Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog doprinosa podnosioca dužini postupka

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Iako je postupak trajao preko 17 godina, utvrđeno je da je dužina postupka prvenstveno posledica ponašanja samog podnosioca žalbe, koji je izbegavao prijem poziva.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6024/2012
05.03.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. Š. iz Donje Livadice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. marta 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. Š. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani u predmetu P. 1503/10.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. Š. iz Donje Livadice podneo je 18. jula 2012. godine, preko punomoćnika M. B, advokata iz Velike Plane, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani u predmetu P. 1503/10.

Podnosilac iznosi hronološki tok predmetnog postupka i predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Velikoj Plani P. 1503/10 (ranije predmet Osnovnog suda u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani P. 1503/10) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja D. Š . podnela je 29. jula 1996. godine tužbu Opštinskom sudu u Velikoj Plani protiv tuženog D. Š, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi utvrđenja i podele bračne tekovine.

Tuženi je 10. septembra 1996. godine dostavio odgovor na tužbu, a dva dana kasnije, njegovi roditelji su podneli tužbu za glavno mešanje i stupili u parnicu kao tužioci.

Do septembra 2005. godine od ukupno 37 zakazanih ročišta, pet je održano. Najveći broj ročišta, ukupno 17, nije održan zbog nedostatka dokaza o pozivanju tuženog,čije je saslušanje bilo određeno, odnosno zbog njegovog neurednog pozivanja. Tuženom su pozivi slati na adresu u SR Nemačkoj gde je radio i na adresu u Republici Srbiji, a na povratnicama koje su se vraćale iz SR Nemačke konstatovano je da tuženi, po ostavljenom obaveštenju o prispeloj sudskoj pošiljci, nije tražio njeno uručenje. Pri tome, kada je u oktobru 2000. godine po treći put vraćena povratnica sa navedenom konstatacijom, sud je od organa starateljstva zatražio postavljanje sataroca tuženom. Međutim, tuženi je u novembru iste godine dostavio novu adresu u SR Nemačkoj, zbog čega je nadležni Centar za socijalni rad obavestio sud o tome da je mišljenja da nema potrebe da se tuženom postavi staralac. Iako su pozivi tuženom slati na novu adresu u SR Nemačkoj, povratnice su se ponovo vraćale sa istom konstatacijom, dok je nadležno ministarstvo, kada je dostavljanje vršeno diplomatskim putem, obavestilo sud da je tuženi nepoznat na adresi koju je sam dostavio. U oktobru 2004. godine roditelji tuženog su dostavili njegovu novu adresu u SR Nemačkoj, ali su se povratnice ponovo vraćale sa konstatcijom da tuženi, kome je ostavljena obavest, nije tražio uručenje pismena. Tuženi je u ovom periodu pozivan i preko oglasne table suda. Takođe, jednom prilikom je konstatovano da odbija prijem poziva. Osim toga, po tri ročišta nisu održana zbog sprečenosti sudije i na molbu tužiljinog punomoćnika, a pet ročišta zbog nedolaska uredno pozvanih stranaka.

Rešenjem od 30. septembra 2006. godine postupak je prekinut zbog smrti tužilaca po tužbi za glavno mešanje, roditelja tuženog. Tužilja je u martu 2009. godine tražila nastavak postupka, budući da je rešenjem ostavinskog suda iz januara 2007. godine raspravljena zaostavština roditelja tuženog. Postupak je nastavljen u septembru iste godine, a tuženi je angažovao punomoćnika da ga zastupa u predmetnom postupku. U ovom delu postupka, od ukupno 16 zakazanih ročišta četiri nisu održana, od čega jedno zbog nedolaska uredno pozvanog punomoćnika tuženog, a drugo iz razloga što tuženi, po obaveštenju njegovog punomoćnika, nije bio uredno pozvan. Druga dva ročišta nisu održana zbog nedostatka dokaza o pozivanju stranaka, odnosno na molbu tužiljinog punomoćnika.

Inače, u toku postupka izveden je dokaz saslušanjem tužilje i sedam svedoka i sprovedeno je građevinsko veštačenje. Tuženi nije došao ni na jedno ročište.

Prvostepena presuda je doneta 27. aprila 2012. godine, a postupak je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7447/12 od 14. novembra 2013. godine.

4. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni postupak trajao nešto više od 17 godina, što samo po sebi može da ukazuje da nije okončan u razumnom roku.

Međutim, pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje sudova o pravima i obavezama stranaka razuman, Ustavni sud smatra da se u svakom konkretnom slučaju, pored same dužine trajanja postupka, moraju ceniti i drugi činioci, pre svega složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje sudova, kao i značaj prava o kome se raspravljalo u tom postupku za podnosioca .

Sledom iznetog , Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju od presudnog značaja za ocenu osnovanosti navoda ustavne žalbe analiza postupanja nadležnih sudova i analiza ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke tokom postupka.

Analizirajući postupanje sudova, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud redovno zakazivao ročišta, u prihvatljivim vremenskim razmacima, te je ocenio da u konkretnom slučaju nije bilo propusta na strani suda koji bi se mogli okarakterisati kao neopravdana odugovlačenja koja su dovela do toga da postupak duže traje. Ovakva ocena Ustavnog suda zasnovana je ne samo na prethodno navedenom, već i na tome da svega tri ročišta nisu održana zbog sprečenosti sudije, kao i na činjenici da je prvostepeni sud u nameri da budu ispunjene procesne pretpostavke za održavanje ročišta, tuženom pozive slao na adrese i u Republici Srbiji i u inostranstvu, i to nekoliko puta diplomatskim putem, a takođe je dostavljanje poziva vršio i preko oglasne table suda. Takođe, period od septembra 2005. do septembra 2009. godine, kada je postupak bio u prekidu zbog smrti tužilaca po tužbi za glavno mešanje, roditelja tuženog, ne može se staviti na teret sudu.

Sa druge strane, Ustavni sud konstatuje da najveći broj ročišta nije održan zbog nedostatka dokaza o pozivanju podnosioca, odnosno zbog činjenice da podnosilac kome su na adresama u SR Nemačkoj ostavljana obaveštenja o tome kada i na kom mestu može podići pozive za ročišta, nije tražio uručenje tih pismena, te da je jedanput odbio prijem poziva. Dalje, polazeći od toga da su roditelji podnosioca podneli tužbu za glavno mešanje, da je podnosilac, odmah nakon što je sud od organa starateljstva zatražio da mu bude postavljen staralac, sudu dostavio svoju novu adresu u inostranstvu sa koje su se takođe vraćale povratnice sa pomenutom konstatacijom, da nije došao ni na jedno od održanih ročišta na koje je bio uredno pozvan, Ustavni sud je zaključio da opisano ponašanje podnosioca isključivo doprinelo dužini trajanja konkretnog postupka. U vezi sa iznetim, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava prema kom je „podnosilac predstavke dužan da pokaže marljivost u poštovanju i izvršavanju procesnih koraka koji su njemu relevantni, da se uzdrži od korišćenja bilo kakvih taktika odlaganja, kao i da iskoristi mogućnosti koje su mu pružene domaćim pravom za skraćivanje postupka“ (videti presudu u predmetu Union Alimentaria Sanders S.A. protiv Kraljevine Španije, od 7. jula 1989. godine, broj predstavke 11681/85, stav 35.). Takođe, Evropski sud za ljudska prava je u odluci donetoj u predmetu Skočajić i Bijelić protiv Srbije izostanak podnosilaca sa četiri ročišta, praćen sa 13 bezuspešnih pokušaja suda da im uruči rešenje doneto povodom njihovog izostanka sa ročišta, kao i povodom rešenja o odbacivanju žalbe protiv ovog rešenja zbog neblagovremenosti, okvalifikovao kao izostanak saradnje sa domaćim sudom (odluka od 18. septembra 2007. godine, broj predstavke 9460/05).

Iz prethodno opisanog ponašanja podnosioca može se zaključiti i da predmet spora nije bio od značaja za njega , jer bi u suprotnom, podnosilac svojim ponašanjem nastojao da obezbedi uslove za efikasno presuđenje.

Dakle, imajući u vidu, s jedne strane, postupanje suda, koje se ne može okarakterisati kao pasivno, a sa druge strane, ponašanje podnosioca ustavne žalbe tokom čitavog trajanja postupka, Ustavni sud je, bez obzira na dužinu postupka, ocenio da se ne mogu kao osnovani prihvatiti navodi podnosioca da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

5. Polazeći od iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog doprinosa podnosioca dužini postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti