Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom osam godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u sporu za naknadu štete koji je trajao osam godina i četiri meseca. Zbog neefikasnosti prvostepenog suda, podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 900 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6044/2018
29.10.2020.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Su da Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Jovan Ćirić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Đ. P . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. oktobra 20 20. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Đ. P . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 13089/09, a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 16842/12 (prvobitno P. 54169/10), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Đ. P . iz Beograda je, 21. maja 2018. godine, preko punomoćnika A. M. V, advokata iz B eograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 13089/09, a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 16842/12 (prvobitno P. 54169/10), po tužbi tužioca – ovde podnosioca ustavne žalbe protiv tuženog „T.“ a.d.o. iz Beograda.

U ustavnoj žalbi se iznosi tok osporenog parničnog postupka, koji je , kako se nav odi, trajao osam i po godina, i predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenog ustavnog prava podnosioca i dosudi mu naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600.000,00 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije , ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16842/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Podnosilac ustavne žalbe je 13. novembra 2009. godine podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog „T.“ a.d.o. iz Beograda, radi naknade štete po osnovu kasko osiguranja automobila, koja je u sudu zavedena pod brojem P. 13089/09. Odgovor tuženog na tužbu je dostavljen sudu 23. decembra 2009. godine.

Do donošenja prve prvostepene presude u ovom sporu 11. novembra 2011. godine, Prvi osnovni sud u Beogradu , pred kojim j e postupak vođen od početka 2010. godine , zakazao je šest ročišta, od kojih su dva odložena bez rasprave, i to: jedno iz razloga na strani suda i jedno zbog sprečenosti svedoka da pristupi ročištu.

U sprovedenom postupku, prvostepeni sud je izveo dokaze saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke, izvođenjem veštačenje putem sudskog veštaka mašinske struke B. M. i saslušanjem svedoka M. D .

Prvi osnovni sud u Beogradu je, presudom P. 54169/10 od 11. novembra 2011. godine, usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da tužiocu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 725.900,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23. jula 2009. godine pa do konačne isplate i obavezao tuženog na naknadu parničnih troškova.

Protiv navedene prvostepene presude tuženi je izjavio žalbu 27. februara 2012. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je, rešenjem Gž. 2502/12 od 8. avgusta 2012. godine, ukinuo presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 54169/10 od 11. novembra 2011. godine, i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Presuda je dostavljena punomoćniku podnosioca 29. septembra 2012. godine.

U toku ponovnog prvostepenog postupka došlo je do promene postupajućeg sudije, a do donošenja presude 28. marta 2017. godine Prvi osnovni sud u Beogradu je zakazao deset ročišta, od kojih tri nisu održana, i to: jedno zbog štrajka advokata, jedno zbog zdravst vene sprečenosti postupajućeg sudije i jedno iz razloga na strani tuženog.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud je saslušao svedoka B. D, a tužilac je predložio saslušanje svedoka V. B. Dva naredna ročišta su morala biti odložena, jer se svedoku V. B. nije mogao uručiti poziv na datoj adresi, a na drugom ročištu tužilac je dostavio sudu novu adresu svedoka.

U daljem postupku, koji je zbog promene postupajućeg sudije počeo iznova, na ročištu 19. oktobra 2016. godine, saslušan je tužilac u svojstvu parnične stranke i odusta lo se od predloga za saslušanje svedoka V. B.

Naredno ročište je zakazano kako bi sud od Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu zatražio izveštaj o ishodu postupka po krivičnoj prijavi pod brojem KU 10479/09, koju je tužilac podneo MUP – Policijska stanica Stari Grad. Iz odgovora Prvog osnovnog javnog tužilaštva u B eogradu proizlazi da se predmetna krivična prijava odnosi na krivična dela koja nisu u vezi sa predmetom spora, te je na ročištu 28. marta 2017. godine, na kome punomoćnici parničnih stranaka nisu imali novih dokaznih predloga, zaključena glavna rasprava.

Prvi osnovni sud u Beogradu je, presudom P. 16842/ 12 od 28. marta 2017. godine, usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da tužiocu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 725.900,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23. jula 2009. godine pa do končane isplate i obavezao tuženog na naknadu parničnih troškova.

Protiv navedene prvostepene presude tuženi je izjavio žalbu 29. maja 2017. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je, presudom Gž. 4577/17 od 15. marta 2018. godine, odbio žalbu i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16842/12 od 28. marta 2017. godine. Presuda je dostavljena podnosiocu 27. aprila 2018. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u osporenom postupku, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odgovarajuće odredbe sadržane su i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14), koji se u osporenom postupku primenjivao nakon ukidanja prve prvostepene presude.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe, 13. novembra 2009. godine, a da je pravnosnažno okončan presud om Apelacionog suda u Beogradu od 15. marta 2018. godine.

Parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podnet a ustavn a žalb a je trajao osam godina i četiri meseca, što može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno ceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je konstatovao da se ovde nije radilo o složenom sporu, te da činjenična i pravna pitanja o kojima je nadležni sud trebalo da se izjasni, kao ni sprovedeni dokazni postupak, ne mogu predstavljati opravdanje za prekoračenje standarda razumnog trajanja sudskog postupka .

Podnosilac ustavn e žalbe je, po oceni Ustavnog suda, imao opravdani interes za efikasno sprovođenje postupka i odlučivanje o tužbenom zahtevu , ali je i sam u određenoj meri doprineo njegovom trajanju . Ovde se ima u vidu da su dva ročišta odložena, jer se svedoku V. B. nije mogao dostaviti poziv na adresu koja je prvobitno bila dostavljena sudu, da bi podnosilac kasnije odustao od izvođenja ovog dokaza.

Razmatrajući ponašanje nadležnog suda u osporenom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je odlučujući doprino s trajanju parničnog postupka dao nadležni prvostepeni sud, svojim neefikasnim i neažurnim ponašanjem. Ovo se, pre svega, odnosi na postupanje prvostepenog suda u ponovnom prvostepenom postupku koji je trajao pune četiri i po godine, a za koje vreme su, pored čitanja spisa, izvedeni dokazi saslušanjem jednog svedoka i ponovnim saslušanjem tuženog u svojstvu parnične stranke. Po oceni Ustavnog suda, ovakvo postupanje prvostepenog suda je ustavnopravno neprihvatljivo, a o neefikasnosti suda govori i okolnost da npr. sud, nakon odlaganja ročišta zbog zdravstvene sprečenosti postupajućeg sudije nije postupao punih 11 meseci (od aprila 2015. do marta 2016. godine).

Polazeći od svega napred navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 13089/09, a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 16842/12 (prvobitno P. 54169/10), podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke .

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava u ovom slučaju ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, koja će se isplatiti na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a pre svega dužinu trajanja postupka i doprinos podnosioca ustavne žalbe. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, br. 22080/09 i dr, od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom osam godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti