Odluka Ustavnog suda o zastarelosti potraživanja neisplaćenih iznosa penzije

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu povodom neisplaćenih penzija, potvrđujući stav redovnog suda o primeni trogodišnjeg roka zastarelosti za potraživanje naknade štete. Sud razlikuje nezastarivo pravo na penziju od zastarivog prava na potraživanje dospelih, a neisplaćenih iznosa.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6014/2015
11.01.2018.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. D . iz Rožaja, Crna Gora , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. januara 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. D . izjavljena protiv stava 2. izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5412/13 od 18. juna 2015. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. D . iz Rožaja, Crna Gora , podneo je Ustavnom sudu, 25. septembra 2015 . godine, preko punomoćnika M. S, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv stava 2. izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5412/13 od 18. juna 2015. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, iz člana 32. s tav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije (u zahtevu pogrešno označava da je u pitanju član 86. Ustava) .

Podnosilac smatra da su mu označena prava povređena navodno pogrešnom ocenom suda o osnovanosti istaknutog prigovora zastarelosti potraživanja isplate penzije, jer, kako ističe, pravo na penziju, saglasno članu 6. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, ne zastareva. Suprotno stavu suda – da je zastarelost prekinuta podnošenjem tužbe 2009. godine, mišljenja je da je do prekida zastarelosti, saglasno članu 388. Zakona o obligacionim odnosima, došlo 11. jula 2002. godine kada se obratio Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih (u daljem tekstu: RF PIO) zahtevom za isplatu penzije. Predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava i ukine osporenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 60730/10 od 1. februara 2013. godine, između ostalog, obavezan je tuženi RF PIO da tužiocu , ovde podnosiocu ustavne žalbe, na ime neisplaćenih penzija, za period od marta 1999. do jula 2012. godine isplati bliže opredeljene pojedinačne mesečne iznose sa kamatom, dok je zahtev za period od januara do decembra 2001. godine odbijen.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5412/13 od 18. juna 2015. godine potvrđena je nižestepena odluka u usvajajućem delu za period od novembra 2006. do jula 2012. godine (stav 1. izreke), dok je u preostalom usvajajućem delu preinačena, tako što je tužbeni zahtev za period od marta 1999. do oktobra 2006. godine odbijen ( osporeni stav 2. izreke). Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu je redovno isplaćivana penzija do februara 1999. godine, a od marta iste godine tuženi je obustavio isplatu. Tužilac se 11. jula 2002. godine obratio tuženom zahtevom za isplatu penzije, što tuženi nije učinio. Rešenjem tuženog od 18. oktobra 2004. godine tužiocu je privremeno obustavljena isplata penzije počev od 1. maja 2001. godine zbog toga što je dolaskom međunarodnih snaga na AP Kosovo i Metohija deo službe tuženog potpao pod njihovu nadležnost. Protiv ovog rešenja tužilac je podneo tužbu koja je odbačena rešenjem Okružnog suda u Prištini U. 5/05 od 3. februara 2005. godine zbog neiscrpljivanja pravnih sredstava (prethodno nije podneta žalba drugostepenom upravnom organu). Drugostepeni sud je, ukazujući na stav Evropskog suda za ljudska prava iznet u presudi Grudić protiv Srbije, od 17. aprila 2012. godine – da stečeno pravo na penziju predstavlja imovinu čije je mirno uživanje garantovano članom 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu lj udskih prava i osnovnih sloboda – ocenio pravilnim zaključak nižestepenog suda da je tuženi obustavom isplate penzije na osnovu rešenja od 18. oktobra 2004. godine (pet godina nakon faktičke obustave) tužiocu prouzrokovao štetu u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima koju je dužan da naknadi. Međutim, po nalaženju drugostepenog suda, prvostepeni sud je pogrešno primenio član 6. stav 2. Zakona o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja, kojim je propisano da prava iz penzijskog i invalisdkog osiguranja ne zastarevaju, osim prava na potraživanje dospelih, a neisplaćenih iznosa u slučajevima utvrđenim zakonom. Stoga, po mišljenju suda, treba razlikovati pravo na penziju kao stečeno pravo od prava na potraživanje dospelih, a neisplaćenih iznosa penzije, te se u konkretnom slučaju ima primeniti trogodišnji rok zastarelosti potraživanja naknade štete propisan članom 376. Zakonom o obligacionim odnosima. Kako je tužilac za štetu saznao onog momenta kada je tuženi obustavio isplatu penzije, a tužbu je podneo 26. novembra 2009. godine, sud je zaključio da je tužiočevo potraživanje za period pre 26. novembra 2006. godine zastarelo, zbog čega je u tom delu preinačio nižestepenu odluku i zahtev odbio.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1. ); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1. ).

Članom 6. stav 2. Zakona o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja ("Službeni list SRJ", br. 30/96, 58/98, 70/01, 3/02, 39/02 i 5/03), koji je bio na snazi u vreme obustave isplate penzije podnosiocu, bilo je propisano da prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja ne mogu zastareti, osim prava na potraživanje dospelih a neisplaćenih iznosa po osnovu penzijskog i invalidskog osiguranja.

Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju ("Službeni glasnik RS", br. 34/03, 64/04, 84/04, 85/05, 101/05, 63/06, 5/09, 107/09, 101/10, 93/12, 62/13, 108/13, 75/14 i 142/14) je propisano: da prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja ne zastarevaju, osim prava na potraživanja dospelih a neisplaćenih iznosa u slučajevima utvrđenim ovim zakonom (član 6. stav 2.); da će se dospeli mesečni iznosi penzije, novčanih naknada, koji nisu mogli biti isplaćeni zbog okolnosti koje je prouzrokovao korisnik, naknadno isplatiti najviše za 12 meseci unazad računajući od dana kada, po prestanku delovanja tih okolnosti, kor isnik podnese zahtev za isplatu ( član 123.).

Zakonom o obligacionim odnosima ( "Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99 )) je propisano: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze i da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac m ogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. st. 1. i 2.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena ( član 362.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (član 376. stav 1.); da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja (član 388.); da se prekid zastarevanja izvršen podizanjem tužbe ili kojom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja, smatra da nije nastupio ako poverilac odustane od tužbe ili radnje koju je preduzeo i da se isto tako, smatra da nije bilo prekida ako poveriočeva tužba ili zahtev bude odbačen ili odbijen, ili ako izdejstvovana ili preduzeta mera izvršenja ili obezbeđenja bude poništena ( član 389.); da za prekid zastarevanja nije dovoljno da poverilac pozove dužnika pismeno ili usmeno da obavezu ispuni (član 391.).

5. Kako se navodi o povredi prava na pravično suđenje svode na tvrdnje o p ogrešnoj primeni materijalnog prava, konkretno odredaba Zakona o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja i Zakona o obligacionim odnosima kojima je uređen institu t zastarelosti potraživanja , Ustavni sud ponavlja da prilikom ispitivanja osnovanosti navoda o povredi pomenutog prava nije nadležan da ocenjuje pravilnost pravnih zaključaka redovnih sudova i da na taj način postupa kao instancioni sud. Jedini izuzetak od navedenog postoji u slučajevima kada je tumačenje i primena merodavnog prava bila arbitrerna na štetu podnosioca u meri da za posledicu ima povredu ili uskraćivanje Ustavom zajemčenih prava i sloboda. Stoga, a imajući u vidu navode ustavne žalbe, Ustavni sud, u konkretnom slučaju, treba da odgovori na pitanje da li je načinom na koji su redovni sudovi tumačili i primenili odredbe merodavnog materijalnog prava podnosi ocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje.

U odgovoru na ovo pitanje, Ustavni sud konstatuje da se u parničnom postupku k oji je prethodio ustavnosudskom odlučivalo o osnovanosti tužbenog zahteva podnosioca za isplatu pojedinačnih mesečnih iznosa starosne penzije za period od marta 1999. godine, kada je tuženi obustavio isplatu, do jula 2012. godine. Dalje, Ustavni sud konstatuje da su sudovi izveli pravni zaključak da je tuženi, obustavom isplate penzije na osnovu pravnosnažnog i konačnog rešenja od 18. oktobra 2004. godine, donetog pet godina nakon što je faktički obustavio isplatu, podnosiocu prouzrokovao štetu za koju odgovara na osnovu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima. Dakle, po oceni sudova, osnov obavezivanja tuženog je naknada štete, čije potraživanje, saglasno članu 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, na koji se drugostepeni sud i pozvao, zastareva u subjektivnom roku od tri godine. Suprotno zaključku drugostepenog suda, podnosilac smatra da pravo na penziju ne zastareva, a svoj zaključak iznosi pozivajući se na član 6. Zakona o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja. Međutim, Ustavni sud nalazi da podnosilac, iznoseći ovakav zaključak, gubi iz vida da je stavom 2. pomenute zakonske odredbe, koja je bila na snazi u vreme faktičke obustave isplate penzije, bilo propisano da prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja ne mogu zastareti, osim prava na potraživanje dospelih a neisplaćenih iznosa po osnovu penzijskog i invalidskog osiguranja, a što je i bio predmet njegovog zahteva. Po mišljenju Suda, pogrešno s hvatanje pomenute zakonske odredbe posledica je njenog necelovitog sagledavanja i interpretiranja od strane podnosioca. Naime, o ovom pitanju se izjasnio i Vrhovni kasacioni sud (u daljem tekstu: VKS) u sentenci iz rešenja Rev. 862/15 od 24. februara 2016. god ine, utvrđenoj na sednici Građanskog odeljenja od 31. maja 2016. godine – da se presudom Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Grudić protiv Srbije, kojom se državi nalaže rešenje problema tzv. "kosovskih penzija", ne suspenduje primena pravila o zastarelosti potraživanja. U pomenutom rešenju najviša sudska instanca je istakla da iako pravo na penziju predstavlja imovinu, potraživanje je novčano i podleže pravilima o zastarelosti potraživanja iz člana 372. (povremena potraživanja), odnosno da ako se zahtev zasniva na činjenicama nezakonitog ili nepravilnog rada (član 172. ZOO u vezi člana 35. Ustava), zastarelost nastupa po članu 376. ZOO. Osim pred VKS, ovo pitanje je razmatrano i pred Evropskim sudom za ljudska prava ( u daljem tekstu: ESLjP) . ESLjP je u odluci Skenderi i drugi protiv Srbije, od 4. jula 2017. godine, broj predstavke 15090/08, istakao da je trogodišnji rok zastarelosti težio legitimnom cilju – obezbeđenju pravne sigurnosti i konačno, zaštiti potencijalnih tuženih od zastarelih potraživanja koja bi mogla teško da se izvrše i spreči nepravda do koje bi moglo doći ako bi se od sudova tražilo da odlučuju o događajima koji su se desili u dalekoj prošlosti na osnovu dokaza koji bi mogli postati nepouzdani i nepotpuni zbog proteka vremena. U pomenutoj Odluci ESLjP je izneo i ocenu da u konkretnom slučaju nema ničega što bi ukazivalo da su domaći sudovi pokazali proizvoljnost u primeni navedenog roka, niti da postoji dokaz da je trogodišnji rok naveden u članu 376. Zakona o obligacionim odnosima mogao biti neproporcionalno kratak u posebnim okolnostima tog slučaja. Što se tiče podnosiočevog drugog argumenta za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje – da sud nije mogao da istaknuti prigovor zastarelosti oceni osnovanim jer je zbog njegovog obraćanja tuženom zahtevom za isplatu od 11. jula 2002. godine došlo do prekida zastarelosti saglasno članu 388. Zakona o obligacionim odnosima, Ustavni sud ukazuje da se, prema pomenutoj zakonskoj odredbi , prekid zastarelosti može izazvati ne samo podizanjem tužbe, već i preduzimanjem drugih radnji protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja, ali samo ukoliko je reč o onim pravnim radnjama koje dovode do okončanja spornih odnosa i omogućavaju ostvarivanje prava za koje teče zastarelost. Stoga, kako i propisuje član 391. Zakona o obligacionim odnosima, pismena ili usmena opomena dužniku nije od uticaja za prekid roka zastarelosti. Ustavni sud nalazi prikladnim da na ovom mestu ukaže i na to da je ESLjP u sličnom slučaju, u o dluci Čekić i drugi protiv Hrvatske, od 9. oktobra 2003. godine, broj predstavke 15085/02, prigovore Lj. M. i M. K. o povredi prava na mirno uživanje imovine odbio kao neprihvatljive na osnovu člana 35. st. 1. i 4. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda zbog neiscrpljivanja domaćih pravnih sredstava , jer su hrvatski sudovi tužbene zahteve ovih podnositeljki za isplatu dospelih iznosa penzije (čija je isplata bila obustavljena) za period od 1991. do 1997. godine odbio zbog zastarelosti potraživanja, pri čemu, kako se može zaključiti iz pomenute o dluke, za ESLjP nije od značaja bila okolnost da su se podnositeljke tamošnjem Fondu PIO obratile zahtevom za isplatu.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ocenio da primena merodavnog prava u osporenom delu predmetne presude Apelacionog suda u Beogradu nije bila proizvoljna na štetu podnosioca, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (" Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/13), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu izreke .

6. U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Sud ukazuje da uslov koji mora postojati da bi se mogla razmatrati povreda prava na jednaku zaštitu prava , jeste različito postupanje sudova najviše instance u istovetnoj pravnoj i činjeničnoj situaciji , na koje podnosilac ne ukazuje. Stoga je Sud ocenio da se podnosilac samo formalno pozvao na povredu pomenutog prava.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda (" Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o zastarelosti potraživanja neisplaćenih iznosa penzije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti