Odluka Ustavnog suda o odgovornosti za štetu na auto-putu i teretu dokazivanja

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava presudu Apelacionog suda i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Apelacioni sud je proizvoljno primenio pravila o teretu dokazivanja, prebacujući ga na tužioca umesto na upravljača puta, koji odgovara po principu pretpostavljene krivice.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6043/2013
14.04.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi „A.“ DOO L, ogranak „A.-L.“, B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. a prila 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba „A.“ DOO, L, ogranak „A.-L.“, B, i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 569/13 od 16. maja 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Nišu Gž. 569/13 od 16. maja 2013. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu P. 1691/12 od 26. decembra 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. „A.“ DOO, L, ogranak „A.-L.“, B, je 23. jula 2013. godine, preko punomoćnika M. S, advokata iz Leskovca, podnelo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 569/13 od 16. maja 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je presudom Osnovnog suda u Leskovcu P. 1691/12 od 26. decembra 2012. godine usvojen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe i obavezan je tuženi JP „Putevi Srbije“ da tužiocu na ime naknade štete koja je nastala 30. decembra 2009. godine na autoputu E 75 Niš - Mala Kopašnica, zbog udara psa, isplati iznos od 400.744,89 dinara, kao i da na ime troškova postupka isplati tužiocu iznos od 74.988,00 dinara, dok je osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 569/13 od 16. maja 2013. godine preinačena prvostepena presuda i odbijen je tužbeni zahtev podnosioca; da se Apelacioni sud u osporenoj presudi pogrešno pozvao na odredbu člana 223. Zakona o parničnom postupku kojom je propisano da je teret dokazivanja na strani tužioca, jer se tumačenjem člana 154. Zakona o obligacionim odnosima i navedenog člana 223. Zakona o parničnom postupku može zaključiti da je tužilac trebalo da dokaže postojanje i visinu štete i činjenicu kako je šteta nastala, dok je tuženi trebalo da dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, da bi bio oslobođen odgovornosti; da mu je iz navedenih razloga osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje jer je drugostepeni sud morao da obaveže tuženog da podnosiocu naknadi štetu kako je to odredio prvostepeni sud; da mu je povređeno pravo na pravično suđenje i iz razloga što je u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji Apelacioni sud u Beogradu presudom Gž. 9242/10 od 18. maja 2011. godine drugačije odlučio nego u osporenoj presudi, iz čega proizlazi da podnosilac ističe da mu je osporenom presudom povređeno i pravo na pravnu sigurnost kao element prava na pravično suđenje.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u ustavnu žalbu i uz nju priloženu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je podneo tužbu Opštinskom sudu u Leskovcu protiv tuženog JP „Putevi Srbije“, Beograd, radi naknade štete.

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P. 1691/12 od 26. decembra 2012. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev, pa je tuženi obavezan da tužiocu na ime naknade štete na putničkom vozilu, bliže opisanom u izreci, koja je nastala 30. decembra 2009. godine na autoputu E 75 Niš-Mala Kopašnica, zbog udara u psa, isplati iznos od 400.744,89 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova postupka isplati iznos od 74.988,00 dinara.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 569/13 od 16. maja 2013. godine preinačena je presuda Osnovnog suda u Leskovcu P. 1691/12 od 26. decembra 2012. godine tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade štete na putničkom vozilu bliže opisanim u izreci, koja je nastala 30. decembra 2009. godine na autoputu E 75 Niš-Mala Kopašnica, zbog udara u psa, isplati iznos od 400.744,89 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom i obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 8.907,45 dinara.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da je na osnovu činjeničnog stanja utvrđeno da je 30. decembra 2009. godine na autoputu E75 Niš-Mala Kopašnica vozilo čiji je vlasnik tužilac, a kojim je upravljao vozač I.B. udarilo u psa i tom prilikom je na vozilu nastala materijalna šteta čija je vrednost na osnovu veštačenja iznosila 400.744,89 dinara, dok na strani tužioca nije bilo doprinosa nastanku štete; da je prvostepeni sud izveo nepravilan zaključak da je tuženi odgovoran za nastalu štetu i obavezao ga da istu nadoknadi, pa je navedena presuda morala biti preinačena; da iz izvedenih dokaza ne proizlazi da je tuženi kao preduzeće koje obavlja delatnost od opšteg interesa, bez opravdanog razloga obustavio ili neredovno vršio neku uslugu koju je bio dužan da izvršava, te da je zbog propusta u radu i nastala predmetna šteta; da po oceni Apelacionog suda, iz utvrđenih činjenica ne proizlazi zaključak prvostepenog suda da na strani tuženog postoje propusti u redovnom održavanju navedene deonice autoputa, te da je zaštitna ograda pored autoputa bila oštećena, zbog čega je pas izleteo na brzu traku i prouzrokovao štetu na vozilu tužioca; da po oceni toga suda, u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 15. stav 2. Zakona o javnim putevima, kojom je predviđeno da upravljač javnog puta odgovara za štetu koja nastane korisnicima javnog puta zbog propuštanja blagovremenog obavljanja pojedinih radova na redovnom održavanju javnog puta, odnosno zbog izvođenja tih radova suprotno propisanim tehničkim uslovima i načinu njihovog izvođenja; da su odredbama člana 35. istog Zakona predviđeni uslovi kada se postavlja ograda pored državnog puta-autoputa, ko uređuje potrebu podizanja iste, ko određuje uslove i način njenog podizanja i održavanja i ko je dužan da istu podiže i održava; da se u konkretnom slučaju ne mogu utvrditi činjenice da je na navedenoj deonici autoputa utvrđena potreba podizanja ograde, da je ista bila postavljena i da je bila oštećena, te da je iz tog razloga tuženi odgovoran za nastanak štete; da je teret dokazivanja ovih činjenica na strani tužioca, shodno članu 223. Zakona o parničnom postupku; da po oceni toga suda, na strani tuženog nije dokazana odgovornost za nastalu štetu na vozilu tužioca, te u smislu odredbe člana 154. Zakona o obligacionim odnosima, tuženi nije dužan da istu nadoknadi, pa je, iz navedenih razloga, preinačena prvostepena presuda i tužbeni zahtev je odbijen kao neosnovan.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.). Članom 21. Ustava utvrđeno je načelo zabrane diskriminacije.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, propisano je: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je da je naknadi, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, te da se za štetu od stvari ili delatnosti, od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, odgovara bez obzira na krivicu i da se za štetu bez obzira na krivicu odgovara i u drugim slučajevima predviđenim zakonom (član 154.); da šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću smatra da potiče od te stvari, odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete (član 173.); da je za štetu od opasne stvari odgovoran njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti, odgovorno je ono lice koje se njom bavi (član 174.); da se imalac oslobađa odgovornosti ako dokaže da šteta potiče od nekog uzroka koji se nalazio van stvari, a čije se dejstvo nije moglo predvideti, ni izbeći ili otkloniti i da se imalac oslobađa odgovornosti i ako dokaže da je šteta nastala isključivo radnjom oštećenika ili trećeg lica, koju on nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao izbeći ili otkloniti (član 177. st. 1. i 2.); da preduzeća i druga pravna lica koja vrše komunalnu ili drugu sličnu delatnost od opšteg interesa odgovaraju za štetu ako bez opravdanog razloga obustave ili neredovno vrše svoju uslugu (član 184.).

Zakonom o javnim putevima („Službeni glasnik RS“, br. 101/05 i 123/07) predviđeno je: da autoput jeste državni put koji je namenjen isključivo za saobraćaj motornih vozila (član 2.); da je upravljač javnog puta dužan da obezbedi trajno, neprekidno i kvalitetno održavanje i zaštitu javnog puta i da obezbedi nesmetano i bezbedno odbijanje saobraćaja na njemu (član 15. stav 1.); da upravljač javnog puta odgovara za štetu koja nastane korisnicima javnog puta zbog propuštanja blagovremenog obavljanja pojedinih radova na redovnom održavanju javnog puta propisanih ovim zakonom, odnosno zbog izvođenja tih radova suprotno propisanim tehničkim uslovima i načinu njihovog izvođenja (član 15. stav 2.); da upravljač javnog puta postavlja, zamenjuje, dopunjuje i obnavlja saobraćajnu signalizaciju, opremu puta i objekte i opremu za zaštitu puta, saobraćaja i okoline (član 55.); da je upravljač javnog puta dužan da pri izvođenju radova i obezbedi nesmetan i bezbedan saobraćaj i očuva upotrebnu vrednost puta (član 57. stav 2.); da radovi na redovnom održavanju javnog puta jesu naročito, pored ostalog, da postavlja, zamenjuje, dopunjuje i obnavlja opremu puta i objekata i opremu za zaštitu puta, saobraćaja i okoline (član 58. stav 1.).

5. Odlučujući o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava u smislu navedenih ustavnopravnih razloga u vezi osporene presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 569/13 od 16. maja 2013. godine, Ustavni sud nalazi da se podnosilac ustavne žalbe žali na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Ustavni sud nije nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Ustavni sud je utvrdio da je Apelacioni sud u Nišu osporenu presudu zasnovao na pravnom stavu da u spornom slučaju ne postoji odgovornost tuženog za nastalu štetu iz razloga što tokom postupka nije dokazano da je tuženi kao preduzeće koje obavlja delatnost od opšteg interesa, bez opravdanog razloga obustavio ili neredovno vršio neku uslugu koju je bio dužan da izvršava, te da je zbog propusta u radu i nastala predmetna šteta, a takođe i iz razloga što nije dokazano da na strani tuženog postoje propusti u redovnom održavanju navedene deonice autoputa, da je zaštitna ograda pored autoputa bila oštećena, a zbog čega je pas izleteo na brzu traku i prouzrokovao štetu na vozilu tužioca.

Po oceni Ustavnog suda, proizvoljno je i sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje ustavnopravno neprihvatljivo stanovište drugostepenog suda u osporenoj presudi da u parničnom postupku nije dokazano da na strani tuženog postoji odgovornost za nastalu štetu, te da tuženi nije dužan da podnosiocu naknadi štetu. Naime, drugostepeni sud je u osporenoj presudi proizvoljno primenio načelo tereta dokazivanja u parničnom postupku navodeći da je na tužiocu bio teret dokazivanja okolnosti koje su dovele do nastanka štete, odnosno dokazivanja činjenica da li je na navedenoj deonici autoputa bilo potrebno podići ogradu, da li je ista bila postavljena i da li je bila oštećena te da je iz tih razloga tuženi odgovoran za nastalu štetu. Polazeći od odredaba člana 154. Zakona o obligacionim odnosima prema kojima je onaj ko drugome prouzrokuje štetu dužan da je naknadi, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, proizlazi da je u konkretnom slučaju na tuženom bio teret dokazivanja da šteta nije nastala njegovom krivicom, da bi bio oslobođen odgovornosti. Dakle, s obzirom na to da je u konkretnom slučaju tužilac pretrpeo štetu, proizvoljno je tumačenje drugostepenog suda načela tereta dokazivanja, imajući uz vidu da je na tuženom bilo da dokaže da šteta nije nastala njegovom krivicom da bi bio oslobođen odgovornosti za njen nastanak.

Dakle, pravni stav drugostepenog suda u osporenoj presudi da je teret dokazivanja na strani tužioca umesto na tuženom je ustavnopravno neprihvatljiv i, po oceni Ustavnog suda, predstavlja proizvoljnu i arbitrernu primenu materijalnog prava.

Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 569/13 od 16. maja 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti samo poništajem presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 569/13 od 16. maja 2013. godine i određivanjem da isti sud kao nadležan u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu P. 1691/12 od 26. decembra 2012. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.

Imajući u vidu da je Ustavni sud utvrdio da je osporenom presudom povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje i da je ista poništena kako bi drugostepeni sud u ponovnom postupku doneo novu odluku o žalbi tuženog protiv prvostepene presude, Ustavni sud nije razmatrao navode iz ustavne žalbe o povredi prava na pravnu sigurnost kao elementa prava na pravično suđenje.

6. Ocenjujući navode ustavne žalbe o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnje da je podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan zbog nekog ličnog svojstva, niti su pruženi relevantni dokazi u tom smislu, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je u drugom delu tačke 1. izreke odbacio ustavnu žalbu u tom delu, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o odgovornosti za štetu na auto-putu i teretu dokazivanja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti