Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe protiv rešenja o pritvoru

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja o produženju pritvora. Sud je ocenio da su redovni sudovi naveli relevantne i dovoljne razloge za produženje pritvora zbog opasnosti od ponavljanja krivičnog dela, bez povrede ustavnih prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ilije Vilotića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. oktobra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ilije Vilotića izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž.2. 3894/11 od 21. novembra 201 1. godine i rešenja Višeg suda u Beogradu K. 4228/10-Kv. 4627/11 od 9. novembra 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ilija Vilotić iz Beograda je, preko punomoćnika Momčila Bulatovića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu 28. novembra 2011. godine ustavnu žalbu protiv rešenja navedenih u izreci , zbog povrede prava garantovanih odredbama čl. 30, 31, 32. i 34. Ustava Republike Srbije.

Prema navodima ustavne žalb e, pred Višim sudom u Beogradu se protiv podnosioca ustavne žalbe i drugih lica vodi krivični postupak u predmetu K. 4228/10, u kome su doneta osporena rešenja o produženju pritvora.

Kao razloge koji ukazuju na povrede označenih ustavnih prava, podnosilac navodi:

- da mu je pravo iz člana 30. Ustava povređeno time što nije ispunjen osnovni uslov za određivanje i produženje pritvora – postojanje osnovane sumnje da je podnosilac izvršio krivično delo koje mu se stavlja na teret;

- da se iz osporenih rešenja "ne vidi razlog koji sud može obrazložiti na koji način bi to puštanjem na slobodu podnosilac ustavne žalbe ometao vođenje krivičnog postupka";

- da je povređeno podnosiočevo pravo iz člana 31. Ustava, jer pritvor traje od 23. decembra 2006. godine, zbog čega "trajanje pritvora u ovolikom periodu ukazuje na to da pritvor nije mera obezbeđenja... već se pritvor... očigledno pretvorio u kaznu";

- da je podnosiočevo pravo iz člana 32. Ustava povređeno, jer o njegovim pravima nije odlučeno u razumnom roku, s obzirom na to da su sva ranija, kao i osporena, rešenja identična, stereotipna, nisu individualizovana, niti su dati pravi razlozi koji bi opravdali osnov produženja pritvora;

- da podnosilac ustavne žalbe nije osuđivan, već je "kažnjavan kao maloletnik", pa "ta činjenica ne može biti okolnost koja u sklopu sa okolnostima izvršenja krivičnog dela, ukazuje na to da su to te osobite okolnosti koje opravdavaju produženje pritvora";

- da se sud u osporenim rešenjima ne bavi utvrđivanjem "zaista stvarnih i opravdanih razloga" koji bi mogli opravdati postojanje razloga za dalje trajanje pritvora;

- da je podnosiocu pravo iz člana 34. Ustava povređeno time što je "kada se ima u vidu dužina trajanja pritvora podnosilac ustavne žalbe već oglašen krivim… čime je prekršena prezumpcija nevinosti jer upravo iz navedenih obrazloženja stoje takve konstatacije koje su suprotne i zakonu i Ustavu".

Podnosilac je predložio da Ustavni sud poništi osporena rešenja i ukine produženi pritvor.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz navoda ustavne žalbe i uvidom u osporena rešenja o produženju pritvora i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Pred Višim sudom u Beogradu , ranije Okružnim sudom u Beogradu, protiv podnosioca ustavne žalbe i još dva lica vodi se krivični postupak u predmetu K. 4228/10, po optužnici Okružnog javnog tužioca u Beogradu Kt. 2584/06 od 19. marta 2007. godine, zbog krivičnog dela teško ubistvo iz člana 114. tačka 9) KZ u vezi čl. 30. i 33. KZ.

Presudom Okružnog suda u Beogradu K. 521/07 od 30. aprila 2009. godine podnosilac i još tri lica oglašeni su krivim za izvršenje krivičnog dela teško ubistvo i osuđeni na kazne zatvora u trajanju od četiri godine i pet meseci do osam godina, dok su tri lica oslobođena od optužbe za ovo krivično delo. Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž.1. 5961/10 od 11. novembra 2010. godine navedena presuda Okružnog suda u Beogradu je ukinuta, predmet vraćen na ponovno suđenje, i odlučeno da podnosilac i još dva lica ostaju u pritvoru do naredne odluke suda.

Osporeno rešenje o produženju pritvora Višeg suda u Beogradu K. 4228/10-Kv. 4627/11 od 9. novembra 2011. godine, doneto je iz razloga propisanih odredbom člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP i određeno da se pritvor, određen rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu Ki. 1465/06 od 24. decembra 2006. godine, a koji mu se računa od 23. decembra 2006. godine, kada je lišen slobode, produžava i može trajati najduže dva meseca.

U obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja o produženju pritvora se, između ostalog, navodi da je krivično veće, na osnovu odredbe člana 146. stav 2. ZKP ispitalo da li postoje razlozi za dalje zadržavanje okrivljenih u pritvoru, pa je našlo, između ostalog, da i dalje stoji zakonski razlog za zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru, propisan odredbom člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP, budući da mu je stavljeno na teret da je lišio života pok. D.D. i pokušao da liši života oštećenog N.D, nanevši mu tom prilikom teške telesne povrede, pa kako iz izveštaja iz kaznene evidencije proizlazi da je podnosilac ranije dva puta osuđivan, to po nalaženju veća navedene činjenice, u međusobnoj povezanosti, predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da će, ukoliko bude pušten na slobodu, ponoviti krivično delo.

U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja se, pored ostalog, navodi: "Po nalaženju Apelacionog suda u Beogradu kao drugostepenog pravilno je prvostepeni sud pobijanim rešenjem produžio pritvor prema okrivljenom Vilotić Iliji na osnovu odredbe člana 142 . stav 1 . tačka 3 ) ZKP. Naime, okolnosti navedene u obrazloženju pobijanog rešenja i to da iz spisa predmeta proizlazi osnovana sumnja da je okrivljeni Vilotić Ilija lišio života pokojnog D.D. i pokušao da liši života oštećenot N.D, nanevši mu tom prilikom teške telesne povrede i imajući pri tome u vidu raniji život okrivljenog Vilotić Ilije, odnosno činjenicu da je isti kažnjavan kao maloletno lice, to ove okolnosti u svojoj međusobnoj povezanosti i po oceni ovoga suda kao drugostepenog predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju na opravdanu bojazan da će okrivljeni, ukoliko bi se našao na slobodi, ponoviti krivično delo. Stoga je produženje pritvora prema okrivljenom Vilotić Iliji na osnovu odredbe člana 142 . stav 1 . tačka 3 ) ZKP nužno, a kako je to pravilno našao prvostepeni sud".

4. Član 30. Ustava utvrđuje: da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka (stav 1.); da pritvoreno lice, a ko nije saslušano prilikom donošenja odluke o pritvoru ili ako odluka o pritvoru nije izvršena neposredno po donošenju, mora u roku od 48 časova od lišenja slobode da bude izvedeno pred nadležni sud, koji potom ponovo odlučuje o pritvoru (stav 2.); da se p ismeno i obrazloženo rešenje suda o pritvoru uručuje pritvoreniku najkasnije 12 časova od pritvaranja, dok odluku o žalbi na pritvor sud donosi i dostavlja pritvoreniku u roku od 48 časova (stav 3.) .

Odredbama člana 31. Ustava je utvrđeno: da tajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, te da pritvor određen odlukom prvostepenog suda traje u istrazi najduže tri meseca, a viši sud ga može, u skladu sa zakonom, produžiti na još tri meseca, a ako do isteka ovog vremena ne bude podignuta optužnica, okrivljeni se pušta na slobodu (stav 1.); da p osle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom (stav 2.); da se p ritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen (stav 3.) .

Član 32. stav 1. Ustava utvrđuje da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredba člana 34. stav 3. Ustava, čija se povreda ističe ustavnom žalbom, utvrđuje da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda.

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09, 76/10 i 72/11 ) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne presude ili rešenja o kažnjavanju, okrivljeni može biti ograničen u svojoj slobodi i drugim pravima samo pod uslovima koje određuje ovaj zakonik (član 1. stav 2.); da trajanje pritvora mora biti svedeno na najkraće potrebno vreme (član 16. stav 3.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru, te da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 141. st. 1. do 3.).

Odredbama člana 142. stav 1. ZKP je propisano da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo, pored ostalog, ako osobite okolnosti ukazuju da će ponoviti krivično delo, ili dovršiti pokušano krivično delo, ili da će učiniti krivično delo kojim preti (tačka 3)).

Član 144. ZKP određuje: da se na osnovu rešenja istražnog sudije, okrivljeni može zadržati u pritvoru najviše mesec dana od dana lišenja slobode , a da se posle tog roka okrivljeni može zadržati u pritvoru samo na osnovu rešenja o produženju pritvora (stav 1.); da se p ritvor po odluci veća (član 24. stav 6) može produžiti najviše za dva meseca, i da je protiv rešenja veća dozvoljena žalba koja ne zadržava izvršenje rešenja (stav 2.); da, a ko se postupak vodi za krivično delo za koje se može izreći kazna zatvora preko pet godina ili teža kazna, veće neposredno višeg suda može, na obrazloženi predlog istražnog sudije ili javnog tužioca, iz važnih razloga produžiti pritvor najviše za još tri meseca, te da je protiv ovog rešenja dozvoljena žalba koja ne zadržava izvršenje rešenja (stav 3.); da će se okrivljeni pustiti na slobodu a ko se do isteka rokova iz st. 2. i 3. ovog člana ne podigne optužnica (stav 4.).

Ostalim odredbama ZKP koje su od značaja za odlučivanje, propisano je: da se posle predaje optužnice sudu, do završetka glavnog pretresa, pritvor može, po pribavljenom mišljenju javnog tužioca, kad se postupak vodi po njegovom zahtevu, odrediti ili ukinuti samo rešenjem veća, da je veće dužno da i bez predloga stranaka ispita da li postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih trideset dana do stupanja optužnice na pravnu snagu, a po isteku svaka dva meseca nakon stupanja optužnice na pravnu snagu, da žalba na rešenje iz stava 1. i 2. ovog člana ne zadržava izvršenje rešenja i da protiv rešenja veća kojim se odbija predlog za određivanje ili ukidanje pritvora žalba nije dozvoljena (član 146. st. 1. do 4.); da o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća ako ovim zakonom nije drugačije određeno, a da rešavajući o žalbi, sud može rešenjem odbaciti žalbu kao neblagovremenu ili kao nedozvoljenu, odbiti žalbu kao neosnovanu, ili uvažiti žalbu i rešenje preinačiti ili ukinuti, i po potrebi, predmet uputiti na ponovno odlučivanje (član 401. st. 1. i 3.).

Odredbom člana 114. tačka 9. Krivičnog zakonika ( "Službeni glasnik RS", br. 85/05, 88/05 i 107/05,) koja je bila na snazi do 11. septembra 2009. godine, bilo je propisano da će se z atvorom najmanje deset godina ili zatvorom od trideset do četrdeset godina kazniti, pored ostalog, onaj ko sa umišljajem liši života više lica, a ne radi se o ubistvu na mah, ubistvu deteta pri porođaju ili ubistvu iz samilosti.

5. Podnosilac ustavne žalbe povredu prava iz čl. 30. i 31. Ustava u odnosu na osporena rešenj a, u suštini, zasniva na tvrdnjama da ne stoje razlozi za produženje pritvora podnosiocu ustavne žalbe, da ne postoje osobite okolnosti koje ukazuju da će okrivljeni puštanjem na slobodu ponoviti krivično delo i da sud nije naveo na koji način će okrivljeni ometati dalje vođenje krivičnog postupka ukoliko bude pušten na slobodu, zbog čega smatra da nema osnova za produženje pritvora iz člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu polazi od zauzetog pravnog stava da se odredbe člana 30. Ustava odnose na inicijalni čin pritvaranja nekog lica, odnosno na donošenje rešenja o određivanju pritvora od strane suda, a odredbe člana 31. Ustava na trajanje pritvora, što podrazumeva da je pritvor prethodno određen i da se lice već nalazi u pritvoru. Kako se odredba člana 31. stav 1. Ustava odnosi na trajanje pritvora do podizanja optužnice, a u konkretnom slučaju optužnica je već podignuta, imajući u vidu navedeno, Sud nalazi da je neosnovano pozivanje podnosioca ustavne žalbe na povredu prava zajemčenih članom 30. i članom 31. stav 1. Ustava, već da za ocenu navoda ustavne žalbe mogu biti relevantne samo odredbe člana 31. st. 2. i 3. Ustava.

Ustavni sud je u više svojih odluka zauzeo stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31. podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opravdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka .

Viši sud u Beogradu je, prema osporenom rešenju o produženju pritvora K. 4228/10-Kv. 4627/11 od 9. novembra 2011. godine, na osnovu odredbe člana 146. stav 2. ZKP ispitao da li postoje razlozi za dalje zadržavanje okrivljenog u pritvoru, pa je našao da i dalje stoji zakonski razlog za zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru, propisan odredbom člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP, budući da mu je stavljeno na teret da je lišio života pok. D.D. i pokušao da liši života oštećenog N.D, nanevši mu tom prilikom teške telesne povrede, pa kako iz izveštaja iz kaznene evidencije proizlazi da je podnosilac ranije dva puta osuđivan, to po nalaženju veća toga suda navedene činjenice, u međusobnoj povezanosti, predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da će, ukoliko bude pušten na slobodu, ponoviti krivično delo.

Rešavajući o žalbi okrivljenog, izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja o produženju pritvora, Apelacioni sud u Beogradu je 21. novembra 201 1. godine doneo osporeno drugostepeno rešenje Kž.2. 3894/11, kojim je žalbu okrivljenog odbio kao neosnovanu, navodeći da je prvostepeni sud pravilno osporenim rešenjem produžio pritvor podnosiocu ustavne žalbe na osnovu odredbe člana 142 . stav 1 . tačka 3 ) ZKP, jer okolnosti navedene u obrazloženju pobijanog rešenja i to da iz spisa predmeta proizlazi osnovana sumnja da je okrivljeni lišio života pokojnog D.D. i pokušao da liši života oštećenot N.D, nanevši mu tom prilikom teške telesne povrede i imajući pri tome u vidu njegov raniji život, odnosno činjenicu da je isti kažnjavan kao maloletno lice, to ove okolnosti u svojoj međusobnoj povezanosti, i po oceni drugostepenog suda, predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju na opravdanu bojazan da će okrivljeni, ukoliko bi se našao na slobodi, ponoviti krivično delo. Stoga je i Apelacioni sud našao da je produženje pritvora okrivljenom Iliji Vilotiću na osnovu odredbe člana 142 . stav 1 . tačka 3 ) ZKP nužno, kako je zaključio i prvostepeni sud.

Po oceni Ustavnog suda, Viši sud u Beogradu je u osporenom rešenju o produženju pritvora K. 4228/10-Kv. 4627/11 od 9. novembra 2011. godine naveo i jasno obrazložio konkretne okolnosti koje u ovom slučaju predstavljaju okolnost i koje, u svojoj međusobnoj povezanosti, predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju na osnovanu bojazan da će okrivljeni ukoliko bi bio pušten na slobodu ponoviti krivično delo , pa je osporeno rešenje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog procesnog prava, zbog čega Ustavni sud ne nalazi da je ovo rešenj e posledica arbitrernog i proizvoljnog postupanja suda , pa su, saglasno tome, i razlozi koje je naveo Apelacioni sud u Beogradu u osporenom rešenju Kž.2. 3894/11 od 21. novembra 201 1. godine, relevantni, dovoljni i ustavnopravno prihvatljivi.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju osporeni k rivični postupak vodio pred Okružnim sudom u Beogradu protiv sedam lica, potom ponovno pred Višim sudom u Beogradu protiv podnosioca ustavne žalbe i još tri lica , zbog krivičnog dela teško ubistvo, da je do podnošenja ustavne žalbe trajao pet godina, kao i da je takve složenosti, imajući u vidu činjenična i pravna pitanja koja je nadležni prvostepeni sud raspravljao i ocenjivao, kao i brojnost optuženih, te težinu krivičnog dela koje je okrivljenima stavljeno na teret, Ustavni sud ocenjuje da su nadležni sudovi sa primerenom hitnošću vodi li ovaj krivični postupak, kao i da je, u okolnostima konkretnog slučaja, osnovanost daljeg zadržavanja podnosioca ustavne žalbe u pritvoru pažljivo i svestrano razmatrana.Stoga je Ustavni sud ocenio da su neosnovani navodi ustavne žalbe da se osporeni krivični postupak odugovlači i traje nepotrebno dugo, odnosno da sudovi u osporen im rešenjima nisu naveli relevantne i dovoljne razloge zbog kojih su smatrali da je zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru bilo neophodno radi vođenja krivičnog postupka, koji je u dosadašnjem toku vođen sa potrebnom hitnošću.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da su navodi ustavne žalbe o povredi prava zajemčenih odredbama člana 31. st. 2. i 3. Ustava neosnovani.

6. U ustavnoj žalb i se ističe i povred a pretpostavke nevinosti iz člana 34. stav 3. Ustava, jer "u navedenim obrazloženjima stoje takve konstatacije koje su suprotne i zakonu i Ustavu".

Po oceni Ustavnog suda, navodi iz obrazloženja osporenih rešenja ne odražavaju unapred mišljenje postupajućih sud ova da je okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe kriv, niti prejudiciraju konačnu odluku o tome, već samo sadrže ocenu postojanja osobitih okolnosti za dalje produženje pritvora protiv njega. Ustavni sud je našao da Apelacioni sud u Beogradu, pozivajući se na navode prvostepenog rešenja Višeg suda u Beogradu, nije ni na koji način utvrđivao da li su okrivljeni zaista izvršili krivična dela koja im se stavljaju na teret, odnosno da li ih postojanje navedenih činjenica čini krivim za krivičn o del o za koj e im se sudi po predmetnoj optužnici.

Ustavni sud je, stoga, ocenio da iz obrazloženja osporenog rešenja o produženju pritvora ne proizlazi da se kao utvrđena uzima činjenica da je podnosilac ustavne žalbe, kao jedan od okrivljenih u krivičnom postupku koji se vodi pred Višim sudom u Beogradu, učinio krivično delo koje mu se stavlja na teret. Apelacioni sud u Beogradu je u navedenom delu osporenog rešenja samo razmatrao okolnosti navedene u obrazloženju prvostepenog rešenja o produženju pritvora protiv okrivljenog, izričito označavajući postojanje osnovane sumnje u odnosu na te okolnosti i nalazeći da sve te okolnosti, i po oceni Apelacionog suda , predstavljaju osobite okolnosti iz člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je utvrdio da Viši sud u Beogradu i Apelacioni sud u Beogradu navedenim formulacijama u osporen im rešenjima ni su prekorači li granicu osnovane sumnje u okviru koje se može kretati procesno odlučivanje o postojanju objektivnih i subjektivnih razloga koji produženje pritvora čine osnovanim i opravdanim, jer se ni de facto ni de iure nisu izjasni li o krivici okrivljenog protiv koga je pritvor produžen, te je ovaj sud tvrdnje podnosioca ustavne žalbe kojima se ističe povreda pretpostavke nevinosti ocenio neosnovanim.

Evropski sud za ljudska prava je, po ovom pitanju, istakao da „načelo pretpostavke nevinosti zahteva da članovi suda prilikom obavljanja svojih dužnosti nemaju nikakvu unapred stvorenu predstavu o tome da je podnosilac predstavke izvršio prekršaj za koji je optužen (videti presudu ESLjP u predmetu Barbera, Messegué i Jabardo protiv Španije, 10590/83, 6. decembar 1988. godine). Međutim, i Evropski sud pravi razliku između izjava koje ispoljavaju mišljenje da je lice krivo i izjava koje samo opisuju „stanje sumnje“, gde se na poslednje ne može dati prigovor pre konačnog odlučivanja suda (videti presudu ESLjP u predmetu Lutz protiv Nemačke, 9912/82, 25. avgust 1987. godine). U konkretnom slučaju, upravo se i radi o „izjavama koje samo opisuju stanje sumnje“, bez iznošenja mišljenja o krivici okrivljenog od strane žalbenog suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da u konkretnom slučaju osporenim rešenjima podnosiocu ustavne žalbe nije povređen o ni pravo na pretpostavku nevinosti, zajemčen o odredbom člana 34. stav 3. Ustava.

7. Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu i, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić