Odluka Ustavnog suda o regresnom zahtevu za izdržavanje deteta

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu majke protiv presude Vrhovnog kasacionog suda. Utvrđeno je da otac, koji nije znao za postojanje deteta, nije dužan da majci regresira troškove izdržavanja za period pre sudskog utvrđenja očinstva.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6009/2017
23.12.2021.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. B. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. decembra 2021. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Z. B. izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1941/16 od 29. decembra 2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. B. iz Beograda je, 12. jula 2017. godine, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1941/16 od 29. decembra 2016. godine, zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava, prava deteta, prava i dužnosti roditelja i prava na posebnu zaštitu porodice, majke, samohranog roditelja i deteta, zajemčenih odredbama člana 36. stav 1, člana 64. stav 4, čl. 65. i 66. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe se takođe poziva na neposrednu primenu ljudskih i manjinskih prava zajemčenih opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima iz člana 18. stav 2. Ustava, pa u vezi sa tim ukazuje na povredu dužnosti roditelja da obezbede životne uslove potrebne za razvoj deteta, kao i prava deteta na izdržavanje od roditelja ili drugih lica koja su finansijski odgovorna za dete, zajemčenih odredbama člana 27. st. 2. i 4. Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta. Ustavni sud konstatuje da su ova jemstva sadržana i u odredbama čl. 64. i 65. Ustava, pa postojanje njihove povrede ceni sa aspekta tih odredaba Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda zasnovana na pogrešnoj primeni člana 165. stav 1. Porodičnog zakona; da činjenica kada je tuženi saznao da je otac deteta, u čijem izdržavanju je od rođenja učestvovala samo podnositeljka ustavne žalbe, kao majka, uopšte nije bila sporna tokom postupka, iz kog razloga nije bilo potrebe za izvođenjem dokaza; da je, samim tim, zaključak Vrhovnog kasacionog suda da je zanemarivanje obaveze izdržavanja od strane oca posledica delovanja majke (podnositeljke ustavne žalbe) zasnovan na prepostavkama, a ne na dokazima; da Vrhovni kasacioni sud „kažnjava“ podnositeljku ustavne žalbe, kao samohranu majku, zbog toga što je postupak za utvrđivanje očinstva pokrenula 21 godinu nakon rođenja deteta, pri čemu, nijedan od postupajućih sudova nije postavio pitanje o uzroku tog kašnjenja; da je Vrhovni kasacioni sud, suprotno članu 31. Zakona o uređenju sudova, odluku o posebnoj reviziji doneo povodom pravnog pitanja o kome nije postojao spor na nivou apelacionih sudova, a o čemu svedoči presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2. 196/11 od 28. marta 2011. godine, kao i pravno shvatanje Apelacionog suda u Beogradu od 1. oktobra 2013. godine; da imajući u to vidu, kao i da je osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda u suprotnosti sa praksom apelacionih sudova, sledi da je podnositeljki ustavne žalbe, pored onih prava koje ima kao roditelj, povređeno i pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporeni akt i podnositeljki ustavne žalbe prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 100.000 dinara, kao i da svoju odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“. Ustavna žalba, takođe, sadrži predlog za odlaganje izvršenja osporenog pojedinačnog akta.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Smederevu P. 2090/13 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe je 14. juna 2013. godine, u svojstvu tužilje, podnela Osnovnom sudu u Smederevu tužbu protiv tuženog B. M. iz Smedereva, radi isplate regresa na ime izdržavanja zajedničkog deteta.

U tužbi je, pored ostalog, navedeno: da je pravnosnažnom presudom Višeg suda u Beogradu P2. 152/12 od 24. januara 2013. godine utvrđeno da je tuženi prirodni otac M. B, ćerke tužilje, rođene 17. avgusta 1993. godine, zbog čega je obavezan da doprinosi njenom izdržavanju u visini od 20% od mesečne penzije, počev od 1. novembra 2012. godine, pa dok za to postoje zakonski uslovi; da tuženi od rođenja deteta nije doprinosio njenom izdržavanju, na koji način je svoju imovinu neosnovano uvećao za najmanje 4.000 dinara na mesečnom nivou, za period od 18 godina unazad.

Tuženi je u odgovoru na tužbu od 30. jula 2013. godine, pored ostalog, istakao da sve do prijema tužbe za utvrđenje očinstva on nije znao za rođenje M. B, a još manje da je njen otac; da mu je tužilja uskraćivala to saznanje u periodu od 18 godina, na koji način ga je lišila svih njegovih prava kao roditelja; da je, prema tome, on potpuno savestan u pogledu nedavanja izdržavanja, jer krivicu za to snosi isključivo tužilja.

Presudom Osnovnog suda u Smederevu P. 2090/13 od 16. decembra 2015. godine obavezan je tuženi da tužilji, na ime troškova izdržavanja zajedničkog deteta, isplati iznos od 450.267 dinara, sa zateznom kamatom počev od dana podnošenja tužbe do konačne isplate, dok je za iznos preko dosuđenog do traženog iznosa od 480.000 dinara, tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

Tuženi je u žalbi od 2. marta 2016. godine, pored ostalog, ponovio navode iz odgovora o tužbu o tome kada je saznao za rođenje M. B, zbog čega smatra da krivicu za nedavanje izdržavanja u dugom vremenskom periodu snosi isključivo tužilja.

Postupajući po žalbi tuženog, Apelacioni sud u Beogradu je doneo presudu Gž. 4111/16 od 27. jula 2016. godine, kojom je žalbu odbio i navedenu prvostepenu presudu u celini potvrdio.

U obrazloženju drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je tuženi biološki otac M. B, rođene 17. avgusta 1993. godine, te da je njenom izdržavanju počeo da doprinosi tek 1. novembra 2012. godine, na osnovu presude Višeg suda u Beogradu P2. 152/12 od 24. januara 2013. godine, kojom je utvrđeno njegovo očinstvo; da je tužilja sama izdržavala M. B. od njenog rođenja, pa sve do 1. novembra 2012. godine; da polazeći od potrebe deteta i mogućnosti roditelja da doprinose njenom izdržavanju, prvostepeni sud je utvrdio da su potrebe M. B. u spornom periodu bile znatno više od 4.000 dinara mesečno, koji iznos se tužbom potražuje; da je, na osnovu pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja, te pravilnom primenom člana 165. stav 1. Porodičnog zakona, prvostepeni sud pravilno zaključio da je tužbeni zahtev delimično osnovan; da se ne mogu prihvatiti navodi žalbe da je tuženi bio potpuno savestan i da sva krivica leži na tužilji, budući da ga nije obavestila o tome da je otac njenog deteta i da je u obavezi da doprinosi izdržavanju; da to iz razloga što je obaveza tuženog zasnovana na odredbi člana 165. Porodičnog zakona, pa trenutak njegovog saznanja za očinstvo ne predstavlja izvinjavajući razlog za neplaćanje regresa po osnovu datog izdržavanja.

Tuženi je, kroz podneske od 5. i 12. septembra 2016. godine, izjavio reviziju, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku, istakavši, pored ostalog: da postoji neujednačena praksa između apelacionih sudova i Vrhovnog kasacionog suda o tome da li roditelj koji je sam izdržavao dete ima pravo na regres, u smislu člana 165. stav 1. Porodičnog zakona; da ni sudije Apelacionog suda u Beogradu nisu saglasne povodom tog pravnog pitanja, imajući u vidu da je jedan određeni broj sudija tog suda izašao sa izdvojenim mišljenjem u odnosu na pravno shvatanje od 1. oktobra 2013. godine; da je Apelacioni sud u Beogradu u rešenju Gž. 7279/15 od 6. jula 2016. godine izrazio suprotan stav u odnosu na pobijanu presudu o tome da li razlozi zbog kojih je došlo do nedavanja izdržavanja mogu imati uticaja na osnovanost regresnog zahteva roditelja koji je sam izdržavao dete.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev. 1941/16 od 29. decembra 2016. godine prihvatio da odlučuje o reviziji tuženog, kao izuzetno dozvoljenoj, pa je nižestepene presude preinačio, tako što je tužbeni zahtev tužilje u celini odbio kao neosnovan.

U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da su osnovani revizijski navodi o ispunjenosti uslova za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj; da su nižestepeni sudovi zaključili da odredba člana 165. Porodičnog zakona daje tužilji pravo na naknadu dela troškova izdržavanja zajedničke ćerke stranaka, nezavisno od činjenice da je tuženi za njeno rođenje saznao tek u postupku koji je protiv njega poveden tužbom radi utvrđenja očinstva; da se osnovano revizijom tuženog ukazuje da se navedeni pravni stav zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava; da su za ocenu o osnovanosti predmetnog tužbenog zahteva, pored odredaba člana 165. Porodičnog zakona koje su primenili nižestepeni sudovi, merodavne i odredbe čl. 45, 59, 61. i 68. istog zakona; da iz navedenih zakonskih odredbi proizlazi da vršenje roditeljskog prava sadrži određena prava i obaveze deteta i roditelja; da je, u konkretnom slučaju, činjenica da je tuženi otac ćerke tužilje utvrđena pravnosnažnom presudom Višeg suda u Beogradu P2. 152/12 od 24. januara 2013. godine, po njenoj tužbi od 1. novembra 2012. godine, od kada je i utvrđena obaveza tuženog da doprinosi izdržavanju; da je do tog momenta roditeljsko pravo vršila isključivo tužilja, starajući se o zajedničkom detetu stranaka, obezbeđujući mu, pored ostalog, i potrebno izdržavanje; da u tome nije učestvovao tuženi, koji je za rođenje deteta saznao tek podnošenjem tužbe tada već punoletne M. B; da ta činjenica, koju je tuženi tokom postupka isticao, a od strane tužilje nije osporena, u situaciji kada tužilja protiv tuženog nikada nije pokrenula postupak za utvrđenje očinstva ili obaveze izdržavanja deteta, suprotno stavu nižestepenih sudova, jeste bitna za odluku u ovoj parnici; da nezavisno od stava Apelacionog suda u Beogradu po kome roditelj koji je isključivo ili u većem delu no što je obavezan učestvovao u izdržavanju deteta, ima pravo regresa od drugog roditelja koji je takvu svoju obavezu u celini ili delimično zanemario, tužilja nema pravo na naknadu troškova, jer tuženi nije svojom voljom zanemario svoju obavezu da doprinosi izdržavanju zajedničkog deteta; da je to učinjeno voljom tužilje, pa je tuženi sve do donošenja sudske odluke, a po punoletstvu deteta, bio lišen mogućnosti da vrši roditeljsko pravo, u skladu sa odredbama člana 68. Porodičnog zakona, pa i obaveze da doprinosi izdržavanju, što bi bilo u najboljem interesu deteta; da parnica radi ostvarenja prava na regres lica koje je faktički davalo izdržavanje, u odnosu na lice koje je po zakonu bilo dužno da daje izdržavanje, nije parnica u kojoj se ostvaruje zakonsko pravo na izdržavanje deteta od strane roditelja; da se to pravo ostvaruje podnošenjem tužbe iz člana 278. Porodičnog zakona, što je u najboljem interesu deteta; da je, u konkretnom slučaju, dete stranaka pravo na izdržavanje ostvarilo od dana podnošenja tužbe za utvrđenje očinstva, pa ubuduće, tako da se predmetni spor nije ni vodio radi zaštite najboljeg interesa deteta.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da deca rođena izvan braka imaju jednaka prava kao deca rođena u braku (član 64. stav 4.); da roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu i da su u tome ravnopravni, te da sva ili pojedina prava mogu jednom ili oboma roditeljima biti oduzeta ili ograničena samo odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta, u skladu sa zakonom (član 65.); da porodica, majka, samohrani roditelj i dete u Republici Srbiji uživaju posebnu zaštitu, u skladu sa zakonom (član 66. stav 1.).

Odredbama Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/05, 72/11 – dr.zakon i 6/15) je propisano: da roditeljsko pravo pripada majci i ocu zajedno, da su roditelji ravnopravni u vršenju roditeljskog prava (član 7. st. 1. i 2.); da je roditeljsko pravo izvedeno iz dužnosti roditelja i postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta (član 67.); da roditelji imaju pravo i dužnost da se staraju o detetu, da staranje o detetu obuhvata – čuvanje, podizanje, vaspitavanje, obrazovanje, zastupanje, izdržavanje te upravljanje i raspolaganje imovinom deteta (član 68. st. 1. i 2.); da roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju dete pod uslovima određenim ovim zakonom (član 73.); da roditelj koji ne vrši roditeljsko pravo ima pravo i dužnost da izdržava dete, da sa detetom održava lične odnose i da o pitanjima koja bitno utiču na život deteta odlučuje zajednički i sporazumno sa roditeljem koji vrši roditeljsko pravo (član 78. stav 3.); da sudska odluka o potpunom lišenju roditeljskog prava lišava roditelja svih prava i dužnosti iz sadržine roditeljskog prava, osim dužnosti da izdržava dete (član 81. stav 4.); da lice koje je faktički davalo izdržavanje, a nije imalo pravnu obavezu, ima pravo na naknadu od lica koje je po ovom zakonu bilo dužno da daje izdržavanje, da ako je više lica istovremeno bilo dužno da daje izdržavanje, njihova obaveza je solidarna (član 165.).

5. Ocenjujući, najpre, navode o povredi prava roditelja iz člana 65. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od utvrđenih činjenica konkretnog slučaja i iznetih ustavnopravnih razloga, konstatovao da se ustavnom žalbom prevashodno ukazuje na proizvoljnost zaključka Vrhovnog kasacionog suda da tuženi nije dužan da isplati regres na ime dela troškova koje je podnositeljka ustavne žalbe imala za izdržavanje njihove zajedničke ćerke, u periodu od njenog rođenja do momenta kada je pravnosnažnom presudom utvrđeno da je tuženi njen otac i konstituisana njegova obaveza da doprinosi njenom izdržavanju.

Ustavni sud ističe da je članom 65. stav 1. Ustava zajemčeno da roditelji ravnopravno imaju i pravo i dužnost da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu. Sadržina navedene odredbe obuhvata prava i dužnosti oba roditelja da dete ravnopravno podižu, neguju, vaspitavaju, obrazuju, obezbede mu stalan dom i da ga izdržavaju. Pravo roditelja na izdržavanje deteta, u suštini, predstavlja obavezu roditelja prema detetu da, u okviru svojih sposobnosti i finansijskih mogućnosti, obezbede životne uslove potrebne za razvoj deteta i životni standard primeren fizičkom, mentalnom, duhovnom, moralnom i društvenom razvoju deteta, a što je predviđeno i Konvencijom Ujedinjenih nacija o pravima deteta. Takođe, Sud konstatuje da je izdržavanje deteta zajednička obaveza oba roditelja, bez obzira na to koji od roditelja vrši roditeljsko pravo i da li uopšte vrši roditeljsko pravo (videti Odluku Už-15/2011 od 5. marta 2014. godine). U tom kontekstu, Ustavni sud ukazuje na odredbu člana 81. stav 4. Porodičnog zakona, kojom je propisano da sudska odluka o potpunom lišenju roditeljskog prava lišava roditelja svih prava i dužnosti iz sadržine roditeljskog prava, osim dužnosti da izdržava dete.

Polazeći od napred iznetog, Ustavni sud najpre konstatuje da u konkretnom slučaju nije reč o izdržavanju deteta, već o regresnom zahtevu koji je jedan roditelj istakao prema drugom roditelju zbog činjenice da je u određenom vremenskom periodu sam izdržavao zajedničko dete. Iz činjenica i okolnosti konkretnog slučaja proizlazi da je očinstvo tuženog utvrđeno pravnosnažnom presudom Višeg suda u Beogradu P2. 152/12 od 24. januara 2013. godine, po tužbi koju je 1. novembra 2012. godine podnela tada već punoletna ćerka parničnih stranaka. Tuženi je tom presudom po prvi put obavezan da daje doprinos u njenom izdržavanju. Od rođenja deteta (17. avgusta 1993. godine), pa sve do donošenja navedene presude, roditeljsko pravo vršila je isključivo podnositeljka ustavne žalbe, obezbeđujući zajedničkom detetu, pored ostalog, i potrebno izdržavanje. Tuženi u tome nije učestvovao, imajući u vidu da je za rođenje deteta saznao tek sa prijemom tužbe za utvrđenje očinstva. Podnositeljka ustavne žalbe nikada nije pokrenula postupak za utvrđenje očinstva ili obaveze izdržavanja deteta. Dakle, tuženi je u periodu do prijema tužbe za utvrđenje očinstva bio uskraćen za saznanje o postojanju deteta, što je, po shvatanju Suda, učinilo nemogućim realizaciju svih njegovih ustavnih prava i dužnosti kao roditelja, pa i kada je reč o izdržavanju deteta. Nadležni sud ga je na davanje doprinosa u izdržavanju obavezao onda kada je utvrdio da je on otac deteta, i to u postupku u kome je i sam tuženi saznao za tu činjenicu. Prema tome, tuženi nije mogao da učestvuje u izdržavanju deteta u periodu za koji podnositeljka ustavne žalbe potražuje regres. Kako izdržavanje deteta predstavlja istovremeno i pravo i dužnost roditelja da, u okviru svojih sposobnosti i finansijskih mogućnosti, obezbede životne uslove potrebne za razvoj deteta i životni standard primeren fizičkom, mentalnom, duhovnom, moralnom i društvenom razvoju deteta, a zajedničko dete parničnih stranaka je potrebno izdržavanje u označenom periodu dobijalo od podnositeljke ustavne žalbe, kao roditelja koji je jedini bio u prilici da to pravo, odnosno obavezu izvršava, sledi da u postupku u kome je osporeni akt donet nije ni odlučivano o pravu roditelja na izdržavanje deteta. Stoga Ustavni sud zaključuje da donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda podnositeljki ustavne žalbe nisu mogla biti povređena prava iz člana 65. Ustava.

U vezi sa posebnom zaštitom samohranog roditelja, koja se u članu 66. stav 1. Ustava jemči u skladu sa zakonom, Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka ustavne žalbe, u periodu za koji potražuje regres od tuženog, status samohranog roditelja, tačnije roditelja koji je samostalno vršio sva ustavna prava i dužnosti roditelja, uključujući i izdržavanje deteta, imala po sopstvenoj volji, jer sve do tužbe za utvrđenje očinstva, koju je podnela njena ćerka, nije obavestila tuženog o postojanju deteta, niti je pokrenula postupak u kome bi kao samohrani roditelj mogla da ostvari posebnu zaštitu, pre svega, da se utvrdi ko je drugi roditelj koji bi se obavezao da doprinosi u izdržavanju deteta. Prema tome, Ustavni sud zaključuje da se podnositeljka ustavne žalbe, kada je reč o osporenoj presudi Vrhovnog kasacionog suda, ne može pozivati na povredu jemstva sadržanog u članu 66. stav 1. Ustava. S prethodno iznetim u vezi, Ustavni sud takođe konstatuje da tvrdnja podnositeljke ustavne žalbe po kojoj momenat saznanja tuženog za rođenje ćerke nije bio osporavan tokom trajanja parnice, ne odgovara činjenicama, s obzirom na to da je tuženi i u odgovoru na tužbu i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude ukazivao da o tome nije imao saznanja sve do prijema tužbe za utvrđenje očinstva. Takva tvrdnja, za koju je sama podnositeljka u vreme izjavljivanja ustavne žalbe očigledno znala da ne odgovara pravom stanju stvari, ne može poslužiti kao argument kojim se obrazlaže povreda označenih ustavnih prava.

Što se tiče navoda o pogrešnoj primeni odredbe člana 165. stav 1. Porodičnog zakona na konkretan slučaj, Ustavni sud ukazuje da je podnositeljka imala mogućnost da u ustavnoj žalbi istakne povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, u kom slučaju bi Ustavni sud mogao da ispita da li je osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni navedene zakonske odredbe. Kako podnositeljka ustavne žalbe revizijsku presudu nije osporila sa aspekta garancija iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ove navode nije posebno razmatrao.

Kada je reč o istaknutoj povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka ustavne žalbe svojim navodima prevashodno ukazuje na to da je Vrhovni kasacioni sud osporenom presudom poremetio dobro ustanovljenu praksu apelacionih sudova u Republici Srbiji po pitanju aktivne legitimacije roditelja koji je sam učestvovao u izdržavanju deteta, za podnošenje regresne tužbe prema drugom roditelju. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da Vrhovni kasacioni sud u obrazloženju osporene presude nije uskratio podnositeljki ustavne žalbe pravo na isticanje regresnog zahteva prema ocu njene ćerke, iz čega sledi da je pomenuta tvrdnja bez osnova.

Pored navedenog, Ustavni sud ističe da u svakom postupku koji se vodi pred sudom, sud koji odlučuje o izjavljenom pravnom sredstvu ima ne samo pravo, već i zakonsku obavezu da pre upuštanja u meritorno odlučivanje ispita da li su ispunjene procesne pretpostavke za odlučivanje. Stoga, suprotno shvatanju podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da su u obrazloženju osporene presude izneti ustavnopravno prihvatljivi razlozi zbog kojih je Vrhovni kasacioni sud smatrao da su u konkretnom slučaju bili ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog, kao o izuzetno dozvoljenoj.

Konačno, Ustavni sud i na ovom mestu ističe da odlučujući o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj (posebnoj), uloga Vrhovnog kasacionog suda jeste da ujednačava sudsku praksu i obezbeđuje jednaku primenu prava pred sudovima. Dakle, Vrhovni kasacioni sud je, u konkretnom slučaju, osporenu presudu doneo u vršenju svoje zakonom utvrđene nadležnosti, zbog čega se povreda prava na jednaku zaštitu prava ne može argumentovati ukazivanjem na praksu apelacionih sudova.

Sledom svega izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15), ustavnu žalbu u celini odbio kao neosnovanu.

Tvrdnje o povredi prava deteta iz člana 64. stav 4. Ustava podnositeljka ustavne žalbe bliže ne obrazlaže, već ih izvodi iz navoda o povredi prava i dužnosti roditelja. Pored toga, Ustavni sud podseća da se na povredu prava iz člana 64. Ustava može pozvati samo dete koje smatra da su mu ta prava povređena, odnosno roditelj kao zakonski zastupnik deteta, a ne u svoje ime.

6. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o regresnom zahtevu za izdržavanje deteta

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti