Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao preko 13 godina. Glavni razlog za odugovlačenje bili su periodi neaktivnosti prvostepenog suda. Dosuđena je naknada nematerijalne štete podnosiocu u iznosu od 1.500 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Šku lić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. Đ . iz Subotice , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. maja 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. Đ . i utvrđuje da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u krivičnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sud om u Subotici u predmetu K. 657/15 (ranije K. 149/10, odnosno predmet Opštinskog suda u Subotici K. 356/05, K. 656/05, K. 208/06), dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. Đ . iz Subotice podneo je Ustavnom sudu, 21. maja 201 8. godine, preko punomoćnika S. B , advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž 3. 9/18 od 27. marta 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na suđenje u razumnom roku, posebnih prava okrivljenog i prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, zajemčenih odredb ama člana 32. s tav 1, člana 33. st. 6. i 8. i člana 34. stav 3. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je postupak protiv podnosioca ustavne žalbe trajao preko 13 i po godina, što je posledica odugovlačenja i neefikasnog rada nadležnih sudova.

Povredu prava na pravično suđenje, podnosilac dodatno obrazlaže pogrešno utvrđenim činjeničnim stanjem i prekoračenjem optužbe prema njemu , navodeći da izvedenim dokazima nije dokazana njegova krivica, te da je sud trebalo da primeni načelo in dubio pro reo, kao i da su osporene presude zasnovane na nedozvoljenim dokazima – iskazima svedoka „iz jula 2004. godine, koji su pribavljeni u jednostaranačkom postupku bez postojanja okrivljenog“. Podnosilac je naveo da je sud ključne činjenice o kliničkoj slici pacijenta i o adekvatnosti terapije zasnovao na iskazima koji su dati van krivičnog postupka od strane svedoka Stojanovića i dr Siča, dajući neosnovano prednost mišljenju svedoka dr Siča nad nalazom i mišljenjem sudskih veštaka.

Povredu prava na pretpostavku nevinosti podnosilac obrazlaže navodima da su činjenice koje su činile obeležje krivičnog dela za koje je krivični postupak obustavljen korišćene na štetu okrivljenog kao dokazi za krivično delo za koje je oglašen krivim, tako što je u osporenoj presudi navedeno: “da okrivljeni stvarno nije imao saznanja o pijanstvu oštećenog, ne bi ni izvršio korekciju u knjizi protokola“, na koji način sud smatra okrivljenog krivim za delo za koje nije osuđen pravnosnažnom odlukom suda.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Kž3. 9/18 od 27. marta 2018. godine, da utvrdi da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i po tom osnovu mu dosudi naknadu nemateri jalne štete u iznosu od 5.000 evra , kao i da odloži izvršenje osporene presude do donošenja svoje odluke.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz navoda ustavne žalbe, dostavljene dokumentacije, te uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Subotici K. 657/15 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Okružno javno tužilaštvo u Subotici je 21. jula 2004. godine podnelo predlog za preduzimanje određenih istražnih radnji Ktr. 171/04 protiv NN izvršioca, zbog krivičnog dela nesavesno lečenje bolesnika iz člana 126. stav 1. KZRS u vezi sa članom 135. stav 2. KZRS i krivičnog dela falsifikovanje službene isprave iz člana 248. stav 1. KZRS, u kojem je jedan od predloga bio i da se podnosilac ustavne žalbe ispita u svojstvu svedoka.

Okružno javno tužilaštvo u Subotici je 8. septembra 2004. godine podnelo zahtev za sprovođenje istrage Kt. 129/04 protiv podnosioca ustavne žalbe, zbog krivičnog dela nesavesno lečenje bolesnika iz člana 126. stav 1. KZRS u vezi sa članom 135. stav 2. KZRS i krivičnog dela falsifikovanje službene isprave iz člana 248. stav 1. KZRS.

