Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravno sredstvo

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje da je Vrhovni kasacioni sud povredio pravo podnositeljke na pravno sredstvo. Vrhovni kasacioni sud je pogrešno odbacio zahtev za preispitivanje sudske odluke, smatrajući da rešenje o odbacivanju tužbe nije odluka doneta u upravnom sporu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić i dr Milan Škulić, u postupku po ustavnoj žalbi A. S . iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 21. marta 2019. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba A. S . i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 218/2016 od 12. maja 2016. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravno sredstvo, zajemčeno odredb om člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. S . iz Subotice podnela je Ustavnom sudu, 29. jula 2016. godine, ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 218/2016 od 12. maja 2016. godine, zbog povrede načela neposredne primene zajemčenih prava, načela ograničenja ljudskih i manjinskih prava, načela zabrane diskriminacije, kao i načela zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda, utvrđenih čl. 18, 20, 21. i 22. Ustava Republike Srbije. Istakla je i povrede prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, prava na učešće u upravljanju javnim poslovima, prava na imovinu i prava na rad, zajemčenih odredbama čl. 23, 32, 36, 53. i 58 , kao i člana 60. stav 4. Ustava. Pozvala se i na povrede prava na pravično suđenje i prava na delotvorni pravni lek, zajemčenih odredbama čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, prava na imovinu iz člana 1. stav 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, načela zabrane diskriminacije iz člana 14. Evropske konvencije i načela opšte zabrane diskriminacije iz člana 1. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju. Kako se prava i načela garantovana označenim odredbama Konvencije jemče i utvrđuju Ustavom Republike Srbije, Ustavni sud nj ihove eventualn e povred e ceni u odnosu na odredbe Ustava.

Ustavnom žalbom se osporava rešenje Vrhovnog kasacionog suda kojim je odbačen kao nedozvoljen zahtev podnositeljke za preispitivanje sudske odluke - rešenja Upravnog suda Uv. 372/14 od 7. oktobra 2015. godine, a kojim je odbijen prigovor podnositeljke izjavljen protiv rešenja Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 3804/14 od 12. septembra 2014. godine o odbacivanju kao nedozvoljene tužbe protiv akta Narodne skupštine 03 broj 07-308/13 od 27. januara 2014. godine.

Podnositeljka je predložila da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi označena rešenja Vrhovnog kasacionog suda, Upravnog suda i Upravnog sud a – Odeljenje u Nišu , kao i označeni akt Narodne skupština , te da utvrdi da su joj navedenim aktima povređena označena ustavna načela i prava, naloži Narodnoj skupštini i Visokom savetu sudstva da postupi po njenoj prijavi za izbor na sudijsku funkciju i utvrdi pravo na naknadu troškova postupka za sastav zahteva za preispitivanje sudske odluke u opredeljenom novčanom iznosu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi ce, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz priložene dokumentacije i predmeta Ustavnog suda Už-3323/2016, Už-6342/2016 i Už-7661/2016, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudsk oj stvari:

3.1. Podnositeljka ustavne žalbe je 29. januara 2013. godine Narodnoj skupštini podnela predlog za ponavljanje postupka koji okončan Odlukom o izboru sudija na trogodišnji mandat u sudovima opšte i posebne nadležnosti broj 59 („Službeni glasnik RS“, broj 111/09), pozivajući se na odredbe člana 239. tač. 1, 7. i 8. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku. Navedenim predlogom tražila je poništaj dela pomenute odluke.

Narodna skupština je aktom 03 broj 07-308/13 od 27. januara 2014. godine obavestila podnositeljku ustavne žalbe povodom podnetog predloga za ponavljanje postupka: da predlaganje kandidata za izbor sudija koji se prvi put biraju na sudijsku funkciju sprovodi u potpunosti Visoki sa vet sudstva, u postupku utvrđenim Zakonom o sudijama i Zakonom o Visokom savetu sudstva; da Narodna skupština, vršeći svoju izbornu funkciju, odlučuje o predlogu odluke VSS; da se na taj postupak ne primenjuje Zakon o opštem upravnom postupku jer izbor sudija nema karakter upravne stvari, niti je odluke Narodne skupštine upravni akt; da se stoga ne može predlogom za ponavljanje postupka, kao institutom Zakona o opštem upravnom postupku, zahtevati poništenje navedene odluke Narodne skupštine; da je Narodna skupština, donoseći Odluku o izboru sudija na trogodišnji mandat u sudovima opšte i posebne nadležnosti, na predlog VSS, postupila u svemu u skladu sa Ustavom, Zakonom o sudijama i Zakonom o VSS, koji se primenjuju na postupak izbora sudija.

Upravni sud – Odeljenje u Nišu je rešenjem U. 3804/14 od 12. septembra 2014. godine odbacio tužbu podnositeljke podnetu protiv akta Narodne skupštine 03 broj 07-308/13 od 27. januara 2014. godine. Nakon što je izložio sadržinu odredaba čl. 3. i 4. Zakona o upravnim sporovima, Upravni sud je našao da akt osporen tužbom po svojoj sadržini i pravnoj prirodi, ne predstavlja upravni akt, u smislu odredbe člana 4. Zakona, jer se tim dopisom ne rešava o određenom pravu ili obavezi fizičkog ili pravnog lica ili druge stranke u upravnoj stvari, već se samo obaveštava tužilac da se na postupak izbora sudija ne primenjuje ranije važeći Zakon o opštem upravnom postupku, zbog čega se protiv navedene odluke Narodne skupštine ne može ni podneti predlog za ponavljanje postupka iz člana 239. tog zakona. Upravni sud je tužbu odbacio na osnovu odredbe člana 26. stav 1. tačka 2) Zakona o upravnim sporovima.

Rešenjem Upravnog suda Uv. 372/14 od 7. oktobra 2015. godine, ispravljenim rešenjem od 14. marta 2016. godine, odbijen je prigovor podnositeljke izjavljen protiv rešenja toga suda od 12. septembra 2014. godine, primenom odredaba člana 27. st. 2, 3. i 5. Zakona o upravnim sporovima.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 218/2016 od 12. maja 2016. godine odbačen je zahtev podnositeljke za preispitivanje sudske odluke izjavljen 22. aprila 2016. godine protiv rešenja Upravnog suda Uv. 372/14 od 7. oktobra 2015. godine. Po nalaženju toga suda, iz odredbe člana 49. stav 1. Zakona o upravnim sporovima proizlazi da se zahtevom za preispitivanje sudske odluke, kao vanrednim pravnim sredstvom, ostvaruje sudska kontrola pravnosnažnih odluka Upravnog suda donetih u upravnom sporu. S tim u vezi je naveo da, prema odredbi člana 8. u vezi sa čl. 3, 4. i 5. Zakona o upravnim sporovima, Upravni sud rešava u upravnom sporu o zakonitosti konačnih upravnih akata kao pojedinačnih pravnih akata kojima nadležni organ neposredno, primenom propisa, rešava o određenom pravu ili obavezi fizičkog ili pravnog lica u upravnoj stvari, odnosno pojedinačnoj i nespornoj situaciji od javnog interesa u kojoj neposredno iz pravnih propisa proizlazi potreba da se buduće ponašanje stranke autoritativno pravno odredi. Kako Upravni sud pobijanim rešenjem (u obrazloženju je navedeno da je doneto 12. septembra 2014. godine, umesto 7. oktobra 2015. godine) nije odlučivao u upravnom sporu o zakonitosti konačnog upravnog akta, već je tužbu podnositeljke odbacio kao nedozvoljenu, Vrhovni kasacioni sud je našao da se to rešenje ne može smatrati pravnosnažnom sudskom odlukom donetom u upravnom sporu, zbog čega nisu ispunjeni procesni uslovi iz člana 49. stav 1. Zakona o upravnim sporovima za podnošenje zahteva za preispitivanje te odluke, pa taj vanredni pravni lek nije dozvoljen ni protiv pobijanog rešenja.

3.2. Ustavni sud je Rešenjem Už-3323/2016 od 28. decembra 2017. godine odbacio ustavnu žalbu podnositeljke A. S . izjavljenu 22. aprila 2016. godine protiv akta Narodne skupštine 03 broj 07-308/13 od 27. januara 2014. godine, rešenja Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 3804/14 od 12. septembra 2014. godine i rešenja Upravnog suda Uv. 372/14 od 7. oktobra 2015. godine, koji su prethodili rešenju Vrhovnog kasacionog suda koje je osporeno ovom ustavnom žalbom. Ustavni sud je, iz navoda ustavne žalbe i dokumentacije koja je uz nju dostavljena, utvrdio da podnositeljka pre obraćanja Ustavnom sudu nije iskoristila Zakonom propisano pravno sredstvo za zaštitu svojih prava u upravno-sudskom postupku, imajući u vidu da je imala pravo da protiv rešenja Upravnog suda Uv. 372/14 od 7. oktobra 2015. godine izjavi Vrhovnom kasacionom sudu zahtev za preispitivanje sudske odluke iz člana 49. navedenog zakona.

3.3. Ustavni sud je Rešenjem Už-6342/2016 od 2. februara 2018. godine odbacio ustavnu žalbu podnositeljke A. S . izjavljenu protiv zaključka Visokog saveta sudstva broj 117-00-84/2013-01 od 25. februara 2014. godine, presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 6944/14 od 14. juna 2016. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 360/16 od 24. novembra 2016. godine. Ustavnom žalbom su bili osporeni akti doneti u postupku po predlogu za ponavljanje postupka, koji je podnositeljka ustavne žalbe podnela „radi poništaja odluke Visokog saveta sudstva o predlogu za izbor sudija na trogodišnji mandat u sudovima opšte i posebne nadležnosti broj 06-00-34/2009-01 od 16. decembra 2009. godine“. Upravni sud – Odeljenje u Novom Sadu je u tom predmetu odbio tužbu podnositeljke, na osnovu odredbe člana 40. stav 2. Zakona o upravnim s porovima, iako je podnositeljka tražila ponavljanje postupka u odnosu na predlog odluke o izboru sudija na trogodišnji mandat u sudovima opšte i posebne nadležnosti, koji ne predstavlja akt kojim je rešavano o kakvom pravu ili obavezi podnositeljke. Vrhovni kasacioni sud je potom, na osnovu odredbe člana 55. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, odbio zahtev podnositeljke za preispitivanje sudske odluke , nalazeći da je pobijana presuda Upravnog suda pravilna i na zakonu zasnovana. Ustavni sud je u obrazloženju navedenog rešenja ocenio da se osporeni akti, ratione materiae, ne mogu dovesti u vezu sa povredom prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, dok je u odnosu na istaknutu povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava ocenio da je podnositeljka imala i iskoristila pravo na preispitivanje zakonitosti odluke o njenom predlogu za ponavljanje postupka .

3.4. Ustavni sud je Rešenjem Už-7661/2016 od 14. marta 2018. godine odbacio ustavnu žalbu podnositeljke S.R.V. izjavljenu protiv rešenja Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 19883/13 od 14. aprila 2016. godine, rešenja Upravnog suda – Odeljenje u Nišu Uv. 187/16 od 12. jula 2016. godine i radnje propuštanja Narodne skupštine da postupi po predlogu za ponavljanje postupka koji je okončan odlukom o izboru sudija na trogodišnji mandat u sudovima opšte i posebne nadležnosti („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) od 29. decembra 2009. godine, u delu koji se odnosi n a podnositeljku te ustavne žalbe. U obrazloženju Rešenja Ustavnog suda je navedeno da je rešenjem Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 19883/13 od 14. aprila 2016. godine, na osnovu odredbe člana 26. stav 1. tačka 2) Zakona o upravnim sporovima, odbačena kao nedozvoljena tužba podnositeljke te ustavne žalbe podneta zbog „ćutanja administracije“, odnosno prethodno označenog propuštanja Narodne skupštine, a da je rešenjem Upravnog suda – Odeljenje u Nišu Uv. 187/16 od 12. jula 2016. godine odbijen prigovor pomenute podnositeljke podnet protiv rešenja o odbacivanju tužbe. Imajući u vidu da pre podnošenja predmetne tužbe zbog „ćutanja administracije“ podnositeljka nije imala pravo na žalbu ili drugo redovno pravno sredstvo, Ustavni sud je našao da je pomenuta podnositeljka imala mogućnost da pravnosnažno rešenje Upravnog suda – Odeljenje u Nišu Uv. 187/16 od 12. jula 2016. godine ospori zahtevom za preispitivanje sudske odluke pred Vrhovnim kasacionim sudom. Ustavni sud je, iz navoda ustavne žalbe i dokumentacije koja je uz nju dostavljena, utvrdio da podnositeljka pre obraćanja Ustavnom sudu nije iskoristila Zakonom propisano pravno sredstvo za zaštitu svojih prava u upravno-sudskom postupku.

4. Odredbom člana 36. stav 2. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari relevantne su i odredbe Zakonom o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09 ), kojima je propisano: da u upravnom sporu sud odlučuje o zakonitosti konačnih upravnih akata, osim onih u pogledu kojih je predviđena drugačija sudska zaštita (član 3. stav 1.); da u upravnom sporu sud odlučuje i o zakonitosti konačnih pojedinačnih akata kojima se rešava o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu, u pogledu kojih u određenom slučaju zakonom nije predviđena drugačija sudska zaštita (stav 2.); da s ud u upravnom sporu odlučuje i o zakonitosti drugih konačnih pojedinačnih akata kada je to zakonom predviđeno (stav 3.); da se o dredbe ovog zakona koje se odnose na upravni akt, primenjuju i na druge akte protiv kojih se može voditi upravni spor (stav 4.); da je u pravni akt, u smislu ovog zakona, pojedinačni pravni akt kojim nadležni organ, neposrednom primenom propisa, rešava o određenom pravu ili obavezi fizičkog ili pravnog lica, odnosno druge stranke u upravnoj stvari (član 4.); da je u pravna stvar, u smislu ovog zakona, pojedinačna nesporna situacija od javnog interesa u kojoj neposredno iz pravnih propisa proizilazi potreba da se buduće ponašanje stranke autoritativno pravno odredi (član 5.); da u pravni spor rešava Upravni sud (član 8. stav 1.); da u postupku po zahtevu za preispitivanje sudske odluke protiv odluke Upravnog suda odlučuje Vrhovni kasacioni sud (član 9. stav 1.); da se u pravni spor pokreće tužbom (član 17.); da će s udija pojedinac rešenjem odbaciti tužbu i ako utvrdi da akt koji se tužbom osporava ne predstavlja akt o čijoj zakonitosti se odlučuje u upravnom sporu (član 26. stav 1. tačka 2)); da protiv rešenja sudije pojedinca kojim se odbacuje tužba po čl. 25. i 26. ovog zakona, podnosilac tužbe ima pravo na prigovor u roku od osam dana od dostavljanja rešenja (član 27. stav 1.); da o prigovoru iz stava 1. ovog člana odlučuje posebno veće suda sastavljeno od troje sudija, posle održane usmene javne rasprave, ako je podnosilac prigovora zahtevao održavanje rasprave (stav 2.); da p osebno veće suda iz stava 2. ovog člana o prigovoru odlučuje rešenjem (stav 3.); da a ko veće iz stava 2. ovog člana odbije prigovor, rešenje o odbacivanju tužbe postaje pravnosnažno (stav 4.); da se presudom tužba uvažava ili odbija kao neosnovana (član 40. stav 2.); da protiv pravnosnažne odluke Upravnog suda stranka i nadležni javni tužilac mogu da podnesu Vrhovnom kasacionom sudu zahtev za preispitivanje sudske odluke (u daljem tekstu: „zahtev“) (član 49. stav 1.); da z ahtev može da se podnese kada je to zakonom predviđeno, u slučajevima kada je sud odlučivao u punoj jurisdikciji i u stvarima u kojima je u upravnom postupku bila isključena žalba (stav 2. tač. 1), 2) i 3)); da z ahtev može da se podnese zbog povrede zakona, drugog propisa ili opšteg akta ili povrede pravila postupka koja je mogla biti od uticaja na rešenje stvari (stav 3.); da n edozvoljen ili neblagovremen zahtev ili zahtev koji je podnelo neovlašćeno lice Vrhovni kasacioni sud će odbaciti rešenjem (član 53. stav 1.); da Vrhovni kasacioni sud presudom odbija ili uvažava zahtev kao osnovan (član 55. stav 1.).

5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da je Vrhovni kasacioni sud bio dužan da meritorno odluči o zahtevu za preispitivanje sudske odluke izjavljenom protiv rešenja Upravnog suda, kojim je odbijen prigovor podnet protiv rešenja toga suda o odbacivanju tužbe kao nedozvoljene.

Ustavni sud najpre konstatuje da se odredbom člana 36. stav 2. Ustava jemči pravo da se izjavljivanjem žalbe ili drugog pravnog sredstva traži od nadležnog suda da preispita odluku kojom je odlučeno o nečijim pravima, obavezama ili na zakonu zasnovanom interesu i da povodom izjavljenog pravnog sredstva donese svoju odluku. Iako navedena ustavna garancija ne podrazumeva obavezno obezbeđivanje pravne zaštite i u postupku po vanrednim pravnim sredstvima, ukoliko je odgovarajućim procesnim zakonom propisano neko vanredno pravno sredstvo, do povrede Ustavom zajemčenog prava može doći i ako se podnosiocu uskrati mogućnost njegovog korišćenja. Pri tom, ovo ustavno pravo se ne iscrpljuje u strogo formalnom smislu samo kroz mogućnost izjavljivanja pravnog sredstva, već podrazumeva delotvornu pravnu zaštitu, koja označava dužnost nadležnog suda da o izjavljenom pravnom sredstvu odluči meritorno u slučaju njegove dozvoljenosti, odnosno dužnost da oceni sve relevantne navode pravnog sredstva.

Po shvatanju Vrhovnog kasacionog suda izraženom u osporenom rešenju , zahtev za preispitivanje sudske odluke može se podneti samo protiv pravnosnažne odluke Upravnog suda koja je doneta u upravnom sporu. Taj sud smatra da je pravnosnažna sudska odluka doneta u upravnom sporu samo ona kojom je odlučivano o zakonitosti konačnog upravnog akta, a ne i rešenje Upravnog suda kojim je tužba odbačena kao nedozvoljena zbog toga što osporeni akt nema karakter upravnog akta, u smislu odredbe člana 4. Zakona o upravnim sporovima.

Imajući u vidu navedene odredbe Zakona o upravnim sporovima, Ustavni sud je konstatovao: da Upravni sud rešava sve vrste upravnih sporova; da se upravni spor pokreće tužbom; da u okviru postupka po tužbi mogu postojati dve faze: prethodni postupak i postupak meritornog odlučivanja, na osnovu činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi održanoj pred sudom i/ili činjeničnog stanja utvrđenog u upravnom postupku; da u postupku prethodnog ispitivanja tužbe sud u upravnom sporu ceni da li je tužba uredna, blagovremena, dozvoljena i izjavljena od strane ovlašćenog lica; da je tužba nedozvoljena, pored ostalog, ako akt koji se tužbom osporava ne predstavlja akt o čijoj zakonitosti se odlučuje u upravnom sporu; da se u postupku prethodnog ispitivanja tužbe upravni spor nemeritorno okončava rešenjem, kojim se ne odlučuje o zakonitosti osporenog akta, već se njime tužba odbacuje ili se postupak obustavlja; da protiv rešenja sudije pojedinca kojim se odbacuje tužba, podnosilac tužbe ima pravo na prigovor o kome rešenjem odlučuje posebno veće suda sastavljeno od troje sudija; da se zahtev za preispitivanje sudske odluke podnosi Vrhovnom kasacionom sudu protiv pravnosnažne odluke Upravnog suda – presude ili rešenja donetog u upravnom sporu; da se taj zahtev može podneti kada je to zakonom predviđeno, u slučajevima kada je sud odlučivao u punoj jurisdikciji ili u stvarima u kojima je u upravnom postupku bila isključena žalba; da se dozvoljenost zahteva ocenjuje prema navedenim uslovima propisanim u članu 49. stav 2. Zakona o upravnim sporovima; da je zahtev nedozvoljen ako nisu ispunjeni uslovi iz citiranog člana Zakona; da se zahtev može podneti zbog povrede materijalnog propisa i zbog povrede pravila postupka koja je mogla biti od uticaja na rešenje stvari; da navedene povrede kao razlozi pobijanja mogu biti učinjene u postupku koji je prethodio podnošenju tužbe, a Upravni sud je propustio da ih otkloni, ili u upravno-sudskom postupku od strane Upravnog suda; da je Upravni sud učinio povredu pravila postupka koja je mogla biti od uticaja na rešenje stvari ako je tužbu odbacio po bilo kom osnovu iz člana 26. Zakona o upravnim sporovima , ukoliko taj osnov nije bio ispunjen.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud ukazuje da Upravni sud o podnetoj tužbi uvek odlučuje u upravnom sporu, nezavisno od toga u kojoj je fazi i kojom vrstom sudske odluke okončan postupak po tužbi. Stoga je Ustavni sud ocenio da nije ustavnopravno prihvatljivo stanovište Vrhovnog kasacionog suda da se rešenje Upravnog suda, kojim je tužba odbačena kao nedozvoljena, ne može smatrati pravnosnažnom sudskom odlukom donetom u upravnom sporu, u smislu odredbe člana 49. stav 1. Zakona o upravnim sporovima. Ista ocena se odnosi na situaciju kada je, kao u konkretnom slučaju, rešenjem Upravnog suda odbijen prigovor izjavljen protiv rešenja toga suda o odbacivanju tužbe kao nedozvoljene. Ustavni sud, s tim u vezi, ističe da je Vrhovni kasacioni sud osporeno rešenje doneo primenom odredbe člana 53. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, koja ovlašćuje taj sud da odbaci zahtev za preispitivanje sudske odluke kao nedozvoljen, pri čemu iz obrazloženja osporenog rešenja ne proizlazi da je zahtev nedozvoljen zbog toga što ne postoji nek i od uslova za njegovo podnošenje navedenih u članu 49. stav 2. tog zakona. Pri tome, odbacivanje tužbe kao nedozvoljene zbog toga što akt koji se njome osporava ne predstavlja akt o čijoj zakonitosti se odlučuje u upravnom sporu, nije razlog propisan Zakonom o upravnim sporovima za odbacivanje zahteva za preispitivanje sudske odluke. Ustavni sud podseća , kako to proizlazi iz prethodno navedenih rešenja ovoga suda Už-6342/2016 od 2. februara 2018. godine i Už-7661/2016 od 14. marta 2018. godine, da je ispunjen uslov za podnošenje zahteva za preispitivanje sudske odluke propisan odredbom člana 49. stav 2. tačka 3) Zakona o upravnim sporovima , ako podnosilac pre podnošenja tužbe nije imao pravo na žalbu ili drugo redovno pravno sredstvo. Ustavni sud je u Rešenju Už-3323/2016 od 28. decembra 2017. godine ukazao da je podnositeljka ustavne žalbe imala pravo da protiv rešenja Upravnog suda Uv. 372/14 od 7. oktobra 2015. godine izjavi zahtev za preispitivanje sudske odluke, što je ona učinila istog dana kada je podnela navedenu ustavnu žalbu , te je o tom vanrednom pravnom sredstvu doneto rešenje Vrhovnog kasacionog suda osporeno ovom ustavnom žalbom.

Imajući u vidu da je zahtev za preispitivanje sudske odluke dozvoljen protiv pravnosnažnog rešenja Upravnog suda o odbacivanju tužbe kao nedozvoljene, ukoliko je ispunjen jedan od uslova za podnošenje tog zahteva iz člana 49. stav 2. Zakona o upravnim sporovima , Ustavni sud nalazi da je osporenom sudskom odlukom podnositeljki povređeno pravo na pravno sredstvo zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava, jer joj je uskraćeno pravo da se u postupku pred Vrhovnim kasacionim sudom meritorno odluči o navedenom pravnom sredstvu.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 218/2016 od 12. maja 2016. godine, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ustavni sud ukazuje da se štetne posledice učinjene povrede Ustavom zajemčenih prava, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, mogu otkloniti, između ostalog, poništajem osporenog akta, ukoliko Sud utvrdi da je istim podnosiocu povređeno neko Ustavom zajemčeno pravo. Međutim, imajući u vidu da je upravni spor, u kome je doneto osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda, pokrenut protiv akta Narodne skupštine, koji je sačinjen povodom predloga podnositeljke za ponavljanje postupka koji je okončan Odlukom o izboru sudija na trogodišnji mandat u sudovima opšte i posebne nadležnosti ( „Službeni glasnik RS“, broj 111/09), te da je tim sudijama, koje su prvi put izabrane na sudijsku funkciju, trogodišnji mandat istekao 31. decembra 2012. godine i da su danom isteka tog mandata stupile na stalnu sudijsku funkciju, Ustavni sud je ocenio da se poništajem osporenog akta ne bi mogle otkloniti eventualne štetne posledice učinjene povrede prava, te da je utvrđenje povrede navedenog prava, u konkretnom slučaju , dovoljan način pravičnog zadovoljenja podnositeljke ustavne žalbe. Iz tog razloga, Ustavni sud nije razmatrao zahteve ustavne žalbe kojima se traži poništaj ostalih sudskih odluka donetih u konkretnom upravnom sporu i akta Narodne skupštine, kao i da se naloži Narodnoj skupštini i Visokom savetu sudstva da postupi po njenoj prijavi za izbor na sudijsku funkciju. Ustavni sud, takođe, ukazuje da nije nadležan da odlučuje o pravu na naknadu troškova postupka za sastav zahteva za preispitivanje sudske odluke.

7. Ustavni sud nije posebno razmatrao ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na navode podnositeljke da su joj osporenim pojedinačnim aktom povređena označena Ustavom utvrđena načela i druga zajemčena prava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

8. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.