Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi povodom prestanka radnog odnosa

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu podnetu protiv presuda redovnih sudova kojima je potvrđen prestanak radnog odnosa. Utvrđeno je da nakon prestanka državne zajednice Srbija i Crna Gora nije postojala obaveza raspoređivanja zaposlenih u republičke organe.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6064/2011
21.05.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća , i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ružice Jelesić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. maja 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ružice Jelesić izjavljena protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 942/06 od 23. oktobra 2007. godine, presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5649/10 od 30. juna 2010. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 15/11 od 1. juna 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ružica Jelesić iz Beograda podnela je 28. novembra 2011. godine, preko punomoćnika Aleksandra Andrića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 942/06 od 23. oktobra 2007. godine, presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5649/10 od 30. juna 2010. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 15/11 od 1. juna 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela da su osporene presude nezakonite i neustavne, jer su donete protivno Odluci Ustavnog suda IU-135/2006 od 20. jula 2006. godine. Dalje je navela da su rešenja o kojima je odlučeno osporenim presudama i na osnovu kojih joj je prestao radni odnos, nezakonita, jer su ih doneli nenadležni republički organ, na osnovu podzakonskog akta - uredbe Vlade Republike Srbije. Takođe je navela da je prvostepena presuda doneta posle proteka roka koji je Zakonom o radu predviđen za donošenje odluka u radnim sporovima, zbog čega smatra da joj je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i ukine osporene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokaze dostavljene uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari.

Osporenom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 942/06 od 23. oktobra 2007. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je tražila da se ponište kao nezakonita rešenja tužene Republike Srbije – Uprave za zajedničke poslove republičkih organa broj 112-01-1157/1 26 od 28. avgusta 2006. godine i broj 112-01-1284/06-07 od 11. septembra 2006. godine. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno: da je navedenim rešenjem od 28. avgusta 2006. godine utvrđeno da je tužilja, kao zaposlena u bivšoj Službi za zakonodavstvo Saveta ministara, ostala neraspoređena u Upravi za zajedničke poslove republičkih organa počev od 31. avgusta 2006. godine kao danom isplate otpremnine; da je ovo rešenje doneto na osnovu odredaba člana 2. stav 1, člana 64a stav 2. tačka 6) i člana 68a Zakona o radnim odnosima u državnim organima i odredaba člana 1. stav 2. tačka 10) i člana 23b stav 1. Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica, u vezi sa članom 183. Zakona o državnim službenicima; da je navedenim drugostepenim rešenjem tužene od 11. septembra 2006. godine odbijen prigovor tužilje izjavljen protiv prvostepenog rešenja; da je ovo rešenje doneto na osnovu člana 2. stav 1. i člana 71. stav 3. Zakona o radnim odnosima u državnim organima i člana 183. Zakona o državnim službenicima; da se na osnovu stava Ustavnog suda sadržanog u odlukama „U. 134/2006 i U. 135/2006, obema od 20. jula 2006. godine“, na pitanja radnopravnog statusa i prava koja iz njega proizlaze za izabrana, postavljena i zaposlena lica koja su radila u institucijama, službama i organima bivše državne zajednice Srbije i Crne Gore primenjuju odgovarajuće odredbe Zakona o radnim odnosima u državnim organima, na osnovu kojih je tužilja ostala neraspoređena i po kom osnovu joj je prestao radni odnos kod tužene, s pozivom na odredbe člana 64a stav 2. tačka 6) i člana 68a Zakona o radnim odnosima u državnim organima. Osnov obrazloženja prvostepene presude čini zaključak suda da je osporenim rešenjima, na osnovu odredaba člana 64a stav 2. tačka 6) i člana 68a Zakona o radnim odnosima u državnim organima, u okviru potreba Uprave za zajedničke poslove republičkih organa za određenim brojem zaposlenih, rešen radnopravni status tužilje i da, saglasno pomenutoj zakonskoj odredbi, nije postojala obaveza tužene da traži mogućnost raspoređivanja tužilje na rad u drugi državni organ.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5649/10 od 30. juna 2010. godine potvrđena je navedena prvostepena presuda. Drugostepeni sud je, pozivajući se na odredbe člana 64a stav 2. tačka 6) i člana 68a Zakona o radnim odnosima u državnim organima, ocenio da je prvostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo, istakavši da se u konkretnom slučaju preuzimanja poslova iz nadležnosti saveznog organa ne ispituje osnovanost potrebe tog organa, već je to, u smislu odredbe člana 68a navedenog zakona, diskreciono ovlašćenje funkcionera koji rukovodi tim organom, a prema potrebama tog organa, te da je tužilji zakonito rešen njen radnopravni status isplatom otpremnine. Drugostepeni sud je takođe naveo i da nisu postojali uslovi za preuzimnje tužilje, jer tužilja nije dokazala da su postojala slobodna radna mesta za koja je ona ispunjavala uslove sa stanovišta vrste i stepena svoje stručne spreme, znanja i sposobnosti.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1 5/11 od 1. juna 2011. godine odbijena je revizija tužilje izjavljena protiv navedene drugostepene presude. Po oceni revizijskog suda, nižestepeni sudovi su na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenili materijalno pravo, zbog čega su odluke tužene donete pravilnom primen om odred aba člana 64a stav 2. tačka 6) u vezi člana 67. st. 3. i 4. i člana 66. stav 1. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, jer je, u konkretnom slučaju, po sprovedenom postupku preuzimanja potrebnog broja zaposlenih, utvrđeno da ne postoji p otreba za preuzimanjem tužilje za obavljanje preuzetih poslova.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnositeljka poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom i da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta (član 60. st. 1. i 3).

Odredbama Zakona o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“, br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01 i 39/02) bilo je propisano: da se zaposlenom otkazuje radni odnos kada usled promena u organizaciji stekne status neraspoređenog, a ne može mu se obezbediti radno mesto u istom ili u drugom državnom organu (član 64a stav 2. tačka 6)); da u slučaju ukidanja državnog organa i ukidanja svih poslova koji su se obavljali u delokrugu tog organa zaposleni i postavljena lica koji su radili u ukinutom organu ostaju neraspoređeni, kao i da zaposleni u državnom organu i postavljena lica koji nisu preuzeti u smislu stava 1. ovog člana ili su ostali neraspoređeni u smislu stava 3. ovog člana imaju prava i obaveze utvrđene članom 66. ovog zakona (član 67. st. 3. i 4); da će u slučaju preuzimanja poslova iz nadležnosti saveznog organa, državni organ u čiji delokrug prelaze ti poslovi preuzeti, u skladu sa potrebama organa, i potreban broj zaposlenih i postavljenih lica za obavljanje preuzetih poslova (član 68a).

Članom 2. tačka 3) Uredbe o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore i službi Saveta ministara ("Službeni glasnik RS", br. 49/06 i 63/06), koja je prestala da važi na osnovu Uredbe o prestanku važenja Uredbe ("Službeni glasnik RS", broj 118/08), konstatovano je, između ostalog, da prestaje da radi Savet ministara, kao institucija bivše Srbije i Crne Gore, a članom 3. tačka 4) iste uredbe, da prestaje da radi Služba za zakonodavstvo, kao služba Saveta ministara. Članom 5. stav 2. iste uredbe je bilo određeno da sve ostale predmete institucija bivše Srbije i Crne Gore i službi Saveta ministara koje prestaju da rade preuzima Uprava za zajedničke poslove republičkih organa.

Članom 8. stav 3. Uredbe o finansiranju nadležnosti koje su prešle na Republiku Srbiju s bivše Srbije i Crne Gore ("Službeni glasnik RS", br. 49/06 i 63/06), koja je prestala da važi na osnovu Uredbe o prestanku važenja Uredbe ("Službeni glasnik RS", broj 118/08), bilo je propisano da ostale predmete i arhivu iz nadležnosti koji prestaju da se finansiraju preuzima Uprava za zajedničke poslove republičkih organa.

5. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe sa stanovišta odredaba člana 32. stav 1. i člana 60. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da osporenim presudama nisu povređena navedena ustavna prava podnositeljke.

Ustavni sud nalazi da nisu osnovani navodi podnositeljke ustavne žalbe da su redovni sudovi zasnovali svoje presude na nezakonito donetim rešenjima Uprave za zajedničke poslove republičkih organa, zbog toga što su doneta na osnovu odredaba Uredbe o finansiranju nadležnosti koje su prešle na Republiku Srbiju s bivše Srbije i Crne Gore, za koje je utvrđeno da nisu u skladu sa Ustavom i zakonom. Naime, Odlukom Ustavnog suda IU-135/2006 od 20. jula 2006. godine („Službeni glasnik RS“, broj 63/06) jeste utvrđeno da odredbe čl. 10. do 14. Uredbe o finansiranju nadležnosti koje su prešle na Republiku Srbiju s bivše Srbije i Crne Gore („Službeni glasnik RS“, broj 49/06) nisu u saglasnosti sa Ustavom i zakonom. Međutim, navedena rešenja nisu doneta na osnovu odredaba navedene Uredbe za koje je utvrđena neustavnost i nezakonitost, već su doneta saglasno odredbama člana 1. stav 2. tačka 10) i člana 23b stav 1. Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih i postavljenih lica i člana 64a stav 2. tačka 6) i člana 68a Zakona o radnim odnosima u državnim organima.

Uprava za zajedničke poslove republičkih organa je navedenim rešenjima utvrdila da ne postoji potreba za preuzimanjem podnositeljke ustavne žalbe, a istim rešenjima je podnositeljka ostala neraspoređena u Upravi za zajedničke poslove republičkih organa počev od 31. avgusta 2006. godine. Iz navedene odredbe člana 68a Zakona o radnim odnosima u državnim organima ne proizlazi obaveza traženja mogućnosti raspoređivanja zaposlenog u drugom državnom organu.

Ustavni sud je stao na stanovište da se ne može smatrati da su zauzeti stavovi redovnih sudova izraženi kroz osporene presude posledica neprihvatljive primene merodavnog materijalnog prava. Ustavni sud ističe da je podnositeljka ustavne žalbe bila zaposlena u bivšoj Službi za zakonodavstvo Saveta ministara državne zajednice Srbija i Crna Gora. Prestankom postojanja državne z ajednice Srbija i Crna Gora, prestala je i potreba za obavljanjem poslova koje je obavljala bivša Služba za zakonodavstvo Saveta ministara, pa kako suštinski nije bilo preuzetih poslova (ne i predmeta) od strane Republike Srbije, to nije ni bilo obaveze raspoređivanja zaposlenih. S obzirom na to da je podnositeljki ustavne žalbe prestao radni odnos u skladu sa važećim zakonskim odredbama, Ustavni sud ocenjuje da osporenim presudama nije povređeno podnositeljkino pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, niti pravo na rad zajemčeno odredbama člana 60. Ustava. Ustavni sud konstatuje da je isti stav zauzeo i u svojim odlukama Už-1225/2008 od 17. marta 2011. godine i Už-4259/2010 od 20. juna 2013. godine.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu podnositeljke izjavljenu protiv osporenih presuda, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US).

6. Takođe, Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe, a posebno iz zahteva o kome Ustavni sud povodom izjavljene ustavne žalbe treba da odluči, zaključio da se podnositeljka samo formalno pozvala na povredu prava na suđenje u razumnom roku, pošto se njen zahtev odnosio samo na poništaj osporenih presuda. Stoga se Ustavni sud, krećući se u granicama zahteva ustavne žalbe, nije posebno upuštao u ocenu ovog navoda.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi povodom prestanka radnog odnosa

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti