Rešenje Ustavnog suda o neprihvatanju inicijative za ocenu ustavnosti Zakona o parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud nije prihvatio inicijativu za ocenu ustavnosti odredaba Zakona o parničnom postupku. Sud je zaključio da osporene odredbe, koje uređuju pravnosnažnost i preinačenje prvostepene presude, ne povređuju pravo na sudsku zaštitu i jednakost stranaka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Snežana Marković i sudije Gordana Ajnšpiler Popović, Lidija Đukić, Tatjana Đurkić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Miroslav Nikolić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi M. V . iz Jagodine, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Re publike Srbije, na sednici održanoj 20. maja 202 1. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. V . izjavljena protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 14227/17 od 22. marta 2018. godine i utvrđuje da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje , zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbija se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. V . iz Jagodine je , 21. maja 2018. godine, preko punomoćnika M. D, advokata iz Jagodine, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 14227/17 od 22. marta 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi podnositeljka je navela da je osporenom presudom pravnosnažno odbijen njen tužbeni zahtev kojim je tražila da joj se isplati razlika između pripadajućih i isplaćenih iznosa naknade i nagrade za rad sudije porotnika, dok su sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji usvajali tužbene zahteve drugih tužilaca. Takođe, navedeno je da je parnični sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je ocenio da je predmetno potraživanje zastarelo, pri čemu je takva primena prava bila na štetu podnositeljke. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu i podnositeljki utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u opredeljenom iznosu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 14227/17 od 22. marta 2018. godine pravnosnažno je odbijen tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žal be, kojim je tražila da se obaveže tužena Republika Srbija da joj, na ime razlike između isplaćene i naknade koja joj pripada za obavljanje dužnosti sudije porotnika na osnovu odredaba čl. 6. i 8. Odluke o naknadama i nagradama sudijama porotnicima, u periodu od decembra 200 3. godine do oktobra 2007. godine, isplati opredeljene novčane iznose. Viši sud u Beogradu je ocenio da su potraživanja tuži lje zastarela, usled proteka trogodišnjeg roka zastarelosti iz člana 372. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, koji se u konkretnom slučaju primenjuje.

Presudama Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7448/15 od 26. februara 2016. godine, Gž. 3725/11 od 16. decembra 2011. godine i Gž. 1826/11 od 9. novembra 2011. godine, presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 7681/15 od 17 marta 2016. godine, presudama Višeg suda u Smederevu Gž. 526/12 od 30. novembra 2012. i Gž. 853/11 od 16. novembra 2011. godine, te presudom Višeg suda u Jagodini Gž. 1092/17 od 15. juna 2017. godine pravnosnažno su usvojeni tužbeni zahtevi tužilaca, a koji su u okviru posmatranog perioda obavljali dužnost sudije porotnika, te je obavezana tužena Republika Srbija da im, na ime potraživane razlike naknade koja im je isplaćena za obavljanje dužnosti i one koja im pripada na osnovu odredaba čl 6. i 8. Odluke o naknadama i nagradama sudijama porotnicima, isplati opredeljene novčane iznose. Iz obrazloženja označenih drugostepenih presuda proizlazi da su parnični sudovi cenili prigovor zastarelosti koji je tužena istakla, ali da su našli da je taj prigovor neosnovan, budući da konkretna potraživanja nisu povremena, te se ocena osnovanosti prigovora zastarelosti ne može vršiti primenom odredbe člana 372. Zakona o obligacionim odnosima, već člana 371. Zakona, a u tim (uporednim) slučajevima, nije protekao rok od deset godina od nastanka potraživanja do podnošenja tužbe sudu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (člana 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovim i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85 i 45/89 – Odluka USJ i „Službeni list SRJ“, broj 31/93) propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti (član 371.); da potraživanja povremenih davanja koja dospevaju godišnje ili u kraćim određenim razmacima vremena (povremena potraživanja), pa bilo da se radi o sporednim povremenim potraživanjima, kao što je potraživanje kamata, bilo da se radi o takvim povremenim potraživanjima u kojima se iscrpljuje samo pravo, kao što je potraživanje izdržavanja, zastarevaju za tri godine od dospelosti svakog pojedinog davanja, kao i da isto važi za anuitete kojima se u jednakim unapred određenim povremenim iznosima otplaćuju glavnica i kamate, ali ne važi za otplate u obrocima i druga delimična ispunjenja (član 372.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376.).

5. U pogledu istaknute povrede prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud, najpre, ukazuje na to da načelo pravne sigurnosti podrazumeva da svako lice može osnovano očekivati da će nadležni sud u bitno istovrsnim činjeničnim i pravnim situacijama postupati na isti način (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Santos Pinto protiv Portugalije, predstavka broj 39005/04, od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije, predstavka broj 30658/05, od 6. decembra 2007. godine).

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je konstatovao da je osporenom presudom pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe, dok su „uporednim“ presudama, u parnicama vođenim po tužbama lica koja su takođe bila sudije porotnici, sa istim formulisanim tužbenim zahtevom, istaknutim prema istom tuženom, pravnosnažno usvojeni njihovi tužbeni zahtevi. Do ovakve razlike u postupanju sudova došlo je usled njihove drugačije (različite) ocene pravne prirode konkretnih potraživanja, bez obzira na njihovu istovrsnost.

Budući da je, prema oceni Ustavnog suda, podnositeljka ustavne žalbe bi la u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i tužioci u „uporednim“ slučajevima, to je podnosi teljka, odbijanjem njenog tužbenog zahteva, doveden a u bitno različit položaj od onoga u kojem su bili tužioci čiji su istovrsni tužbeni zahtevi usvojeni. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je podnosi teljki ustavne žalbe, u okolnostima konkretnog slučaja, povređeno pravo na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje, te je u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu izreke.

U vezi sa zahtevom podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustav ni sud ocenjuje da je utvrđenje povrede prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, dovoljna mera da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija, te je odbio ovaj zahtev podnositeljke, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 2 . izreke.

S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravnu sigurnost, Ustavni sud nije posebno razmatrao navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava.

6. U odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, najpre, ukazuje na to da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenog akta. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 14227/17 od 22. marta 2017. godine, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Ustavni sud ukazuje da je iste stavove izrazio i u Odluci Už-10191/2017 od 21. maja 2020. godine, povodom ustavne žalbe podnosioca koji je bio u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao ovde podnositeljka ustavne žalbe.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. stav 1. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Snežana Marković, s.r.

Rešenje Ustavnog suda o neprihvatanju inicijative za ocenu ustavnosti Zakona o parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti