Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi naknade štete zbog povrede na radu. Postupak je trajao pet godina i osam meseci, što je ocenjeno kao nerazumno dugo.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6071/2017
15.10.2020.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . F . iz Lazarevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. oktobra 20 20. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. F . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1552/16 (raniji broj P1. 3696/11) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. F . iz Lazarevca je, 13. jula 2017. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1552/16 (raniji broj P1 3696/11).

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je 8. avgusta 2011. godine podneo tužbu Prvom osnovnom sudu u Beogradu protiv tuženog P. „K .“ d.o.o. iz Lazarevca, radi naknade štete zbog povrede na radu i postupak je pravnosnažno okončan 13. aprila 2017. godine, presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1552/16 protiv koje nije izjavljena žalba; da mu je zbog dužine trajanja postupka od šest godina, koji za predmet ima radni spor i koji nije bio složen, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenog ustavnog prava. Zahtevao je naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1552/16, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 8. avgusta 2011. godine podneo tužbu Prvom osnovnom sudu u Beogradu protiv K. „D .“ A. D. iz Beograda i RB „K .“ d.o.o. Lazarevac, radi naknade štete zbog povrede na radu. Predmet je dobio broj P1. 3696/11.

Pred prvostepenim sudom je održano pet ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, saslušani su svedoci, izvršeno je veštačenje od strane sudskih veštaka medicinske struke – neuropsihijatra i ortopeda-hirurga, dok osam ročišta nije održano, i to: četiri zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dva zbog procesnih nedostataka, jedno jer veštak nije dostavio sudu svoj nalaz, a jedno zbog štrajka advokata.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3696/11 od 26. januara 2015. godine utvrđeno je da je povučena tužba u odnosu na tuženog „D .“ A.D.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3696/11 od 11. maja 2015. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan prigovor mesne nenadležnosti Prvog osnovnog suda u Beogradu; u stavu drugom izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati, i to : na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 140.000,00 dinara, na ime umanjenja opšteživotne aktivnosti iznos od 130.000,00 dinara i na ime pretrpljenog straha, iznos od 120.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu trećem izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati novčane iznose , i to na ime fizičkih bolova, preko dosuđenog iznosa od 140.000,00 dinara do traženog iznosa od 200.000,00 dinara, za iznos od 60.000,00 dinara, na ime umanjenja opšteživotne aktivnosti, preko dosuđenog iznosa od 130.000,00 dinara, do traženog iznosa od 180.000,00 dinara, za iznos od 50.000,00 dinara i na ime straha, preko dosuđenog iznosa od 120.000,00 dinara, do traženog iznosa od 140.000,00 dinara, za iznos od 20.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom k amatom; u stavu četvrtom izreke obavezan je tuženi da tužiocu nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 157.950,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3221/15 od 14. januara 2016. godine ukinuta je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3696/11 od 11. maja 2015. godine u stavovima drugom i četvrtom izreke i predmet je u ukinutom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P1. 1552/16 i održana su dva ročišta, na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta i saslušan je tužilac u svojstvu parnične stanke.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1552/16 od 13. aprila 2017. godine, u stavu prvom izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati, i to: na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 100.000,00 dinara, na ime umanjenja životne aktivnosti iznos od 130.000,00 dinara, na ime pretrpljenog straha iznos od 90.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade nematerijalne štete isplati novčane iznose i to na ime fizičkih bolova, preko dosuđenog iznosa od 100.000,00 dinara, do traženog iznosa od 140.000,00 dinara, za iznos od 40.000,00 dinara i na ime pretrpljenog straha, preko dosuđenog iznosa od 90.000,00 dinara, do traženog iznosa od 120.000,00 dinara za iznos od 30.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamato m; u stavu trećem izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 172.950,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana kada su nastupili uslovi za izvršenje pa do isplate, dok je u preostalom delu, za period od dana 13. aprila 2016. godine do dana nastupanja uslova za izvršenje, zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos troškova postupka odbijen kao neosnovan.

Protiv navedene presude nije izjavljena žalba.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US, 55/14 i 87/18) propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova; da je nepostupanje sudije u vremenskom okviru uslov za pokretanje disciplinskog postupka u skladu sa odredbama Zakona o sudijama.

5. Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud i u ovom predmetu konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotovornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o zahtevu podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, ukupno trajanje parničnog postupka od pet godina i osam meseci predstavlja njegovo nerazumno dugo trajanje kako po praksi ovog s uda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Ustavni sud nalazi da je pretežan doprinos nerazumno dugom trajanju postupka dao prvostepeni sud koji je meritorno odlučio nakon tri godine i devet meseci od podnete tužbe.

Međutim, ostali postupajući sudovi su delotvorno postupali i odlučivali su u redovnim rokovima. Tako je žalbeni postupak pred drugostepenim sudom trajao osam meseci, a drugi po redu prvostepeni postupak je trajao oko godinu dana.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora koji se odnosio na naknadu štete zbog povrede na radu nesumnjivo bio od materijalnog značaja za podnosioca, i podnosilac je imao legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku. Ispitujući ponašanje podnosioca, Sud nalazi da on nije doprineo produženju parnice.

Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bio složen jer tokom njegovog trajanja nije bilo posebno kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1552/16 (raniji broj P. 3696/11), te je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine (predstavke broj 22080/09, 56465/13, 73656/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti