Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji traje devet godina i još uvek nije okončan. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 800 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P. V, iz sela K, opština I, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi član a 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. maja 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba P. V . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1112/10 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 140/05), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. V, iz sela K, opština I, j e 1. decembra 20 11. godine, preko punomoćnika Z. M, advokata iz I, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku u predmetu P1. 1112/10 pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu.

U ustavnoj žalbi se navodi da je podnosilac, u svojstvu tužioca, pokrenuo radni spor protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo unutrašnjih poslova pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu tužbom od 10. februara 2005. godine, radi poništaja disciplinske presude i vraćanja na rad. Iako je presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1112/10 od 29. juna 2010. godine usvojen njegov tužbeni zahtev, u trenutku podnošenja ustavne žalbe, postupak ni posle sedam godina nije pravnosnažno okončan, već je u toku žalbeni postupak pred drugostepenim sudom. Podnosilac predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenog ustavnog prava, te da mu se naknadi nematerijalna šteta koju trpi zbog povrede prava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama člana 82. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US) propisano je: da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu (stav 1.); da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku (stav 2.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvida u priloženu dokumentaciju i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1112/10 ( ranije predmet P1. 140/05 Prvog opštinskog suda u Beogradu) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Podnosilac ustavne žalbe, u svojstvu tužioca, podneo je 10. febrara 2005. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo unutrašnjih poslova, radi poništaja disciplinske presude i vraćanja na rad.

Povodom podnete tužbe formiran je predmet P1. 140/05. Nakon četiri održana ročišta za glavnu raspravu (jedno ročište nije održano na predlog punomoćnika tužioca), Prvi opštinski sud u Beogradu je 2. decembra 2005. godine doneo rešenje P1. 140/05 kojim je odbacio tužbu tužioca kao nepotpunu i odbio njegov zahtev da mu tužena naknadi troškove postupka. Protiv ovog rešenja tužilac je izjavio žalbu 31. marta 2006. godine.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1780/06 od 10. maja 2006. godine ukinuto je rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 140/05 od 2. decembra 2005. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku, predmet je pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu dobio broj P1. 499/06, te je nakon pet održanih ročišta za glavnu raspravu (na kojima su saslušana četiri svedoka i tužilac u svojstvu parnične stranke i pribavljeni spisi krivičnog predmeta K. 25/04 Osnovnog suda u Ivanjici), kao i dva neodržana ročišta (zbog izostanka uredno pozvanog svedoka i uredno pozvanog punomoćnika tužioca), zaključena glavna rasprava.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 499/06 od 28. novembra 2007. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca. Odlučujući o žalbi tužioca, izjavljenoj 27. marta 2008. godine protiv ove presude, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 2417/08 od 28. maja 2008. godine ukinuo navedenu prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U drugom ponovnom prvostepenom postupku, postupak je vođen pod brojem P1. 381/08 pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu, a u 2010. godini, nakon uspostavljanja nove mreže sudova, pred Prvim osnovinim sudom u Beogradu pod brojem P1. 1112/10. Do zaključenja glavne rasprave 29. juna 2010. godine, bilo je zakazano ukupno sedam ročišta za glavnu raspravu, od kojih je pet ostalo neodržano. Na održanim ročištima su saslušani tužilac u svojstvu parnične stranke i jedan svedok. Razlozi za neodržavanje ročišta su dva puta bili na strani tužioca i njegovog punomoćnika koji su pravdali svoje izostanke sprečenošću, jednom jer je tužilac tražio izuzeće postupajućeg sudije i dva puta jer je izostala uredna dostava poziva za tužioca i njegovog punomoćnika.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1112/10 od 29. juna 2010. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca. Zakonski zastupnik tužene je protiv navedene presude 20. septembra 2010. godine izjavio žalbu.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 163/11 od 8. februara 2012. godine vratio prvostepenom sudu spise predmeta radi dopune postupka, jer žalba tužene nije bila dostavljena tužilačkoj strani na odgovor. Ovaj nalog je Apelacioni sud u Beogradu ponovio i u rešenju Gž1. 1380/12 od 14. marta 2012. godine, jer u spisima predmeta prvostepenog suda, nakon ponovnog dostavljanja spisa, nije bilo dokaza da je postupljeno po prethodno datom nalogu.

Apelacioni sud u Beogradu je, nakon tri održane rasprave, zakazane za dane 5. i 25. decembar 2012. godine, te 7. februar 2013. godine, doneo presudu Gž1. 4161/12 od 7. februara 2013. godine, kojom je preinačio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1112/10 od 29. juna 2010. godine i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Navedena presuda je dostavljena tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, 19. aprila 2013. godine. Protiv drugostepene presude tužilac je izjavio reviziju 7. maja 2013. godine. Apelacioni sud u Beogradu je dao naredbu 16. jula 2013. godine da se spisi predmeta prvostepenog suda, zajedno sa prepisom odluke drugostepenog suda, dostave Vrhovnom kasacionom sudu, pred kojim je u toku postupak po reviziji u predmetu Rev2. 893/13.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 125/04 i 111/09 ), odredbama člana 10. je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.) i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odredbom člana 435. istog zakona je propisano da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova.

Odredbom člana 195. stav 3. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05) je propisano da se spor o povredi prava zaposlenog pravnosnažno okončava pred nadležnim sudom u roku od šest meseci od dana pokretanja spora.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni parnični postupak, Ustavni sud je utvrdio: da je podnosilac 10. februara 2005. godine pokrenuo parnični postupak podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu; da je donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4161/12 od 7. februara 2013. godine tužbeni zahtev podnosioca pravosnažno odbijen, ali da ovaj spor o prestanku radnog odnosa još uvek, ni posle devet godina, nije okončan u trećem stepenu, već je u toku postupak pred Vrhovnim kasacionom sudom povodom revizije koju je izjavio podnosilac ustavne žalbe.

Ustavni sud ukazuje da je nadležan da ispituje povredu ustavnih prava nakon 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim je ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu Ustavom garantovanih prava i sloboda. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja sudskog postupka koji je predmet ustavne žalbe.

Navedeno devetogodišnje trajanje ovog parničnog postupka u radnom sporu o prestanku radnog odnosa, samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmetnog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja sudskog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

U ovom radnom sporu nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja.

Polazeći od značaja koji sporovi iz radnog odnosa imaju, Ustavni sud je našao da je efikasno rešavanje spora u konkretnom slučaju moralo biti od izuzetnog značaja za podnosioca. Međutim, istovremeno, stoji i to da su podnosilac i njegov punomoćnik svojim ponašanjem u toku postupka, u manjoj meri, doprineli dužini trajanja postupka, jer pet ročišta za glavnu raspravu nije održano na njihov predlog.

Ustavni sud smatra da je za neprimereno dugo trajanje parničnog postupka od presudnog uticaja bilo nedelotvorno i neefikasno postupanje prvostepenog suda - Prvog opštinskog suda u Beogradu, a potom i Prvog osnovnog suda u Beogradu, i pored toga što su ročišta zakazivana u malim vremenskim razmacima. Po oceni Ustavnog suda, o nerazumno dugom trajanju predmetnog parničnog postupka govore donete tri prvostepene sudske odluke, koje su dva puta ukinute u celini, dok je treća prvostepena presuda preinačena u postupku pred Apelacionim sudom u Beogradu, i to posle tri rasprave održane zbog nepotupno utvrđenog činjeničnog stanja u prvostepenom postupku. Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu „Pavlyulynets protiv Ukrajine“ (broj aplikacije 70767/01, stav 51 .), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države . Trajanju postupka van granica razumnog roka, doprinelo je i to što je Prvi osnovni sud u Beogradu dostavljao spise po žalbi drugostepenom sudu, uz procesne nedostatke, tako da su mu dva puta vraćani spisi iz istog razloga.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu P1. 1112/10 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 140/05), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao tački 1. izreke.

Ustavni sud je, saglasno odredbi član a 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke, nalažući nadležnim sud ovima da preduzm u sve neophodne mere kako bi se parnični postupak po tužbi podnosioca ustavne žalbe okončao u najkraćem roku.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine naknade štete, a posebno dužinu trajanja i predmet parničnog postupka povodom koga je podneta ustavna žalba. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo isključivo zbog neažurnog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, ekonomsko - socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti