravnog akta podneo tužbu koja je primljena u Vrhovnom sudu Srbije 29. septembra 2006. godine.
Nakon pokretanja upravnog spora, Ministarstvo finansija Republike Srbije, Poreska uprava - Regionalni centar Beograd je, saglasno odredbi člana 154. st. 1. i 2. i člana 160. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji i čl. 192. i 251. Zakona o opštem upravnom postupku, donelo osporeno rešenje broj 731.1-53/07-20 od 20. septembra 2007. godine kojim je odbijena kao neosnovana žalba podnosioca izjavljena protiv prvostepenog rešenja i zamenjeno rešenje Ministarstva finansija Republike Srbije, Poreska uprava - Regionalni centar Beograd broj 438-48/06-20 od 14. avgusta 2006. godine, koje je prvobitno osporeno tužbom u upravnom sporu. Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je proširio tužbu na novodoneto drugostepeno rešenje od 20. septembra 2007. godine..
Vrhovni sud Srbije je na sednici održanoj 7. novembra 2007. godine doneo osporenu presudu U. 5077/06 kojom je tužba odbijena kao neosnovana.
4. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe osporava pojedinačne akte koji su doneti povodom predloga podnosioca za ponavljanje postupka utvrđivanja godišnjeg poreza na dohodak građana za 2000. godinu. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenim aktima povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, kao i prava zajemčena članom 6. stav 1. i članom 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 36. stav 2. Ustava jemči se svakom pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu. Ustavni sud konstatuje da se odredbe člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije sadržinski ne razlikuju od odredaba člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava, te je postojanje povrede prava cenio u odnosu na navedene odredbe Ustava, kojima se jemče pravo na pravično suđenje i pravo na pravno sredstvo.
Ustavni sud je utvrdio da u upravnom postupku i upravnom sporu koji su prethodili podnošenju ustavne žalbe nije odlučivano o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, jer osporenim pojedinačnim aktima nije odlučivano o postojanju ili visini poreske obaveze podnosioca ustavne žalbe, već samo o tome da li su ispunjeni procesni uslovi da se ponovi postupak utvrđivanja godišnjeg poreza na dohodak građana za 2000. godinu. Stoga Sud stoga smatra da je ustavna žalba u odnosu na navodne povrede člana Ustava ratione materiae nedozvoljena. U vezi sa tim, Ustavni sud se poziva na stav Evropske komisije za ljudska prava u predmetu X protiv Austrije (Odluka o dopustivosti broj 7761/77 od 8. maja 1978. godine).
5. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4), jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka.
Polazeći od izloženog, Sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK USTAVNOG SUDA dr Bosa Nenadić