Rešenjem o sprovođenju istrage istražnog sudije Okružnog sud a u Subotici Ki. 82/04 od 8. novembra 2004. godine , koje je potvrđeno rešenjem Okružnog suda u Subotici Kv. 195/04 od 17. novembra 2004. godine pokrenuta je istraga protiv podnosioca ustavne žalbe po zahtevu za sprovođenje istrage Okružnog javnog tužilaštva u Subotici Kt. 129/04 od 8. septembra 2004. godine , zbog krivičnog dela nesavesno lečenje bolesnika iz člana 126. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije u vezi sa članom 135. stav 2. Krivičnog zakona Republike Srbije i krivičnog dela falsifikovanje službene isprave iz člana 248. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije.

Optužnicom Opštinskog javnog tužilaštva u Subotici Kt. 385/05 od 28. aprila 2005. godine podnosiocu ustavne žalbe stavljeno je na teret izvršenje krivičnog dela teško delo protiv zdravlja ljudi iz člana 135. stav 4. u vezi sa članom 126. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Republike Srbije i krivičnog dela falsifikovanje službene isprave iz člana 248. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije, povodom koje je formiran predmet u Opštinskom sudu u Subotici K. 356/05.

Rešenjem Opštinskog suda u Subotici Kv. 645/05 od 6. juna 2005. godine Opštinskom javnom tužilaštvu u Subotici vraćena je optužnica sa nalogom da se podnese zahtev za sprovođenje istrage za krivično delo iz člana 135. Krivičnog zakona Republike Srbije, jer za to delo, za koje je zaprećena kazna zatvora preko 5 godina, nije sprovedena istraga , a nema saglasnosti za podizanje neposredne optužnice.

Rešenjem o sprovođenju istrage Ki. 405/2005 Opštinskog suda u Subotici od 7. jula 2005. godine pokrenuta je istraga protiv podnosioca ustavne žalbe po zahtevu za sprovođenje istrage Opštinskog javnog tužilaštva u Subotici Kt. 385/05 od 15. juna 2005. godine , zbog krivičnog dela teško delo protiv zdravlja ljudi iz člana 135. stav 4. u vezi sa članom 126. stav 3. u vezi sa stavom 1. KZRS i krivičnog dela falsifikovanje službene isprave iz člana 248. stav 1. KZRS.

Optužnicom Opštinskog javno g tužilaštva u Subotici Kt. 385/05 od 26. jula 2005. godine podnosiocu ustavne žalbe je stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela teško delo protiv zdravlja ljudi iz člana 135. stav 4. u vezi sa članom 126. stav 3. u vezi sa stavom 1. KZRS i krivičnog dela falsifikovanje službene isprave iz člana 248. stav 1. KZRS, povodom koje je formiran predmet Opštinskog suda u Subotici K. 656/05.

Rešenjem Opštinskog suda u Subotici Kv. 864/05 od 22. novembra 2005. godine optužnica je vraćena Opštinskom javnom tužilaštvu u Subotici radi dopune istrage.

U dopuni istrage sud je po predlogu Opštinskog javnog tužilaštva u Subotici od 28.11.2005. godine ispitao 14 svedoka.

Optužnicom Opštinskog javno g tužilaštv a u Subotici Kt. 385/05 15. marta 2006. godine podnosiocu ustavne žalbe stavljeno je na teret izvršenje krivičnog dela teško delo protiv zdravlja ljudi iz člana 135. stav 4. u vezi sa stavom 1. KZRS i krivičnog dela falsifikovanje službene isprave iz člana 248. stav 1. KZRS i predmet je zaveden u Opštinskom sudu u Subotici pod brojem K. 208/06.

Naredbom Opštinskog suda u Subotici K. 208/06 od 10. aprila 2006. godine optužnica je dostavljena na odgovor okrivljenom i njegovim braniocima.

Opštinsko javno tužilaštvo u Subotici je 1. marta 2007. godine urgiralo zakazivanje glavnog pretresa u predmetu Opštinskog suda u Subotici K. 208/06, te je glavni pretres zakazan za 9. oktobar 2007. godine.

Glavni pretres je započeo 9. oktobra 2007. godine, te je do donošenja presude Osnovnog suda u Subotici K. 149/10 od 26. februara 2015. godine bio zakazan 24 puta, s tim da, zbog nedolaska okrivljenog , odnosno njegovog branioca nije mogao da se održi šest puta (branilac nije pristupio 10. jula 2008. i 14. novembra 2014. godine, okrivljeni i branilac nisu pristupili 3. februara i 18. marta 2009. godine, a okrivljeni nije pristupio 21. februara 2013. i 16. decembra 2014. godine). Glavni pretres je više puta odlagan na neodređeno vreme zbog sprovođenja sudsko-medicinskog veštačenja.

Presudom Osnovnog suda u Subotici K. 149/10 od 26. februara 2015. godine podnosilac ustavne žalbe je oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo teško delo protiv zdravlja ljudi iz člana 259. stav 4. u vezi sa članom 251. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika, po optužnici Opštinskog javnog tužilaštva u Subotici Kt. 385/05 od 15. marta 2006. godine, izmenjene 25. aprila 2014. godine u optužni predlog, izmenjen dana 19. februara 2015. godine i preciziran dana 26. februara 2015. godine.

Uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Subotici K. 657/2015 utvrđeno je da je u toku glavnog pretresa u predmetu Osnovnog suda u Subotici K. 149/10 (ranije Opštinski sud u Subotici K. 208/06) postojala potpuna neaktivnost suda u trajanju od jedne godine i dva meseca, odnosno u periodu od 23. novembra 2009. godine, kada su spisi predmeta vraćeni sudu od strane Instituta za sudsku medicinu „M. M .“ bez urađenog veštačenja i bez obrazloženja zbog čega veštačenje nije urađeno, pa do 10. februara 2011. godine, kada je doneta naredba o zakazivanju glavnog pretresa za 16. mart 2011. godine.

Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 809/15 od 10. novembra 2015. godine ukinuta je presuda K. 149/10 od 26. februara 2015. godine i predmet je vraćen na ponovni postupak. Spisi predmeta su dostavljeni prvostepenom sudu dana 1. decembra 2015. godine.

U ponovnom postupku pred Osnovnim sudom u Subotici u predmetu K. 657/15 glavni pretres je održan tri , od zakazana četiri puta, te je prvostepena presuda, kojom se okrivljeni oslobađa od optužbe, doneta 25. oktobra 2016. godine, a pisani otpravci su ekspedovani iz suda 15. decembra 2016. godine .

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 232/17 od 24. maja 2017. godine preinačena je presuda Osnovnog suda u Subotici K. 657/15 od 25. oktobra 2016. godine te je podnosilac ustavne žalbe oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela teško delo protiv zdravlja ljudi iz člana 259. stav 4. u vezi člana 251. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika.

Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž3. 23/17 od 18. septembra 2017. godine ukinuta je presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 232/17 od 24. maja 2017. godine, te su dana 25. oktobra 2017. godine spisi predmeta dostavljeni Apelacionom sudu u Novom Sadu na ponovno odlučivanje.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 1133/17 od 13. decembra 2017. godine usvajanjem žalbe Osnovnog javnog tužilaštva u Subotici preinačena je presuda Osnovnog suda u Subotici K. 657/15 od 25. oktobra 2016. godine, pa je podnosilac ustavne žalbe oglašen krivim zbog učinjenog krivičnog dela teško delo protiv zdravlja ljudi iz člana 259. stav 4. u vezi krivčnog dela nesavesno pružanje lekarske pomoći iz člana 251. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika.

U obrazloženju presude, pored ostalog, navedeno je da ponašanje okrivljenog, koje on priznaje u svojoj odbrani, ukazuje na to da je i sam smatrao da je data terapija očigledno neadekvatna, jer inače ne bi ispravljao prvobitno datu terapiju 5x2x1 u 2x1, te ne bi sazvao, po povratku sa reanimacije, medicinsko osoblje sa instrukcijom da ne govore kakva je terapija data sada pokojnom oštećenom i ne bi odlazio još kritične večeri, kada je bio dežuran u bolnici, kod supruge pokojnog oštećenog sa tvrdnjom da je oštećeni u saobraćajnoj nezgodi zadobio povrede zbog koji h je u komi, što nije odgovaralo činjenicama.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž3. 9/18 od 27. marta 2018. godine odbijena je žalba branilaca okrivljenog i potvrđena je presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 1133/17 od 13. decembra 2017. godine.

U obrazloženju osporene presude je navedeno da je sud trećeg stepena odlučio da održi pretres na kojem je izveo sve dokaze koji su bili izvođeni pred prvostepenim i drugostepenim sudom, te je pored ostalog utvrđeno da u prilog zaključku da je oštećeni bio u vidno alkoholisanom stanju u trenutku boravka na Odeljenju psihijatrije idu i dokazi koji su priloženi uz zahtev za pokretanje prekršajnog postupka od 16. jula 2004. godine – zapisnik o uviđaju saobraćajne nezgode od 5. jula 2004. godine, izveštaj Zdravstvenog centra Subotica od 7. jula 2004. godine gde je oštećenom izvađena krv 5. jula 2004. godine radi utvrđivanja stepena alkoholisanosti, a kojom prilikom je utvrđeno da je oštećeni bio u jako pijanom stanju sa 71,14 mg/ml alkohola u organizmu.

U obrazloženju presude je, takođe, navedeno da okrivljeni u svojoj odbrani nije sporio da je nakon što je saznao da je oštećeni konzumirao alkohol (dve litre „Pelinkovca“) izmenio u knjizi protokola korektorom poslednju rubriku, ta da umesto upisane terapije 5,2,1 izmeni u delu leka „Haloperiodol“ od 5mg. Sud trećeg stepena je u oceni dokaza naveo da kako se kritičnom prilikom radilo o teškom pijanstvu sa tipičnom slikom, a ne akutnoj psihozi, sud nije prihvatio kao verodostojan nalaz i mišljenje veštaka iz Novog Sada. U prilog ovakvom zaključku je i činjenica da je nakon što se vratio sa Odeljenja hitnog prijema, Odeljenja reanimacije ovde okrivljeni izvršio prepravku-intervenciju u knjizi protokola i tražio od prisutnih medicinskih radnika da o tome ne govore nikome, što je u prilog zaključku da je okrivljeni bio svestan da je primenio neadekvatnu terapiju i da je u tom smislu hteo da ukloni dokaze koji ga terete… da okrivljeni stvarno nije imao saznanja o pijanstvu oštećenog, ne bi izvršio korekciju u knjizi protokola.

Presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Kž3. 9/18 od 27. marta 2018. godine okrivljenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, je uručena 26. aprila 2018. godine, a jednom od njegovih branilaca 23. aprila 2018. godine.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 631/2018 od 21. juna 2018. godine odbijen je kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u odnosu na istaknutu povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) i stav 2. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, dok je u preostalom delu odbačen kao nedozvoljen.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (člana 32. stav 1.); svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja (član 33. stav 6.); da s va prava koja ima okrivljeni za krivično delo ima, shodno zakonu i u skladu sa njim, i fizičko lice protiv koga se vodi postupak za neko drugo kažnjivo delo (član 33. stav 8.); da svako se smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (član 34. stav 3.) .

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 85/05-dr. zakon, 115/05, 49/07, 20/09-dr. zakon, 72/09 i 76/10), koji se primenjivao do 15. januara 2013. godine, bilo je propisano: da svaki okrivljeni, odnosno osumnjičeni ima pravo da u najkraćem mogućem roku bude izveden pred sud i da mu bude suđeno nepristrasno, pravično i u razumnom roku (član 4. stav 1. tačka 4)); da je sud ili drugi državni organ dužan da obezbedi ostvarenje prava okrivljenog, odnosno osumnjičenog, iz stava 1. ovog člana (član 4. stav 2. tačka 1) ); da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja pripadaju licima koja učestvuju u postupku (član 16. stav 1.).

Odredbom člana 14. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. br. 72/11 i 101/11) propisano je da je sud dužan da krivični postupak sprovede bez odugovlačenja i da onemogući svaku zloupotrebu prava usmerenu na odugovlačenje postupka.

Odredbama člana 251. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 85/05 i dr.), (u daljem tekstu: KZ), propisano je da lekar koji pri pružanju lekarske pomoći primeni očigledno nepodobno sredstvo ili očigledno nepodoban način lečenja ili ne primeni odgovarajuće higijenske mere ili uopšte očigledno nesavesno postupa i time prouzrokuje pogoršanje zdravstvenog stanja nekog lica, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine (stav 1.); ako je delo iz st. 1. i 2. ovog člana učinjeno iz nehata, učinilac će se kazniti novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine (stav 3.).

Odredbom člana 259. stav 4. KZ propisano je da ako je usled dela iz člana 251. stav 3, člana 255. stav 2, člana 256. stav 3, člana 257. stav 2. i člana 258. stav 2. ovog zakonika nastupila smrt, učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do osam godina.

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period u kome se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je predmetni krivični postupak pokrenut 8. novembra 2004. godine, donošenjem rešenja Okružnog suda u Subotici Ki. 82/04 da se protiv podnosioca ustavne žalbe sprovede istraga, a da je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž3. 9/18 od 27. marta 2018. godine, te da je postupak ukupno trajao 13 godina i četiri meseca.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje na to da ocena o razumnom trajanju sudskog postupka zavisi od niza činilaca, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja sudova koji vode postupak, kao i značaja prava za podnosioca. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje postupka.

Analizirajući složenost krivičnog postupka koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je istraga protiv podnosioca ustavne žalbe prvobitno bila otvorena zbog krivičnog dela nesavesno lečenje bolesnika iz člana 126. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije u vezi sa članom 135. stav 2. Krivičnog zakona Republike Srbije i krivičnog dela falsifikovanje službene isprave iz člana 248. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije, te da je nakon sprovedene istrage podnosiocu ustavne žalbe stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela teško delo protiv zdravlja ljudi iz člana 135. stav 4. u vezi sa članom 126. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Republike Srbije i krivičnog dela falsifikovanje službene isprave iz člana 248. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije, zbog čega je bilo neophodno podnetu optužnicu najpre vratiti radi sprovođenja istrage za krivična dela za koja nije bila sprovedena, a potom i na dopunu istrage, što ukazuje na relativnu činjeničnu složenost predmeta odlučivanja. Pored navedenog, na činjeničnu složenost konkretnog predmeta ukazuje i okolnost da je sud sproveo više sudsko-medicinskih veštačenja, od kojih su neka morala biti dopunjavana. Međutim, Ustavni sud smatra da navedena relativna činjenična složenost predmeta, sama po sebi, ne može opravdati gotovo trinaestoipogodišnje trajanje predmetnog sudskog postupka.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, kao okrivljenog u osporenom krivičnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da on , iako uredno pozvan, četiri puta nije pristupio na zakazan glavni pretres, kao i da sud pet meseci nije zakazivao glavni pretres zbog sprečenosti branioca okrivljenog da pristupi, (računajući od 10. jula 2008. godine, kada je glavni pretres odložio na neodređeno vreme zbog sprečenosti branioca, do 10. decembra 20 08. godine), te da se glavni pretres nije mogao održati ni 14. novembra 2014. godine zbog obustave rada advokata, pa su pretpostavke za nastavak glavnog pretresa nakon toga obezbeđene tek 30. januara 2015. godine. Stoga je Ustavni sud ocenio da je ponašanje podnosioca ustavne žalbe i njegovog branioca u krivičnom postupku delimično doprinelo dužem trajanju postupka.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da Opštinski sud u Subotici u predmetu K. 208/06, u periodu od 10. aprila 2006. godine, kada je dostavio optužnicu na odgovor okrivljenom i njegovom braniocu, do 9. oktobra 2007. godine, kada je, po urgenciji Opštinskog javnog tužilaštva u Subotici zakazan glavni pretres, nije preduzeo nijednu radnju kako bi se započeti sudski postupak nastavio. Pored navedenog Ustavni sud je utvrdio da je u toku glavnog pretresa u predmetu Osnovnog suda u Subotici K. 149/10 postojala potpuna neaktivnost suda u trajanju od jedne godine i dva meseca, odnosno u periodu od 23. novembra 2009. godine, kada su spisi predmeta vraćeni sudu od strane Instituta za sudsku medicinu „M. M .“ bez urađenog veštačenja, pa do 10. februara 2011. godine, kada je doneta naredba o zakazivanju glavnog pretresa za 16. mart 2011. godine. Takođe, glavni pretres je više puta odlagan na neodređeno vreme zbog sudsko-medicinskog veštačenja, koje nije moglo da se sprovede tri godine i osam meseci. Naime, Opštinski sud u Subotici je dana 15. aprila 2009. godine odložio glavni pretres na neodređeno, odnosno do prijema sudsko-medicinskog veštačenja, koje je sprovedeno tek 17. decembra 2012. godine. U navedenom periodu spisi predmeta su vraćeni sudu od strane Instituta za sudsku medicinu 23. novembra 2009. godine bez urađenog veštačenja i bez obrazloženja zbog čega veštačenje nije urađeno, pri čemu je sud prethodno upoznat sa dokazima koji nedostaju u spisima predmeta, bez kojih veštačenje ne može da se sprovede, da bi nakon ponovne naredbe da se veštačenje sprovede, Institut za sudsku medicinu dana 8. avgusta i 14. septembra 2011. godine obavestio sud o troškovima koji su nužni za sprovođenje takvog veštačenja kao i o dokazima koje treba pribaviti, a kako sud nije odgovorio na dopis Instituta za sudsku medicinu spisi predmeta su ponovo vraćeni sudu dana 11. novembra 2011. godine, bez izrađenog nalaza i mišljenja sudskih veštaka.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud konstatuje da se ukupno trajanje predmetnog krivičnog postupka od 13 godina i četiri meseca , u okolnostima konkretnog slučaja, može okarakterisati kao nerazumno dugo, pri čemu je njegovo dugo trajanje posledica, prvenstveno, nepreduzimanja adekvatnih mera od strane prvostepenog suda kojima bi se obezbedio nesmetani kontinuitet suđenja i sprovođenje dokaznog postupka bez odugovlačenja, što je rezultiralo time da je prvostepeni sud prvu presudu doneo nakon više od deset godina od pokretanja krivičnog postupka, kao i da su u predmetnom krivičnom postupku donete dve prvostepene presude i dve drugostepene presude . Stoga je Ustavni sud utvrdio da je u postupku pred Osnovnim sudom u Subotici u predmetu K. 657/15 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčen o odredb om člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), o dlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u osporenom krivičnom postupku ostvari utvrđenjem prava na naknadu ne materijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu .

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio, sa jedne strane, dužinu trajanja krivičnog postupka i doprinos podnosioca ustavne žalbe i njegovog brani oca, a sa druge strane, stav Evropskog suda za ljudska prava da vrednost dosuđenog iznosa obeštećenja treba da bude sagledana i u svetlu životnog standarda u određenoj državi i činjenice da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo.

7. Što se tiče istaknute povrede prava na pravično suđenje u odnosu na presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Kž3. 9/18 od 27. marta 2018. godine, Ustavni sud je polazeći od navoda ustavne žalbe, ocenio da se podnosilac, nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog krivičnog postupka u kome mu je izrečena zatvorska kazna, samo formalno poziva na povredu Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje , osporavajući pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, dajući sopstvenu ocenu izvedenih dokaza, a ponavljajući u ustavnoj žalbi navode prethodno iznete u žalbi izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 1133/17 od 13. decembra 2017. godine. Imajući u vidu da je te iste navode u postupku po žalbi izjavljenoj protiv drugostepene presude već cenio Apelacioni sud u Novom Sadu, o čemu osporena presuda Kž3. 9/18 od 27. marta 2018. godine sadrži detaljno, jasno i ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje, Ustavni sud je ocenio da se navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati argumentovanim razlozima za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda zapravo traži da, ocenjujući pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, postupa kao instancioni (viši) sud u odnosu nadležni krivični sud. Stoga je Ustavni sud u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe da je podnosiocu osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž3. 9/18 od 27. marta 2018. godine povređeno pravo iz člana 34. stav 3. Ustava, Ustavni sud pre svega konstatuje da se navedenom ustavnom odredbom utvrđuje pravo na pretpostavku nevinosti, kao jedno od prava kojim se jemči pravna sigurnost u kaznenom pravu. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da se ustavna garancija da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda, jemči, pre svega, okrivljenom licu dok se protiv njega vodi krivični postupak. U tom smislu, pretpostavka nevinosti je povređena ako sudska odluka koja se odnosi na lice koje je okrivljeno za krivično delo odražava mišljenje da je krivo pre nego što se njegova krivica dokaže po zakonu, odnosno ukoliko u odsustvu zvanične odluke, postoji određeno mišljenje koje ukazuje da sud (ili drugi državni organ) smatra okrivljenog krivim .

Istovremeno, Ustavni sud ukazuje i da do povrede prava na pretpostavku nevinosti može doći i prilikom obustavljanja postupka ili posle donošenja oslobađajuće presude, u slučajevima kada komentari sudija odražavaju mišljenje da je okrivljeni kriv (videti, Odluku Ustavnog suda Už. 4713/2012 od 7. maja 2015. godine i pored ostalih, presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Minelli protiv Švajcarske, broj 8660/79, od 25. marta 1983. godine, stav 37.).

Primenjujući navedene principe na konkretan slučaj Ustavni sud je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Optužnicom Opštinskog javnog tužilaštva u Subotici Kt. 385/05 od 15. marta 2006. godine podnosiocu ustavne žalbe je stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela teško delo protiv zdravlja ljudi iz člana 135. stav 4. u vezi sa članom 126. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Republike Srbije i krivično delo falsifikavanje službene isprave iz člana 248. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije, jer je postojala osnovana sumnja da je okrivljeni dana 5. jula 2004. godine … primenio nepodoban način lečenja i nepodobno sredstvo, primenio pogrešnu terapiju prema oštećenom pacijentu Ž.T, kao i nesavesno postupio prema primljenom bolesniku usled čega je kod tog pacijenta nastupila smrt… pa je okrivljeni kao odgovorno lice, nakon toga , u službenu knjigu prijema pacijenata prepravio belilom terapiju koju je dao, a koj a je predstavljala važan podatak.

Osnovno javno tužilaštvo u Subotici je aktom Kt. 385/05 od 19. februara 2015. godine izvršilo izmenu činjeničnog opisa dispozitiva optužnog akta i pravne kvalifikacije, na taj način što se okrivljenom stavlja na teret izvršenje krivičnog dela teško delo protiv zdravlja ljudi iz člana 259. stav 4. u vezi sa članom 251. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika, te je predloženo da se u odnosu na krivično delo falsifikovanje službene isprave iz člana 248. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije donese rešenje o obustavi krivičnog postupka usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 1133/17 od 13. decembra 2017. godine preinačena je presuda Osnovnog suda u Subotici K. 657/15 od 25. oktobra 2016. godine tako što je podnosilac ustavne žalbe oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela teško delo protiv zdravlja iz člana 259. stav 4. u vezi krivičnog dela nesavesno pružanje lekarske pomoći iz člana 251. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika.

U obrazloženju presude navedeno je da ponašanje okrivljenog, koje on priznaje u svojoj odbrani, ukazuje na to da je i sam smatrao da je data terapija očigledno neadekvatna, jer inače ne bi ispravljao prvobitno datu terap iju 5x2x1 u 2x1, te ne bi sazvao, po povratku sa reanimacije, medicinsko osoblje sa instrukcijom da ne govore kakva je terapija data sada pokojnom oštećenom i ne bi odlazio još kritične večeri, kada je bio dežuran u bolnici, kod supruge pokojnog oštećenog sa tvrdnjom da je oštećeni u saobraćajnoj nezgodi zadobio povrede zbog kojih je u komi, što nije odgovaralo činjenicama.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž3. 9/18 od 27. marta 2018. godine potvrđena je presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 1133/17 od 13. decembra 2017. godine nakon održano g pretresa pred trećestepenim sudom, s obzirom na to da je drugostepena presuda već jedanput ukidana. U obrazloženju presude je navedeno da okrivljeni u svojoj odbrani nije sporio da je nakon što je saznao da je oštećeni konzumirao alkohol ( dve litre „Pelinkovca“) izmenio u knjizi protokola korektorom poslednju rubriku, t e umesto upisane terapije 5,2,1 izmenio u delu leka „Haloperiodol“ od 5mg. Sud trećeg stepena je u oceni dokaza naveo da kako se kritičnom prilikom radilo o teškom pijanstvu sa tipičnom slikom, a ne akutnoj psihozi, sud nije prihvatio kao verodostojan nalaz i mišljenje veštaka iz Novog Sada. U prilog ovakvom zaključku je i činjenica da je nakon što se vratio sa Odeljenja hitnog prijema, Odeljenja reanimacije ovde okrivljeni izvršio prepravku-intervenciju u knjizi protokola i tražio od prisutnih medicinskih radnika da o tome ne govore nikome, što je u prilog zaključku da je okrivljeni bio svestan da je primenio neadekvatnu terapiju i da je u tom smislu hteo da ukloni dokaze koji ga terete… da okrivljeni stvarno nije imao saznanja o pijanstvu oštećenog, ne bi izvršio korekciju u knjizi protokola.

Analizirajući navode ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava na pretpostavku nevinosti, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac povredu prava iz člana 34. stav 3. Ustava zasniva na tvrdnji da konstatacija suda „da okrivljeni stvarno nije imao saznanja o pijanstvu oštećenog, ne bi izvršio korekciju u knjizi protokola“ predstavlja izjašnjavanje suda o krivici podnosioca za izvršenje krivičnog dela za koje nije pravnosnažno oglašen krivim, pri čemu, po oceni Ustavnog suda podnosilac smatra da je u osporenoj presudi sud iskazao tvrdnju da je okrivljeni kriv za izvršenje krivičnog dela falsifikovanje službene isprave, za koje nije pravnosnažno oglašen krivim, i za koje je nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja.

Ustavni sud je, ocenjujući sadržinu obrazloženja osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž3. 9/18 od 27. marta 2018. godine, utvrdio da konstatacijom na koju se poziva podnosilac ustavne žalbe, ni samoj po sebi, a naročito uzetoj u smislu celokupnog obrazloženja osporene presude, Apelacioni sud u Novom Sadu nije uzeo kao utvrđenu činjenicu da je podnosilac ustavne žalbe izvršio krivično delo falsifikovanje službene isprave ili neko drugo delo za koje ne postoji pravnosnažna osuda, već je sud ocenom izvedenih dokaza utvr dio postojanje nehata za izvršenje krivičnog dela teško delo protiv zdravlja ljudi iz člana 259. stav 4. u vezi sa članom 251. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika, koje je bilo predmet optužbe. Dakle, po oceni Ustavnog suda, konstatacijom trećestepenog krivičnog suda „da okrivljeni stvarno nije imao saznanja o pijanstvu oštećenog, ne bi izvršio korekciju u knjizi protokola“ nije došlo do povrede prava na pretpostavku nevinosti, već se kazuje da je sud iz navedene činjenice zaključio da je kod podnosioca ustavne žalbe , kao okrivljenog, postojala svest o tome da je primenjena terapija, prema oštećenom koji je bio u stanju teškog pijanstva , očigledno neadekvatna .

Stoga je Ustavni sud u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Ustavni sud je imao u vidu da je podnosilac u uvodu ustavne žalbe istakao povredu prava iz člana 33. st. 6. i 8. Ustava, koju nije posebno obrazlagao, te kako je u zahtevu koji je postavljen pred Ustavni sud traženo da se ustavna žalba usvoji, poništi osporena presuda i utvrdi da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, te da mu se po tom osnovu isplati naknada nematerijalne štete, Ustavni sud nije razmatrao navode ustavne žalbe sa aspekta sadržine prava iz člana 33. st. 6. i 8. Ustava, već je te navode cenio isključivo sa aspekta sadržine prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

10. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.