Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe protiv presude Vrhovnog suda

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog suda Srbije. Sud je ocenio da obrazloženja redovnih sudova, iako u pojedinim delovima formalno manjkava, nisu bila proizvoljna i ne predstavljaju povredu prava na pravično suđenje i pravno sredstvo.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-607/2008
24.03.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Mirjane Vukadinović iz Niša na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. marta 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Mirjane Vukadinović izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2478/07 od 19. marta 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mirjana Vukadinović iz Niša je 3. juna 2008. godine, preko punomoćnika Žarka Vujovića, advokata iz Niša, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude navedene u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije. Podnositeljka se istovremeno pozivala i na povredu iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da nijedan od postupajućih sudova u predmetnom sporu u svojim odlukama nije naveo materijalne propise koje je primenio na utvrđeno činjenično stanje, iako su sudovi u obrazloženju svojih odluka obavezni to da navedu kako bi stranka mogla da ispita zakonitost te odluke. Takođe, ističe da sudovi u obrazloženju svojih presuda nisu dali jasne razloge u pogledu dve odlučne činjenice vezane za raspolaganja pravnim poslovima na predmetnoj nepokretnosti, a to je da je dejstvo ugovora o zakupu predmetne nepokretnosti koji je podnositeljka ustavne žalbe zaključila sa sada pok.Sonjom Stojanović, prestalo smrću druge ugovorne strane, kao i da sada pok. Emina Stojanović u vreme potpisivanja ugovora kojim je prenela trajno pravo korišćenja na Lidiju Micev nije bila nosilac tog svojinskog prava, jer je prethodno to pravo prenela na svoju ćerku. Polazeći od svega navedenog, podnositeljka smatra da su joj povređena navedena Ustavom zajemčena prava, pa predlaže da se presuda Okružnog suda u Nišu Gž. 366/07 od 12. aprila 2007. godine i presuda Vrhovnog suda Srbije Rev. 2478/07 od 19. marta 2008. godine ponište.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporeni akt i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ovog ustavnosudskog predmeta:

Mirjana Nedeljković (devojačko Vukadinović), ovde podnositeljka ustavne žalbe, je kao tužilja podnela Opštinskom sudu u Nišu tužbu protiv tuženih Lidije Micev, Marjana Miceva, Roberta Stojanovića i Jelene Stojanović, radi oglašavanja ugovora ništavim i iseljenja iz stana.

Opštinski sud u Nišu je 17. oktobra 2006. godine doneo presudu P. 6629/05, kojom je u stavu prvom izreke odbio tužbeni zahtev tužilje da se utvrdi da je ništav ugovor o ustupanju prava trajnog korišćenja zaključen dana 6. jula 1994. godine između pok. Emine Stojanovića i Lidije Micev, na stanu u Nišu u ul. Šantićevoj 4/1, stavom drugim izreke je odbio tužbeni zahtev tužilje da se tužene Marjan Micev i Lidija Micev obavežu da joj predaju u državinu navedeni stan, dok je stavom trećim izreke tižilja obavezana da tuženima naknadi troškove parničnog postupka. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno: da su 17. januara 1991. godine i 18. februara 1991. godine zaključeni ugovori o zameni stanova između Emine Stojanović, Andrije Nedeljkovića i tužilje Mirjane Nedeljković, pa je Emina Stojanović stan na kome je bila nosilac stanarskog prava u ul. Braće Tasković 21 ustupila porodici Nedeljković u zamenu za stan u Rentgenovoj 27/1 na kome je Andrija Nedeljković bio nosilac stanarskog prava i za stan u ul. Šantićevoj 4/1 u vlasništvu tužilje, s tim što je u ugovoru od 18. februara 1991. godine izričito navedeno da tužilja svoj stan daje na trajno korišćenje ugovoraču Emini bez ikakve nadoknade i sa pravom prenošenja trajnog korišćenja na treće lice; da realizacijom ugovora o zameni stanova tužilji nije prestalo pravo vlasništva na stanu u ul. Šantićevoj 4/1, nego samo pravo korišćenja ove nepokretnosti, kao segment prava svojine sa kojim vlasnik može slobodno da raspolaže; da je saglasno datom ovlašćenju Emina Stojanović sporazumom od 18. februara 1991. godine prenela pravo trajnog korišćenja na stanu u ul. Šantićevoj 4/1 najpre u korist svoje ćerke Sonje Stojanović, a kasnije ugovorom od 6. jula 1991. godine u korist Lidije Micev, u cilju realizacije kupoprodajnog ugovora zaključenog između njene ćerke i Lidije Micev i radi zaštite svoje ćerke; da je na osnovu pravnosnažne presude Opštinskog suda u Nišu P. 1623/95 od 7. marta 1997. godine, pored ostalog, odbijen zahtev tužilje u tom postupku Emine Stojanovića da se navedeni ugovori o zameni stanova od 17. januara 1991. godine i 18. februara 1991. godine utvrde ništavim, čime ti ugovori proizvode pravno dejstvo, a samim tim je ovim ugovorima i konstituisano pravo Emine Stojanović da dobijeno pravo trajnog korišćenja prenese na treće lice, što je ona i učinila u korist Lidije; da je presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 1234/04 od 23. septembra 2004. godine odbijen zahtev tužilje Mirjane Nedeljković da se Lidija Micev iseli iz zgrade u ul. Šantićevoj 4/1, sa svim licima i stvarima, te da se tako ispražnjena navedena nepokretnost preda tužilji; da je sa iznetih razloga prvostepeni sud odlučio kao u st. 1. i 2. izreke ove presude.

Okružni sud u Nišu je 12. aprila 2007. godine doneo presudu Gž. 366/07 kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio presudu Opštinskog suda u Nišu P. 6629/05 od 17. oktobra 2006. godine. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, istaknuto: da prvostepena presuda ne sadrži bitne povrede odredaba parničnog postupka, niti pogrešnu primenu materijalnog prava o kojima drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni onih povreda na koje se ukazuje u žalbi; da je prvostepeni sud pobijanom presudom pravilno u celini odbio tužbene zahteve tužilje i za ovakvu odluku dao osnovane i pravilne razloge, koje Okružni sud prihvata u celini; da je prvostepeni sud pravilno utvrdio da ugovori o zameni stanova proizvode pravno dejstvo, kao i da je ovim ugovorima i slobodnom voljom tužilje konstituisano pravo sada pok. Emine Stojanović da dobijeno pravo trajnog korišćenja stana u ul. Šantićevoj 4/1, vlasništvo tužilje, prenese na treće lice, što je ona spornim ugovorom i učinila u korist tužene Lidije.

Vrhovni sud Srbije je 19. marta 2008. godine doneo osporenu presudu Rev. 2478/07 kojom je odbio kao neosnovanu reviziju tužilje izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Nišu Gž. 366/07 od 12. aprila 2007. godine. U obrazloženju revizijske presude, pored ostalog, je navedeno: da u postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9) ZPP na koju Vrhovni sud Srbije pazi po službenoj dužnosti, a ni bitna povreda odredaba tačke 12) navedenog stava, jer nižestepene presude sadrže jasne i potpune razloge o odlučnim činjenicama, izreka presude ne protivureči razlozima i izvedenim dokazima, a u pobijanoj presudi ocenjeni su navodi tužilje koji su od odlučnog značaja; da su posle zaključenih ugovora o zameni stanova, zaključeni sa novim nosiocima stanarskog prava ugovori o korišćenju stanova za stanove u društvenoj svojini, a dana 11. marta 1991. godine tužilja je sa sada pok. Sonjom Stojanović zaključila ugovor o zakupu predmetnog stana; da nije osnovano isticanje tužilje u reviziji o pogrešnoj primeni materijalnog prava, iz razloga što je pravilan zaključak nižestepenih sudova da realizacijom ugovora o zameni stanova tužilji nije prestalo pravo svojine na dvorišnoj zgradi u Šantićevoj 4 u Nišu, već samo pravo korišćenja ove nepokretnosti kao dela prava svojine sa kojim vlasnik može slobodno raspolagati, zatim jer je tužilja dobrovoljno i uz dozvoljeni motiv (da bi ona i suprug dobili veću stambenu jedinicu) ustupila stan sada pok. Emini Stojanović na trajno korišćenje bez naknade, uz ovlašćenje da to pravo može preneti na treće lice, što je ona i učinila, najpre sporazumom sa ćerkom, a kasnije i spornim ugovorom sa tuženom Lidijom, pa kako je u pravnosnažno okončanom postupku utvrđeno da sporni ugovori o zameni stanova proizvode pravno dejstvo, to je tim ugovorima, slobodno izraženom voljom tužilje konstituisano pravo sada pok. Emine Stojanović da dobijeno pravo trajnog korišćenja kuće u vlasništvu tužilje prenese na treće lice, što je ona i učinila, a da tužilja i njen suprug i dalje koriste stan na kome je pok. Emina Stojanović bila nosilac stanarskog prava. Polazeći od svega navedenog, revizijski sud zaključuje da sporni ugovor nije ništav, jer nije suprotan odredbama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa niti Zakona o stanovanju.

4. Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o osnovanosti ustavne žalbe od značaja sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbama člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 36. stav 2. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Kako su odredbama člana 32. stav 1. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini istovetna pravima iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to Ustavni sud povredu ovog prava u postupku po ustavnoj žalbi ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.

Zakon o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04), koji se primenjivao u vreme donošenja osporene presude, propisuje: da pismeno izrađena presuda mora imati uvod, izreku i obrazloženje, a da će u obrazloženju sud izložiti zahteve stranaka i njihove navode o činjenicama na kojima se ti zahtevi zasnivaju, dokaze, kao i propise na kojima je sud zasnovao presudu, ako zakonom nije drukčije određeno (član 342. st. 1. i 4.); da se presuda može pobijati zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, kao i zbog pogrešne primene materijalnog prava (član 360.); da bitna povreda odredaba parničnog postupka postoji ako sud u toku postupka nije primenio ili je nepravilno primenio koju odredbu ovog zakona, a to je bilo ili je moglo biti od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude, a da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako presuda ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, a naročito ako je izreka presude nerazumljiva, ako protivreči sama sebi ili razlozima presude, ili ako presuda nema uopšte razloga ili u njoj nisu navedeni razlozi o bitnim činjenicama, ili su ti razlozi nejasni ili protivrečni, ili ako o bitnim činjenicama postoji protivrečnost između onoga što se u razlozima presude navodi o sadržini isprava, zapisnika o iskazima datim u postupku i samih tih isprava ili zapisnika ili izvedenim dokazima (član 361. stav 1. i stav 2. tačka 12)).

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90, "Službeni list SRJ", broj 29/96 i "Službeni glasnik RS", broj 115/05) je propisano: da fizička i pravna lica mogu imati pravo svojine na pokretnim i nepokretnim stvarima (član 1.); da vlasnik ima pravo da svoju stvar drži, da je koristi i da njome raspolaže, u granicama određenim zakonom (član 3. stav 1.); da vlasnik ostvaruje pravo svojine u skladu sa prirodom i namenom stvari (član 4. stav 1.); da fizička i pravna lica mogu imati pravo svojine na stambenim zgradama, stanovima, poslovnim zgradama, poslovnim prostorijama, poljoprivrednom zemljištu i drugim nepokretnostima, osim na prirodnim bogatstvima koja su u državnoj svojini (član 9.)

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da se ugovorna obaveza može sastojati u davanju, činjenju, nečinjenju ili trpljenju, kao i da ona mora biti moguća, dopuštena i određena, odnosno odrediva (član 46.); da kad je predmet obaveze nemoguć, nedopušten, neodređen ili neodrediv, ugovor je ništav (član 47.); da je predmet obaveze nedopušten ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima (član 49.); da ugovor je ništav ako osnov ne postoji ili je nedopušten (član 52.); da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo (član 103. stav 1.); da na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti i na nju se može pozivati svako zainteresovano lice, a pravo da zahteva utvrđenje ništavosti ima i javni tužilac (član 109.).

Odredbama Zakona o prometu nepokretnosti ("Službeni glasnik SRS", br. 43/81, 24/85, 28/87, 6/89, 30/89 i 40/89 i "Službeni glasnik RS", br. 53/93, 67/93 i 48/94), koji je važio u vreme potpisivanja spornog ugovora, bilo je propisano: da se promet poljoprivrednog i građevinskog zemljišta, šuma i šumskog zemljišta, zgrada, stanova, poslovnih prostorija, idealnih delova svojine na nepokretnostima i drugih nepokretnosti (u daljem tekstu: nepokretnosti) uređuje ovim zakonom (član 1.); da se prometom nepokretnosti u smislu ovog zakona smatra prenos prava svojine između građana, udruženja građana i drugih građanskih pravnih lica (u daljem tekstu: nosilac prava svojine) i sticanje prava svojine na nepokretnosti u društvenoj svojini (član 2. stav 2.); da je promet nepokretnosti na kojima postoji pravo svojine slobodan, ako zakonom nije drukčije određeno (član 3. stav 1.); da se, pored ostalog, ugovor o prenosu prava na nepokretnosti između nosilaca prava svojine zaključuje u pismenom obliku, a potpisi ugovarača overavaju od strane suda, da ugovor koji nije sačinjen u smislu st. 1. i 2. ovog člana, ne proizvodi pravno dejstvo, kao i da sud može priznati pravno dejstvo ugovora o prenosu prava na nepokretnosti između nosilaca prava svojine ukoliko promet nije zabranjen, koji je zaključen u pismenom obliku, na kome potpisi ugovarača nisu overeni kod suda, pod uslovom da je ugovor ispunjen u celini ili pretežnim delom, da je nepokretnost stečena u granicama zakona, da je plaćen porez na promet, da nije povređeno pravo preče kupovine i da nije povređen drugi društveni interes (član 4. st. 2. do 4.).

5. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, naročito navode o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka ustavne žalbe svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje zasniva pre svega na tome da obrazloženje prvostepene i drugostepene presude, a posebno obrazloženje osporene presude Vrhovnog suda Srbije ne sadrži jasne i potpune razloge u pogledu odlučnih činjenica, kao i da nisu navedene merodavne odredbe materijalnog prava na osnovu kojih su te presude donete.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je potrebno ispitati da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način na koji to zahteva navedena odredba člana 32. stav 1. Ustava, te da li je osporenim pojedinačnim aktom povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnositeljke ustavne žalbe. Pri tome, Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi tumačili pozitivnopravne propise, osim u slučajevima u kojima su njihove odluke povredile ustavna prava, ili su zanemarile ta prava, te ako je primena zakona bila proizvoljna ili diskriminatorska, odnosno ukoliko je došlo do povrede procesnih prava (pravo na pristup sudu, pravo na obrazloženu odluku, pravo na javnu raspravu i dr.).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da se presude, donete u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, a naročito osporena revizijska presuda, zasnivaju na činjeničnom stanju koje je od značaja za donošenje odgovarajuće odluke, kao i na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava, odnosno da su redovni sudovi u svojim odlukama dali logično i uverljivo obrazloženje, koje ni u jednom delu ne izgleda proizvoljno ili neprihvatljivo, niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje. Saglasno ustaljenoj praksi ovog suda i Evropskog suda za ljudska prava u ostvarenju prava na pravično suđenje, postoji obaveza sudova da, između ostalog, obrazlože svoje presude. Ova obaveza, međutim, ne može biti shvaćena kao obaveza da se u presudi iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke. Sudovi imaju određenu diskrecionu ocenu u vezi sa tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u konkretnom predmetu, ali, istovremeno, imaju obavezu da obrazlože svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali. Svrha obaveze da odluka bude obrazložena jeste da pokaže da je strankama u postupku omogućeno da na ravnopravan i pravičan način budu saslušane u postupku pred sudom, kao i da obrazložena odluka daje strani u postupku mogućnost da je osporava pred sudom više instance, jer nepostojanje obrazloženja može prouzrokovati teškoće prilikom pristupa sudu, ako sprečava efikasno korišćenje žalbenog postupka ili postupka po vanrednom pravnom leku. Međutim, ovaj princip ne zahteva da se sudovi detaljno osvrnu na svaki argument stranaka u postupku, nego samo na argumente koje sud smatra relevantnim. Sud mora da uzme u obzir argumente stranaka u postupku, ali oni ne moraju svi biti izneseni u obrazloženju presude.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud smatra da su postupajući sudovi u predmetnom parničnom postupku dali ustavnopravno prihvatljive razloge zašto, po njihovoj oceni, nije osnovan postavljeni tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe, odnosno zašto su odbili tužbeni zahtev da se utvrdi da je ništav ugovor o ustupanju prava trajnog korišćenja zaključen dana 6. jula 1994. godine između Emine Stojanovića i Lidije Micev, na stanu u Nišu u ul. Šantićevoj 4/1, i to detaljne, jasne i precizne razloge zauzetih stavova u obrazloženjima svojih presuda, te da su za svaki dokaz, dali logično i uverljivo obrazloženje, koje ni u jednom delu ne izgleda proizvoljno ili neprihvatljivo.

S obzirom na navedeno i da podnositeljka povredu prava na pravično suđenje vidi i u tome što redovni sudovi u obrazloženju svojih odluka nisu naveli merodavne odredbe materijalnog prava na osnovu kojih su odlučili, Ustavni sud je našao da u obrazloženjima svojih presuda prvostepeni i drugostepeni sud nisu izložili konkretan materijalni propis na kome su zasnovali te presude, a što su morali u smislu člana 342. Zakona o parničnom postupku, dok je Vrhovni sud Srbije naveo materijalne propise, ali ne i konkretne odredbe tih propisa na kojima je zasnovao svoju odluku. Međutim, po oceni Ustavnog suda, navedeni nedostaci u obrazloženju presuda nisu dovele do povrede prava na pravično suđenje, jer Ustavni sud nije našao bilo kakve elemente koji bi upućivali na proizvoljno zaključivanje sudova kod primene materijalnog prava, već da je obrazloženje pravnog stava sudova u ovoj pravnoj stvari materijalnopravno utemeljeno. Zbog svega navedenog, po oceni Ustavnog suda, osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 2478/07 od 19. marta 2008. godine nije došlo do povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

6. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da su podnositeljki ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku stajala na raspolaganju pravna sredstva za zaštitu njenih prava i na zakonu zasnovanih interesa i to žalba drugostepenom organu, kao redovno pravno sredstvo, i revizija Vrhovnom sudu Srbije, kao vanredni pravni lek, a koje je podnositeljka ustavne žalbe i iskoristila. Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravno sredstvo građanima jemči pravo da izjavljivanjem žalbe ili drugog propisanog pravnog sredstva traže od nadležnog organa da preispita odluku kojom je odlučeno o njihovim pravima, obavezama ili na zakonu zasnovanom interesu i da povodom izjavljenog pravnog sredstva donese svoju odluku, što ne znači i jemstvo da izjavljeno pravno sredstvo bude i usvojeno. Stoga je Ustavni sud ocenio da je ustavna žalba i u ovom delu neosnovana, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i u odnosu na povredu prava iz člana 36. stav 2. Ustava ustavnu žalbu odbio.

Polazeći od izloženog, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe protiv presude Vrhovnog suda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti