Povreda prava na imovinu zbog neisplaćenih potraživanja u stečaju

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavne žalbe i utvrđuje povredu prava na imovinu bivšim zaposlenima. Zbog nemogućnosti naplate priznatih potraživanja u dugotrajnom stečajnom postupku nad preduzećem sa većinskim društvenim kapitalom, država je odgovorna za isplatu materijalne štete u visini potraživanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. G, B. J, S. P, V. S, B. S, V. N. i Z. D, svih iz Č, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. maja 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. G, B. J, S. P, V. S. i B. S. i utvrđuje d a je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P 1. 109/10, povređeno pravo podnosi laca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe iz tačke 1. na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbacuje se ustavna žalba S. P, V. S, V. N. i Z. D. izjavljena protiv presuda Osnovnog suda u Čačku P1. 109/10 od 27. aprila 2010. godine, Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 172/11 od 23. septembra 2011. godine i Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 468/12 od 19. oktobra 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. G, B. J, S. P, V. S. i B. S, svi iz Č, podneli su 25. novembra 2011. godine, preko zajedničkog punomoćnika R. G, advokata iz Č, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih odredbama član a 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava , u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P 1. 109/10.

Podneskom od 29. marta 2013. godine, naslovljenim kao ustavna žalba, podnosioci S. P. i V. S, kao i V. N. i Z. D, obojica iz Č, osporili su, preko istog punomoćnika, akte donete u predmetnom parničnom postupku, i to presudu Osnovnog suda u Čačku P1. 109/10 od 27. aprila 2010. godine, presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 172/11 od 23. septembra 2011. godine i presudu Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 468/12 od 19. oktobra 2012. godine, ističući povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je trajanjem osporenog postupka, u periodu od šest i po godina, povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, a samim tim i pravo na mirno uživanje imovine, imajući u vidu da su pripadajuća potraživanja po osnovu radnog odnosa podnosioci naplatili tek u novembru 2011. godine, umesto u periodu od 2001. do 2004. godine, kako je to bilo predviđeno Zakonom o radu i podzakonskim aktima. Navodima iz podneska od 29. marta 2013. godine, kojim su osporene presude donete u predmetnom parničnom postupku, prevashodno se ukazuje na to da je drugostepeni sud prihvatio obračun pripadajućih razlika u zaradi prema ceni rada utvrđenoj Posebnim kolektivnim ugovorom za oblast hemije i nemetala samo za period do februara 2002. godine, dok je za period nakon navedenog datuma tužbeni zahtev tužilaca odbijen kao neosnovan, sa obrazloženjem da je cena rada poslednji put utvrđena u januaru 2002. godine. Po oceni podnosilaca, ovakvim zaključkom suda je povređeno njihovo pravo na pravično suđenje, a samim tim i pravo na imovinu, s obzirom na to da je sud bio u obavezi da primeni poslednju objavljenu cenu rada za ceo sporni period.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su podnosiocima R. G, B. J, S. P, V. S. i B. S. povređena Ustavom zajemčena prava na suđenje u razumnom roku i na imovinu, prizna im pravo na naknadu nematerijalne štete dosudi troškove postupka po ustavnoj žalbi. Pored navedenog, podnosioci S. P. i V. S, V. N. i Z. D. predložili su da Ustavni sud ukine osporene presude ili da iste preinači, na taj način što će podnosiocima u celini dosuditi pripadajuću razliku u zaradi, kao i sve troškove parničnog postupka, uključujući i troškove postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvid a u spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Čačku P1. 109/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

R. G, M. K, Lj. S, V. N, Lj. K, R. Đ, J. D, A. T, S. P, V. S, T. L, D. P, A. L, M. P, G. R, R. I, G. Š, V. P, S. D, N. S, Z. D, B. S, R. D, M. J, R. V, Lj. V, M. R, R. P, Z. B. i B. J, svi iz Č, podneli su u periodu od 5. avgusta 2004. godine do 6. jula 2005. godine, u svojstvu tužilaca, tužbe Opštinskom sudu u Čačku, protiv tužene H. i. "P. m. " A.D. Č, radi isplate razlike između isplaćene zarade i zarade obračunate po odredbama Posebnog kolektivnog ugovora za hemiju i nemetale, kao i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Što se podnosilaca ustavne žalbe tiče, po tužbi R. G. od 5. avgusta 2004. godine formiran je predmet P1. 978/04, po tužbi B. J. od 6. jula 2005. godine formiran je predmet P1. 880/05, po tužbi S. P. i V. S. od 5. avgusta 2004. godine formiran je predmet P1. 980/04, a po tužbi B. S. od 11. marta 2005. godine predmet P1. 2032/04. Najstariji predmet formiran na osnovu tužbi tužilaca jeste predmet zaveden pod brojem P1. 978/04 (predmet podnosioca R. G.). Postupci u ostalim predmetima (P1. 980/04, P1. 1280/04, P1. 1654/04, P1. 2032/04, P1. 2034/04, P1. 26/05, P1. 796/05 i P1. 880/05) spojeni su sa postupkom u predmetu P1. 978/04, radi jednovremenog postupanja i odlučivanja. Rešenje o spajanju postupka doneto je na ročištu za glavnu raspravu održanom 10. juna 2005. godine, osim za predmet P1. 880/05 za koji je rešenje o spajanju doneto kasnije.

Prvo ročište za glavnu raspravu u objedinjenom postupku održano je 18. novembra 2005. godine, na kome je određeno izvođenje dokaza veštačenjem, preko veštaka ekonomsko-finansijske struke. U periodu od izvršenog spajanja postupaka do donošenja prve presude u ovoj pravnoj stvari održana su tri ročišta za glavnu raspravu. Veštak R.V. je dostavio osnovni nalaz i mišljenje 26. decembra 2005. godine i dva dopunska izjašnjenja po primedbama punomoćnika stranaka (30. marta i 5. juna 2006. godine). Opštinski sud u Čačku je 9. novembra 2006. godine doneo presudu P1. 978/04 kojom je usvojio tužbene zahteve svih tužilaca u cel ini. Ova presuda je parničnim strankama uručena u periodu od 7. do 15. marta 2007. godine.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Čačku je doneo rešenje Gž. 1409/07 od 23. januara 2008. godine, kojim je presudu Opštinskog suda u Čačku P1. 978/04 od 9. novembra 2006. godine ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Drugostepeni postupak je trajao od 16. avgusta 2007. godine, kada su spisi parničnog predmeta prosleđeni Okružnom sudu u Čačku, do 6. februara 2008. godine, kada su vraćeni Opštinskom sudu u Čačku.

U ponovnom postupku predmet je dobio broj P1. 57/08 i do narednog presuđenja Opštinski sud u Čačku je održao šest ročišta za glavnu raspravu, dok je jedno ročište odloženo zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Veštak R.V. je u ovom periodu dobio nalog da otkloni nedostatke na koje je ukazao Okružni sud u Čačku, a koji se tiču primene Posebnog kolektivnog ugovora za hemiju i nemetale i Pojedinačnog kolektivnog ugovora tužene H. i. "P. m. " A.D. Č. Imenovani veštak je po nalogu suda dostavio tri dopunska izjašnjenja, a izveden je i dokaz njegovim saslušanjem. Na ročištu održanom 16. marta 2009. godine sud je konstatovao da veštak R.V. nije postupio po nalozima suda i da nije otklonio nedostatke na koje je ukazao Okružni sud u Čačku, zbog čega je imenovao drugog veštaka. Novi veštak M.F. je 22. aprila 2009. godine dostavio sudu veštačenje, kojim je izrazio mišljenje da je tužiocima u utuženom periodu isplaćivana veća zarada od one koja im pripada po ceni rada i koeficijentima grupe poslova koji su predviđeni Posebnim kolektivnim ugovorom za hemiju i nemetale, te da im regres za korišćenje godišnjeg odmora nije isplaćen za 2002, 2003. i 2004. godinu. Po primedbama punomoćnika parničnih stranaka veštak M.F. je dostavio tri dopunska izjašnjenja i dva puta je izveden dokaz njegovim saslušanjem.

Nakon 1. januara 2010. godine (reforme pravosuđa), postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Čačku i dobio je broj P1. 109/10. Na ročištu održanom 19. aprila 2010. godine sud je, nakon čitanja svih do tada izvedenih dokaza, glavnu raspravu zaključio.

Osnovni sud u Čačku je doneo osporenu presudu P1. 109/10 od 27. aprila 2010. godine, koj om je delimično usvojio tužbene zahteve svih tužilaca, i to u delu koji se odnosi na isplatu regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2002, 2003. i 2004. godinu, dok je preostale tužbene zahteve, kojima su tužioci potraž ivali isplatu razlike u zaradi i regres za korišćenje godišnjeg odmora za 2001 . godinu, odbio kao neosnovane. Ova presuda je punomoćnicima parničnih stranaka uručena u periodu od 5. do 27. oktobra 2010. godine, a žalbe su izjav ili punomoćnik tuženog i advokati R . G . i D . J , kao punomoćnici desetoro tužilaca.

Apelacioni sud u Kragujevcu je doneo osporenu presudu Gž1. 172/11 od 23. septembra 2011. godine, kojom je ožalbenu presudu Osnovnog suda u Čačku P1. 109/10 od 27. aprila 2010. godine delimično preinačio, usvajanjem žalbe tužilaca koje su zastupali punomoćnici R. G. i D. J. (desetoro tužilaca) i obavezao tuženog da ovim tužiocima pored dosuđenog regresa za godišnji odmor za 2002, 2003. i 2004. godinu isplati još i regres za godišnji odmor za 2001. godinu, kao i razliku između isplaćene zarade i zarade koja je bila predviđena Posebnim kolektivnim ugovorom za hemiju i nemetale, i to za period od 5. avgusta 2001. do 31. januara 2002. godine, u kom periodu je Posebnim kolektivnim ugovorom bila posebno određivana cena rada, a nakon tog perioda postala autonomna regulativa poslodavca. U pogledu troškova parničnog postupka, Apelacioni sud u Kragujevcu je odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka, dok je u preostalom delu presud a Osnovnog suda u Čačku P1. 109/10 od 27. aprila 2010. godine potvrđena. Presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 172/11 od 23. septembra 2011. godine je advokatu Radenku Glavonjiću, kao punomoćniku svih podnosilaca, uručena 26. oktobra 2011. godine .

Tužioci V. N, S . P, B . S, V . S . i Z . D . su 29. februara 2012. godine izjavili zahtev za zaštitu zakonitosti protiv osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 172/11 od 23. septembra 2011. godine . Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 468/12 od 19. oktobra 2012. godine odbijen je kao neosnovan zahtev imenovanih tužilaca za zaštitu zakonitosti. U obrazloženju ove presude se, pored ostalog, navodi: da zahtev za zaštitu zakonitosti nije osnovan, jer nisu ispunjeni procesni uslovi za njegovo usvajanje; da nedozvoljena raspolaganja stranaka, prema članu 3. st. 2. i 3. Zakona o parničnom postupku, podrazumevaju dispozitivne radnje vezane za odricanje od zahteva, priznanje zahteva i zaključenje poravnanja; da druge dispozitivne radnje ne mogu biti predmet nedozvoljenog raspolaganja, niti se mogu podvesti pod procesnu normu iz člana 361. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku, koja predstavlja procesni osnov za izjavljivanje, a sledom toga i za usvajanje zahteva za zaštitu zakonitosti; da u predmetnom sporu nema nedozvoljenih dispozitivnih radnji, te da se pod nedozvoljenim raspolaganjem ne može smatrati pravnosnažno odbijanje tužbenog zahteva tužilaca za isplatu razlike u zaradi; da se podnosioci zahteva samo formalno pozivaju na zakonom propisani razlog za izjavljivanje zahteva, dok iz sadržine zahteva jasno proizlazi da se isti izjavljuje zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ova presuda je advokatu R. G. uručena 4. marta 2013. godine.

4. Odredbama Ustava , na čiju se povredu podnosi oci u ustavnoj žalbi poziva ju, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se j emči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04 , 111/09 i 53/13 – Odluka US), koji se primenjivao u osporenom sudskom postupku bilo je propisano: da sud neće dozvoliti raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala (član 3. stav 3.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevim a i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovla čenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako je protivno odredbama ovog zakona sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka (član 3. stav 3) (član 361. stav 2. tačka 5); da j avni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5. ovog zakona, a ukoliko javni tužilac ne podigne zahtev za zaštitu zakonitosti u rokovima predviđenim zakonom, stranka koja je podnela predlog, ovlašćena je da u roku od 30 dana od dana prijema obaveštenja da javni tužilac neće izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti sama izjavi ovaj pravni lek (čl. 417. i 418.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, naročito prilikom odrđivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je u odnosu na sve podnosioce osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbi Opštinskom sud u Čačku, i to: u odnosu na R. G. tužbom od 5. avgusta 2004. godine, u odnosu na B. J. tužbom od 6. jula 2005. godine, u odnosu na S. P. i V. S. tužbom od 5. avgusta 2004. godine i u odnosu na B. S. tužbom od 11. marta 2005. godine. Spor je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 172/11 od 23. septembra 2011. godine, koja je punomoćniku podnosilaca uručena 26. oktobra 2011 . godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja postupka .

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj p ostupak u proseku trajao nepunih sedam godina, što može ukaz ivati na činjenicu da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nad ležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su zahtevala obimniji dokazni postupak, naročito nakon ukidanja presude Opštinskog suda u Čačku P1. 978/04 od 9. novembra 2006. godine i dobijanja obavezujućih naloga i uputstava od strane Okružnog suda u Čačku, koji su se najviše ticali kvaliteta obavljenog veštačenja. Od velikog značaja je i činjenica učešća velikog broja tužilaca. Međutim, složenost činjeničnih i pravnih pitanja, po nalaženju Suda, nije bi la takv og stepena da bi predstavljala opravdan razlog za tako dugo trajanje parnice . Sama suština i priroda spora stavljena u proporcionalnu vezu sa dužinom trajanja postupka pokazuje da predmet spora ipak nije mogao da predstavlja opravdanje za sedmogodišnje trajanje predmetne parnice, imajući naročito u vidu da je u toku postupka samo izveden dokaz ekonomsko-finansijskim veštačenjem.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da su podnosioci ustavne žalbe imali legitiman interes da sud o njihovim zahtevima odluči u okviru standarda razumnog roka, imajući pre svega u vidu da su predmet spora bila potraživanja iz radnog odnosa.

Ocenjujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da podnosioci nisu bitno doprineli produžavanju trajanja parničnog postupka .

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka isključivo je doprinelo nedelotvorno postupanje prvostepenog suda koji je u odr eđenim periodima ispoljio ne dovoljnu efikasnost u preduzimanju procesnih radnji. Ovde se naročito ima u vidu nedovoljno jasno obraćanje veštacima ekonomsko-finansijske struke, u pogledu davanja jasnih i preciznih naloga o predmetu i obimu veštačenja, što je uzrokovalo dopunsko izjašnjenje veštaka R.V. u čak pet navrata, uz izvođenje dokaza njegovim saslušanjem, nakon čega je prvostepeni sud odlučio da anagažuje drugog veštaka, koji zbog ponovnog propusta suda u određivanju jasnog zadatka veštačenja, nije uspeo da otkloni dileme koje je u postupak uneo veštak R.V. P ismeni otpravak presude Opštinskog suda u Čačku P1. 978/04 od 9. novembra 2006. godine izrađen je četiri meseca nakon donošenja presude, dok su na pismeni otpravak presude Osnovnog suda u Čačku P1. 109/10 od 27. aprila 2010. godine parnične stranke čekale šest meseci .

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocima ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P 1. 109/10, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca R. G, B. J, S. P, V. S. i B. S, zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpeli imenovani podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i objektivne teškoće koje su doprinele produžavanju ovog parničnog postupka, pre svega, učešće velikog broja tužilaca i, sledstveno tome, obiman dokazni postupak. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Navode ustavne žalbe, da su zbog dugog trajanja sudskog postupka podnosioci pripadajuća potraživanja po osnovu radnog odnosa naplatili tek u novembru 2011. godine, umesto u periodu od 2001. do 2004. godine, kako je to bilo predviđeno Zakonom o radu i podzakonskim aktima, kojima se argumentuje povreda prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud smatra očigledno neosnovanim. Činjenica da su podnosioci, kako sami ističu, naplatili potraživanja dosuđena pravnosnažnom i izvršnom sudskom presudom, koja, prema stavu Ustavnog suda, predstavljaju deo njihove imovine, sama po sebi znači da je podnosiocima omogućeno da mirno uživaju svoju imovinu, što je osnovna garancija sadržana u pravu iz člana 58. stav 1. Ustava. Imajući to u vidu, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu kao očigledno neosnovanu u delu kojim je istaknuta povreda prava na imovinu u osporenom parničnom postupku, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Odlučujući o ustavnoj žalbi S. P, V. S, V. N. i Z. D. izjavljenoj protiv presuda Osnovnog suda u Čačku P1. 109/10 od 27. aprila 2010. godine, Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 172/11 od 23. septembra 2011. godine i Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 468/12 od 19. oktobra 2012. godine, Ustavni sud je pošao od svog pravnog stava, da zahtev za zaštitu zakonitosti predstavlja pravno sredstvo čijim se iscrpljivanjem stiče pravo na podnošenje ustavne žalbe, samo kada je u konkretnom slučaju to vanredno pravno sredstvo bilo dozvoljeno i kada je izjavljeno na način i pod uslovima propisanim zakonom, a da, u suprotnom, rok za podnošenje ustavne žalbe počinje da teče danom dostavljanja drugostepene presude podnosiocu ustavne žalbe.

8.1. Kako je zahtev za zaštitu zakonitosti, u konkretnom slučaju, odbijen kao nedozvoljen, Ustavni sud je, polazeći od toga da je punomoćnik podnosilaca osporenu drugostepenu presudu primio 26. oktobra 2012. godine, a da je podnesak naslovljen kao ustavna žalba dostavljen 29. marta 2013. godine, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio kao nebalogovremenu ustavnu žalbu u delu kojim su osporene presude Osnovnog suda u Čačku P1. 109/10 od 27. aprila 2010. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 172/11 od 23. septembra 2011. godine.

8.2. Po oceni Ustavnog suda, razlozi na kojima je Vrhovni kasacioni sud zasnovao odluku o odbijanju zahteva za zaštitu zakonitosti, našavši da nisu bili ispunjeni procesni uslovi za njegovo izjavljivanje, zasnovani su na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju relevantnih odredaba Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, da se pravnosnažno odbijanje tužbenog zahteva za isplatu razlike u zaradi ne može smatrati nedozvoljenim raspolaganjem iz člana 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku. S tim u vezi, navod da su podnosi ocima odb ijanjem zahteva za zaštitu zakonitosti zbog nepostojanja procesnih uslova za njegovo izjavljivanje povređen a prav a na pravično suđenje i na imovinu, po oceni Ustavnog suda, ne može se smatrati ustavnopravnim razlogom za t akvu tvrdnju. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio u delu kojim je osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 468/12 od 19. oktobra 2012. godine.

9. U pogledu zahteva podnosilaca za naknadu troškova postupka po ustavn oj žalb i, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom (videti Odluku Už -633/2011 od 8. maja 2013. godine).

10. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, te člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo O dluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na imovinu zbog neisplaćenih potraživanja u stečaju

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti