Povreda prava na imovinu zbog nenaplaćenih potraživanja u stečajnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavne žalbe i utvrdio povredu prava na imovinu. Neizvršenje pravnosnažno utvrđenih potraživanja za zarade u stečajnom postupku nad preduzećem u pretežnom državnom vlasništvu predstavlja povredu Ustavom zajemčenog prava na mirno uživanje imovine.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6032/2015
01.06.2017.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. Đ . iz T . kod Leskovca, S . S . – S . iz V . kod Leskovca i Ž . S . iz R . kod Leskovca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 1. juna 201 7. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. Đ, S . S . – S, i Ž . S . i utvrđuje da je u stečajnom postupku koji se vod i pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmet u St. 11/10 (ranije predmet Trgovinskog suda u Leskovcu St. 7/09) podnosi ocima ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu , iz član a 58. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete svakom u visini iznosa utvrđenih u stečajnom postupku iz tačke 1 , umanjen ih za iznos e koji su im eventualno isplaćen i. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba G. Đ, S . S . – S . i Ž . S . izjavljena protiv rešenja Privrednog apelacionog suda R4 . St. 125/15 od 8. aprila 201 5. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž. gp. 175/2015 od 2 8. maja 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. Đ . iz T . kod Leskovca podnela je Ustavnom sudu ustavnu žalbu, 29. aprila 2014. godine , S. S . – S . iz V . kod Leskovca podnela je Ustavnom sudu ustavnu žalbu , 9. aprila 2014. godine i Ž . S . iz R . kod Leskovca podne o je Ustavnom sudu ustavnu žalbu, 23. aprila 201 4. godine. Ustavne žalb e su podnet e preko zajedničkog punomoćnika T. S , advokata iz Leskovca, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. Ustava, u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 11/10 (ranije predmet Trgovinskog suda u Leskovcu St. 7/09). Ustavne žalb e su bile zavedene kao jedan predmet pod brojem Už-2506/2014.

Nakon početka primene odredaba člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), kojima je za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji još uvek nije okončan predviđeno posebno, novo pravno sredstvo, prema kome o učinjenoj povredi prava, pre Ustavnog suda, odlučuje nadležni redovni sud, Ustavni sud je ustavnu žalbu ustupio na nadležnost redovnom sudu.

Rešenjem Privrednog apelacionog suda R4. St. 125/15 od 8. aprila 2015. godine usvojen je zahtev predlagača za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, ovde podnosilaca ustavne žalbe, i utvrđeno je da je u stečajnom postupku, koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 11/10, podnosiocima povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Nakon pravnosnažnosti navedenog rešenja , Privredni apelacioni sud je Ustavnom sudu dostavio ustavnu žalbu navedenih podnosilaca, radi donošenja odluke o istaknutoj povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava. Ovaj podnesak je zaveden pod novim brojem Už-6032/2015.

Podnosioci su podneskom od 24. septembra 2015. godine, preko istog punomoćnika, osporili rešenje Privrednog apelacionog suda R4. St. 125/15 od 8. aprila 2015. godine i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rž. gp . 175/2015 od 28. maja 2015. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, u delu kojim je odlučeno o naknadi nematerijalne štete, kao vidu pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenim rešenjem Privrednog apelacionog suda R4. St. 125/15 od 8. aprila 2015. godine, u stavu prvom izreke , usvojen je zahtev predlagača, ovde podnosi laca ustavne žalbe, za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i utvrđeno je da im je u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 11/10, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; u stavu drugom izreke nal oženo je tome sudu da preduzme sve mere kako bi se navedeni stečajni postupak okonča o u najkraćem mogućem roku; u stavu trećem izreke određena je primerena naknada zbog povred e prava na suđenje u razumnom roku svakom u iznosu od po 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti, kao i naknada troškova postupka u iznosu od po 6.390,00 dinara ; u stavu četvrtom izreke je odbijen zahtev podnosi laca za isplatu naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku u iznos u od po 2.700 evra ; u stavu petom izreke je određeno da će se po pravnosnažnosti spisi predmeta ustupiti Ustavnom sudu radi odlučivanja o povredi prava na imovinu i prava na rad podnosi laca ustavne žalbe. U obrazloženju rešenja, pored ostalog , je navedeno: da su podnosi oci ustavne žalbe podne li 200 7. i 2008. godine predlog za izvršenje protiv dužnika DP „V.“ iz Vučja, na osnovu pravnosnažnih i izvršnih presuda Opštinskog suda u Leskovcu P. 1770/03 od 16. aprila 200 3. godine, P. 1029/03 od 4. aprila 2003. godine i P. 3158/03 od 23. februara 200 4. godine, radi isplate neisplaćenih zarada; da je Opštinski sud u Leskovcu doneo rešenj a o izvršenju I. 20/08 od 9. januara 200 8. godine, I. 4017/09 od 15. novembra 2007. godine i I. 617/08 od 11. februara 2008. godine, kojim a je odredio predloženo izvršenje , ali da izvršenje ni u jednom slučaju nije sprovedeno, odnosno da potraživanja nisu naplaćena; da je rešenjem Tgovinskog suda u Leskovcu St. 7/09 od 23. aprila 2004. godine pokrenut stečajni postupak nad izvršnim dužnikom DP „V.“ iz Vučja. Takođe je utvrđeno da je stečajni sudija , u konkretnom slučaju, na osnovu lista priznatih i osporenih potraživanja koje je dostavio stečajni upravnik u više navrata rešenjima i zaključcima od 2. oktobra i 2. novembra 2009. godine, 8, 26. i 17. februara 2010. i 21. januara i 30. juna 2011. godine, usvajao liste priznatih i osporenih potraživanja.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž. gp. 175/2015 od 28. maja 2015. godine odbijena je kao neosnovana žalba predlagača i potvrđeno o žalbeno rešenje Privrednog apelacionog suda R4. St. 125/15 od 8. aprila 2015. godine, u stavu četvrtom i delu stava trećeg izreke kojim je odlučeno o troškovima postupka , dok se troškovi drugostepenog postupka ne dosuđuju.

4. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

5. Analizirajući navode ustavne žalbe kojima je traženo da se utvrdi povreda prava na imovinu iz člana 58. Ustava u navedenom izvršnom, odnosno stečajnom postupku, Ustavni sud konstatuje da je Evropski sud za ljudska prava, 29. januara 2013. godine, doneo odluku o dopuštenosti predstavke u predmetu Marinković protiv Srbije, u kojoj je podsetio na svoju ustaljenu sudsku praksu prema kojoj se tužena država dosledno smatra odgovornom ratione personae za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, što podrazumeva da srpski organi mogu, a fortiori, biti odgovorni i u vezi sa onim preduzećima gde je kasnije došlo do promene akcijskog kapitala, što za posledicu ima pretežan državni i društveni kapital, te da se podnosiocima predstavki, kad god se utvrde povrede Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i/ili Protokola broj 1 uz ovu konvenciju, dosuđuje naknada i materijalne i nematerijalne štete, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim domaćim presudama. Evropski sud je u obrazloženju navedene odluke napomenuo da se ustavna žalba još ne može smatrati delotvornom u slučajevima koji uključuju odgovornost tužene države za neizvršenje presuda protiv društvenih preduzeća u postupku restrukturiranja i da u budućim slučajevima taj sud može ponovo razmotriti svoj stav, ako postoji jasan dokaz da je Ustavni sud naknadno uskladio u potpunosti svoj pristup sa relevantnom praksom Evropskog suda.

Evropski sud za ljudska prava je nakon toga u odluci od 26. novembra 2013. godine, povodom predstavke broj 65713/13 koju je Vasvija Ferizović iz Novog Pazara podnela protiv Srbije, konstatovao da je Ustavni sud u potpunosti harmonizovao svoj pristup sa sudskom praksom Evropskog suda u pogledu neizvršenja presuda protiv preduzeća u društvenoj svojini koja su u postupku restrukturiranja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da propust sudova da namire potraživanje utvrđeno odlukom suda u korist podnosioca ustavne žalbe, a protiv izvršnog/stečajnog dužnika DP „V.“ iz Vučja, koji je u pretežnom državnom vlasništvu, u konkretnom slučaju, predstavlja i povredu prava podnosi laca na mirno uživanje imovine zajemčeno g odredbom člana 58. Ustava (videti Odluku Ustavnog suda Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine, dostupno na internet stranici: www.ustavni.sud.rs, kao i odluke Už-2343/2016 od 20. oktobra 2016. godine i Už-9145/2016 od 2. marta 2017. godine). S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Polazeći od navedenog, a uzimajući u obzir i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. utvrdio pravo podnosi laca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete svakom u visini iznosa utvrđenih u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 11/10, umanjenih za iznos e koji su im eventualno isplaćen i. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

6. Odlučujući o dopuni ustavne žalbe podnosi laca iz podneska od 24. septembra 2015. godine, kojo m su osporena rešenja Privrednog apelacionog suda R4. St. 125/15 od 8. aprila 2015. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rž. gp. 175/2015 od 28. maja 2015. godine , kojima je odbijen kao neosnovan zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku od još po 2.700 evra, Ustavni sud konstatuje da su podnosi oci ustavne žalbe , u suštini , nezadovoljn i visinom dosuđene naknade.

Ustavni sud, najpre , ukazuje da je zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku koji je kao pravno sredstvo ustanovljen Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, preventivno-kompenzatornog karaktera, odnosno da pored ubrzanja postupka predviđa i mogućnost isplate naknade zbog dugog trajanja postupka. Primarni cilj ovog pravnog sredstva jeste njegov preventivni karkter, odnosno ubrzanje i okončanje postupka. Po oceni Ustavnog suda, osnovanost i visina novčane naknade je stvar sudske procene takvog zahteva i zavisi od ponašanja podnosioca u konkretnom postupku, složenosti predmeta i značaja spornog prava za podnosioca. Takođe, Sud je stanovišta da se naknada mora primeriti standardu života građana i materijalnim mogućnostima Republike Srbije.

Podnosiocima ustavne žalbe je usvojen zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, naloženo je da se preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni stečajni postupak okončao u najkraćem roku i dosuđena je naknada. Međutim, po stanovištu Ustavnog suda, potrebno je u konkretnom slučaju utvrditi da li je dosuđena novčana naknada odgovarajuća i dovoljna i sa aspekta sudske prakse ovoga suda. Naime, podnosioci mogu tvrditi da su „žrtve“ povrede prava na suđenje u razumnom roku ukoliko je iznos koji je dodeljen manji od iznosa koji se dodeljuje u sličnim slučajevima (videti presude Evropskog suda za ljudska prava Cocchiarella protiv Italije , broj aplikacije 64886/01, st. 65-107, ECHR 2006-V i Carić protiv Hrvatske, broj aplikacije 58650/12, stav 39.).

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da su nadležni sudovi u ovom slučaju podnosiocima dosudili novčanu naknadu zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku i obrazložili razloge na kojima temelje svoju odluku. Ustavni sud takođe primećuje da je dosuđena naknada niža u poređenju sa iznosima koje je u sličnim predmetima utvrđuje ovaj sud. Međutim, polazeći od same suštine naknade nematerijalne štete kojom se oštećen ima pruža odgovarajuć e zadovoljenje , kao i životnog standarda i materijalnih prilik a u Republici Srbiji, Sud ocenjuje da vrednost iznosa od po 300 evra svakom podnosi ocu nije nerazumna, posebno ako se ima u vidu priroda i suština pravnog sredstva – zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, kao i to da je Ustavni sud ovom odlukom utvrdio povredu prava na imovinu i naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenog u predmetnom stečajnom postupku. Pored toga, Ustavni sud ukazuje da o dosuđenom iznosu naknade nematerijalne štete ne može odlučivati kao instancioni sud u odnosu na nadležne redovne sudove .

Sledom iznetog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv rešenja Privrednog apelacionog suda R4. St. 125/15 od 8. aprila 2015. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž. gp. 175/2015 od 28. maja 2015. godine odbacio kao očigledno neosnovanu, saglasno članu 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u tački 3. izreke.

U odnosu na zahtev podnosilaca ustavne žalbe koji se odnosi na naknadu troškova postupka koji je vođen pred Privrednim apelacion im sud om u predmetu R4. St. 125/15 i pred Vrhovnim kasacion im sud om u predmetu Rž. gp. 175/2015 , Ustavni sud konstatuje da je o troškovima tog postupka već odlučeno osporenim rešenjima, a da podnosioci u ustavnoj žalbi ne navode nijedan razlog na kome zasniva ju svoj u tvrdnj u da bi troškovi trebalo da im budu dosuđeni u traženom iznosu. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, takođe u tački 3. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Što se tiče zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu advokatskih troškova nastalih pokretanjem postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema osnova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti , pored drugih, Odluku Ustavnog suda: Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

8. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na imovinu zbog nenaplaćenih potraživanja u stečajnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti