Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 12 godina. Dugo trajanje spora, uprkos složenosti, prvenstveno je posledica neefikasnog postupanja sudova, uključujući višestruka ukidanja prvostepenih presuda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, S abahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lj. Đ. iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. juna 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Lj. Đ. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P 1. 2865/10 (inicijalno predmet P1. 334/00 Trećeg o pštinskog sud a u Beogradu) povređeno pravo podnosi teljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lj. Đ. iz Beograda podnela je, 20. jula 2012. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, dopunjenu 22. decembra 2014. godine, protiv presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 186/08 od 25. novembra 2009. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1647/12 od 29. marta 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog istom odredbom Ustava, u postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P 1. 186/08 (inicijalno predmet P1. 334/00 Trećeg opštinskog sud a u Beogradu).

Podnositeljka ustavne žalbe je navela da je radni spor, koji je vodila protiv poslodavca, radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa iz 2000. godine (zbog neopravdanog izostanka sa posla pet radnih dana uzastopno) i naknade štete u vidu izgubljene zarade, pravnosnažno okončan tek posle 12 godina, donošenjem osporene presude Apelacionog suda. U toku trajanja ovog postupka, podnositeljka je bila vraćena na posao do njegovog pravnosnažnog okončanja. Međutim, radni spor je predugo trajao jer su dva puta ukidane prvostepene presude, a osporena drugostepena odluka doneta je posle skoro tri godine od izjavljivanja žalbe podnositeljke. Iznoseći ceo tok parničnog postupka, podnositeljka smatra da joj je dvanaestogodišnjim trajanjem parnice povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Podnositeljka je dopunom ustavne žalbe od 22. decembra 2014. godine ukazala da je ona "učinila sve zakonom propisano" da se postupak ubrza (dostavljanjem kopija više urgencija sudovima) i da na njenoj strani nema doprinosa dvanaestogodišnjem trajanju postupka. Takođe, podnositeljka je ustavnom žalbom osporila prvostepenu i drugostepenu odluku donetu u ovom radnom sporu. Smatra da joj je ovim odlukama povređeno pravo na pravično suđenje, jer je njen zahtev za poništaj rešenja iz 2002. godine, kojim je proglašena tehnološkim viškom, podnet 25. novembra 2009. godine, nezakonito odbačen kao neblagovremen, s obzirom na to da poslodavac ovakvo rešenje nije mogao doneti dok ovaj sudski postupak još traje. Istakla je da je protiv osporene drugostepene presude izjavila i reviziju. Predložila je da Ustavni sud utvrdi da su joj u postupku vođenom u predmetu P1. 186/08 Trećeg opštinskog suda u Beogradu i osporenim presudama, povređena označena ustavna prava i da "Ustavni sud obaveže Republiku Srbiju da plati naknadu štete zbog povrede Ustavom zajamčenih prava u iznosu od 5.500.000,00 dinara, jer toliko iznosi zarada koju bi ostvarila da je za ovih 12 godina radila na svom radnom mestu".

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta P1. 2865/10 Prvog osnovnog suda u Beogradu (inicijalno predmet P1. 334/00 Trećeg opštinskog sud a u Beogradu), pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja Lj. B, kasnije Đ, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 6. jula 2000. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženog "I. m." DD Beograd, radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa. Tužilja je navela da joj je rešenjem poslodavca od 30. juna 2000. godine prestao radni odnos dana 23. juna 2000. godine jer je pet dana neprekidno neopravdano izostala sa posla, a da poziv da se javi na rad nije primila i da traži poništaj navedenog rešenja i vraćanje na rad.

Predmet je pred Opštinskim sudom zaveden pod brojem P1. 334/00 i nakon četiri održana ročišta za glavnu raspravu, od šest zakazanih (dva nisu održana jer je došlo do promene predsednika veća i jer tuženi nije postupio po nalogu suda da dostavi tražene dokaze), doneta je prva prvostepena presuda P1. 334/00 od 11. oktobra 2001. godine, kojom je u celini usvojen tužbeni zahtev tužilje. U ovom delu postupka tužilja je rešenjem inspektora za rad vraćena na rad 23. oktobra 2000. godine, a do donošenja pravnosnažne sudske odluke u ovom radnom sporu. Odlučujući o žalbi tuženog izjavljenoj 15. novembra 2002. godine, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 13/03 od 26. februara 2003. godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Do donošenja druge po redu prvostepene presude Opštinskog suda P1. 124/03 od 16. februara 2003. godine, održana su dva ročišta za glavnu raspravu (na kojima su saslušani tužilja u svojstvu parnične stranke i jedan svedok), a jedno zakazano ročište nije održano jer je tuženi dostavio sudu podnesak neposredno pred ročište. U ovom delu postupka, na prvom zakazanom i održanom ročištu 5. juna 2003. godine tužilja je istakla da ostaje kod tužbe i tužbenog zahteva i obavestila sud da joj je 8. marta 2002. godine rešenjem tuženog prestao radni odnos, jer je proglašena tehnološkim viškom. Navedenom presudom je usvojen tužbeni zahtev tužilje i, opet, poništeno rešenje direktora tuženog od 30. juna 2000. godine i obavezan tuženi da tužilju vrati na poslove koji odgovaraju njenoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima, a odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova parničnog postupka. Protiv ove presude tuženi je 30. marta 2006. godine izjavio žalbu. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2254/06 od 26. decembra 2007. godine prvostepena presuda je ukinuta i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Između ostalog, u obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno da odluka o osnovanosti zahteva za vraćanje na rad ne zavisi od zakonitosti rešenja koje je predmet ove parnice, već od zakonitosti rešenja kojim je tužilji naknadno prestao radni odnos, a shodno njenim navodima iz zapisnika sa ročišta o glavnoj raspravi od 5. juna 2003. godine.

Predmet je pred Opštinskim sudom, u trećem, ponovnom prvostepenom postupku, zaveden pod brojem P1. 186/08, pa je do zaključenja glavne rasprave 23. aprila 2009. godine, na dva održana ročišta, saslušan jedan svedok i na predlog punomoćnika tužilje zatražen od tuženog izveštaj obračunske službe o zaradi koju bi tužilja ostavarila da je radila od 30. juna 2000. godine do dana sačinjavanja izveštaja. U ovom delu postupka, jedno zakazano ročište nije održano jer je opravdano izostao svedok. Međutim, Opštinski sud je rešenjem P1. 186/08 od 23. aprila 2009. godine ponovo otvorio glavnu raspravu, radi dopune dokaznog postupka, uz ponavljanje naloga tuženom za dostavljanje izveštaja o izgubljenoj zaradi i naloga punomoćniku tužilje da uredi tužbu u delu zahteva za naknadu izgubljene zarade. Rešenjem Opštinskog suda P1. 186/08 od 16. septembra 2009. godine određeno je finansijsko veštačenje na okolnost visine zarade za period od juna 2000. do oktobra 2000. godine i od 8. marta 2003. godine pa do dana veštačenja. Nakon prijema nalaza veštaka od 23. oktobra 2009. godine, tužilja je podneskom od 12. novembra 2009. godine uredila tužbu i preinačila tužbeni zahtev tražeći, pored poništaja rešenja tuženog od 30. juna 2000. godine i poništaj rešenja tuženog od 8. marta 2002. godine, kojim je konstatovano da tužilji prestaje radni odnos zbog prestanka potrebe za njenim radom kod poslodavca, vraćanje na rad, kao i naknadu štete na ime izgubljene zarade, te da joj tuženi uplati pripadajuće doprinose. Na narednom ročištu, održanom 25. novembra 2009. godine, na kome je dozvoljeno preinačenje tužbe, Opštinski sud je zaključio glavnu raspravu.

Osporenom presudom Opštinskog suda P1. 186/08 od 25. novembra 2009. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje, i to u delu kojim je tražila poništaj rešenja tuženog od 30. juna 2000. godine, materijalnu štetu u vidu izgubljene zarade koju bi ostvarila na radnom mestu higijeničarke za period počev od 23. juna 2000. godine zaključno sa mesecom oktobrom 2000. godine (u mesečnim iznosima sa kamatom) i uplatu pripadajućih doprnosa (prvi, drugi i treći stav izreke), dok je u četvrtom stavu izreke odbačen kao neoblagovremen zahtev tužilje za poništaj rešenja tuženog od 8. marta 2002. godine, a u petom, šestom i sedmom stavu izreke je odbijen njen zahtev za naknadu materijalne štete u vidu izgubljene zarade za period počev od 8. marta 2002. do 31. avgusta 2009. godine (mesečni iznosi sa kamatama), za uplatu doprinosa za taj period i radi vraćanja na rad. U osmom stavu izreke ove presude tuženi je obavezan da tužilji naknadi troškove postupka u iznosu od 29.500,00 dinara, a u devetom stavu je odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova postupka. Protiv navedene presude žalbu je izjavila tužilja 30. decembra 2009. godine, a tuženi 4. januara 2010. godine. Po izvršenoj reorganizaciji pravosuđa u 2010. godini, postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem P1. 2865/10, koji je rešenjem P1. 2865/10 od 15. marta 2010. godine odbacio kao neblagovremenu žalbu tuženog izjavljenu protiv presude Trećeg opštinskog suda P1. 186/08 od 25. novembra 2009. godine. Odlučujući o žalbi tuženog izjavljenoj 30. marta 2010. godine protiv navedenog rešenja, Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 1831/10 od 10. juna 2011. godine ukinuo rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2865/10 od 15. marta 2010. godine. Ovo rešenje uručeno je punomoćniku tuženog 26. jula 2011. godine, a punomoćniku tužilje, nakon dve neuspele dostave zbog godišnjih odmora, dana 15. septembra 2011. godine.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4407/11 od 26. januara 2012. godine vraćeni su spisi predmeta prvostepenom sudu radi dopune postupka, jer je u spisima nedostajalo rešenje tuženog od 8. marta 2002. godine. Nakon pribavljanja rešenja tuženog, Prvi osnovni sud u Beogradu je 15. marta 2012. godine dostavio spise Apelacionom sudu u Beogradu radi odlučivanja o žalbama parničnih stranaka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1647/12 od 29. marta 2012. godine odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 186/08 od 25. novembra 2009. godine potvrđena. Ova presuda uručena je tužilji, ovde podnositeljki ustavne žalbe, 27. juna 2012. godine. Protiv navedene drugostepene presude punomoćnik tužilje je izjavio reviziju 19. jula 2012. godine, te je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 945/12 od 20. decembra 2012. godine odbijena kao neosnovana njena revizija. Punomoćnik tužilje je ovu presudu primio 25. februara 2013. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ZPP), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjuje u konkretnoj parnici, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodio u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava započeo 6. jula 2000. godine i da je okončan donošenjem revizijske presude 20. decembra 2012. godine, odnosno da je postupak trajao preko 12 godina.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj spornog prava za podnosioca, trajanje parničnog postupka u ovom radnom sporu od skoro čitavih 12 godina ne može biti opravdano ni jednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Po mišljenju Ustavnog suda, predmetni postupak, u kom se, najpre, odlučivalo o poništaju rešenja o prestanku radnog odnosa i vraćanju na rad, a po preinačenom tužbenom zahtevu o poništaju još jednog rešenja o prestanku radnog odnosa, ali po drugom osnovu, te vraćanju na rad, naknadi materijalne štete u vidu izgubljene zarade i uplati pripadajućih doprinosa, u kome je izvedeno jedno finansijsko veštačenje i saslušana dva svedoka, može se okarakterisati kao relativno činjenično, pravno i procesno složen.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka imala poseban interes, i u psihološkom i egzistencijalnom smislu, da sud o njenom zahtevu odluči u razumnom roku, s obzirom na prirodu spora i štetu čiju naknadu je potraživala.

Prema nalaženju Ustavnog suda, podnositeljka je u manjoj meri doprinela dužem trajanju parnice, jer nije postupila po nalogu suda da uredi tužbu više od šest meseci. Međutim, nesumnjivo je da je podnositeljka u ovoj parnici, stalnim urgencijama posebno upućenim sudovima više instance, činila napore da se postupak okonča u što kraćem roku.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da su odluke prvostepenog suda više puta ukidane od strane drugostepenog suda, i to dve presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu, kao i jedno rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu o odbacivanju žalbe tuženog. Takođe, zbog dopune postupka, Prvom osnovnom sudu u Beogradu su jednom vraćeni nerazmotreni po žalbi spisi predmeta od strane Apelacionog suda. U svakom slučaju, tek nakon 12 godina, presudom Apelacionog suda u Beogradu, postupak je pravnosnažno okončan, potvrđivanjem prvostepene presude. U vezi sa izloženim, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine (broj aplikacije 70767/01, stav 51 .), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države .

S obzirom na izneto, Ustavni sud je zaključio da je navedeno postupanje nadležnih sudova dovelo do toga da predmetni parnični postupak duže traje i da bude pravnosnažno okončan tek posle 12 godina.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2865/10 (inicijalno predmet P1. 334/00 Trećeg opštinskog suda u Beogradu), podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Odlučujući o ustavnoj žalbi izjavljenoj protiv prvostepene i drugostepene presude donete u radnom sporu koji je podnositeljka ustavne žalbe vodila, između ostalog, zbog poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa, a koja se odnosi na povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da iz odredaba člana 170. Ustava proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su pre njenog podnošenja iskorišćena propisana pravna sredstva za zaštitu prava podnosioca ustavne žalbe.

Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po podnetoj ustavnoj žalbi, Ustavni sud je, prema sadržini ustavne žalbe, ali i uvidom u spise predmeta, utvrdio da je podnositeljka izjavila reviziju protiv osporene drugostepene odluke. O njenoj reviziji je Vrhovni kasacioni sud meritorno odlučio presudom Rev2. 945/12 od 20. decembra 2012. godine, koja joj je uručena 25. februara 2013. godine.

Ustavni sud konstatuje da podnositeljka nije obavestila Ustavni sud da je Vrhovni kasacioni sud doneo odluku o reviziji, niti je proširila ustavnu žalbu i na presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 945/12 od 20. decembra 2012. godine.

Prema pravnom stavu Ustavnog suda, u parničnom postupku donošenjem meritorne odluke po reviziji smatraće se da je iscrpljeno poslednje pravno sredstvo pre izjavljivanja ustavne žalbe.

S obzirom na to da je, u konkretnom slučaju, revizija bila dozvoljena, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba u vreme njenog podnošenja bila preuranjena, jer nisu bila iskorišćena sva propisana pravna sredstva za zaštitu prava podnositeljke ustavne žalbe. Naime, pod iscrpljenošću pravnih sredstava ne podrazumeva se samo njihovo izjavljivanje, već donošenje odluke suda o izjavljenom pravnom sredstvu.

Imajući u vidu navedeno, kao i činjenicu da podnositeljka nije proširila ustavnu žalbu i na navedenu presudu, kojom je meritorno odlučeno o njenoj reviziji, Ustavni sud nalazi da je nedopuštena ustavna žalba izjavljena protiv presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 186/08 od 25. novembra 2009. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1647/12 od 29. marta 2012. godine. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u drugom delu izreke odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

Imajući u vidu da podnositeljka ustavne žalbe zahtev za naknadu materijalne štete "u vidu izgubljenih zarada" vezuje za osporene akte, u odnosu na koje je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu iz navedenih razloga, Ustavni sud je, u drugom delu izreke, odbacio ustavnu žalbu i povodom zahteva za naknadu materijalne štete, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.