Povreda prava na pravično suđenje zbog neadekvatne naknade štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući da je dosuđenom naknadom od 500 evra zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku povređeno pravo na pravično suđenje. Podnositeljki se utvrđuje pravo na traženu naknadu od 700 evra, shodno praksi ESLjP.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov , Tatjana Đurkić i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. S . iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. juna 202 3. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. S . i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 150/21 od 18. marta 2021. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo S. S . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznos isplaćen po osnovu presude Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 150/21 od 18. marta 2021. godine, kao i za ostale iznose koji su podnositeljki ustavne žalbe eventualno već isplaćeni po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 23/10. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba S. S . izjavljena zbog povrede prava na imovinu, iz člana 58. st. 1. i 2. Ustava, u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 23/10.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. S . iz Leskovca podnela je Ustavnom sudu, 29. aprila 202 1. godine, preko punomoćnika I. P, advokata iz Leskovca, ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 150/21 od 18. marta 2021. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije , kao i zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. st. 1. i 2. Ustava u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 23/10.

Ustavnom žalbom osporena je pravnosnažna presuda doneta u parničnom postupku vođenom po tužbi podnositeljke ustavne žalbe za isplatu novčanog obeštećenja za neimovinsku štetu zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku . Osporenom presudom pravnosnažno je obavezana tužena Republika Srbija da podnositeljki na ime naknade nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom stečajnom postupku isplati iznos od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti, prema srednjem kursu Narodne banke Srbije, sa zakonskom zateznom kamatom.

Podnositeljka je osporila visinu iznosa dosuđene naknade, smatrajući da je naknada prenisko određena i da ne može predstavljati pravično zadovoljenje zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku. U vezi sa tim, navela je da je u odlukama Evropskog suda za ljudska prava, u istim pravnim stvarima, dosuđivan veći iznos naknade nematerijalne štete. Pored toga, istakla je i povredu prava na imovinu u predmetnom stečajnom postupku, zbog propusta suda da namiri potraživanja utvrđena u stečajnom postupku protiv dužnika koji ima pretežan društveni kapital.

Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, ukine presude donete u predmetnom postupku i da tužbeni zahtev usvoji u celini, tako što će se tužena obavezati na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, kao i da utvrdi da joj je u predmetnom stečajnom postupku povređeno pravo na imovinu. Zbog povrede prava na imovinu istakla je zahtev za naknadu materijalne štete u visini potraživanja koja su joj priznata u stečajnom postupku. Takođe, postavila je zahtev za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Privrednog suda u Leskovcu R4 St. 1320/19 od 15. aprila 2019. godine usvojen je prigovor predlagača, ovde podnositeljke ustavne žalbe, te je utvrđeno da je predlagaču povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred tim sudom nad stečajnim dužnikom DP „I.“ sa PO Leskovac – u stečaju u predmetu St. 23/10 (ranije predmet Trgovinskog suda u Leskovcu 25/09), a u kome je predlagač prijavila svoje potraživanje iz radnog odnosa prema stečajnom dužniku, koje joj je u tom postupku priznato.

Osporenom presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 150/21 od 18. marta 2021. godine potvrđena je presuda Osnovnog suda u Leskovcu Prr. 1121/19 od 21. oktobra 2020. godine, kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev i obavezana je tužena Republika Srbija – Privredni sud u Leskovcu da tužilji, ovde podnositeljki ustavne žalbe, na ime naknade nematerijalne štet e zbog povred e prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom stečajnom postupku isplati novčani iznos od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom, dok je višak tužbenog zahtev a od dosuđenih 500 evra do traženih 700 evra odbijen kao neosnovan.

4. Odlučujući o ustavnoj žalbi izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 150/21 od 18. marta 2021. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se navodi podnositeljke o učinjenoj povredi označenog ustavnog prava zasnivaju na tome da je visina novčanog obeštećenja koja joj je dosuđena zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku nedovoljna i nepravična, odnosno da nije adekvatna.

U vezi osnovanosti ovih navoda i tvrdnji podnositeljke, a koji se odnose na osporenu presudu, Ustavni sud upućuje na svoje stavove i ocene koji su detaljno izneti u Odluci Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine, a koji se primenjuju u konkretnom slučaju .

Ustavni sud nalazi da su u konkretnom slučaju od značaja i stavovi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) izraženi u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine).

Naime, Evropski sud za ljudska prava se u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije prvi put izjašnjavao o tome da li je visina naknade neimovinske štete koja je, na osnovu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, dosuđena od strane „redovnih“ sudova, zbog neizvršenja/kašnjenja u izvršenju sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa isključivim ili većinskim državnim ili društvenim kapitalom, dovoljna i adekvatna. Razmatrajući prigovor gubitka statusa „žrtve“, Evropski sud je primetio da je iznos naknade nematerijalne štete od 800 evra koji su domaći sudovi dosudili podnositeljki predstavke, niži od iznosa koje Evropski sud dosuđuje u sličnim predmetima, ali je naglasio da se pitanje adekvatnosti dosuđenog iznosa naknade mora ceniti u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost naknade koja se ocenjuje u kontekstu životnog standarda u određenoj državi, kao i činjenicu da će u okviru nacionalnog sistema ova naknada u principu biti dosuđena i isplaćena brže i ranije nego da o tome odlučuje Evropski sud (stav 23.). Zaključujući da se dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete od 800 evra može smatrati dovoljnim i adekvatnim za pretrpljenu povredu prava na suđenje u razumnom roku, te da je, posledično, podnositeljka predstavke izgubila status „žrtve“ u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Evropski sud za ljudska prava je odbacio predstavku.

Ustavni sud nalazi da se, u situaciji kada se ustavnom žalbom, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, osporava presuda kojom je podnosiocu pravnosnažno dosuđeno novčano obeštećenje za nematerijalnu štetu koja je izazvana povredom prava na suđenje u razumnom roku, a koja je utvrđena zbog nemogućnosti da u primerenom roku naplati svoje pravnosnažno dosuđeno potraživanje iz radnog odnosa od poslodavca – dužnika koji je preduzeće sa isključivim ili većinskim društvenim ili državnim kapitalom, istaknuta povreda zajemčenog prava mora ispitivati primenom stavova Evropskog suda izraženih u odluci Stanković protiv Srbije. U tom smislu, u ovom ustavnosudskom predmetu ocena dosuđene visine naknade neimovinske štete nema karakter instancionog postupanja Ustavnog suda, već predstavlja mehanizam kojim se obezbeđuje da se zajemčena prava tumače u skladu sa praksom Evropskog suda kao međunarodne institucije koja nadzire njihovo sprovođenje. Ustavni sud ističe da je u cilju usklađivanja svoje prakse sa jedinstvenim pristupom Evropskog suda u rešavanju ovog spornog pitanja, na sednici održanoj 4. juna 2020. godine, doneo Odluku Už-277/2017 (objavljena na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs i u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 104/20), kojom je usvojio ustavne žalbe M. K, D. M. i S. J. i utvrdio da je podnosiocima osporenim rešenjima, kojima im je, primenom odredaba Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, dosuđena naknada na ime nematerijalne štete, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer dosuđena visina ne predstavlja dovoljnu i adekvatnu naknadu za pretrpljenu povredu prava na suđenje u razumnom roku, te se ne može smatrati da su njenim dosuđivanjem podnosioci izgubili status „žrtve“. Istom odlukom podnosiocima je utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti, umanjenom za iznose koji su im već isplaćeni po istom osnovu.

Primenjujući prethodno izloženo na konkretan slučaj, a s obzirom na to da je podnositeljki ustavne žalbe povreda prava na suđenje u razumnom roku utvrđena zbog nemogućno sti da u primerenom roku naplati svoj e potraživanje iz radnog odnosa utvrđeno u stečajnom postupku od poslodavca - dužnika koji je privredno društvo sa društvenim kapitalom, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki osporenom presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 150/21 od 18. marta 2021. godine, kojom joj je na ime novčanog obeštećenja za neimovinsku štetu pričinjenu povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Leskovcu St. 23/10 prav nosnažno dosuđen iznos od 500 evra, povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23 ), usvojio ustavnu žalbu u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

5. Razmatrajući način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava, Ustavni sud se takođe poziva na obrazloženje Odluke Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine.

Ustavni sud je ocenio da je utvrđivanje prava podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u visini koju Evropski sud smatra dovoljnom i adekvatnom novčanom satisfakcijom zbog nemogućnosti naplate potraživanja u razumnom roku najdelotvorniji način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava.

Međutim, krećući se u granicama zahteva ustavne žalbe, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke, utvrdio pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznos isplaćen po osnovu osporene presude Višeg suda u Leskovcu, kao i za sve ostale iznose koji su podnositeljki ustavne žalbe eventualno već isplaćeni po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 23/10. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i da je odredio način otklanjanja štetnih posledica, Ustavni sud nije posebno ispitivao navode podnositeljke o povredi prava na jednaku zaštitu prava, iz člana 36. stav 1. Ustava.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kom je istaknuta povreda prava na imovinu, iz člana 58. st. 1. i 2. Ustava, u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 23/10, Ustavni sud je imao u vidu da je rešenjem Privrednog suda u Leskovcu R4 St. 1320/19 od 15. aprila 2019. godine podnositeljki ustavne žalbe, kao predlagaču, utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom stečajnom postupku, po prigovoru koji je radi ubrzavanja stečajnog postupka podnela u skladu sa Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Sl užbeni glasnik RS“, broj 40/15). U vezi sa tim, Ustavni sud, dalje, konstatuje da je odredbom člana 31. navedenog zakona predviđeno da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje, čime se suštinski ostvaruje i zaštita Ustavom zajemčenog prava na imovinu.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da podnositeljka ustavne žalbe pre obraćanja Ustavnom sudu nije iskoristila sva Zakonom propisana pravna sredstva za zaštitu svojih prava u redovnom postupku, to je Ustavni sud utvrdio da nisu ispunjene Ustavom i zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, te je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u tački 3. izreke.

7. U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

8. Na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.