Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 19 godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok su ostali zahtevi i delovi žalbe odbačeni, uz konstataciju doprinosa obe strane dužini postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. Đ . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. jula 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. Đ. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 47911/10 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6811/94) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosi teljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. Đ . iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 18. jula 2014. godine, preko punomoćnika N. V , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu, dopunjenu 6. avgusta 2014. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu , zajemčenih odredbama iz člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 47911/10 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6811/94).

Podnositeljka smatra da je neopravdano dugim trajanje m parničnog postupka od 19 godina, koji je vođen protiv nje, kao tužene, uz više ukidanja prvost epenih presuda, pretrpela povredu prava na suđenje u razumnom roku. Ističe da je ovaj postupak trajao mnogo duže od ostalih sličnih postupaka i pored postojanja jasne sudske prakse u oblasti stambenih odnosa u poslednjih 30 godina, što ona nije u mogućnosti da dostavi, ali da Ustavni sud "ima obavezu" da proveri ove navode i utvrdi da joj je, uz pravo na suđenje u razumnom roku, povređeno i pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Takođe, ukazuje da, zbog predugog trajanja spora, nije mogla da raspolaže svojom imovinom - stanom, koji je otkupila (jer je u parnici tražen poništaj otkupa stana i prestanak ugovora o korišćenju toga stana) , kao ni da stiče koristi. Predložila je da Sud utvrdi povredu označenih ustavnih prava i dosudi joj naknadu štete u iznosu od 400.000,00 dinara i troškove postupka u iznosu od 50.000,00 dinara. U dopuni ustavne žalbe od 6. avgusta 2014. godine je "precizirala" svoje navode i predložila da joj sud na ime nematerijalne štete dosudi iznos od 1.500 evra, a na ime materijalne štete iznos od 15.000 evra, jer je mogla da izdaje stan u zakup "najmanje 10 godina, a ovaj sudski spor je trajao 15 godina više nego što je to uobičajeno ". Istovremeno, tražila je na ime ovog vida štete i naknadu "nepot rebnih" troškova parničnog postupka u iznosu od 4.000 evra, kao i naknadu troškova ustavnosudskog postupka u iznosu od 90.000,00 dinara. Pod neskom od 14. maja 2015. godine punomoćnik podnositeljke ustavne žalbe je zatražio da se zastane sa odlučivanjem u ovoj ustavnosudskoj stvari, a do odlučivanja Vrhovnog kasacionog suda po reviziji tužioca.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) je sadržinski identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta , sada , Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 47911/10 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6811/94) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Protiv podnositeljke ustavne žalbe, kao tužene, podneta je 18. oktobra 1994. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužba od strane Opštine Palilula , preko zakonskog zastupnika, u svojstvu tužioca, radi poništaja ugovora o otkupu stana, prestanka ugovora o korišćenju stana i iseljenja . Predmet je zaveden pod brojem P. 6811/94. Na prvom zakazanom ročištu, Opštinski sud je doneo presudu zbog iz ostanka P. 6811/94 od 17. februara 1995. godine, ali je nakon usvojenog predloga za vraćanje u pređašnje stanje tužene od 12. maja 1995. go dine, na ročištu održanom 27. juna 1995. godine dozvoljeno vraćanje, a predmet je dobio novi broj P. 4716/95. U spisima predmeta nama dokaza kada je tužba uručena tuženoj, a izostanak sa ročišta zakazanog za 17. februar 1995. godine tužena je opravdala bolešću, dostavljajući medicinski izveštaj uz predlog za vraćanje u pređašnje stanje. Tada je dostavljeno i punomoćje za njenog punomoćnika koje je dala 5. maja 1995. godine. Odgovor na tužbu punomoćnik tužene je dao 2. novembra 1995. godine.

Do donošenja prve prvostepene presude P. 4716/95 od 26 . juna 200 2. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca, bilo je zakazano 23 ročišta za glavnu raspravu, od kojih 12 nije održano. U ovom delu postupka, saslušana je tužena u svojstvu parnične stranke (dva puta) , kao i tri svedoka, te izvedeni pismeni dokazi (pribavljen izveštaj Ureda za registar stanovnišva Beograd, izveštaj Skupštine stanara i sl) . Od 12 ročišta koja nisu održana, šest nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a preostalih šest jer je tužena izostajala, bilo kada je bila uredno pozvana radi saslušanja u svojstvu parnične stranke, ili kad je ona, odnosno njen punomoćnik, tražio odlaganje ročišta, kao i zato što je jednom njen punomoćnik neposredno na ročištu predao podnesak za suprotnu stranu i sud.

Odlučujući o žalbi tužioca, izjavljenoj 16. avgusta 200 2. godine, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 3584 /03 od 25. juna 200 3. godine, ukinuo presud u Prvog opštinsko g sud a u Beogradu P. 4716/95 od 26. juna 2002. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je pred Opštinskim sudom dobio broj P. 6351/03, pa je do zaključenja glavne rasprave 13. juna 2007. godine, bilo zakazano devet ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano šest. Ročišta nisu držana jer je dva puta bio sprečen postupajući sudija, a jednom su izostale obe stranke sa ročišta. U ovom delu postupka pribavljeni su spisi otkupa stana, kao i dva puta upućivane zamolnice diplomatsko konzularnim putem radi pribavljanja podataka od kada tužena boravi u Štutgartu, te prevedena dokumentacije sa nemačkog na srpski jezik .

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6351/03 od 13. juna 2007. godine je , ponovo , u celosti odbijen tuženi zahtev tužioca. Zakonski zastupnik tužioca je izjavio žalbu 8. oktob ra 2007. godine.

Rešenjem Okružnog sud a u Beogradu Gž. 14439/07 od 15. aprila 2009. godine ukinuta je ožalbena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6351/03 od 13. juna 2007. godine i predmet je vra ćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju ukidnog rešenja je, između ostalog, navedeno da je prvostepeni sud propustio da utvrdi činjenice od značaja za pravilnu primenu materijalnog prava: gde su nosilac stanarskog prava i članovi njegovog porodičnog domaćinstva imali stalno mesto boravka, odnosno središte životnih aktivnosti u vreme otkupa stana.

Predmet je pred Opštinskim sudom dobio broj P. 9113/09 i posle jednog održanog ročišta, na kojem je doneto rešenje da se sasluša tužen a, te da se pribavi od Doma zdravlja Palilula podatak da li se lečila u toj ustanovi i ima li zdravstveni karton , a nakon uspostavljanja nove mreže sudova u 2010. godini, postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu , pod brojem P. 47911/10 . Na prvom zakazanom ročištu za 20. aprila 2010. godine, u odsustvu tužene koja nije uredno pozvana, ali i prisustvu njenog punomoćnika, sud je doneo rešenje da se diplomat sko-konzularnim putem preko Ministarstva pravde Republike Srbije zatraži izveštaj da li je tužena državljanka Nemačke Demokratske Republike i od kada. U periodu do sl edećeg ročišta, koje je zakazano i održano tek 25. novembra 2011. godine, sud je upućivao dve zamolnice preko ministarstva, od kojih je jednu uređivao u pogledu pravilnog naziva strane zemlje - Savezne R epublike Nemačke, po njihovom nalogu i ispravljao prevode, te mu je konačno, dostavljen izveštaj ministarstva 19. jula 2011. godine da je tužena srpska državljanka i da nije podnosila zahtev za nemačko državljanstvo. Do zaključenja glavne rasprave bilo su zakazan a još četiri ročišta, sa kojih je izostao punomoćnik tužene iako je uredno bio pozvan, od kojih su održan a dva u odsustvu uredno pozvanog punomoćnika tužene. Na održanim ročištima sud je pribavljao izveštaje nadležnih domova zdravlja ili ambulanti u kojima je mogla da se leči tužena sa članovima porodice i ima zdravstvene kartone, te pozivao svedoke, koji se nisu odazivali na uredne pozive, zbog čega su kažnjavani. Preostala dva ročišta nisu održana, zbog izostanka svedoka.

Presudom Prvog osnovn og suda u Beogradu P. 47911/10 od 21 . septembra 2012. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca u celosti, a rešeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Protiv navedene presude žalbu je 15. novembra 2012. godine izjavio zakonski zastupnik tužioca, a punomoćnik tužene je izjavio žalbu 20. novembra 2012. godine protiv rešenja o troškovima.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 47911/10 od 27. novembra 2012. godine je odbačena kao neblagovremena žalba tužene.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 645/13 od 14. maja 2014. godine, u prvom stavu izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 47911/10 od 21. septembra 2012. godine u prvom i drugom stavu izreke , kojima su odbijeni tužbeni zahtevi tužioca, ali je u drugom stavu izreke drugostepene presude izreke Apelacioni sud preinačeno rešenje o troškovima postupka iz trećeg stava prvostepene presude, tako što je tužilac obavezan da tuženoj isplati na ime troškova parničnog postupka iznos od 135.900,00 dinara. Ova presuda je uručena punomoćniku podnositeljke ustavne žalbe 18. juna 2014. godine.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1661/14 od 26. decembra 2014. godine, u prvom stavu izr eke, nije prihvaćen predlog Apelacionog suda u Beogradu za odlučivanje o reviziji tužioca, kao izuzetno dopuštenoj reviziji, a u drugom stavu izreke je odbačena kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 645/13 od 14. maja 2014. godine.

4. Članom 10. Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ZPP), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakon o parničnom postupku (“ Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, zajedno sa izmenama („Službeni glasnik RS“, br. 111/09 i 36/11), a koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjivao u konkretnoj parnici imao je sadržinski sličnu odredbu sa navedenom odredbom ranije važećeg ZPP koja se odnosi na efikasno postupanje parničnog suda.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe poziva, krećući se u granicama postavljenog zahteva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak za tuženu započeo uručenjem tužbe, o čemu ne ma tačnih podataka, ali prema toku postupka početkom 1995. godine, a da je pravosnažno okončan 18. juna 2014. godine, uručenjem punomoćniku tužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, presude Apelacionog suda Beogradu Gž. 645/13 od 14. maja 2014. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao više od 19 godina.

Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da je predmetni postupak bio relativno činjenično i pravno složen, ali pre svega procesno usložnjen jer je zbog odsutnosti tužene i njenog boravka u inostranstvu bilo neophodno putem zamolnica, diplomatsko - konzularnim putem, pribavljati potrebne izveštaje i pozivati tuženu , radi razrešenja spornih pitanja u ovoj parnici.

Činjenica da je tokom postupka bilo ponovljenog razmatranja predmeta usled ukidanja prvostepenih sudskih odluka, sama po sebi ukazuje na neopravdano odugovlačenje postupka. Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine ( broj aplikacije 70767/01, stav 51 .), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države. Pored dve ukinute prvostpene presude, u trećem navratu je o ovoj pravnoj stvari pravnosnažno rešeno, preinačujućom drugostepenom presudom u delu koji se odnosi na troškove postupka. Osim ovoga, i to što osam puta nisu držana ročišta zbog sprečenosti postupajućeg sudije, ili je grešeno u pisanju zamolnice, svakako je doprinelo neefikasnom postupanju prvostepenog suda, prevashodno, Prvog opštinskog suda u Beogradu. Međutim, Ustavni sud nalazi i da je podnositeljka ustavne žalbe svojim ponašanjem, odnosno ponašanjem nje nog punomoćnika, bitno doprinela trajanju postupka sa pozicije tužene u postupku. Ovo posebno zato što je odgovor na tužbu dat posle više od godinu dana, te što osam ročišta nije održano ili je odložen o, i to upravo krivicom podnositeljke ustavne žalbe ili nje nog punomoćnika. Naime, podnositeljka nije pristupala ni na ona ročišta na koja je bila uredno pozvana pozivom za saslušanje u svojstvu parnične stranke , ili nije pristupala na ročišta zbog neurednog prijema poziva, mada je njen punomoćnik bio uredno obaveštavan o danu i času održavanja ročišta. Takođe, procesnu disciplinu nije poštovao ni njen punomoćnik, jer je veći broj puta ili tražio odlaganja, nije blagovremeno predao podnesak ili izostao sa održanih ročišta, što je uticalo da ažurno ne dostavlja dokaze i iznosi dokazne predloge, odnosno obaveštava tuženu o ročištima. Konačno, iako je ažurno i propisno postupanje suda u cilju brzog i efikasnog razrešenja spornih pitanja bilo od važnosti za podnosi teljku ustavne žalbe, Ustavni sud ne može da prenebregne ni činjenicu da njeno ponašanje nije bilo u skladu sa interesom, koji ističe u ustavnoj žalbi, da se spor okonča u okviru granica razumnog roka.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosi teljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a krećući se u granicama postavljenog zahteva u ustavnoj žalbi sa dopunom, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos, s obzirom na podnositeljkin zahtev, a u okolnostima od značaja za njeno određivanje ( ukupna dužina trajanja osporenog postupka, složenost postupka, postupanje sudova i ponašanje podnositeljke ustavne žalbe ) predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem prvostepenog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Povodom istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se podnositeljka samo formalno poziva la na povredu ovog ustavnog prava, a što ustavnu žalbu čini nedopuštenom, i to u situaciji kada nije osporila pojedinačne akt e i kada je za nju bio povoljan ishod spora, jer je tužilac izgubio spor . Naime, ona je svojim navodima da je spor predugo trajao "i pored uobičajene sudske prakse" u takvim slučajevima, zapravo, povredu ovog prava "vezala" za povredu prava na suđenje u razumnom roku, o čemu se Sud već izjasnio.

U pogledu istaknute povrede prava na imovinu zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava , Ustavni sud je ocenio da se podnositeljka, opet, formalno pozvala na povredu označenog ustavnog prava, ističući, u suštini, pravo na, eventulano, izgubljenu dobit "jer nije mogla da raspolaže stanom i izdaje ga" za vreme trajanja parnice i odgovornost sudova za nastale parnične troškove, a što se ne može smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi prava na imovinu, te je Sud ustavnu žalbu i u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1.tačka 7) Zakona o Ustavom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U vezi zahteva za naknadu materijalne štete, Ustavni sud nalazi da podnositeljka ustavne žalbe nije pružila bilo kakav dokaz da je pretrpela pravno relevantnu materijalnu štetu u osporenom parničnom postupku, da bi se ovaj zahtev uopšte mogao razmatrati, zbog čega je ustavna žalba u tom delu odbačena kao nedopuštena u tački 3. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

9. Povodom zahteva podnositeljke za naknadu troškova ustavnosudskog postupka, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine ( videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

10. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti