Odbijanje ustavne žalbe o stranačkoj sposobnosti u ponovljenom parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu privrednog društva koje je osporavalo aktivnu legitimaciju tužioca u ponovljenom postupku. Sud je utvrdio da se radilo o pogrešnom označavanju naziva tužioca, a ne o nepostojanju stranke, te da je njegov pravni sledbenik zakonito nastavio postupak.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Privrednog društva „U. H .“ a. d. Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. maja 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Privrednog društva „U. H .“ a. d. izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 256/10 od 30. juna 2011. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „U. H .“ a. d. Beograd izjavilo je, 30. novembra 2011. godine, preko punomoćnika B . G, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 256/10 od 30. juna 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i povrede prava na imovinu zajemčenog odredbom člana 58. Ustava, odnosno člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je revizijski sud odstupio od zakonskog principa po kome se ponovljeni sudski postupak može voditi samo između istih stranaka koje su učestvovale i u prethodno završenom postupku i samo po predlogu stranke učesnika tog postupka; da je revizijski sud svojstvo stranke u ponovljenom postupku priznao licu - pravnom sledbeniku lica koje uopšte nije bilo označeno kao stranka u prethodno pravnosnažno okončanom parničnom postupku; da prema odredbi člana 422. stav 1. Zakona o parničnom postupku učesnici ponovljenog postupka mogu biti samo stranke iz ranije pravnosnažno završenog postupka, što se odnosi i na pravne sledbenike tih lica, tako da i oni mogu biti učesnici ponovljenog postupka samo ako su pravni sledbenici stranaka koje su učestvovale u ranije okončanom postupku; da ukoliko je reč o licu koje nije imalo status stranke-učesnika u ranije okončanom postupku, onda ni njegov pravni sledbenik ne može imati takav pravni status u ponovljenom postupku; da je revizijski sud licu označenom kao tužilac u ponovljenom postupku (U .–K. O .) priznao status stranke u postupku kao pravnom sledbeniku lica označenog kao F. O, iako se iz svih podataka u postupku nesumnjivo utvrđuje da F . O . za sve vreme svog postojanja nikad nije bilo označeno kao stranka učesnik u ranije vođenom postupku; da iz navedenog proizlazi da nisu postojali zakonski uslovi da su raspravlja u ponovnom postupku, zbog čega smatra da mu je povređeno pravo na pravično suđenje. Podnosilac smatra da mu je pravo na imovinu povređeno izvršenjem sudskih odluka donetih u predmetnom parničnom postupku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze uz ustavnu žalbu, te spise predmeta Privrednog suda u Beogradu P. 652/07, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Trgovinskog suda (u daljem tekstu: Trgovinski sud) P. 2369/99 od 9. marta 2005. godine, u stavu prvom izreke , dozvoljeno je ponavljanje postupka okončanog presudom Trgovinskog suda P. 54/97 od 14. septembra 1998. godine, i ukinute su presude Trgovinskog suda P. 54/97 od 14. septembra 1998. godine i Vrhovnog suda Srbije Prev. 355/01 od 5. decembra 2001. godine.

Rešenjem Višeg trgovinskog suda Pž. 3759/05 od 28. septembra 2005. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđeno je prvostepeno rešenje Trgovinskog suda P. 2369/99 od 9. marta 2005. godine. U obrazloženju drugostepenog rešenja, pored ostalog je navedeno: da je sud prema članu 82. Zakona o parničnom postupku dužan da u toku celog postupka po službenoj dužnosti pazi da li lice koje se pojavljuje kao stranka može biti stranka u postupku i da li je parnično sposobno, da li parnično nesposobnu stranku zastupa njen zakonski zastupnik i da li zakonski zastupnik ima posebno ovlašćenje kad je on potrebno; da ukoliko sud utvrdi da lice koje se pojavljuje kao stranka ne može biti stranka u postupku, a taj se nedostatak može otkloniti, pozvaće tužioca da izvrši potrebne ispravke u tužbi ili će preduzeti druge mere da bi se postupak mogao nastaviti sa licem koje može biti stranka u postupku; da je prvostepeni sud ovlašćen, saglasno članu 83. stav 3. Zakona o parničnom postupku , da odredi stranci rok za uklanjanje nedostataka, s tim što će prvostepeni sud ukoliko stranka ne ukloni u određenom roku nedostatke, ili ostavljeni rok bezuspešno protekne, ukinuti sprovedene radnje u postupku ukoliko su zahvaćene ovim nedostacima i odbaciće tužbu ako su nedostaci takve prirode da sprečavaju dalje vođenje parnice; da je prvostepeni sud ex lege dužan da u toku celog postupka pazi da li se lice koje se pojavljuje kao stranka može biti stranka u postupku; da parnične stranke moraju postojati, jer se parnica ne može voditi protiv subjekta koji ne postoje, kao ni protiv nepoznatih lica; da se stranačka sposobnost pravnog lica stiče upisom u odgovarajući registar, a gubi se brisanjem iz registra; da na osnovu navedenog, onaj ko nema stranačku sposobnost, ne može biti stranka u postupku, niti je ovlašćen na podnošenje tužbe, niti na preduzimanje bilo koje druge parnične radnje; da su odredbe o stranačkoj sposobnosti imperativne prirode, tako da sud u toku celog postupka po službenoj dužnosti u obavezi da pazi da li lice koje se pojavljuje kao stranka može biti stranka u postupku; da je posledica nedostatka stranačke sposobnosti, u smislu navedenog propisa, to da se ne mogu preduzimati procesne radnje, a preduzete radnje nisu pravno relevantne; da je parnično sposobno ono pravno lice koje objektivno postoji u pravu u vreme preduzimanja određenih pravnih radnji; da primenjujući navedeno na konkretnu pravnu situaciju, pravilno prvostepeni sud nalazi da u vreme podnošenja tužbe pravno nije postojala firma „F . M . A .“, već firma „F. O .“; da je to utvrđeno iz izvoda iz Trgovinskog registra koji se vodi kod Nacionalne uprave za patente i registraciju - Trgovinski registar iz Helsinkija od 18. oktobra 2004. godine; da iz navedenog izvoda proizlazi da je tužilac onako kako je označen u tužbi postojao do 1. januara 1997. godine, a da u vreme podnošenja tužbe 13. januara 1997. godine tužilac pod nazivom „F. M . A .“ nije postojao, kao ni u vreme donošenja drugostepene presude Višeg privrednog suda u Beogradu Pž. 1868/99 od 26. maja 1999. godine, ni u vreme kada je Viši privredni sud u Beogradu rešenjem Pž. 586/00 od 28. juna 2000. godine odbio predlog tužioca za ponavljanje postupka pravnosnažno završenog navedenom presudom Pž. 1868/99 od 26. maja 1999. godine, ni u vreme donošenja rešenja Vrhovnog suda Srbije Prev. 598/00 od 28. februara 2001. godine za otklanjanje procesnih nedostataka, niti u vreme donošenja presude Vrhovnog suda Srbije Prev. 355/01 od 5. decembra 2001. godine; da tužilac onako kako je označen u tužbi – „F. M . A .“, pa čak ni onako kakav je postojao sa nazivom firme – „F. O .“, nije postojao dana 30. septembra 2002. godine kada je Savezni sud doneo presudu Gzs. 13/02, jer je spajanje firmi - kompanija „F. O .“ sa firmom - kompanijom „U. – K . O .“ izvršeno 31. jula 2002. godine; da na osnovu svega navedenog nesumnjivo proizlazi da tužilac onako kako je označen u tužbi i u svim navedenim odlukama nadležnih sudova objektivno pod tim nazivom nije egzistirao u pravu, već kao firma „F. O“, a od 31. jula 2002. godine kao firma „U . – K . O .“; da postojanje određene stranke, u koje svakako spada i određeni naziv stranke, predstavlja bitnu činjenicu o kojoj je po službenoj dužnosti vodi računa kako žalbeni sud, tako i revizijski sud saglasno odredbi člana 386. Zakona o parničnom postupku; da je naziv pravnog lica relevantan i opredeljujući, kako u poslovnoj komunikaciji, tako i u vođenju postupaka; da prema ranijem važećem Zakonu o upisu u sudski registar i Uredbi o upisu u sudski registar, nije bilo dozvoljeno upisivanje pravnih lica u registar sa istim ili sličnim nazivima; da su ispunjeni uslovi za ponavljanje postupka iz člana 421. stav 1. tačka 3) Zakona o parničnom postupku, jer je u postupku učestvovao tužilac kao lice koje ne može biti stranka u postupku; da je takvo pravno lice zastupao punomoćnik koji nije imao punomoćje od pravnog lica koje je u vreme podnošenja tužbe i donošenja svih odluka nadležnih sudova objektivno postojao u pravu – firma „F. O .“; da su takođe, ispunjeni uslovi za ponavljanje postupka iz člana 421. stav 1. tačka 9) Zakona o parničnom postupku, jer je drugotuženi, pribavljajući izvod od 18. oktobra 2004. godine od strane nadležnog registarskog organa u Finskoj, saznao za novu činjenicu koja se tiče pravnog subjektiviteta tužioca, a na osnovu te činjenice, za tuženog je mogla biti doneta povoljnija odluka; da bi prvostepeni sud ukoliko bi utvrdio da tužilac ne posluje pod nazivom navedenim u tužbi, bio dužan da naloži uređenje tužbe i označenje pravilnog naziva, te da ukoliko se tako ne bi postupilo, tužba bi bila odbačena uz ukidanje do tada sprovedenih pravnih radnji.

U ponovljenom postupku Trgovinski sud u Beogradu doneo je presudu P. 652/07-97 od 10. decembra 2008. godine, kojom je u stavu prvom izreke, obavezan drugotuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, da tužiocu U . – K . O . iz Helsinkija, Finska Republika, isplati iznos od 2.259.884.68 evra, sa kamatom po osnovnoj stopi koju određuje Evropska centralna banka počev od 1. januara 2002. godine, pa do isplate, kao i iznos od 1.079.173,11 evra na ime obračunate zatezne kamate na iznos glavnog duga od 2.259.884.69 evra za period do 31. decembra 2001. godine, dok je stav u drugom izreke, u odnosu na prvotuženog „P.“ a. d. Beograd tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan u celosti. Stavom tr ećim izreke presude obavezan je drugotuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.400.000,00 dinara, dok je stavom četvrtim izreke odbijen zahtev tužioca za obavezivanje prvotuženog na naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 1.400.000,00 dinara. U obrazloženju ove prvostepene presude, pored ostalog, navedeno je: da je iz izvoda Trgovačkog registra u Helsinkiju utvrđeno da je prvobitno označeni tužilac od dana upisa u navedeni registar poslovao pod raznim nazivima; da je u periodu od 3. juna 1924. godine, pa do 9. oktobra 1939. godine poslovao pod nazivom F. P . S . P . Y; u periodu od 20. oktobra 1939. godine, pa do 7. marta 1974. godine pod nazivom S . P . Y . – F . P; u periodu od 8. marta 1974. godine, pa do 2. juna 1987. godine pod nazivom S . P . Y . – F; u periodu od 3. juna 1987. godine, pa do 16. jula 1991. godine pod nazivom S . P . Z . – F; u periodu od 17. jula 1991. godine, pa do 1. januara 1997. godine pod nazivom F . – M . (in English: F . M . A .); samo tokom 2. januara 1997. godine pod nazivom F. – M . (marketinška zadruga); u periodu od 3. januara 1997. godine, pa do 3. jula 2002. godine pod nazivom F . O; da je 31. jula 2002. godine došlo do statusne promene F . O . pripajanjem drugom pravnom licu i to U . – K . O, čime je to U . – K . O . postalo univerzalni sukcesor F . O, koje pravno lice je nesumnjivo postojalo počev od 3. juna 1924. godine pod raznim nazivima, sve do 30. jula 2002. godine; da je tužilac u tužbi podnetoj 13. januara 1997. godine pogrešno označen kao F . M . A, iako u to vreme tužilac nije poslovao pod tim nazivom već pod nazivom F . O . (od 3. januara 1997. godine); da je advokat tužioca bio dužan da sudu dostavi punomoćje izdato od F . O, što on nije učinio, već je dostavio punomoćje izdato od F . M . A, s tim što je u vreme izdavanja punomoćja - 11. oktobra 1996. godine tužilac zaista poslovao pod tim nazivom; da iz navedenog, te imajući u vidu sadržinu izvoda iz Trgovačkog registra u Helsinkiju, prvostepeni sud nalazi da se u konkretnom slučaju u vreme podnošenja tužbe ne radi o nepostojanju tužioca kao pravnog lica, već se radi o pogrešnom označavanju tužioca po nazivu; da naziv pravnog lica nije jedini i isključivi element kojim se utvrđuje identitet i postojanje pravnog lica s obzirom na to da se pravno lice kako prema domaćim, tako i stranim propisima identifikuje registrovanom delatnošću koju obavlja, sedištem upisanim u registar, firmom odnosno nazivom pod kojim posluje, poslovnim – identifikacionim brojem po kojim se vodi kod nadležnog organa i zastupnikom koji zastupa pravno lice, tako da činjenica da je u tužbi pogrešno označen naziv tužioca (F . M . A .) ne može dovesti u sumnju činjenicu da je to isto pravno lice postojalo u vreme podnošenja tužbe, ali pod nazivom F. O.

Viši trgovinski sud u Beogradu je presudom Pž. 2385/09 od 18. maja 2009. godine, u stavu prvom izreke, odbio kao neosnovanu žalbu drugotuženog izjavljenu protiv prvostepene presude u njenim stavovima prvom i trećem izreke. Stavom drugim izreke ove drugostepene presude odbačena je žalba drugotuženog izjavljena protiv prvostepene presude u njenim stavovima drugom i čet vrtom izreke.

Protiv drugostepene presude drugotuženi je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, koju je Vrhovni kasacioni sud osporenom presudom Prev. 256/10 od 30. juna 2011. godine, odbio kao neosnovanu. U obrazloženju osporene revizijske presude, pored ostalog je navedeno: da u sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9) Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti; da relativno bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1. Zakona o parničnom postupku, na koje ukazuje revident ne mogu biti revizijski razlog u smislu člana 398. stav 1. tačka 2 ) istog zakona, jer nisu učinjene pred drugostepenim sudom; da je neosnovano ukazivanje revidenta da su nižestepene presude zahvaćene bitnom povredom iz člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku, jer iste nemaju nedostataka zbog kojih ne bi mogle biti ispitane; da je u predmetnom sporu tužba podneta 13. januara 1997. godine u kojoj je kao tužilac označen F . M . A . iz Helsinkija, Finska Republika; da je u sporu protiv tuženih postupak pravnosnažno okončan presudom Privrednog suda u Beogradu P. 5497 od 14. septembra 1998. godine, kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev u odnosu na drugotuženog; da je po predlogu drugotuženog za ponavljanje postupka zasnovano m na odredbama člana 421. tač. 3) i 9) tada važećeg Zakona o parničnom postupku, Trgovinski sud u Beogradu rešenjem P. 2369/99 od 9. marta 2005. godine dozvolio ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka , koje je potvrđeno rešenjem Višeg trgovinskog suda Pž. 3759/05 od 28. septembra 2005. godine; da je u ponovljenom postupku kao tužilac označen U . K . O, kao pravni sledbenik prethodno označenog tužioca koji je postojao i u vreme podnošenja tužbe, ali pod nazivom F . O; da je predmet tužbenog zahteva isplata kupoprodajne cene u visini utuženog potraživanja za kupljenu robu, štamparsku hartiju koju je tužilac kao prodavac isporučio drugotuženom tokom 1990. i 1991. godine i fakturisao u ukupnom iznosu od 4.419.950,25 nemačkih maraka (sada iznos 2.259.884,68 evra); da obračunata kamata za period docnje dužnika , od 13. januara 1997. godine pa do 31. decembra 2001. godine, na navedeni glavni dug , iznosi 1.079.173,11 evra. Dalje je navedeno: da su kod tako utvrđenih činjenica pravilno nižestepeni sudovi usvojili tužbeni zahtev za glavni dug , sa pripadajućom kamatom, dajući pri tome razloge koje prihvata i revizijski sud; da su pravilno nižestepeni sudovi odbili prigovore zastarelosti i nedostatka aktivne i pasivne legitimacije koje je izjavio drugotuženi, jer je drugotuženi kao komisionar prvotuženog , u smislu člana 771. Zakona o obligacionim odnosima , prema tužiocu istupao u svoje ime i sa istim bio u obligaciono-pravnom odnosu po osnovu kupoprodaje; da se na taj obligaciono-pravni odnos , u smislu člana 20. tačka 1. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja, kao merodavno pravo kod ocene osnovanosti prigovora o zastarelosti primenjuje finsko pravo , po kome , na osnovu paragrafa 1. Zakona o rokovima za naplatu potraživanja i o javnom pozivu poveriocima, poverilac od dužnika ima pravo da zahteva ispunjenje obaveze u roku od deset godina od nastanka obaveze; da kako je tužba podneta sudu 13. januara 1997. godine , potraživanje tužioca nije zastarelo; da suštinom revizijskih razloga prvotuženi osporava postojanje stranačke sposobnosti tužioca u vreme podnošenja tužbe i mogućnost sada označenog tužioca da bude stranka u ponovljenom postupku; da se odgovarajući na žalbene navode drugostepeni sud iscrpno izjasnio o žalbenim razlozima drugotuženog koje ponavlja u reviziji, te ih revizijski sud nije ponavljao; da je pravni prethodnik sadašnjeg tužioca postojao i u vreme podnošenja tužbe, ali pod drugim nazivom; da pogrešno označen tužiočev naziv u tužbi ne znači da je pravni prethodnik tužioca pre podnošenja tužbe prestao da postoji, kako smatra revident; da kako je u vreme ponavljanja postupka tužilac prestao da postoji usled pripajanja u ponovljenom postupku označenom tužiocu, koji je univerzalni sukcesor prethodnog tužioca, to se ne radi o ponavljanju postupka u odnosu na drugo pravno lice od onog koje je učestvovalo u prethodno pravnosnažno okončanom postupku koji se ponavlja, jer preuzimanje parnice od strane univerzalnog sukcesora ne predstavlja stupanje u parnicu novog tužioca u smislu člana 195. Zakona o parničnom postupku, niti preinačenje tužbe.

4. Ustavna žalba je izjavljena zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, odnosno člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. S obzirom na to da se član 58. stav 1. Ustava Republike Srbije sadržinski ne razlikuje od navedenog člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, Ustavni sud je postojanje povrede tog prava cenio u odnosu na odredbe Ustava.

Odredbama Ustava, na čije se povrede ukazuje je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (člana 32. stav 1.), kao i da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prva stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbama člana 421. Zakona o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82 i 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme kada je dozvoljeno ponavljanje postupka, pored ostalog, bilo je propisano da se postupak koji je odlukom suda pravnosnažno završen može po predlogu stranke ponoviti ako je u postupku kao tužilac ili tuženi učestvovalo lice koje ne može biti stranka u postupku, ili ako stranku koja je pravno lice nije zastupalo ovlašćeno lice, ili ako parnično nesposobnu stranku nije zastupao zakonski zastupnik, ili ako zakonski zastupnik, odnosno punomoćnik stranke nije imao potrebno ovlašćenje za vođenje parnice ili za pojedine radnje u postupku, ukoliko vođenje parnice, odnosno vršenje pojedinih radnji u postupku nije bilo naknadno odobreno (tačka 3)) i ako stranka sazna za nove činjenice ili nađe ili stekne mogućnost da upotrebi nove dokaze na osnovu kojih je za stranku mogla biti doneta povoljnija odluka da su te činjenice ili dokazi bili upotrebljeni u ranijem postupku (tačka 9)).

Odredbama člana 195. st. 1. i 4. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano da sve do zaključenja glavne rasprave tužilac može svoju tužbu preinačiti i tako što će umesto prvobitno tuženog tužiti drugo lice, da je za preinačenje tužbe u smislu stava 1. ovog člana potreban pristanak lica koje treba da stupi u parnicu namesto tuženog, a ako se tuženi već upustio u raspravljanje o glavnoj stvari, potreban je i pristanak tuženog, da lice koje stupa u parnicu namesto stranke mora primiti parnicu u onom stanju u kakvom se ona nalazi u trenutku kad u nju stupa.

5. Razmatrajući ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 256/10 od 30. juna 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je, saglasno odredbi člana 170. Ustava kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, ovaj sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, pa se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. Dakle, ustavna žalba se ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, te odlučujući o ustavnoj žalbi, Ustavni sud ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili merodavno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno.

Iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da podnosilac, nezadovoljan time što osporenom presudom nije u celini odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev usmeren protiv njega, u suštini, osporava aktivnu legitimaciju tužioca, ukazujući da su sudovi u ponovljenom postupku priznali status parnične stranke pravnom sledbeniku lica označenog kao F. O, iako navedeno pravno lice nikada nije bilo parnična stranka u ranije vođenoj parnici.

Ustavni sud ocenjuje da je Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi prihvatio u potpunosti navode nižestepenih sudova o postojanju aktivne legitimacije tužioca. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je Trgovinski sud u Beogradu prvostepenoj presudi izneo jasne, precizne i na dokazima zasnovane razloge na osnovu kojih je utvrdio da je tužilac aktivno legitimisan za vođenje predmetne parnice. Naime, u obrazloženju prvostepene presude je detaljno opisan istorijat naziva tužioca počev od osnivanja - 3. juna 1924. godine, pa do 31. jula 2002. godine kada je došlo do statusne promene F. O, koji je pripojen drugom pravnom licu U . – K . O, čime je U . – K . O . postao univerzalni sukcesor F . O. Pored toga, prvostepeni sud je posebno naglasio da naziv pravnog lica nije jedini i isključivi element kojim se utvrđuje identitet i postojanje pravnog lica, s obzirom na to da se pravno lice identifikuje registrovanom delatnošću koju obavlja, sedištem upisanim u registar, firmom , odnosno nazivom pod kojim posluje, poslovnim – identifikacionim brojem po kojim se vodi kod nadležnog organa i zastupnikom koji zastupa pravno lice. Ovakvi razlozi su sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje, posebno imajući u vidu navode ustavne žalbe, više nego dovoljni.

Dakle, osporena revizijska presuda je zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava, što dalje znači da se zaključivanje revizijskog suda ne može okarakterisati niti kao proizvoljno, niti kao arbitrerno. Suprotna tvrdnja podnosioca je izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni odredaba merodavnog prava, ali ne i prihvatljiv argument ili dokaz o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje.

Na osnovu iznetog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je u tom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Što se tiče navodne povrede prava na imovinu zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u imovinu pojedinca, u konkretnom slučaju, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na procesne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da su neosnovani navodi podnosioca o tome da mu je osporenom revizijskom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, to se ni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je podnosiocu povređeno pravo na imovinu, ne iskazuju kao ustavnopravno prihvatljivi.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u drugom delu izreke odbacio ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na imovinu zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe o stranačkoj sposobnosti u ponovljenom parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti