Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu preduzeću iz Prištine

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu preduzeća kome je Vojska Jugoslavije oduzela robu tokom ratnog stanja. Utvrđena je povreda prava na imovinu jer su niži sudovi pogrešno primenili rok zastarelosti za naknadu štete, umesto opšteg roka za naknadu rekvirirane imovine.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-609/2008
21.10.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Preduzeća za promet, proizvodnju, trgovinu na veliko i malo i posredovanje "Vitamin" iz Prištine, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 21. oktobra 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Preduzeća za promet, proizvodnju, trgovinu na veliko i malo i posredovanje "Vitamin" iz Prištine izjavljena protiv presude Višeg trgovinskog suda Pž. 520/07 od 9. oktobra 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Prev. 499/07 od 29. januara 2008. godine i utvrđuje da je navedenim sudskim odlukama povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na imovinu zajemčeno članom 58. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Poništava se presuda Vrhovnog suda Srbije iz tačke 1. i određuje da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o reviziji tužioca Preduzeća za promet, proizvodnju, trgovinu na veliko i malo i posredovanje "Vitamin" iz Prištine, izjavljenoj protiv presude Višeg trgovinskog suda Pž. 520/07 od 9. oktobra 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Preduzeće za promet, proizvodnju, trgovinu na veliko i malo i posredovanje "Vitamin" iz Prištine, preko punomoćnika Stojadina Mitića, advokata iz Niša, podnelo je Ustavnom sudu 3. juna 2008. godine ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u izreci, zbog povrede prava zajemčenih odredbama čl. 58. i 76. Ustava Republike Srbije. Podnosilac ustavne žalbe se istovremeno poziva i na povredu odredaba člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi se navodi da je Preduzeće za promet, proizvodnju, trgovinu na veliko i malo i posredovanje "Vitamin" iz Prištine obavljalo trgovinsku delatnost do 24. marta 1999. godine, kada je ceo prostor Sportsko poslovnog centra "Boro i Ramiz" u Prištini, gde se nalazio i magacin tog preduzeća sa raznom prehrambenom robom, zaposela Vojska Jugoslavije i bez ikakvog pravnog osnova obila magacin i uzela zatečenu robu velike vrednosti. Podnosilac ustavne žalbe ističe da je navedeno oduzimanje robe Savezno ministarstvo za odbranu tretiralo kao "ratni plen" i da je Vojska Jugoslavije tokom ratnog stanja 1999. godine uzimala robu samo iz magacina u Prištini koji su bili u vlasništvu pripadnika albanske nacionalne manjine, što prema mišljenju podnosioca, predstavlja očiglednu povredu Ustava, jer to nije učinjeno u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona i učinjeno je samo pripadnicima albanske nacionalne manjine. Takođe, prema mišljenju podnosioca ustavne žalbe, na konkretni slučaj ne može se primeniti institut naknade štete, kao što to čine sudovi u osporenim presudama, već se mora primeniti institut sticanja bez osnova. Ovo iz razloga što Zakonom o odbrani i Uredbom o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, na koje se sudovi pozivaju, nije predviđeno uzimanje robe za potrebe Vojske u ratnim uslovima, već obaveza građana i pravnih lica da predaju stvari iz člana 1. Uredbe, a što znači da je Vojska bila dužna da pozove tužioca da to učini, da se izvrši evidencija tih stvari, da bi tužilac u smislu Uredbe mogao da traži naknadu. Iz navedenih razloga, podnosilac ustavne žalbe smatra da su mu osporenim presudama Višeg trgovinskog suda i Vrhovnog suda Srbije povređena Ustavom zajemčena prava iz čl. 58. i 76.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju dostavljenu u prilogu ustavne žalbe, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Preduzeće za promet, proizvodnju, trgovinu na veliko i malo i posredovanje "Vitamin" iz Prištine, čiji je vlasnik Fadil Nushi iz Prištine, podnelo je 20. aprila 2005. godine tužbu Trgovinskom sudu u Nišu protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo odbrane, Vojska Srbije - VP 1097 Niš, radi sticanja bez osnova.

Presudom Trgovinskog suda u Nišu P. 465/2005 od 16. novembra 2006. godine, stavom prvim izreke obavezana je tužena Republika Srbija, Ministarstvo odbrane, Vojska Srbije – VP 1097 Niš da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, isplati iznos od 4.988.103,00 dinara, sa zateznom kamatom počev od 12. aprila 2005. godine, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 466.963,00 dinara, a sve u roku od 8 dana od dana prijema presude. Stavom drugim izreke iste presude odbijen je tužbeni zahtev tužioca za isplatu zatezne kamate na iznos glavnog duga od 4.988.103,00 dinara, za period od 11. juna 1999. godine pa do 11. aprila 2005. godine, kao neosnovan. U sprovedenom postupku, Trgovinski sud u Nišu je utvrdio da je, prema zapisniku o primopredaji magacina u Sportsko poslovnom centru "Boro i Ramiz" u Prištini od 11. juna 1999. godine, finansijska policija izvršila izdavanje zaplenjene robe za potrebe Vojske Jugoslavije. Zapisnikom je, takođe, konstatovano da je zatečena roba iz tužiočevog magacina broj 24 izdata Vojsci Jugoslavije, dok sredstva zatečena u kancelariji ovog magacina nisu uzeta, osim jednog kompjutera koji je takođe preuzela Vojska Jugoslavije. Po nalaženju prvostepenog trgovinskog suda, predmetna roba je oduzeta po osnovu Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze ("Službeni list SRJ", broj 36/98), donete na osnovu čl. 30. i 39. tada važećeg Zakona o odbrani, te se ne može prihvatiti stanovište tužioca da je roba oduzeta od strane tužene bez pravnog osnova, te da prilikom odlučivanja treba primeniti institut sticanja bez osnova. Članom 39. Zakona o odbrani određeno je da se odredbe čl. 24, 26, 27, 29. i 30. ovog Zakona (koje se odnose na prava i dužnosti građana u odbrani zemlje) o davanju materijalnih sredstava za odbranu zemlje odnose i na preduzeća i druga pravna lica. Članom 27. ovog Zakona propisano je da ako za vreme ratnog stanja jedinice Vojske Jugoslavije ne mogu na redovan način da se snabdevaju neophodnom hranom, pogonskim materijalom, ogrevom i drugim sredstvima, Savezno ministarstvo za odbranu, na zahtev starešine Vojske Jugoslavije na položaju komandanta bataljona, može narediti da građani ili njihova domaćinstva daju napred navedena neophodna materijalna sredstva, a što znači da je takva mogućnost obavezivanja na predaju istih predviđena i za preduzeća i druga pravna lica. Takođe, odredbom člana 4. tačka 12. navedene Uredbe predviđena je obaveza vlasnika stvari da za potrebe odbrane zemlje predaju druge potrebne stvari, a u okviru toga i hemijske proizvode. Polazeći od iznetog, kao i činjenice da je predmetna roba tužioca oduzeta i predata Vojsci Jugoslavije za potrebe iste u uslovima ratnog stanja, po nalaženju prvostepenog trgovinskog suda, tužiocu pripada pravo na naknadu vrednosti tih stari, saglasno odredbama člana 19. Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, a u vezi sa članom 29. Zakona o odbrani. Budući da Uredbom nije uređeno pitanje dospelosti obaveze tužene na plaćanje ove naknade, Trgovinski sud u Nišu je ocenio da je istaknuti prigovor tužene o zastarelosti potraživanja neosnovan, jer je tužba podneta 20. aprila 2005. godine, odnosno pre isteka opšteg roka zastarelosti od 10 godina, saglasno odredbi člana 371. Zakona o obligacionim odnosima. Takođe je prvostepeni sud utvrdio da Uredba o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, koja se primenjuje na konkretan materijalnopravni odnos, ne uređuje pitanje dospelosti obaveze tužene na plaćanje naknade, pa se, u konkretnom slučaju, primenjuju odredbe člana 324. stav 2. u vezi člana 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, što znači da tužiocu pripada pravo na kamatu počev od 12. aprila 2005. godine, kada se tužilac prvi put obratio tuženoj sa zahtevom za isplatu naknade vrednosti oduzete robe. S obzirom na navedeno, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca, te je odlučio kao u izreci.

Viši trgovinski sud je, odlučujući o žalbama tužioca i tužene protiv navedene prvostepene presude Trgovinskog suda u Nišu, doneo presudu Pž. 520/07 od 9. oktobra 2007. godine, kojom je u stavu prvom izreke preinačio prvostepenu presudu u stavu prvom izreke kojim je obavezana tužena da tužiocu isplati iznos od 4.988.103,00 dinara na ime glavnog duga, sa zateznom kamatom počev od 12. aprila 2005. godine, kao i da mu naknadi troškove postupka u iznosu od 466.963,00 dinara u roku od osam dana, i presudio tako što je tužbeni zahtev i zahtev za troškove odbio, dok je u stavu drugom izreke odbio žalbu tužioca kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu u stavu drugom izreke. Drugostepeni sud je u obrazloženju presude, pored ostalog, istakao da prihvata stav prvostepenog suda da se radi o robi čiji je režim u ratnom stanju regulisan Zakonom o odbrani i Uredbom o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, te da se ne radi o sticanju bez osnova, ali da ne prihvata stav prvostepenog suda u pogledu trajanja roka zastarelosti, jer je mišljenja da je pravni osnov tužiočevog zahteva naknada štete. Stoga se, prema oceni drugostepenog suda, u konkretnom slučaju imaju primeniti odredbe člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, kojima je propisano da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od dana kada je oštećeni doznao za štetu i lice koje je štetu učinilo, a u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala. Nalazeći da je šteta za tužioca nastala već 11. juna 1999. godine, kada je prema zapisniku o primopredaji magacina od 11. juna 1999. godine izvršeno i izdavanje robe tužioca za potrebe Vojske, te da se tužilac tuženoj obratio sa zahtevom za naknadu štete 12. aprila 2005. godine, a da je tužbu za naknadu štete podneo sudu 20. aprila 2005. godine, drugostepeni sud je utvrdio da je protekao rok od tri godine, te da je potraživanje tužioca zastarelo saglasno odredbama člana 376. Zakona o obligacionim odnosima. Iz navedenih razloga, drugostepeni sud je pobijanu presudu preinačio u delu u kome je usvojen tužbeni zahtev i odbio tužbeni zahtev zbog zastarelosti potraživanja.

Odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Višeg trgovinskog suda Pž. 520/07 od 9. oktobra 2007. godine, Vrhovni sud Srbije je na sednici održanoj 29. januara 2008. godine, doneo osporenu presudu Prev. 499/07, kojom je reviziju odbio kao neosnovanu. U obrazloženju presude je navedeno da je pravilan zaključak drugostepenog suda da je pravni osnov tužiočevog zahteva naknada štete iz člana 154. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, za koju bi tužena snosila odgovornost bez postojanja krivice, ističući pri tom da sud nije vezan pravnim osnovom zahteva tužbe. Ovo iz razloga što je sud utvrdio da je radnjom tužene, učinjenom na osnovu ovlašćenja iz Zakona o odbrani i Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, umanjena imovina tužioca za vrednost oduzete robe, te da naknada propisana članom 29. Zakona o odbrani i članom 19. navedene Uredbe nije ništa drugo do naknada štete pričinjena tužiocu oduzimanjem robe. Konstatujući da je potraživanje naknade štete zastarelo istekom roka od 3 godine od dana saznanja, a najkasnije istekom objektivnog roka od pet godina od kada je šteta nastala, u smislu člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, Vrhovni sud je ocenio da je drugostepeni sud pravilno postupio kada je prinačio prvostepenu presudu i tužbeni zahtev odbio zbog zastarelosti potraživanja.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ustavnom žalbom poziva, utvrđeno je: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, kao i da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (član 58. st. 1. do 3.); da se pripadnicima nacionalnih manjina jemči ravnopravnost pred zakonom i jednaka zakonska zaštita, kao i da je zabranjena bilo kakva diskriminacija zbog pripadnosti nacionalnoj manjini (član 76. st. 1. i 2.).

Zakonom o odbrani ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 11/95, 28/96, 44/99 i 3/02) bilo je propisano: da ako za vreme ratnog stanja jedinice Vojske Jugoslavije ne mogu na redovan način da se snabdevaju neophodnom hranom, pogonskim materijalom, ogrevom i drugim sredstvima, Savezno ministarstvo za odbranu na zahtev starešine Vojske Jugoslavije na položaju komandanta bataljona, njemu ravnom ili višem položaju, može narediti da građani ili njihova domaćinstva daju neophodna materijalna sredstva (član 27. stav 1.); da vlasniku materijalnih sredstava uzetih za potrebe odbrane zemlje pripada naknada (član 29.); da Savezna vlada određuje materijalna sredstva, propisuje evidenciju tih sredstava, način njihovog uzimanja i visinu naknade za dopremanje i korišćenje, kao i postupak za utvrđivanje naknade za oštećena, uništena ili nestala sredstva uzeta za potrebe odbrane zemlje (član 30.).

Uredbom o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze ("Službeni list SRJ", br. 36/98, 32/99 i 9/01) bilo je propisano: da su vlasnici stvari dužni da, za potrebe odbrane zemlje, predaju druge potrebne stvari (proizvode od posebnog interesa za odbranu zemlje) (član 4. tačka 11.); da stvari iz člana 4. ove Uredbe popisuju i o njima vode evidenciju nadležni područni organi Saveznog ministarstva za odbranu na osnovu evidencije koju vode organi uprave nadležni za imovinu, unutrašnje poslove, javne prihode i drugi državni organi (član 5.); da su vlasnici stvari dužni da nadležnom područnom organu, na njegov zahtev, stave na uvid podatke i isprave o stvarima iz člana 4. ove uredbe i da mu omoguće pregled stvari radi popisa i vođenja evidencije (član 6. stav 1.); da ako se za pojedine stvari iz stava 1. ovog člana ne vodi evidencija ili podaci iz te evidencije nisu potpuni, nadležni područni organ vrši pregled tih stvari i ustrojava njihovu evidenciju (član 6. stav 2.); da za korišćenje stvari iz člana 4. ove uredbe vlasniku stvari pripada naknada određena Tarifom za određivanje naknade za korišćenje popisanih stvari za potrebe Vojske i druge potrebe odbrane zemlje koja je odštampana uz ovu uredbu i čini njen sastavni deo (član 19. stav 1.). Prema odredbi tačke 6. Tarife za određivanje naknada za korišćenje popisanih stvari za potrebe vojske i druge potrebe odbrane zemlje, za korišćenje stvari koje nisu navedene u Tarifi primenjuje se procenat koji je utvrđen za najsličnije stvari iz Tarife.

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da se za štetu bez obzira na krivicu odgovara u drugim slučajevima predviđenim zakonom (član 154. stav 3.); da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (član 155.); da će sud dosuditi oštećeniku naknadu u novcu kad on to zahteva, izuzev ako okolnosti datog slučaja opravdavaju uspostavljanje ranijeg stanja (član 185. stav 4.); da dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje, a ako rok za ispunjenje nije određen, dužnik dolazi u docnju kad ga poverilac pozove da ispuni obavezu, usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze (član 324. st. 1. i 2.); da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti (član 371.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje štetu učinilo a u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranih odredaba Ustava, Zakona o odbrani, Zakona o obligacionim odnosima i Uredbe o organizovanju i izvršenju materijalne obaveze, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim presudama Višeg trgovinskog suda i Vrhovnog suda Srbije povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca ustavne žalbe na imovinu.

U osporenim presudama konstatovano je da je radnjom tužene u predmetnom sporu, učinjenom na osnovu ovlašćenja iz Zakona o odbrani i Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, umanjena imovina pravnog lica - ovde podnosioca ustavne žalbe za vrednost oduzete robe, te da naknada propisana članom 29. Zakona o odbrani i članom 19. navedene Uredbe predstavlja naknadu štete pričinjenu tužiocu oduzimanjem robe. Pozivajući se na odredbe člana 187. stav 4. Zakona o obligacionim odnosima, kojom je propisano da sud nije vezan pravnim osnovom tužbenog zahteva, u osporenim presudama utvrđeno je da je pravni osnov tužiočevog zahteva naknada štete, a ne sticanje bez osnova, te su primenjene odredbe člana 376. Zakona o obligacionim odnosima o rokovima zastarelosti. Imajući u vidu da je šteta za tužioca nastala 11. juna 1999. godine, kada je mogao saznati za štetu i lice koje je štetu učinilo, a da se tužilac obratio tuženoj za naknadu štete 12. aprila 2005. godine i tužbu podneo 20. aprila 2005. godine, drugostepeni sud je našao da je osnovan prigovor zastarelosti potraživanja istaknut od tužene u prvostepenom postupku, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca, a Vrhovni sud je nalazeći da je drugostepeni sud pravilno tužbeni zahtev odbio zbog zastarelosti potraživanja, odbio reviziju tužioca kao neosnovanu.

Ustavni sud je ocenio da je u osporenim presudama Višeg trgovinskog suda i Vrhovnog suda Srbije izneto ustavnopravno prihvatljivo stanovište da je roba u svojini podnosioca ustavne žalbe oduzeta aprila 1999. godine za vreme trajanja ratnog stanja, na osnovu citiranih odredaba Zakona o odbrani i Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, tako da ne postoji sticanje bez osnova na strani tužene, a što je izričito i decidno navedeno kao pravni osnov na kome se zasniva tužbeni zahtev radi isplate novčane naknade, istaknut od strane podnosioca ustavne žalbe.

Međutim, prema oceni Ustavnog suda, da bi se sporni pravni odnos mogao rešavati po propisima koji regulišu naknadu štete, pre svega mora da postoji šteta na imovini tužioca, koja može biti obična šteta ili izmakla korist, a koja po svom nastanku može biti iz ugovora, iz skrivljene (deliktne) štetne radnje ili nastala bez obzira na krivicu (prouzrokovana opasnom stvari ili delatnošću). U konkretnom slučaju ne postoji ni jedan od navedenih osnova za prouzrokovanje štete, jer između strana u sporu ne postoji ugovor, niti je u ponašanju tužene bilo protivpravnosti, pošto je tužiocu roba iz magacina oduzeta (rekvirirana) za zakonom predviđene potrebe odbrane zemlje u uslovima proglašenog ratnog stanja. Samim tim, pitanje naknade tužiocu za oduzetu robu, koja je potrošne i zamenljive prirode, mora biti regulisano primenom odgovarajućih odredaba Zakona o odbrani i Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, uz poštovanje ustavnog načela da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne.

Navedenim zakonskim i podzakonskim odredbama je ustanovljeno pravo na naknadu za oduzetu robu. Za ostvarivanje tog prava nije propisan poseban rok. Stoga se, u cilju pravičnog presuđenja ovog spora, mora oceniti mogućnost pružanja sudske zaštite istaknutog potraživanja podnosioca ustavne žalbe u skladu sa odredbom člana 371. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, Viši trgovinski sud i Vrhovni sud Srbije u osporenim odlukama nisu cenili mogućnost pružanja sudske zaštite podnosiocu u granicama opšteg roka zastarelosti potraživanja. S tim u vezi, Ustavni sud je stanovišta da dati razlozi u osporenim presudama za primenu posebnog roka zastarelosti koji se odnosi na pravni institut naknade štete, nisu ustavnopravno prihvatljivi, jer se iz relevantnih činjenica ne može izvesti zaključak o pravnoj utemeljenosti izraženog stava da je utuženo potraživanje podnosioca zastarelo.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je zaključio da je osporenim presudama Višeg trgovinskog suda i Vrhovnog suda Srbije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na imovinu iz člana 58. Ustava, kojim se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, kao i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Stoga je Sud ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i, kao meru otklanjanja posledica utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava, poništio osporenu revizijsku presudu Vrhovnog suda Srbije, uz određivanje da Vrhovni kasacioni sud, koji je preuzeo nadležnost Vrhovnog suda Srbije po vanrednim pravnim lekovima u parničnom postupku, donese novu odluku o reviziji tužioca, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Pri tome, po oceni Ustavnog suda, u prvostepenoj presudi Trgovinskog suda u Nišu izneto je ustavnopravno prihvatljivo stanovište da je roba podnosiocu ustavne žalbe oduzeta za vreme trajanja ratnog stanja, na osnovu citiranih odredaba Zakona o odbrani i Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, te da se u pogledu docnje dužnika imaju primeniti odredbe člana 324. stav 2. u vezi 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, tako da je prvostepeni sud pravilno odlučio kada je utvrdio da tužiocu pravo na kamatu pripada počev od 12. aprila 2005. godine, kada se tužilac prvi put obratio tuženoj sa zahtevom za isplatu naknade vrednosti oduzete robe.

Ustavni sud je, istovremeno, odbio ustavnu žalbu u delu u kome je posebno ukazano na povredu prava podnosioca ustavne žalbe zajemčenog članom 76. Ustava, iz razloga što podnosilac ustavne žalbe, kao pravno lice, ne može imati svojstvo nacionalne manjine, budući da se ono kao lično svojstvo, po logici stvari, vezuje isključivo za fizička lica. Što se tiče tvrdnje podnosioca da je Vojska Jugoslavije tokom ratnog stanja 1999. godine uzimala robu samo iz magacina u Prištini koji su bili u vlasništvu pripadnika albanske nacionalne manjine, Ustavni sud ukazuje da je period u kome se u Republici Srbiji ostvaruje ustavnosudska zaštita povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda počeo da teče 8. novembra 2006. godine, stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije. Naime, tek je važeći Ustav u članu 170. ustanovio ustavnu žalbu kao posebno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, koja se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, tako da predmetni navodi podnosioca, ratione temporis, nisu od značaja za odlučivanje Suda u ovoj pravnoj stvari.

6. Na osnovu izloženog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu preduzeću iz Prištine

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti