Usvajanje ustavne žalbe zbog neujednačene sudske prakse i povrede pravne sigurnosti

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje zbog neujednačene prakse Višeg suda u Beogradu. Sud je u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama u vezi sa naknadom štete vojnih penzionera donosio različite odluke o nadležnosti.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6017/2012
12.12.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Bogdana Ivanovića iz Novog Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Bogdana Ivanovića izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 14565/11 od 13. juna 2012. godine i utvrđuje povreda prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 3 2. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u u pogledu povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, ustavna žalba odbija, a u pogledu povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Višem sudu u Beogradu da u roku od 60 dana od dana dostavljanja odluke Ustavnog suda ponovi postupak po žalbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 91591/10 od 17. oktobra 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Bogdan Ivanović iz Novog Beograda je 18. jula 2012. godine, preko punomoćnika Milana Milosavljevića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 14565/11 od 13. juna 2012. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. st av 2. Ustava i prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava .

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu Prvom osnovnom sudu u Beogradu, protiv tuženog Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika, tražeći naknadu štete zbog nepravilno obračunatih i isplaćenih penzija za period posle stupanja na snagu Zakona o Vojsci Srbije, počev od 1. januara 2008. godine; da se prvostepeni sud oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari i odbacio tužbu; da je osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu potvrđeno prvostepeno rešenje, sa obrazloženjem da je reč o upravnoj stvari; da je isti sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio različite odluke, zbog čega smatra da su mu povređena načela i prava na koja u ustavnoj žalbi ukazuje, te je u prilog svojim tvrdnjama priložio rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 470/11 od 10. oktobra 2011. godine, Gž. 7441/11 od 15. juna 2011. godine, Gž. 3627/11 od 28. marta 2012. godine i Gž. 5609/11 od 28. marta 2012. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 23. decembra 2010. godine podneo tužbu Prvom osnovnom sudu u Beogradu, protiv tuženog Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika, tražeći naknadu štete zbog nepravilno obračunatih i isplaćenih penzija, s obzirom na to da tuženi, shodno odredbi iz člana 5. stav 1. Uredbe o načinu ostvarivanja i prestanka prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja vojnih osiguranika ("Službeni list SRJ", br. 36/94 i 42/02), nije za podnosioca ustavne žalbe, počev od 1. januara 2008. godine, izvršio usklađivanje penzija za 11,06%, a prema Rešenju o vanrednom usklađivanju penzija, vrednosti opšteg boda i novčanih naknada broj 181-431/08 od 25. januara 2008. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu se rešenjem P. 91591/10 od 17. oktobra 2011. godine oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje u predmetnoj pravnoj stvari i odbacio tužbu.

Podnosilac ustavne žalbe je 28. oktobra 2011. godine izjavio žalbu protiv navedenog prvostepenog rešenja, koja je osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 14565/11 od 13. juna 2012. godine odbijena kao neosnovana. U obrazloženju osporenog rešenja je, između ostalog, navedeno da, pošto je prvostepeni sud imao zakonsko ovlašćenje da zaključi da nije nadležan, a granice ispitivanja odluke u toj vrsti spora i navodi i razlozi žalbe žalioca drugostepenom sudu ne daju mogućnost drugačijeg preispitivanja ožalbenog rešenja, te sledi da je rešenje zakonito.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 3 2. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta navedene odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je prethodno ocenio da se podnosilac, u suštini, žali na različito postupanje Višeg suda u Beogradu povodom iste činjenične i pravne situacije.

Saglasno izloženom, Ustavni sud je u konkretnom slučaju pošao od ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe koji se odnose na različito postupanje navedenog suda povodom iste činjenične i pravne situacije.

Naime, Ustavni sud je kao nesporno utvrdio da je Viši sud u Beogradu osporenim rešenjem potvrdio prvostepeno rešenje o odbacivanju tužbe i oglašavanju apsolutno nenadležnim za postupanje u predmetnoj pravnoj stvari, dok je u drugim istovetnim postupcima, koji su se vodili pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, Viši sud u Beogradu, kao drugostepeni sud i ujedno sud poslednje instance, u žalbenom postupku ukinuo rešenja prvostepenog suda o oglašavanju apsolutno nenadležnim za postupanje u pravnoj stvari sa istim činjeničnim i pravnim osnovom i o odbacivanju tužbe. Tačnije, Viši sud je rešenjima Gž. 470/11 od 10. oktobra 2011. godine, Gž. 7441/11 od 15. juna 2011. godine, Gž. 3627/11 od 28. marta 2012. godine i Gž. 5609/11 od 28. marta 2012. godine ukinuo rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu o odbacivanju tužbe i oglašavanju apsolutno nenadležnim za postupanje, upravo iz razloga što je ocenio da se ne može prihvatiti zaključak prvostepenog suda da se o traženoj naknadi štete odlučuje u upravnom postupku, već da se radi o zakonskoj obligaciji čiji je dužnik tuženi, odnosno da se radi o naknadi štete zbog toga što tuženi ne vrši isplatu penzija u skladu sa zakonom, tačnije vrši isplatu bez zakonom propisanih povećanja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je Viši sud u Beogradu u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji različito postupao i na taj način podnosioca ustavne žalbe doveo u bitno različit položaj od onoga u kome su bili tužioci u parničnim postupcima u kojima je isti sud ukinuo rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu o oglašavanju apsolutno nenadležnim za postupanje u pravnoj stvari sa istim činjeničnim i pravnim osnovom i odbacivanju tužbe. Kako je Viši sud u Beogradu, kao sud poslednje instance, donosio različite odluke u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa suda suprotna principu pravne sigurnosti. Stoga je Ustavni sud, polazeći od odredbe člana 32. stav 1. Ustava, ocenio da je različitom ocenom Višeg suda u Beogradu datom povodom iste činjenične situacije i istog pravnog pitanja povređeno pravo podnosioca na koje je u ustavnoj žalbi ukazao, pa je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br . 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu usvojio u ovom delu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Kako je u konkretnom slučaju, na opisani način, očigledno došlo do arbitrerne primene prava na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo nalaganjem Višem sudu u Beogradu da ponovi postupak po žalbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 91591/10 od 17. oktobra 2011. godine, pa je saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Po pitanju vanrednog usklađivanja vojnih penzija nakon stupanja na snagu Zakona o Vojsci Srbije, a u skladu sa rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje br. 181-431/08 od 25. januara 2008. godine, Ustavni sud ukazuje da je na sednici održanoj 5. decembra 2012. godine doneo Odluku Už-5287/2011 kojom je usvojio ustavnu žalbu Radomira Milosavljevića iz Niša, utvrdio da je presudom Višeg suda u Nišu Gž. 2692/11 od 22. septembra 2011. godine povređen o prav o navedenog podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčen o odredb om člana 32. stav 1. Ustava i naložio Višem sudu u Nišu da, u roku od 60 dana od dana dostavljanja te Odluke, ponovi postupak po žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Osnovnog suda u Nišu P. 13382/10 od 26. maja 2011. godine (videti na veb-sajtu Ustavnog suda www.ustavni.sud.rs.). U ovoj odluci se, između ostalog, navodi da se ne može prihvatiti stanovište Višeg suda u Nišu o nepostojanju pravnog osnova po kome podnosilac može tražiti vanredno usklađivanje penzije od 1. januara 2008. godine. Ovo stoga što se penzije vojnih osiguranika od 1. januara 2008. godine usklađuju po dinamici i na način utvrđen zakonom kojim se uređuje penzijsko i invalidsko osiguranje, kako je to propisano članom 193. Zakona o Vojsci Srbije. Odredbama člana 73. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju iz 2005. godine, izuzetno od člana 21. tog zakona, predviđeno je vanredno usklađivanje penzija za 2006, 2007. i 2008. godine, od 1. januara tekuće godine, pod uslovima, na način i u visini propisanoj članom 75. stav 1. istog zakona. Stoga je Fond za penzijsko i invalidsko osiguranje doneo rešenje kojim je izvršeno vanredno usklađivanje penzija u 2008. godini. Penzije i druga primanja vojnih osiguranika su morali biti usklađen i po istoj dinamici, i to po službenoj dužnosti, a pojedinačna rešenja o usklađivanju penzija i drugih primanja moraju biti doneta samo ukoliko vojni osiguranik to zahteva. S tim u vezi, izdavanje pojedinačnog rešenja o usklađivanju penzije nije preduslov za isplatu usklađene penzije, jer se usklađivanje vrši po službenoj dužnosti.

6. Ocenjujući navode o povredi prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao zakonsko pravo na podnošenje žalbe protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 91591/10 od 17. oktobra 2011. godine, koje je iskoristio i na osnovu koga je doneto osporeno rešenje Višeg suda u Beogradu Gž. 14565/11 od 13. juna 2012. godine. Ustavni sud konstatuje da na opisani način podnosiocu nije povređeno pravo na pravno sredstvo, jer je o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odluku doneo nadležni drugostepeni sud, čime je, po oceni ovog suda, zadovoljeno navedeno Ustavom zajemčeno ljudsko pravo podnosioca. Stoga je Ustavni sud, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbio u ovom delu i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Ocenjujući postojanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnje da je osporenim pojedinačnim aktom podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan, iako je Viši sud u Beogradu u identičnim situacijama različito postupao. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnosiocu ustavne žalbe zbog nekog njegovog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda ustavnog načela zabrane diskriminacije. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio i odlučio kao u trećem delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) , člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (" Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11 ), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Usvajanje ustavne žalbe zbog neujednačene sudske prakse i povrede pravne sigurnosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti