Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju koji je trajao skoro sedam i po godina, dosuđujući naknadu nematerijalne štete podnositeljki u iznosu od 800 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. N. iz Stare Pazove, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. marta 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. N. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovim sudom u Staroj Pazovi u predmetu P. 620/15 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo M. N. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja Odluke tom Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba M. N. izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Staroj Pazovi P. 620/15 od 8. februara 2017. godine, presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1341/17 od 24. maja 2017. godine, rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3012/17 od 29. marta 2018. godine, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio pred Vrhovnim kasacionim sudom u predmetu Rev. 3012/17.

4. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. N. iz Stare Pazove podnela je 11. jula 2017. godine preko punomoćnika S. Š, advokata iz Stare Pazove, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, koja je dopunjena 12. jula 2017. godine, protiv presuda navedenih u tački 3. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku navedenom u tački 1. izreke.

U inicijalnoj ustavnoj žalbi se navodi da u konkretnom slučaju postupajući sudovi nisu preduzimali sve neophodne mere kako bi se osporeni postupak okončao u što je moguće kraćem roku i bez odugovlačenja. Takođe se, osporavaju i presude nižestepenih sudova, ukazujući da su postupajući sudovi u osporenim presudama očigledno proizvoljno primenili materijalno pravo, da su proizvoljno ocenjeni dokazi na štetu podnositeljke i da je nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, da prvostepena presuda nije dovoljno obrazložena, kao i da kamata na troškove postupka nije dosuđena u skladu sa praksom Ustavnog suda. Podnositeljka predlaže da se utvrdi povreda označenih prava, kao i da se poništi osporena drugostepena presuda. Ustavnom žalbom je tražena naknada štete, kao i troškovi za sastav ustavne žalbe.

Dopunama ustavne žalbe podnetim 21. februara i 15. novembra 2019. godine, preko istog punomoćnika, osporene su navedene presude nižestepenih sudova i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3012/17 od 29. marta 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. i člana 58. stav 1. Ustava, te je traženo i da se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio pred Vrhovnim kasacionim sudom u predmetu Rev. 3012/17.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Staroj Pazovi P. 620/15 i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja A. V. podnela je 18. decembra 2009. godine Opštinskom sudu u Staroj Pazovi tužbu protiv tužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, radi raskida ugovora o doživotnom izdržavanju. Nakon smrti tužilje na njeno mesto je stupila M. M. iz Beograda.

Tužba je tuženoj dostavljena na odgovor 22. decembra 2010. godine, pri čemu je dostava pokušana 12. i 29. marta, kao i 3. novembra 2010. godine.

U sprovedenom postupku zakazano je ukupno 12 ročišta, od kojih je 10 održano, na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem stranaka i 15 svedoka, a dva ročišta nisu održana i to jedno zbog neuredne dostave poziva strankama i jedno zbog štrajka advokata.

Rešenjem Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici-Sudska jedinica u Staroj Pazovi P. 1679/10 od 9. juna 2011. godine određen je prekid postupka u toj pravnoj stvari zbog smrti tužilje. M. M. iz Beograda, zakonski naslednik pok. tužilje, se podneskom od 10. novembra 2011. godine izjasnila da preuzima parnični postupak i da stupa na mesto pok. tužilje A. V. Nakon toga, prvo ročište za glavnu raspravu je zakazano i održano 7. maja 2013. godine.

Rešenjem Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici-Sudska jedinica u Staroj Pazovi P. 142/13 od 27. novembra 2013. godine utvrđeno je da se tužba u ovom sporu smatra povučenom. Tužilja je 13. decembra 2013. godine podnela predlog za vraćanje u pređašnje stanje koji je rešenjem Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici-Sudska jedinica u Staroj Pazovi P. 142/13 od 25. juna 2014. godine odbačen kao neblagovremen. Postupajući po žalbi tužilje izjavljenoj protiv rešenja Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici-Sudska jedinica u Staroj Pazovi P. 142/13 od 25. juna 2014. godine, Viši sud u Sremskoj Mitrovici je rešenjem Gž. 562/14 od 10. septembra 2014. godine ukinuo navedeno prvostepeno rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu na dalji postupak i odlučivanje. Nakon toga zakazana su i održana dva ročišta radi rasprave o predlogu za povraćaj u pređašnje stanje, 24. aprila i 10. juna 2015. godine, kada je i doneto rešenje da se dozvoljava povraćaj u pređašnje stanje i stavlja van snage rešenje Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici-Sudska jedinica u Staroj Pazovi P. 142/13 od 27. novembra 2013. godine.

U periodu od 14. oktobra 2015. godine do 8. februara 2017. godine održano je sedam ročišta za glavnu raspravu.

Osnovni sud u Staroj Pazovi doneo je presudu P. 620/15 od 8. februara 2017. godine kojom je, u stavu prvom izreke, raskinuo ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen 25. avgusta 2004. godine između A. V, kao primaoca izdržavanja, i M. N, kao davaoca izdržavanja. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 82.140, 00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja pa do isplate, u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1341/17 od 24. maja 2017. godine odbijena je žalbe tužene i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Staroj Pazovi P. 620/15 od 8. februara 2017. godine.

Tužena je 12. jula 2017. godine, u smislu odredbe člana 404. ZPP, izjavila reviziju protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1341/17 od 24. maja 2017. godine.

Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu R3. 35/17 od 3. oktobra 2017. godine ne predlaže se Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o izjavljenoj reviziji tužene, u smislu odredbe člana 395. ZPP i naloženo je prvostepenom sudu, pored ostalog, da spise predmeta dostavi Vrhovnom kasacionom sudu, radi odlučivanja o izjavljenoj reviziji, u smislu odredbe člana 404. ZPP.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3012/17 od 29. marta 2018. godine odbačena je kao nedozvoljena navedena revizija tužene. Navedeno revizijsko rešenje je dostavljeno punomoćniku tužene, 24. januara 2019. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u delu kojim se povreda prava na suđenje u razumnom roku ističe u odnosu na osporeni parnični postupak, Ustavni sud, najpre, konstatuje da postupak po reviziji, koja je u ovoj parnici rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3012/17 od 29. marta 2018. godine odbačena kao nedozvoljena, ne predstavlja jedinstvenu celinu sa osporenim postupkom, jer prema pravnom stavu Ustavnog suda, postupak po navedenom vanrednom pravnom leku u kome se odlučivalo samo o ispunjenosti procesnih uslova za njegovo izjavljivanje i koji je okončan rešenjem kojim je utvrđeno da nisu ispunjeni pomenuti procesni uslovi, po svojoj prirodi, ne predstavlja nastavak meritornog odlučivanja iz parničnog postupka koji je pravnosnažno okončan pred nižestepenim sudovima, niti sa njim čini jedinstvenu celinu.

U tom kontekstu, Ustavni sud je na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti utvrdio da je od podnošenja tužbe, 18. decembra 2009. godine, do donošenja presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1341/17 od 24. maja 2017. godine, kojom je pravosnažno okončan predmetni postupak, proteklo skoro sedam i po godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka izaziva sumnju da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, prilikom ocene da li se trajanje jednog postupka može smatrati razumnim ili ne, Ustavni sud je imao u vidu da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija i da ne zavisi samo od vremena njegovog trajanja, već i od niza drugih činilaca koji u konkretnom slučaju utiču na dužinu postupka, a to su, pre svega, složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja u toku postupka treba raspraviti, značaj prava za podnosioca ustavne žalbe, ponašanje podnosioca kao stranke u postupku i postupanje nadležnih sudova.

Ustavni sud je ocenio da su se u predmetnom parničnom postupku postavila relativno složena činjenična pitanja koja su zahtevala nešto obimniji dokazni postupak.

U pogledu ponašanja podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka nije doprinela dužini trajanja osporenog sudskog postupka, budući da su se ona i njen punomoćnik redovno odazivali na pozive suda da pristupe na ročište. Ustavni sud nalazi da je podnositeljka ustavne žalbe imala opravdani interes za efikasno vođenje predmetnog postupka, odnosno da se postupak okonča u razumnom roku i da se o tužbi odluči bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je odlučujući doprinos dugom trajanju predmetnog parničnog postupka dao postupajući prvostepeni sud. Naime, Ustavni sud je ocenio da prvostepeni sud nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak efikasno sprovede i okonča, bez nepotrebnog odugovlačenja, budući da je odgovor na tužbu podnosteljki ustavne žalbe dostavljen tek posle godinu dana od podnošenja tužbe, kao i da je prvo ročište za glavnu raspravu zakazano i održano (7. maja 2013. godine) nakon godinu i po dana od dana (10. novembra 2011. godine) kada se zakonska naslednica pok. tužilje izjasnila da preuzima parnični postupak i da stupa na mesto svog pravnog prethodnika. Takođe, dužini trajanja postupka je doprinela i činjenica, da je nakon više od godinu i po dana od donošenja rešenja kojim se smatra da je tužba povučena usvojen predlog tužilje za povraćaj u pređašnje stanje (period od 27. novembra 2013. godine do 10. juna 2015. godine). Pri tom se ne može staviti na teret sudu period od 9. juna do 10. novembra 2011. godine kada je postupak bio u prekidu zbog smrti tužilje i to što jedno ročište nije održano zbog obustave rada advokata.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. Zakon, 103/15 i 10/23), utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe u osporenom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, posebno imajući u vidu dužinu trajanja postupka i činjenicu da se prekid postupka nije mogao staviti na teret postupajućem sudu. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka pretrpela. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja suda.

6. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka osporava i presude Osnovnog suda u Staroj Pazovi P. 620/15 od 8. februara 2017. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1341/17 od 24. maja 2017. godine u delu kojim je odlučeno o glavnoj stvari, kao i u delu koji se odnosi na troškove postupka.

S tim u vezi, Ustavni sud je uvidom u obrazloženje osporenih presuda utvrdio da su postupajući sudovi naveli ustavnopravno prihvatljive razloge zbog čega smatraju da je osnovan tužbeni zahtev tužilje. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata. Takođe, Ustavni sud je, uvažavajući značaj predmeta postupka za podnositeljku ustavne žalbe, ocenio da se osporavanje odluke o troškovima parničnog postupka, u konkretnom slučaju, ne može smatrati pitanjem od ustavnopravnog značaja, niti potencijalni propusti nadležnog suda mogu imati težinu povrede Ustavom zajemčenih prava

Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava podnositeljke na pravično suđenje u predmetnom sporu, Ustavni sud je zaključio da podnositeljka svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva i na činjenici da prvostepeni sud nije dao dovoljne razloge za svoje pravno stanovište u ovoj pravnoj stvari, a pre svega jer se nije pozvao na odgovarajuće odredbe zakona koje su bile pravni osnov za donošenje osporene presude. S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da su nižestepeni sudovi u obrazloženju svojih odluka naveli na osnovu kojih dokaza je utvrđeno činjenično stanje u postupku pred prvostepenim sudom, zatim naveli zaključke proistekle iz date ocene svih izvedenih dokaza i dali pravnu ocenu. Pored toga, drugostepeni sud je naveo materijalne odredbe na osnovu kojih je obrazložio i zašto su neosnovani žalbeni navodi koji su se odnosili na osporenu prvostepenu presudu. U vezi sa izloženim, Ustavni sud je ocenio da se ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno utemeljeni navodi podnositeljke da osporena prvostepena presuda nije obrazložena.

Imajući u vidu da podnositeljka ustavne žalbe povredu prava na imovinu, zapravo, vezuje za po nju nepovoljan ishod parničnog postupka u kojem su donete osporene presude, dakle za povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da nema osnova ni za tvrdnje podnositeljke o povredi navedenog ustavnog prava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u prvom delu tačke 3. izreke.

U vezi sa dopunom ustavne žalbe od 21. februara 2018. godine, kojom se navedene nižestepene presude osporavaju i u odnosu na povredu prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se blagovremenost naknadnog podneska u kojem se ističe novi zahtev o kome Ustavni sud treba da odluči, vezuje za datum predaje tog podneska.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, kojim je uređen postupak po ustavnoj žalbi, propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Imajući u vidu datum podnošenja dopune ustavne žalbe, kao i da je osporena presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1341/17 od 24. maja 2017. godine punomoćniku podnositeljke ustavne žalbe dostavljena 12. juna 2017. godine, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao neblagovremenu jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona, rešavajući kao u prvom delu tačke 3. izreke.

7. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu kojim je osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda, Ustavni sud najpre konstatuje da je odredbama člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - Odluka US, 74/13 - Odluka US i 55/14) propisano da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija) (stav 1.), kao i da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija (stav 2.). Polazeći od činjenice da je Vrhovni kasacioni sud, kao najviši sud u Republici Srbiji, nadležan da odlučuje o posebnoj reviziji, a time i za ocenu da li su u konkretnom slučaju ispunjeni zakonom propisani uslovi za izjavljivanje ovog vanrednog pravnog leka, Ustavni sud nalazi da zakonska mogućnost izjavljivanja revizije, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku, ne znači istovremeno i pravo da se o izjavljenoj reviziji meritorno odluči. Dakle, ocenu o dopuštenosti posebne revizije daje Vrhovni kasacioni sud, koji je u osporenom rešenju i obrazložio zašto smatra da nisu ispunjeni uslovi za izjavljivanje revizije kao izuzetno dozvoljene. Stoga se, po oceni Ustavnog suda, navodi ustavne žalbe o tome da je podnositeljki odbacivanjem posebne revizije povređeno pravo na pravično suđenje, ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za takvu tvrdnju.

Podnositeljka ustavne žalbe nije navela bilo kakav razlog osporavanja revizijskog rešenja u delu kojim je njegova (redovna) revizija odbačena kao nedozvoljena, zbog toga što vrednost predmeta spora ne prelazi zakonom propisan novčani iznos za njeno izjavljivanje, te Ustavni sud nije posebno ni razmatrao osporeno rešenje u tom delu.

U pogledu navoda ustavne žalbe kojima se ističe povreda prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da su uz ustavnu žalbu priložene sentence iz presuda Apelacionog suda u Novom Sadu i Vrhovnog suda Srvije, kao dokaz nejednakog postupanja. Međutim, u ustavnoj žalbi nisu priloženi dokazi - pismeni prepisi presuda na osnovu kojih su napisane te sentence, kako bi se moglo utvrditi da li su dostavljene presude donesene u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, a što bi u konkretnom slučaju, bila neophodna pretpostavka da bi se moglo ispitati da li je podnositeljki osporenim rešenjem povređeno pravo iz člana 36. stav 1. Ustava. Kako je Ustavni sud utvrdio da je podnositeljka izjavila reviziju koja nije bila dozvoljena, Ustavni sud nalazi da nema osnova ni za tvrdnju podnositeljke ustavne žalbe o tome da joj je osporenim revizijskim rešenjem povređeno Ustavom garantovano pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

Povodom istaknute povrede prava iz člana 58. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je osporenim rešenjem odlučivano o procesnim uslovima za odlučivanje o reviziji, pa se stoga osporena odluka ne može dovesti u vezu sa sadržinom označenog prava.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, takođe, i u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u prvom delu tačke 3. izreke.

8. U odnosu na postupak koji se vodio povodom izjavljene revizije, Ustavni sud je utvrdio da je osporena revizijska odluka doneta u roku od osam meseci od dana izjavljivanja revizije. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je izrada pismenog otpravka i njegovo dostavljanje izvršeno u roku od deset meseci od dana donošenja revizijske odluke, ali da revizijski postupak nije izašao iz granica razumnog roka za njegovo okončanje. Stoga se ni navodi ustavne žalbe u tom delu ne mogu smatrati relevantnim ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi Ustavom zajemčenog prava. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom, kao očigledno neosnovanu, rešavajući kao u drugom delu tačke 3. izreke

9. U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. Kako u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.), Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 4. izreke.

10. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46 tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti