Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 16 godina i 9 meseci. Nedelotvorno postupanje sudova, uključujući dva ukidanja presude, bio je osnovni razlog dugog trajanja. Dosuđena je naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća,l i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Magdolne Vještice iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. februara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Magdolne Vještice i utvrđuje da je povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji j e vođen pred O pštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 5569/96, a kasnije pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 5670/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosi teljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Magdolna Vještica iz Novog Sada podnela je Ustavnom sudu, 23. jula 2013. godine, preko punomoćnika Aleksandra Ilića, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred O pštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 5569/96, a kasnije pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 5670/10 i protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2808/13 od 17. juna 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je osporeni parnični postupak trajao 17 godina; da su u toku postupka donete dve presude, koje je drugostepeni sud odlučujući o žalbama ukinuo; da je trećom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 5670/10 od 24. juna 2010. godine odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca, jer je utvrđeno da je tužena u celosti izmirila svoju ugovornu obavezu, a tužilac nije postupao kao dobar privrednik, te nije osigurao predmetni kredit, za koju svrhu mu je uplaćen određeni novčani iznos; da je osporenom presudom delimično preinačena prvostepena presuda i obavezana tužena da tužiocu isplati iznos od 191.879,07 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 24. juna 2010. godine; da u osporenoj presudi nisu navedeni propusti tužioca koji se odnose na to da nije preduzeo potrebne radnje radi zaštite sredstava zadrugara i svojih sredstava zbog čega tužena ne može snositi štetne posledice, kao i da je drugostepeni sud usvojio obračun primljenog zajma, depozita i izvršene otplate u protivvrednosti DEM, odnosno u evrima, iako zaključenim ugovorom nije bila predviđena devizna klauzula. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu, a istakla je i zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete u iznosu od 100.000,00 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 5670/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, Zadruga radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ iz Novog Sada podnela je , 11. septembra 1996. godine, Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv troje tuženih – M. V, ovde podnositeljke ustavne žalbe, D. B. i M. P, svih iz Novog Sada, radi isplate iznosa od 19.359,82 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Do donošenja presude održano je šest ročišta na kojima su izvedeni dokazi ekonomskim veštačenjem i saslušanjem sudskog veštaka i konstatovano je da je tužba tužioca povučena u odnosu na drugo i trećetuženog, dok jedno ročište nije održano zbog nepostojanja procesnih pretpostavki.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5569/96 od 26. novembra 2002. godine je u celosti usvojen preinačeni tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da tužiocu isplati iznos od 510.735,17 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30. septembra 2002. godine, pa do isplate, kao i da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka u iznosu 101.400,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tužene, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 1099/03 od 3. novembra 2004. godine ukinuo ožalbenu presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5569/96 od 26. novembra 2002. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku je, nakon određenog dopunskog ekonomskog veštačenja , održano devet ročišta na kojima je izveden dokaz saslušanjem sudskog veštaka i tužene kao parnične stranke.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8697/04 od 29. januara 2008. godine je, u stavu prvom izreke , odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime duga isplati iznos od 605.211,06 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30. aprila 2008. godine pa do isplate, kao i troškove parničnog postupka. Stavom drugim izreke presude je obavezan tužilac da tuženoj na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 136.500,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 1819/08 od 25. marta 2009. godine vratio spise predmeta P. 8697/04 Opštinskom sudu u Novom Sadu, radi sprovođenja izviđajnih radnji, odnosno radi utvrđenja da li su punomoćja izdata advokatima za zastupanje tužioca u ovoj parnici, data od strane ovlašćenog lica.

Po sprovedenim izviđajnim radnjama, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 2897/09 od 23. septembra 2009. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8697/04 od 29. januara 2008. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, na prvom ročištu određeno je izvođenje dokaza ekonomskim veštačenjem , ali je isto na sledećem opozvano i zaključena je glavna rasprava.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 5670/10 od 24. juna 2010. godine je, u stavu prvom izreke , odbijen kao neo snovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu isplati iznos od 605.211,06 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30. aprila 2008. godine pa do isplate, kao i za troškove parničnog postupka. Stavom drugim izreke presude je obavezan tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 179.252,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 10376/10 od 24. novembra 2010. godine prekinuo postupak, zbog otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu St. 213/10 od 9. novembra 2010. godine.

Postupajući po predlogu tužene od 20. decembra 2011. godine, Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 10376/10 od 4. jula 2012. godine nastavio postupak.

Nakon jednog održanog i jednog neodržanog ročišta, Apelacioni sud u Novom Sadu je doneo presudu Gž. 2808/12 od 17. juna 2013. godine kojom je preinačio ožalbenu presudu Osnovnog suda u Novom Sadu P. 5670/10 od 24. juna 2010. godine tako što je usvojio tužbeni zahtev tužioca za iznos od 191.879,07 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 24. juna 2010. godine pa do isplate i potvrdio prvostepenu presudu u preostalom delu, dok je preinačio odluku o troškovima postupka tako što je odredio da svako snosi svoje troškove parničnog postupka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82 i 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „ Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/ 02) bilo je propisano da je s ud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.) .

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se postupak prekida kad nastupe pravne posledice otvaranja postupka stečaja ili likvidacije (član 214. tačka 4)); da će se postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 214. tač. 1)-5) ovog zakona nastaviti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine (član 217. stav 1.) .

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“ , br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) ) je propisano da u zasnivanju dvostranih ugovora strane polaze od načela jednake vrednosti uzajamanih davanja i da se zakonom određuje u kojim slučajevima narušavanje tog načela povlači pravne posledice (član 15.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je tužba podneta 11. septembra 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu i da je postupak pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2808/12 od 17. juna 2013. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak ukupno trajao šesnaest godina i devet meseci, što može ukazivati da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ocenjujući složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio relativno činjenično i pravno složen. Naime, parnični sud je trebalo da utvrdi, nakon perioda hiperinflacije, u kojoj meri su ispunjene ugovorne obaveze stranaka, što je uslovilo i nešto obimniji dokazni postupak, ali što nikako ne može biti opravdanje za gotovo sedamnaestogodišnje trajanje postupka.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosi teljka, kao tužena i nje n punomoćnik nisu doprineli dužini trajanja parničnog postupka.

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je ipak nedelotvorno postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi i istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Ustavni sud ukazuje da je, i bez podrobnije analize čitavog toka parničnog postupka, činjenica da je on trajao 16 godina i devet meseci (ne računajući period od jedne godine i osam meseci koliko je postupak pred drugostepenim sudom bio u prekidu do odlučivanja istog suda o predlogu tužene za nastavak postupka), sama po sebi, dovoljna da se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku.

Kada je reč o postupanju nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud, nakon šest godina i dva meseca doneo prvu presudu, koja je u postupku po žalbi tužene ukinuta, a predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U ponovnom postupku je nakon tri godine doneta druga presuda, a drugostepeni sud je po otklanjanju procesnih nedostataka koji se odnose na punomoćje za zastupanje tužioca , ponovo ukinuo prvostepenu presudu. Nakon donošenja i treće presude, postupak po žalbi tužioca je prekinut, zbog otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem. Ustavni sud nalazi da je , u konkretnom slučaju, u skladu sa članom 214. Zakona o parničnom postupku, opravdanost prekida postupka postojala od 24. novembra 2010. godine do odlučivanja drugostepenog suda o predlogu tužene za nastavak postupka, odnosno u periodu od jedne godine i osam meseci. Drugostepeni sud je nakon jednog održanog ročišta konačno odlučio o žalbi tužioca.

Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine ( broj aplikacije 70767/01, stav 51.), u kome je konstatovano da višestruko vraćanje predmeta na nižu instancu radi ponovnog odlučivanja može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Slubženi glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju , a spoebno dužinu trajanja parničnog postupka, kao i opredeljeni zahtev za naknadu nematerijalne štete. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog a suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud i o vaj put naglašava da ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga n avedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog ustavnog prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao revizijski sud preispita i oceni zakonitost osporenog akta u pogledu pravilne primene merodavnog prava.

Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljivo stanovište izloženo u osporenoj presudi, jer je sud pravnog leka razumljivo obrazložio zbog čega smatra da tužiocu pripada inflatorna naknada štete zbog obezvređenog potraživanja po osnovu zajma, u dinarskom iznosu utvrđene realne vrednosti nevraćenog zajma pomoću deviznog valorimetra, sa zakonskom zateznom kamatom od dana prvostepenog presuđenja.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti