Povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog dugotrajnog postupka

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 13 godina. Dugo trajanje je posledica neefikasnog postupanja sudova, uključujući višestruka ukidanja presuda, i dosuđena je naknada štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. S. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća, održanoj 10. aprila 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. S. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2590/99 (kasnije P. 23424/11 Prvog osnovnog suda u Beogradu) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. S. iz B. je 29. novembra 2011. godine Ustavnom sudu izjavio ustavnu žalbu , zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vo đen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2590/99, sada P. 23424/11 Prvog osnovnog suda u Beogradu.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je podnosilac 2. novembra 1999. godine podneo tužbu Petom opštinskom sudu u Beogradu, ali da do dana podnošenja ustavne žalbe nije pravnosnažno odlučeno o predmetu spora. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu, utvrdi povredu označenog Ustavom garantovanog prava i da mu odredi pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Ukoliko se zbog trajanja postupka ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku, prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), kojom se uređuje postupak po ustavnoj žalbi, ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena sva pravna sredstva, dakle pre nego što je postupak okončan.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta P. 23424/11 Prvog osnovnog suda u Beogradu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, je podneo 2. novembra 1999. godine Petom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu, radi naknade , štete protiv tužene Republike Srbije - Ministarstva unutrašnjih poslova, i to iznosa od 1.271,16 dinara po osnovu učinjenih troškova za registraciju vozila, iznos a od 15.000,00 po osnovu umanjenja vrednosti vozila i iznos a od 95.000, 00 po osnovu izgubljene dobiti preduzeća.

Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 2590/99.

Do donošenja rešenja Opštinskog suda P. 2590/99 od 1. februara 2001. godine kojim nije dozvoljeno preinačenje tužbe tužioca po njegovom podnesku od 1. septembra 2000. godine, Opštinski sud je zakazao i održao šest ročišta za glavnu raspravu na kojima je saslušao tužioca u svojstvu parnične stranke, odredio mašinsko veštačenje i nastavio postupak koji je bio u prekidu mesec dana do pravosnažnog okončanja upravnog spora koji je vodio tužilac u vezi registracije vozila. Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je ukinuo rešenje Petog opštinskog suda P. 2590/99 od 1. februara 2001. godine i predmet vratio na ponovni postupak.

Na narednom ročištu održanom 3. oktobra 2001. godine, Opštinski sud je dozvolio preinačenje tužbe kojim tužilac umesto naknade štete na osnovu izgubljene dobiti potražuje naknadu štete po osnovu izostale zarade za vreme za koje preduzeće čiji je osnivač nije radilo. Prvostepeni sud je do zaključenja glavne rasprave 14. oktobra 2002. godine zakazao još četiri ročišta, od kojih dva nisu održana (jedno na predlog tužioca).

Peti opštinski sud u Beogradu je doneo presudu P. 2590/99 od 14. oktobra 2002. godine, kojom je delimično usvojio tužbene zahteve tužioca. Tužena je protiv navedene prvostepene presude izjavila žalbu, koju je Okružni sud u u Beogradu rešenjem Gž. 4892/03 od 23. aprila 2003. godine usvojio, ukinuo presudu Petog opštinskog suda u Beogradu P. 2590/99 od 14. oktobra 2002. godine godine u stavu jedan, tri i pet izreke i u tom delu predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje (u delu naknade materijalne štete po osnovu troškova učinjenih u vezi sa registracijom vozila i po osnovu umanjenja vrednosti vozila, te odluke o troškovima postupka). Prvostepena odluka je postala pravnosnažna u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete po osnovu izostale zarade.

Predmetu je, pred prvostepenim sudom, dodeljen novi broj P. 1525/03. Sud je, do donošenja druge po redu prvostepene presude, zakazao 10 ročišta za glavnu raspravu, od kojih nije održano pet, i to pretežno zvog sprečenosti postupajućeg sudije i neuredne dostave poziva tuženom, a jednom jer je punomoćnik tužioca tražio odlaganje. Na ročištima koja su održana sud sproveo dokazni postupak saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stanke i veštaka.

Peti opštinski sud u Beogradu je presudom P. 1525/03 od 9. novembra 2005. godine delimično odbio tužbene zahteve tužioca i obavezao tuženu na plaćanje parničnih troškova, te presudu ispravio rešenjem P. 1525/03 od 9. januara 2006. godine.

Tužena je 30. decembra 2005. godine protiv navedene prvostepene presude izjavilao žalbu, a tužilac je dao odgovor na žalbu 23. februara 2006. godine. Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 4546/06 od 10. aprila 2008. godine vratio prvostepenom sudu spise radi dopune postupka. Opštinski sud je, u skladu sa nalogom iz rešenja drugostepenog suda, održao ročište 5. decembra 2008. godine i postupajući sudija je dao naredbu 31. decembra 2008. godine da se spis predmeta dostavi drugostepnom sudu.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 2263/10 od 11. februara 2011. godine ponovo su vraćeni spisi prvostepenom sudu radi dopune postupka. Predmet je pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu (u daljem tekstu: Osnovni sud) zaveden pod brojem P. 12147/11, a spisi predmeta su dostavljeni ponovo Višem sudu radi daljeg postupanja 13. juna 2011. godine.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 10367/11 od 13. jula 2011. godine ukinuta je presuda Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1525/03 od 9. novembra 2005. godine, ispravljena rešenjem od 9. januara 2006. godine, u prvom, trećem i čertvrtom stavu izreke i p predmet vraćen na ponovni postupak.

Predmet je u ponovnom postupku pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u sudskom upisniku zaveden pod brojem P. 23424/11. Nakon dva održana ročišta, posle odricanja tužioca tužbenog zahteva za naknadu štete po osnovu dva puta plaćene registracije u iznosu od 1.146,16 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 25. maja 1998. godine, Prvi osnovni sud u Beogradu je presudom P. 23424/11 od 20. januara 2012. godine usvojio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade štete plati iznos od 454.202,99 dinara sa zakonskom zateznom kamatom obračunatom na taj iznos počev od 8. novembra 2011. godine pa do isplate, te obavezana tužena da mu nadokandi troškove postupka.

Odlučujući o žalbi tužene, na koji je tužilac dostavio odgovor, Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 2428/12 od 29. avgusta 2012. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio ožalbenu presudu u delu prvog stava izreke za iznos od 90.239,22 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos počev od 20. januara 2012. godine do isplate, a preinačio je u drugom delu stavaj jedan izreke odbivši kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za isplatu iznosa od 363.963,77 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 8. novembra 2011. godine pa do iplate i zakonsku zateznu kamatu na iznos od 90.239,22 dinara za period od 8. novembra 2011. godine do 20. januara 2012. godine. Preinačena je i odluka o troškovima. U obrazloženju presude je, drugostpeni sud, između ostalog, naveo kod razloga za preinačanje prvostepene presude da je zbog nezakonitog rada državnog organa vozilo je bilo neregistrovano i nije korišćeno dve godine, usled čega je za period od 24. maja 1998. godine od 28. aprila 2000. godine došlo da umanjenja vrednosti vozila, prema nalazu veštaka u ovom postupku od 1. novembra 2001. godine, u iznosu od 90.239,22 dinara, ali da tužilac, na kome je teret dokazivanja, u novom postupku nije predložio novo veštačenje u skladu sa odredbom člana 189. stav 2. ZOO, pa se njegov obračun štete u kome je zateznu kamatu pripisivao glavnici ne može prihvatiti kao pravilan. Pismeni otpravak drugostepene presude je 6. novembra 2012. godine dostavljen punomoćniku tužioca.

4. Odredbom Ustava, na čiju povredu se pozivaju podnosioci u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02 ), koji je bio na snazi u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano : da je sud je dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10 .).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se primenjivao do okončanja predmetnog postupka, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. U odnosu na period za koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započeo 2. novembra 1999. godine, podnošenjem tužbe podnosioca Petom O pštinskom sudu u Beogradu, i da je okončan 6. novembra 2012. godine, nakon 13 godina i četiri dana, uručivanjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2428/12 od 29. avgusta 2012. godine .

Prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Ustavni sud je našao da složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari ne mogu opravdati navedeno trajanje postupka. Pri tome, Ustavn i sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije u značajnijoj meri doprineo dužini trajanja postupka time što je njegov punomoćnik dva puta tražio odlaganje ročišta , kao i da je imao legitiman interes da sud u razumnom roku okonča predmetni postupak.

Po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju prvostepenog postupka dao je ipak nadležni prvostepeni sud. U prilog oceni o ne razumno dugom trajanju predmetnog parničnog postupka upravo govore donete tri prvostepene presude koje su ukinute delom od strane nadležnih sudova i vraćane Opštinskom sudu na ponovno suđenje, da bi tek po donošenju četvrte prvostepene presude, koja je potvrđena od strane drugostepenog suda, postupak bio okončan i to presudom kojom se preinčuje prvostpena presuda . Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine (broj aplikacije 70767/01, stav 51 .), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države. Pritom, Ustavni sud ukazuje da to, što je o tužbenom zahtevu za naknadu materijalne štete po jednom osnovu - na ime neisplaćene zarade, pravnosnažno odlučeno posle nepune tri i po godine, ne može umanjiti odgovornost suda što je još preko devet godina odlučivao o tužbenom zahtevu tužioca za naknadu štete i po drugom osnovu - na ime umanjenja vrednosti vozila zbog nekorišćenja (tužilac se odrekao tužbenog zahteva za naknadu štete po osnovu učinjenih troškova registracije nakon 11 godina i mesec dana od dana podnošenja tužbe). Pritom, trrajanju postupka van granica razumnog roka doprinelo je i postupanje drugostepenog suda koji su u žalbenom postupku u dva navrata vraćali spise predmeta prvostepenom sudu radi dopune postupka, ali su rešenja o tome donosili nakon dve godine od dostavljanja spisa.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2590/99 (kasnije P. 23424/11 Prvog osnovnog suda u Beogradu). Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno ukupnu dužinu trajanja parničnog postupka , postupanje sudova, ali i značaj predmet spora, te sve okolnosti konkretnog predmeta. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu Ustavnog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo prevashodno zb og neažurnog i neadekvatnog postupanja sudova.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1 . tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog dugotrajnog postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti