Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 11 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. Đ. iz Niša , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. Đ. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P. 7158/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na s uđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nem aterijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. Đ. iz Niša podneo je, 23. jula 2013. godine, preko punomoćnika Z. V, advokata iz Gadžinog Hana, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 621/13 od 14. maja 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kom je doneta osporena odluka.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno zbog toga što je predmetni parnični postupak trajao 11 godina, dok povredu prava na pravično suđenje i prava na imovinu obrazlaže time da je njegov tužbeni zahtev samo delimično usvojen tj. „ispod svakog minimuma“ jer je drugostepeni sud visinu štete utvrdio na osnovu navodno fiktivnih ugovora o zakupu koje je dostavila tužena, a ne na osnovu nalaza veštaka i nije usvojio njegov zahtev za period u kom je tužena koristila lokal za obavljanje poslovne delatnosti. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu odluku i utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvid om u spise predmeta Osnovnog suda u Nišu P. 7158/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac M. Đ, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 20. februara 2002. godine Opštinskom sudu u Nišu tužbu protiv tužene R. Đ, radi sticanja bez osnova ostvarenog držanjem i izdavanjem u zakup njegovog suvlasničkog udela na lokalu.

Prvo ročište koje je bilo zakazano za 15. oktobar 2002. godine nije održano na molbu tužene, a do donošenja prve po redu prvostepene presude P. 967/02 od 1. juna 2006. godine, kojom su odbijeni i tužbeni i protivtužbeni zahtev, od još 19 zakazanih ročišta, sedam nije održano. Ročišta koja su bila zakazana za 13. decembar 2002. i 21. februar 2003. godine nisu održana zbog sprečenosti sudije, a tri ročišta nisu održana na predlog tužene odnosno, zbog njenog nedolaska. Jedno ročište je otkazano, a jedno nije održano na predlog tužioca. U oktobru 2004. godine ovom postupku je spojen postupak po protivtužbi tužene-protivtužilje (u daljem tekstu: tužena), radi sticanja bez osnova ostvarenog držanjem i izdavanjem u zakup stambenog objekta. U ovom delu postupka izveden je dokaz saslušanjem stranaka i finansijskim veštačenjem na okolnost visine tržišne vrednosti zakupnine lokala i stambenog objekta.

Rešenjem Okružnog suda u Nišu Gž. 3911/06 od 7. decembra 2006. godine ukinuta je prvostepena presuda u delu kojim je odlučeno o osnovanosti tužbenog zahteva.

U ponovnom postupku, od ukupno pet zakazanih ročišta, jedno nije održano zbog toga što je podnesak tužene uručen tužiočevom punomoćniku neposredno pre zakazanog ročišta. U julu 2007. godine predmetnom postupku je spojen postupak koji se vodio po tužbi tužioca protiv tužene radi sticanja bez osnova za period koji nije obuhvaćen tužbom iz 2002. godine i ponovo je izveden dokaz saslušanjem stranaka.

Presudom Okružnog suda u Nišu Gž. 4855/07 od 14. decembra 2007. godine potvrđena je prvostepena odluka P. 7591/06 od 30. avgusta 2007. godine kojom je odbijen tužbeni zahtev.

Pomenute nižestepene odluke ukinute su rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 55/10 od 4. februara 2010. godine.

Do donošenja treće po redu prvostepene presude P. 7158/10 od 1. septembra 2011. godine, od ukupno 12 zakazanih ročišta tri nisu održana. Jedno ročište nije održano na saglasan predlog stranaka, jedno zbog štrajka zaposlenih, a za jedno nisu navedeni razlozi neodržavanja. U aprilu 2010. godine predmetnom postupku je spojen postupak koji se vodio po tužbi tužioca protiv tužene radi sticanja bez osnova za period koji nije obuhvaćen tužbama iz 2002. i 2007. godine, zbog čega je ponovo izveden dokaz finansijkim veštačenjem na okolnost visine tržišne zakupnine predmetnog lokala za ceo sporni period. Pored toga, ponovo je izveden dokaz saslušanjem stranaka, a saslušana su i tri svedoka.

Navedena prvostepena presuda kojom je odbijen tužbeni zahtev ukinuta je rešenjem Apelacionog suda u Nišu Gž. 151/12 od 31. maja 2012. godine.

U ponovnom postupku, nakon dva održana i jednog ročišta koje nije održano jer su se spisi predmeta nalazili u RJT, prvostepeni sud je izazvao sukob nadležnosti.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda R1. 622/12 od 31. januara 2013. godine odlučeno je da je za postupanje stvarno nadležan Apelacioni sud u Nišu.

Nakon održane glavne rasprave pred pomenutim sudom, doneta je osporena drugostepena presuda Gž. 621/13 od 14. maja 2013. godine, kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužiocu na ime sticanja bez osnova usled "onemogućavanja" tužioca u korišćenju suvlasničkog udela na stvari isplati 199.210,00 dinara, dok je u preostalom delu, preko dosuđenog, a do ukupno traženog iznosa od 1.600.294,28 dinara, tužbeni zahtev odbijen. Osnov argumentacije odluke u usvajajućem delu zasniva se na stavu suda da je tužena, saglasno članu 219. Zakona o obligacionim odnosima, dužna da tužiocu, kao drugom suvlasniku, isplati 1/2 prihoda ostvarenog izdavanjem lokala u zakup, pri čemu su period izdavanja i visina postignute koristi utvrđeni na osnovu zaključenih ugovora i iskaza tužene. S druge strane, polazeći od toga da tužilac nije tražio da stupi u sudržavinu lokala, kao ni njegovu fizičku deobu, drugostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev neosnovan za period u kom lokal nije izdavan, odnosno za period u kome ga je tužena koristila za obavljanje poslovne delatnosti. Prema nalaženju drugostepenog suda, suvlasnik koji se pasivno ponaša prema stvari manifestuje volju da stvar ne koristi, pa samim tim pravo upotrebe prelazi na suvlasnika koji je u državini stvari, i koji, sve dok se ne postigne sporazum o uređenju načina korišćenja, nije dužan da nadoknadi korist koju je imao od upotrebe stvari. Stoga, drugostepeni sud zaključuje da nema mesta primeni pomenute zakonske odredbe i obavezivanju tužene za period u kome je lokal koristila za sopstvene potrebe.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.) .

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čija se dužina osporava trajao preko 11 godina, što bi samo po sebi moglo da ukazuje da nije okončan u okviru standarda razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnosilaca ustavne žalbe, ponašanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kome se raspravljalo za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri nave deni kriterijumi uticali na dužinu trajanj a postupka.

Po nalaženju Ustavnog suda, predmetni postupak se ne može smatrari naročito složenim, i pored toga što je raspravljano o tužbenom i protivtužbenom zahtevu, imajući u vidu činjenična i pravna pitanja na koja je trebalo odgovoriti.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je na strani podnosioca postojao legitiman interes za odlučivanje suda u što kraćem roku radi otklanjanja neizvesnosti u pogledu njegovog potraživanja prema tuženo j.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac u određenoj meri doprineo dužini postupka sukcesivnim podnošenjem novih tužbi. Doprinos podnosioca ogleda se i u tome što jedno ročište nije održano na njegov predlog, a jedno na saglasan predlog obe stranke.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud na predlog podnosioca dva puta - 2004. i 2010. godine, sprovodio finansijsko veštačenje na okolnost tržišne visine zakupnine spornog lokala, iako je tri puta odbijao tužbeni zahtev sa obrazloženjem da na strani tužene nema sticanja bez osnova jer podnosilac nije tražio predaju lokala ni njegovu fizičku deobu. Po nalaženju Ustavnog suda, prvostepeni sud je, izvodeći dokaze radi utvrđivanja činjenice koju nije uzeo za podlogu svojih odluka, dakle činjenice koja nije bila od značaja za presuđenje, ispoljio nedelotvornost u postupanju. Takođe, po oceni Ustavnog suda, nedelotvornost u postupanju sudova ogleda se i u tome što su odluke prvostepenog suda tri puta ukidane od strane viših sudova. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog sud a za ljudska prava, prema kojem sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. odluke u predmetima Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije, od 10. juna 2008. godine).

S obzirom na izneto, Ustavni sud je zaključio da je nedelotvorno postupanje nadležnih sudova prevashodno dovelo do toga da je predmetni parnični postupak trajao preko 11 godina.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13 Odluka - US), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu ne materijalne štete u iznosu od 700 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja postupka, ali i doprinos na strani podnosi oca koji je doveo do njegovog dužeg trajanja. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću sopstvenu praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpe o z bog nedelotvornog postupanja suda.

7. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje, a imajući u vidu razloge na kojima podnosilac zasniva tvrdnju o povredi označenog prava i sadržinu osporenog akta, Ustavni sud je ocenio da je drugostepeni sud dao jasne, logične i dovoljne razloge za svoj zaključak da, u konkretnom slučaju, nisu ispunjeni uslovi za obavezivanje tužene da podnosiocu na ime sticanja bez osnova isplati tražene iznose za period u kojem lokal nije izdavan odnosno, za period u kojem je koristila lokal za sopstvene potrebe. Ustavni sud stoga nalazi da je osporena presuda zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, a da se navodi podnosioca, kojima dovodi u pitanje činjenično stanje i s tim u vezi se poziva na nalaz veštaka, ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje i posledično povredi prava na imovinu.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se ističu povrede prava na pravično suđenje i na imovinu u odnosu na osporeni akt jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Polazeći od svega izloženog, na osnovu odred aba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti