Sporazum o sukcesiji ne utiče na zastarelost potraživanja iz ugovora

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, potvrđujući da su sudovi pravilno primenili odredbe o zastarelosti potraživanja. Sporazum o pitanjima sukcesije bivše SFRJ ne reguliše pitanje zastarelosti, niti predstavlja osnov za zastoj ili prekid rokova zastarelost.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6076/2012
02.04.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Federacije Bosna i Hercegovina i „U. P .“ d.o.o. iz S, Bosna i Hercegovina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. aprila 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Federacije Bosna i Hercegovina i „U. P.“ d.o.o. izjavljena protiv presude Trgovinskog suda u Beogradu P. 4505/07 od 19. oktobra 2009. godine , rešenja (presude) Privrednog apelacionog suda Pž. 6280/10 od 18. maja 2011. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 1131/11 od 8. marta 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Federacija Bosna i Hercegovina i „U. P .“ d.o.o. iz S, Bosna i Hercegovina, podneli su, 19. jula 2012. godine, preko punomoćnika Ž. B, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv sudskih akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da su Privredni sud u Beogradu i Privredni apelacioni sud pogrešno ocenili da tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, nisu aktivno legitimisani u predmetnoj parnici, te da se Vrhovni kasacioni sud u to pitanje nije upuštao, odbijajući reviziju iz razloga zastarelosti predmetnog potraživanja; da su postupajući sudovi odbili tužbeni zahtev podnosilaca uz obrazloženje da je njihovo potraživanje prema tuženom zastarelo; da su sudovi odbili da primene Sporazum o pitanjima sukcesije zaključen između država bivše SFRJ, koji isključuje nastupanje zastarelosti u sluča ju postojanja obaveza iz ugovora; da su dokazni predlozi podnosilaca odbijeni, čime su podnosioci uskraćeni u pravu na pravično suđenje i onemogućeni u efikasnoj zaštiti svojih prava; da su sudovi početak roka zastarelosti izveli iz dispozicije stranaka, iako je to protivno odredbama Zakona o obligacionim odnosima i veoma blisko procesno nedozvoljenim raspolaganjima. Podnosioci su predložili da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene akte.

Podneskom od 5. aprila 2013. godine podnosioci su ukazali da je Visoki trgovački sud Republike Hrvatske u svom rešenju Pž. 6443/09-3 od 19. decembra 2012. godine „pitanje sukcesije tretirao na suprotan način od dosadašnje prakse sudova u Republici Srbiji“.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Trgovinskog suda u Beogradu P. 4505/07 od 19. oktobra 2009. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim su tužioci Federacija Bosna i Hercegovina i „U. P .“ d.o.o. iz S, Bosna i Hercegovina, ovde podnosioci ustavne žalbe, tražili da sud obaveže tuženog Javno preduzeće „J. – S.“ B . da tužiocima isplati označeni novčani iznos sa opredeljenom kamatom. U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je tuženi istakao prigovor nedostatka aktivne legitimacije, kao i prigovor zastarelosti potraživanja; da je sud našao da drugi tužilac nije aktivno legitimisan u odnosu na potraživanja iz određenih ugovora, dok je u odnosu na potraživanja iz drugih označenih ugovora aktivno legitimisan, te da i prvi tužilac ima aktivnu legitimaciju u odnosu na potraživanja iz istih ugovora; da je sud ocenio da je zastarelo potraživanje po osnovu ugovora za koje su tužioci aktivno legitimisani.

Osporenim rešenjem (presudom) Privrednog apelacionog suda Pž. 6280/10 od 18. maja 2011. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena presuda Trgovinskog suda u Beogradu P. 4505/07 od 19. oktobra 2009. godine. U osporenoj drugostepenoj presudi je, između ostalog, navedeno: da je pravilno prvostepeni sud našao da je potraživanje tužilaca zastarelo, i to iz razloga što se radi o potraživanju pravnih lica iz ugovora o prometu roba i usluga, za koje je Zakonom o obligacionim odnosima propisan rok zastarelosti od tri godine; da se izneti razlozi u pogledu osnovanosti prigovora zastarelosti, koji je tuženi istakao u postupku, odnose na zastarelost potraživanja po svim predmetnim ugovorima koji su bili osnov tužbenog zahteva.

Postupajući po reviziji tužilaca, Vrhovni kasacioni sud je doneo osporenu presudu Prev. 113/11 od 8. marta 2012. godine, kojom je odbio kao neosnovanu reviziju tužilaca izjavljenu protiv presude (pogrešno označene kao „rešenje“) Privrednog apelacionog suda Pž. 6280/10 od 18. maja 2011. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da se Bosna i Hercegovina osamostalila 1992. godine, a da je tužba u ovom sporu podneta 2. juna 2007. godine; da su ugovori koji su predmet ovog spora (ugovori o izvoznom komisionu) zaključeni 1981, 1983. i 1987. godine između domaćih pravnih lica, dok je postojala jedinstvena država Jugoslavija; da je prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravni prethodnik tuženog radi realizacije dva označena ugovora, koja je zaključio sa inopartnerom u Peruu (1981. i 1983. godine), zaključio više ugovora o izvozu municije i ručnih bombi u Peru, i to sa proizvođačima sa teritorije Bosne i Hercegovine, tada u sastavu jedinstvene države Jugoslavije; da je pravni prethodnik tužene imao status komisionara sa obavezom da naoružanje proda kupcu u svoje ime, a za račun proizvođača (drugi tužilac tvrdi da je pravni sledbenik proizvođača) i da devizni priliv doznači u korist računa proizvođača; da je prema navodima tužbe, tuženi od inopartnera naplatio dugovani (utuženi) iznos u aprilu 1994. godine, ali da primljeni iznos nije doznačio drugom tužiocu; da upuštanje nižestepenih sudova u ocenu osnovanosti materijalnopravnog prigovora zastarelosti potraživanja, kada je ocenom izvedenih dokaza utvrđeno da tužioci nisu aktivno legitimisani, nije od uticaja na pravilnost pobijane odluke, zato što bi i u situaciji da su tužioci aktivno legitimisani - utvrđenje nižestepenih sudova o zastarelosti potraživanja imalo za posledicu odluku kojom se tužbeni zahtev odbija kao neosnovan; da je pravilan materijalnopravni zaključak drugostepenog suda da je potraživanje tužilaca zastarelo; da su tužioci kao datum dolaska u docnju označili 1. maj 1994. godine, te da taj datum tuženi nije osporio, ali je istakao prigovor zastarelosti; da prema članu 374. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, međusobna potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu robe i usluga, kao i potraživanja naknade za učinjene izdatke u vezi sa tim ugovorima, zastarevaju za tri godine; da je ratno stanje na teritoriji Bosne i Hercegovine trajalo do 21. novembra 1995. godine, kada je potpisivanjem Dejtonskog sporazuma došlo do prekida rata na toj teritoriji; da je zastarelost nastupila 22. novembra 1998. godine, istekom roka od tri godine, a da je tužba podneta 2. juna 2007. godine; da je drugostepeni sud početak roka zastarelosti računao od 24. decembra 1996. godine, smatrajući da je zastoj zastarelosti trajao do 23. decembra 1996. godine, kada je objavljena Odluka o prestanku primene Odluke o proglašenju neposredne ratne opasnosti na teritoriji Federacije Bosne i Hercegovine; da je po toj varijanti, za tužioce najpovoljnijoj, zastarelost u svakom slučaju nastupila 25. decembra 1999. godine, a tužba je podneta 2. juna 2007. godine; da Sporazumom o pitanjima sukcesije , nasuprot revizijskim navodima, nije regulisano pitanje zastarelosti potraživanja, niti se odredbe člana 2. stav 2. Sporazuma, člana 7. Priloga G Sporazuma i člana 8. Sporazuma mogu tumačiti kao ustanovljene neoborive pretpostavke zastoja zastarevanja do 3. juna 2004. godine, kao dana stupanja na snagu Sporazuma; da je za poverioce sa teritorije Bosne i Hercegovine ratno stanje na toj teritoriji predstavljalo nesavladivu prepreku da sudskim putem zahtevaju ispunjenje obaveze (član 383. Zakona o obligacionim odnosima), ali taj uzrok zastoja je prestao 21. novembra 1995. godine potpisivanjem Dejtonskog sporazuma; da je stoga pravilan zaključak nižestepenih sudova, da stupanje na snagu navedenog Sporazuma nije od uticaja na drugačije odlučivanje po podnetom prigovoru zastarelosti.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosioci ukazuju u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud , pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prva stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Za odlučivanje o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe Sporazuma o pitanjima sukcesije (u daljem tekstu: Sporazum) koji su 29. juna 2001 . godine u Beču potpisale Bosna i Hercegovina, Republika Hrvatska, Republika Makedonija, Republika Slovenija i Savezna Republika Jugoslavija, pet suverenih ravnopravnih država sukcesora bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (u daljem tekstu: SFRJ) , odredbe Bečke konvencije o ugovornom pravu („Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori i sporazumi“, broj 30/72), odredbe Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) (u daljem tekstu: ZOO) i odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) (u daljem tekstu: ZPP), a koje su navedene, pored ostalih, i u Odluci Ustavnog suda Už– 2291/2009 od 28. marta 2012. godine.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknutih povreda Ustavom zajemčenih prava, Ustavni sud je utvrdio da osporenim presudama nisu povređena prava podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje i na imovinu, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da su osporene presude doneli Ustavom i zakonom ustanovljeni sudovi, u granicama svojih nadležnosti, nakon izvedenih dokaza i utvrđenog činjeničnog stanja u parničnom postupku koji je sproveden u skladu sa procesnim zakonskim odredbama, uz primenu merodavnog materijalnog prava, za koje su dati ustavnopravno prihvatljivi razlozi. Naime, sudovi su osporene presude zasnovali na činjenici da je potraživanje podnosilaca ustavne žalbe prema tuženom zastarelo na osnovu odredbe člana 374. stav 1. ZOO. Sudovi su, pri tome, imali u vidu i sadržinu odredbe člana 383. ZOO, kojom je uređen institut zastoja zastarelosti, koji je, u konkretnom slučaju, postojao u periodu od dospelosti potraživanja do 21. novembra 1995. godine - za vreme ratnog stanja u Bosni i Hercegovini. S tim u vezi, Ustavni sud napominje da iz člana 8. Sporazuma proiz lazi obaveza svake Države sukcesora da na bazi reciprociteta, a u skladu sa svojim unutrašnjim zakonodavstvom, preduzme neophodne mere radi obezbeđenja sprovođenja odredaba tog sporazuma. Iz navedene odredbe Sporazuma jasno proističe volja država sukcesora da se primena Sporazuma obezbedi uz poštovanje unutrašnjeg zakonodavstva, a što je, u konkretnom slučaju, podnosiocima ustavne žalbe i obezbeđeno u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom.

Takođe, sudovi su obrazložili i to da nijednom drugom odredbom Sporazuma nije regulisano pitanje zastarelosti potraživanja, niti se odredbe navedenog Sporazuma mogu tumačiti kao fikcija postojanja uzroka zastoja ili prekida toka zastarevanja do stupanja na snagu Sporazuma. Ustavni sud još jednom podseća da je odredbom člana 2. stav 2. Priloga G Sporazuma predviđena samo obavez a država sukcesora da ugovore zaključene između građana ili drugih pravnih lica SFRJ počev od 31. decembra 1990. godine , uključujući i one zaključene od strane javnih preduzeća, poštuju bez ikakve diskriminacije, uz obavezu da se obezbedi izvršenje na osnovu takvih ugovora, u slučajevima gde je raspadom SFRJ bilo onemogućeno izvršavanje takvih ugovora. Međutim, ova odredba se ne može tumačiti kao pravna fikcija postojanja uzroka zastoja ili prekida toka zastarevanja, niti kao fikcija priznanja duga, jer takvo tumačenje nema utemeljenje u sadržini navedene odredbe. Štaviše, odredba člana 8. Sporazuma upućuje na primenu unutrašnjeg zakonodavstva, u konkretnom slučaju, na odredbe ZOO kojima je na celovit način uređen institut zastarelosti potraživanja. Pored toga, postupanje redovnih sudova je bilo u skladu sa odredbama Bečke konvencije o ugovornom pravu kojima je utvrđena obaveza dobronamernog izvršavanja ugovora.

Ustavni sud posebno napominje da u ustavnoj žalbi nije pružen dokaz, niti je pak navedeno da je u Bosni i Hercegovini, ili u nekoj drugoj Državi sukcesoru, Sporazum tumačen na način kako to čine podnosioci ustavne žalbe, tj. u smislu da Sporazum uspostavlja fikciju zastoja, odnosno prekida toka zastarevanja ili priznanja duga. Stoga, Ustavni sud ukazuje da Republika Srbija, ni po osnovu reciprociteta nema obavezu da na opisani način tumači zaključeni Sporazum. U vezi sa navodima ustavne žalbe sadržanim u podnesku od 5. aprila 2013. godine, Ustavni sud ukazuje da je rešenjem Visokog trgovačkog suda Republike Hrvatske Pž. 6443/09-3 od 19. decembra 2012. godine ukinuta prvostepena presuda Trgovačkog suda u Osijeku i predmet vraćen na ponovno suđenje. Imajući u vidu da navedeni parnični postupak nije pravnosnažno okončan, to ni navodi o tome „da je pitanje sukcesije tretirano na suprotan način od dosadašnje prakse sudova u Republici Srbiji“, nisu pravno relevantni.

Razmatrajući navode ustavne žalbe da su svi dokazni predlozi podnosilaca odbijeni, čime im je onemogućeno pravo na pravično suđenje u suštinskom smislu, Ustavni sud nalazi da ni ovi navodi nisu osnovani. Naime, odredbom člana 305. stav 1. ZPP je propisano da kad veće smatra da je predmet raspravljen tako da se može doneti odluka, sud će glavnu raspravu zaključiti. Dakle, sud može da zaključi glavnu raspravu kako na pripremnom ročištu, tako i na ročištu za glavnu raspravu. S tim u vezi, Ustavni sud napominje da zaključenje glavne rasprave ne znači da prethodno moraju biti raspravljeni svi navodi i prihvaćeni dokazni predlozi stranaka. Ovo stoga što sud zaključuje glavnu raspravu i pristupa donošenju presude, čim se sredstvo odbrane koje je uzeo u razmatranje, pokaže osnovanim. U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je našao da je materijalnopravni prigovor zastarelosti potraživanja osnovan, te stoga nije bilo potrebe da se izvode bilo koji drugi dokazi.

Takođe, sudovi su izneli jasne razloge zbog čega nema mesta primeni odredaba ZPP koje se odnose na nedozvoljena raspolaganja, kao i zbog čega smatraju da je konkretno potraživanje tuženog dospelo za naplatu 21. novembra 1995. godine - kada je okončan rat u Bosni i Hercegovini. Ovakav stav sudova je, sa stanovišta zaštite navedenih Ustavom zajemčenih prava, prihvatljiv i za Ustavni sud.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da su sudovi u osporenim presudama dali jasne, precizne i logične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj i nearbitrernoj primeni materijalnog prava. Budući da su osporene presude dovoljno razumljivo obrazložene, i da su primenjene odgovarajuće odredbe materijalnog i procesnog prava, Ustavni sud smatra da ne postoje razlozi koji bi ukazivali na to da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosilaca ustavne žalbe, niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Ovakav stav Ustavni sud j e već izrazio u svojim ranijim odlukama (videti npr. odluke Už-2291/2009 od 28. marta 2012. godine i Už-1468/2009 od 19. aprila 2012. godine).

Navode podnosilaca o tome da su prvostepeni i drugostepeni sud pogrešno ocenili njihovu aktivnu legitimaciju u predmetnoj parnici, Ustavni sud nije posebno razmatrao, s obzirom na to da je u osporenoj drugostepenoj presudi utvrđeno da su potraživanja tužilaca po svim ugovorima zastarela, tako da i drugačiji stav suda po pitanju aktivne legitimacije ne bi doveo do drugačije odluke o predmetnom tužbenom zahtevu. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je o predmetnom sporu konačno odlučeno osporenom revizijskom presudom, a koja je zasnovana upravo na činjenici da je svako od potraživanja podnosilaca ustavne žalbe prema tuženom zastarelo .

Ustavni sud konstatuje da navode o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava podnosioci ustavne žalbe zasnivaju na istim tvrdnjama kojima su obrazložili i povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu navedeno, kao i činjenicu da su osporene presude donete u zakoni to sprovedenom sudskom postupku u kome je podnosiocima ustavne žalbe bilo omogućeno pravično suđenje, Ustavni sud smatra da im nije povređeno ni pravo na imovinu iz člana 58. Ustava.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbio u celini kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) .

6. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Sporazum o sukcesiji ne utiče na zastarelost potraživanja iz ugovora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti