Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravnu sigurnost

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravnu sigurnost. Apelacioni sud u Beogradu je u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo različitu odluku u odnosu na raniju praksu Okružnog suda, čime je podnosioca doveo u nejednak položaj.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Jezdimira Popovića iz Mladenovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. februara 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Jezdimira Popovića i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž.1 2389/11 od 15. septembra 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jezdimir Popović iz Mladenovca je 30. novembra 2011. godine, preko punomoćnika Miladina Dabetića i Ranka Dabetića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž.1 2389/11 od 15. septembra 2011. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi: da je pre napuštanja Istoka zbog poznatih događaja na KiM, bio raspoređen na poslovima i radnim zadacima referenta u Opštinskom sud u u Istoku; da u spornom periodu nije bio radno angažovan i da se obraćao nadležnom organu radi nastavka rada; da su sudovi utvrdili da nisu ispunjeni uslovi da se tuženi obaveže da tužiocu naknadi štetu, jer šteta nije nastala krivicom tužene, bez obzira što se tužilac obraćao sudu da ga rasporedi, ali da tužena nije bila u mogućnosti da ga radno angažuje, a podnosilac je ukazao i na činjenicu da su sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji stali na stanovište da je tužbeni zahtev osnovan i da na strani tužene postoji odgovornost za naknadu štete. Podnosilac je pr edložio da se utvrdi povreda označen og prava, kao i da se poništi osporena presuda.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u osporenu presudu i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac, ovde podnosi lac ustavne žalbe, je podneo Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo pravde, radi naknade štete zbog manje isplaćene plate za period 15. oktobra 2003. godine do 31. januara 2008. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je presudom P1. 55050/10 od 31. januara 2011. godine, u stavu prvom , usvojio tužbeni zahtev tužioca na ime neisplaćene razlike zarade za period od 15. oktobra 2003. godine do 31. januara 2008. godine za ukupan iznos od 576.158,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do isplate. Stavom drugim izreke presude je obavezana tužena da tužiocu za sporni period obračuna doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje i iste uplati na račun Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih u Beogradu. Stavom trećim izreke presude je obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, istaknuto: da je tužilac obavljao poslove radnog mesta referenta u Opštinskom sudu u Istoku do juna 1999. godine; da u spornom periodu nije bio radno angažovan i da mu je u navedenom periodu isplaćivana minimalna zarada u skladu sa Zaključkom Vlade Republike Srbije 05 br. 02-4586/2003-01 od 17. jula 2003. godine.

Odlučujući o žalbi tužene, Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž1. 2389/11 od 15. septembra 2011. godine, u stavu prvom izreke , preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan. Stavom drugim izreke presude je odbio kao neosnovan zahtev tužene da se obaveže tužilac da joj naknadi troškove parničnog postupka, a stavom trećim izreke je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca na naknadu parničnih troškova po žalbi. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi: da u konkretnoj situaciji ne postoji protivpravno ponašanje tužene, obzirom da u spornom periodu tužilac nije bio radno angažovan, a tužilac nije dokazao da je organ tužene neosnovano odbio njegov zahtev za radno angažovanje, jer iz izvedenih dokaza, kao i iz iskaza tužioca, proizlazi da se on obraćao organima tužene radi radnog angažovanja, ali da organi tužene nisu bili u mogućnosti da ga radno angažuju, kao i da u tim prilikama istima nije podnosio pismene zahteve; da je u spornom periodu primao minimalnu zaradu u skladu sa Zaključkom Vlade Republike Srbije, koja važi za sva lica i za sva ministarstva, pa i za Ministarsko pravde; da je tužena pridržavajući se informacija Vlade koje je ista i donela , u svemu postupala u skladu sa Ustavom, zakonom i navedenim Zaključkom, te da nema osnova zahtev tužioca za naknadu štete koja se ogleda u razlici između naknade zarade koja je tužiocu isplaćena i zarade koju bi on ostvario da je radio i da bi postojala obaveza tužene za naknadu štete samo ukoliko je šteta nastala krivicom tužene, te da postojanje krivice zavisi od okonlnosti da li se tužilac obraćao tuženom sa zahtev da ga radno angažuje van sedišta AP KiM i ukoliko je tužena odbila takav zahtev neosnovano, a imala je mogućnosti da ga radno angažuje u drugom organu na području Republike Srbije, tada bi postojala i obaveza naknade štete tužiocu, no kako tužena nije bila u mogućnosti da tužioca radno angažuje, to ne postoji njena odgovornost zbog manje isplaćene plate tužocu.

4. Podnosilac ustavne žalbe je dostavio presud u za koj u smatra da se odnos i na istu činjeničnu i pravnu situaciju kao i situacija u kojoj se on nalazi o u osporenom postupku. Uvidom u ov u presudu, Ustavni sud je konstatovao sledeće:

Okružni sud u Beogradu je Gž1. 5382/08 od 15. aprila 2009. godine potvrdio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 9080/06 od 9. septembra 2008. godine kojom je usvojen tužbeni zahtev S. M. i obavezana je tužena Republika Srbija – Ministarstvo pravde da tužilji na ime razlike u plati za period od 15. oktobra 2003. godine do 31. marta 2008. godine isplati iznos od 598.330,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate.

5. Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o osnovanosti ustavne žalbe od značaja sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbama Ustava je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) je propisano da ko drugome prouzrokuje štetu, dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.) i da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.).

6. Polazeći od navoda podnosioca ustavne žalbe o postojanju različitih odluka u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Ustavni sud je istaknutu povredu prava podnosioca, kao sastavni deo prava na pravično suđenje, cenio kroz povredu prava na pravnu sigurnost iz člana 32. stav 1. Ustava

Ocenjujujući navode podnosioca ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je Okružni sud u Beogradu, kao sud poslednje instance u konkretnom slučaju, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, doneo različitu presudu u odnosu na osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu. Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu je utvrđeno: da u konkretnoj situaciji ne postoji protivpravno ponašanje tužene, s obzirom na to da u spornom periodu tužilac nije bio radno angažovan; da tužilac nije dokazao da je organ tužene neosnovano odbio njegov zahtev za radno angažovanje, jer iz izvedenih dokaza, kao i iz iskaza tužioca, proizlazi da se on obraćao organima tužene radi radnog angažovanja, ali da organi tužene nisu bili u mogućnosti da ga radno angažuju, ali i da u tim prilikama istima nije podnosio pismene zahteve; da je u spornom periodu primao minimalnu zaradu u skladu sa Zaključkom Vlade Republike Srbije, koja važi za sva lica i za sva ministarstva, pa i za Ministarsko pravde i da je tužena pridržavajući se informacija Vlade koje je ista donela, u svemu postupala u skladu sa Ustavom, zakonom i navedenim Zaključkom, te da nema osnova zahtev tužioca za naknadu štete koja se ogleda u razlici između naknade zarade koja je tužiocu isplaćena i zarade koju bi on ostvario da je radio.

Međutim, presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 5328/08 od 15. aprila 2009. godine je utvrđeno: da je plata tužilje određena Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama, te da su neosnovani navodi tužene da se Zaključkom mogu menjati zakonske odredbe, tim pre, što tužena tužilji ni na koji način nije regulisala radnopravni status, što je po Zakonu bila obavezna; da su neosnovani navodi da nema odgovornosti tužene za štetu jer nema nezakonitog ni protipravnog ponašanja tužene u postupku neangažovanja tužilje za rad u spornom periodu, pošto i nečinjenje predstavlja osnov za naknadu štete, u situaciji kada je objektivno postojala mogućnost da tužilja bude radno angažovana, što je tužilja i dokazala u toku postupka, a tužena je nije radno angažovala, pa postoji odgovornost tužene za štetu koja je pričinjena tužilji, time što joj nije omogućeno da radi i pored postojećih mogućnosti.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je Apelacioni sud u Beogradu u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo različitu odluku o osnovanosti tužbenog zahteva tužioca i da je na taj način podnosioca ustavne žalbe, odbijajući njegov tužbeni zahtev, doveo u bitno različit položaj od onoga u kome je bila tužilja čiji je istovetni tužbeni zahtev usvojen. Kako su Okružni sud u Beogradu i Apelacioni sud u Beogradu, kao sud ovi najviše instance u ovim slučajevima, u periodu od dve godine doneli različite presude, koje su za posledicu imale to da je tužbeni zahtev tužilje za isplatu razlike zarade u jednom slučaju pravnosnažno usvojen, dok je u drugom slučaju istovetni tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, postavljen prema istom tuženom, pravnosnažno odbijen kao neosnovan, Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa navedenog Apelacionog suda kao drugostepenog suda u pogledu zaštite prava na razliku zarade suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetimaSantos Pintoprotiv Portugalije, od 20. maja 2008. godine i Beianprotiv Rumunije, od 6. decembra 2007. godine). Stoga je Ustavni sud ocenio da je različitim pravnim stanovištem Apelacionog suda u Beogradu iznetim povodom iste činjenične i pravne situacije, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravnu sigurnost, kao sastavni deo prava na pravično suđenje. Ustavni sud ukazuje da je ovakva ocena Ustavnog suda u skladu sa ocenom Evropskog suda u predmetu Vinčić i drugi protiv Srbije, koju je navedeni međunarodni organ za zaštitu ljudskih prava doneo, uz konstataciju da nije u njegovoj nadležnosti da procenjuje koji je stvarni ishod trebalo da imaju parnice podnosilaca predstavki. Ustavni sud ukazuje da je u odlukama Už-5116/2010 i Už-936/12 već zauzeo stav da različitim odlučivanjem suda najviše pravne instance u više predmeta sa istim činjeničnim i pravnim stanjem, dolazi do povrede prava na pravnu sigurnost kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), te je odlučio kao u prvom delu 1. izreke.

7. U odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da se ustavna žalba zasniva na bitno sličnim navodima na kojima je bio zasnovan veliki broj ustavnih žalbi o kojima je Sud već rešavao i da je osporena presuda, u pogledu odluke i razloga na kojima se temelji, bitno slična presudama koje su osporavane ustavnim žalbama koje je Ustavni sud prethodno rešavao.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, a iz razloga detaljno iznetih u ranije donetim rešenjima o odbacivanju bitno sličnih ustavnih žalbi ( u tom smislu videti rešenja Ustavnog suda Už-1371/2011, Už-1816/10, Už-2747/2010 i Už-1343/2011 na veb-sajtu Ustavnog suda ).

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42 b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik PC", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravnu sigurnost

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti