Odluka Ustavnog suda o povredi prava na rad zbog proizvoljne primene prava

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na rad i poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda. Sud je zaključio da je revizijski sud proizvoljno primenio pravo kada je radni odnos podnositeljke kvalifikovao kao ugovor o delu, umesto kao radni odnos na određeno vreme.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6021/2011
17.07.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. M. iz G, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. M. i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 471/11 od 23. juna 2011. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na rad iz člana 60. Ustava Republike Srbije .

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 471/11 od 23. juna 2011. godine i određuje se da navedeni sud donese novu odluku o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Gnjilanu Gž. 82/09 od 11. novembra 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. M. iz G. je 25. novembra 2011. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 471/11 od 23. juna 2011. godine, zbog povrede prava na rad iz člana 60. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da je podnela tužbu protiv tužene škole, radi utvrđenja da je njen radni odnos na određeno vreme prerastao u radni odnos na neodređeno vreme, te da je pravnosnažnom presudom usvojen njen tužbeni zahtev, a da je Vrhovni kasacioni sud preinačio tu presudu i odbio tužbeni zahtev kao neosnovan, pogrešno ocenjujući da je podnositeljka obavljala poslove kod tužene po osnovu ugovora o delu. Ističe da je proizvoljan ovakav pravni stav revizijskog suda ako se uzme u obzir da je punomoćnik tužene tokom prvostepenog postupka priznao da je tužena sa podnositeljkom ustavne žalbe zaključila ugovor o radu. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilja S. M, ovde podnositeljka ustavne žalbe, je podnela Opštinskom sudu u Gnjilanu tužbu protiv tužene OŠ “P. P. Nj.“ iz G, tražeći da se utvrdi da joj je radni odnos na određeno vreme prerastao u radni odnos na neodređeno vreme kod tužene.

Prvostepeni sud je 24. februara 2009. godine doneo presudu P. 69/08, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje i utvrdio da je radni odnos tužilje na određeno vreme koje je zasnovala kod tužene za radno mesto pomoćnog radnika – kurira, prerastao u radni odnos na neodređeno vreme, što je tužena dužna da prizna i vrati tužilju na rad u roku od osam dana od dana prijema presude, sa svim pravima iz radnog odnosa počev od 5. juna 2008. godine pa ubuduće. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, istaknuto: da je sud uvidom u ugovore o radu utvrdio da je tužilja kod tuženog poslodavca zasnovala radni odnos na određeno vreme 1. septembra 2005. godine, radi zamene radnika S.Z. koji se nalazio na bolovanju i da iz rešenja o određivanju zarade tužilji proizlazi da je ona raspoređena na poslovima i radnim zadacima pomoćnog radnika – kurira u izdvojenom odeljenju tužene škole u selu S, te da je tužilji određena zarada u iznosu koji se dobija primenom koeficijenta i cene rada za najednostavniji rad; da je sud čitanjem rešenja o korišćenju godišnjeg odmora br. 474 od 13. jula 2007. godine utvrdio da je tužilji određeno korišćenje godišnjeg odmora za 2006. godinu u trajanju od 21 radnih dana, a da je u radnoj knjižici tužilje upisan radni staž neprekidno od 1. septembra 2005. do 31. decembra 2007. godine i od 21. januara do 5. juna 2008. godine; da je prvostepeni sud uvidom u rešenje br. 1249 od 6. decembra 2007. godine zaključio da je radniku S.Z, koga je tužilja zamenjivala, prestao radni odnos na njegov zahtev 6. novembra 2007. godine; da je sud, polazeći od navedenih dokaza, ocenio da je tužilja posle prestanka radnog odnosa radnika koga je zamenjivala nastavila da radi višestruko duže od pet radnih dana nakon proteka roka za koji je zasnovan radni odnos, u smislu odredaba člana 37. Zakona o radu, te da je njen radni odnos na određeno vreme prerastao u radni odnos na neodređeno vreme.

Okružni sud u Gnjilanu je presudom Gž. 82/09 od 11. novembra 2009. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio prvostepenu presudu, prihvatajući u celini obrazloženje Opštinskog suda u Gnjilanu i ističući da tužilja u konkretnom slučaju nije zaključila sa tuženom ugovor o delu, imajući u vidu da je tužilja zasnovala radni odnos radi obavljanja posla u okviru delatnosti tužene i za sistematizovano radno mesto, a na zameni privremeno odsutnog radnika.

Vrhovni kasacioni sud je 23. juna 2011. godine doeno osporenu presudu Rev2. 471/11, kojom je usvojio reviziju tužene i preinačio prvostepenu i drugostepenu presudu tako što je odbio tužbeni zahtev tužilje kao neosnovan. U obrazloženju osporene revizijske presude je, između ostalog, istaknuto: da je prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja od 1. septembra 2005. godine radila kod tužene na zameni odsutnog radnika, a na poslovima pomoćnog radnika – kurira u isturenom odeljenju u selu S, te da je radniku tužene, koga je zamenjivala tužilja, prestao radni odnos 6. novembra 2007. godine, a tužilja je nastavila sa radom na istim poslovima sve do 28. juna 2008. godine; da je tužena nakon toga prestala da joj isplaćuje zaradu, jer je za to radno mesto raspisala oglas i na isto primila B.M; da su osnovani navodi iz revizije da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo; da je imajući u vidu da je utvrđeno da je tužilja zaključila sa tuženom ugovor o delu 1. septembra 2005. godine, radi održavanja školskih prostorija, do 30. septembra 2005. godine, a da je tužilja nastavila da radi kod tužene po istom osnovu, kao vrsti rada van radnog odnosa u smislu člana 199. Zakona o radu, revizijski sud ocenio da se u konkretnom slučaju ne radi o radnom odnosu tužilje na određeno vreme, zbog čega je neosnovan njen tužbeni zahtev.

4. Odredbama člana 60. Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na slobodan izbor rada i da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta, te da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći, a da se ženama, omladini i invalidima omogućuje posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom.

Odredbama Zakona o radu (“Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09 i 32/13), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, je propisano: da se radni odnos zasniva na vreme čije je trajanje unapred određeno kada su u pitanju sezonski poslovi, rad na određenom projektu, povećanje obima posla koji traje određeno vreme i sl. za vreme trajanje tih potreba, s tim što tako zasnovan radni odnos neprekidno ili s prekidima ne može trajati duže od 12 meseci, te da se pod prekidom iz stava 1. ovog člana ne smatra prekid rada kraći od 30 radnih dana i da se radni odnos na određeno vreme, radi zamene privremeno odsutnog zaposlenog, može zasnovati do povratka privremeno odsutnog zaposlenog, a da radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme, ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos (član 37.); da poslodavac može sa određenim licem da zaključi ugovor o delu, radi obavljanja poslova koji su van delatnosti poslodavca, a koji imaju za predmet samostalnu izradu ili opravku određene stvari, samostalno izvršenje određenog fizičkog ili intelektualnog posla i da se ugovor iz stava 1. ovog člana zaključuje u pisanom obliku (član 199. st. 1. i 4.).

Odredbom člana 12. stav 1. tačka 3) Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju (“Službeni glasnik RS“, br. 34/03, 64/04 – Odluka US, 84/04, 85/05, 101/05, 63/06 – Odluka US, 5/09, 107/09, 101/10, 93/12, 62/13 i 108/13) je propisano da su osiguranici samostalnih delatnosti, pored ostalih, lica koja obavljaju poslove po osnovu ugovora o delu, odnosno poslove po osnovu autorskog ugovora, kao i poslove po osnovu drugih ugovora, kod kojih za izvršen posao ostvaruju naknadu, a nisu osigurani po drugom osnovu.

5. Razmatrajući navode podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na rad u predmetnom revizijskom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnositeljka svoje tvrdnje o povredi prava iz člana 60. Ustava zasniva na činjenici da je revizijski sud proizvoljno ocenio da ona kod tužene škole nije bila u radnom odnosu na određeno vreme i da nisu ispunjeni uslovi iz člana 37. Zakona o radu za preobražaj u radni odnos na neodređeno vreme. U konkretnom slučaju, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je podnositeljka sa tuženom zaključila ugovor o delu u skladu sa odredbama člana 199. Zakona o radu i da ona, samim tim, nije ni mogla da kod tuženog poslodavca ostvari druga prava koja pripadaju isključivo zaposlenima prema odredbama navedenog opšteg radno – pravnog propisa.

Ispitujući da li je revizijski sud u osporenoj presudi proizvoljno primenio materijalno pravo na štetu podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je pre svega imao u vidu pravnu prirodu ugovora o delu i pravni status poslenika i zaposlenih lica. Naime, odredbama člana 199. Zakona o radu je kao jedan od oblika rada van radnog odnosa predviđen i ugovor o delu, koji poslodavac u pisanoj formi zaključuje sa određenim licem, radi obavljanja poslova koji su van delatnosti poslodavca, a koji imaju za predmet samostalnu izradu ili opravku određene stvari, samostalno izvršenje određenog fizičkog ili intelektualnog posla. Specifičnost ovog posebnog radno–pravnog režima se ogleda u činjenicama da poslenik, kao druga ugovorna strana iz ugovora o delu, ima pravo na novčanu naknadu za obavljeni rad i da to lice nema druga prava koja su predviđena odredbama Zakona o radu, a koja ostvaruju zaposleni po osnovu radnog odnosa – pravo na zaradu, naknadu zarade, godišnji odmor, posebne oblike zaštite itd. Ustavni sud primećuje da između ove dve kategorije lica postoji sličnost u toj meri što i poslenici imaju pravo da od poslodavca traže uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje, ali to pravo poslenici ostvaruju prema odredbi člana 12. stav 1. tačka 3) Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju u slučaju kada nisu osigurani po drugom osnovu. Ustavni sud nalazi da jedino zaposlena lica zaključenjem ugovora o radu sa poslodavcem uspostavljaju radni odnos sa njim, a na osnovu koga zaposleni imaju prava i obaveze prema poslodavcu predviđene odredbama Zakona o radu. Takođe, Ustavni sud ističe da zamena privremeno odsutnog zaposlenog predstavlja jedan od razloga za zasnivanje radnog odnosa na određeno vreme prema odredbi člana 37. stav 3. Zakona o radu i da navedena okolnost ne može biti osnov za zaključenje ugovora o delu. Iz svega toga proizlazi da samo zaposleni koji je u radnom odnosu na određeno vreme ima pravo na preobražaj u radni odnos na neodređeno vreme u slučaju ispunjenja uslova propisanih odredbom člana 37. stav 4. Zakona o radu. Polazeći od iznetog, a imajući u vidu da je u predmetnom parničnom postupku utvrđeno da je podnositeljka ustavne žalbe radila kod tuženog poslodavca, radi zamene radnika koji se nalazio na bolovanju, te da je ona kod tužene ostvarivala zaradu i godišnji odmor, odnosno da se koristila pravima koja po osnovu radnog odnosa isključivo imaju zaposlena lica, Ustavni sud smatra da je Vrhovni kasacioni sud izveo ustavnopravno neprihvatljiv zaključak da je podnositeljka sa tuženom školom zaključila ugovor o delu. U tom smislu, Ustavni sud je konstatovao da obrazloženje osporene revizijske presude sadrži kontradiktorne razloge na kojima se zasniva ocena da je podnositeljka ustavne žalbe zaključila sa tuženom ugovor iz člana 199. Zakona o radu. Sa jedne strane, Vrhovni kasacioni sud je našao da je podnositeljka ustavne žalbe radila kod tužene škole radi zamene odsutnog radnika na poslovima kurira (a što predstavlja razlog za zasnivanje radnog odnosa na određeno vreme), dok je sa druge strane revizijski sud, dajući pravnu ocenu o postojanju ugovora o delu, istakao da je podnositeljka radila kod tužene na poslovima održavanja školskih prostorija. Takođe, Ustavni sud je primetio da je Vrhovni kasacioni sud zasnovao navedeni pravni stav isključivo na osnovu pisano označenog naziva ugovora, prenebregavajući druge dokaze koji su izvedeni pred prvostepenim sudom, a iz kojih proizlazi da je podnositeljka ostvarivala prava iz radnog odnosa, što takvo presuđenje čini arbitrernim. S obzirom na sve iznete razloge, Ustavni sud smatra da je revizijski sud, proizvoljno zaključujući da se u konkretnom slučaju radi o ugovoru o delu, propustio da oceni da li je podnositeljka ustavne žalbe ispunila uslove za preobražaj u radni odnos na neodređeno vreme. Stoga je Ustavni sud ocenio da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 471/11 od 23. juna 2011. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na rad iz člana 60. Ustava, pa je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je našao da se štetne posledice učinjene povredom navedenog ustavnog prava mogu otkloniti jedino poništajem osporene revizijske presude, kako bi Vrhovni kasacioni sud u ponovnom postupku doneo novu odluku o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Gnjilanu Gž. 82/09 od 11. novembra 2009. godine, te je, s aglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

7. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na rad zbog proizvoljne primene prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti