Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u devetnaestogodišnjem postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao preko 19 godina. Svakom podnosiocu dosuđena je naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6090/2012
23.04.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manoj lović Andrić, dr Olivera Vučić , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. L. i S. L, obojice iz Inđije, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. aprila 2015 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. L. i S. L. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vo đen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 2451/11 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Inđiji P. 473/93) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.000 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. L. i S. L, obojice iz Inđije, podneli su, 20. jula 201 2. godine, preko punomoćnika N. J, advokata iz Inđije, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vo đen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 2451/11 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Inđiji P. 473/93), kao i zbog povrede istog prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosioci smatra ju da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku time što je parnični postupak, koji su pokrenuli još 6. maja 1993. godine, zajedno sa svojom majkom, tužbom radi naknade štete pred ranijim Opštinskim sudom u Inđiji protiv A. "D. o. " – Filijala u L, kao tuženog, okončan tek zaključenjem poravnanja među strankama 5. jula 2012. godine. Takođe, ističu da prekomerna dužina trajanja ovog postupka predstavlja isključivu odgovornost postupajućih sudova. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da je povređeno pravo podnosi laca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčen o članom 32. stav 1. Ustava, kao i da utvrdi pravo podnosi laca na naknadu nematerijalne štete i nadoknadi im troškove za sastav ustavne žalbe.

U pogledu navoda ustavne žalbe koji se odnose na povredu člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud konstatuje da je označenim članom garantovano, između ostalog, i pravo na suđenje u razumnom roku , čiju zaštitu pruža i Ustav Republike Srbije u članu 32. stav 1, te je ocena postojanja povrede ovog prava u postupku po ustavnoj žalbi vršena u odnosu na navedeni član Ustava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je sadržinski identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvid a u spise predmeta P. 2451/11 Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji (inicijalno predmet P. 473/93 ranijeg Opštinskog suda u Inđiji), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosioci ustavne žalbe, kao tuž ioci, zajedno sa majkom B.L, podneli su 6. maja 199 3. godine Opštinskom sudu u Inđiji (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tužen og (sada) A. "D. o. " – Filijala u L, kojom su traži li da sud obaveže tuženog da im nadoknadi materijalnu i nematerijalnu štetu, te izgubljeno dotadašnje i buduće izdržavanje. U tužbi je navedeno: da ovu štetu tužioci trpe zbog pogibije J.L, oca podnosilaca, odnosno muža prvotužilje; da je pok. J.L. bio vozač autobusa, zaposlen kod preduzeća "L. " iz I; da je za saobraćajnu nesreću od 10. maja 1990. godine kriv H.T, čije je vozilo bilo osigurano kod tuženog; da je H.T. osuđen na kaznu zatvora u trajanju od dve godine po pravosnažnoj presudi Opštinskog suda u Novom Sadu K. 852/91 od 12. novembra 1992. godine. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 473/93.

Do donošenja prvostepene presude od 11. februara 1994. godine, bilo je zakazano sedam ročišta za glavnu raspravu, od kojih su četiri održana. Na održanim ročištima saslušani su tužioci i izvedeni dokazi u vezi sa primanjima poginulog muža i oca tužilaca kod preduzeća "L. " iz I, visine porodične penzije tužilaca - ovde podnosilaca ustavne žalbe i u vezi sa troškovima sahrane. Razlozi za neodržavanje ročišta bili su to što punomoćnik tužilaca nije dostavio dokaze u vezi sa troškovima sahrane, što u sud nije prispeo traženi izveštaj od poslodavca pok. J.L. i zbog neuredne dostave poziva tuženom.

Opštinski sud u Inđiji doneo je presudu P. 473/93 od 11. februara 1994. godine, kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužilaca. U postupku po žalbi tuženog, izjavljenoj protiv označene prvostepen e presud e, Okružni sud u S remskoj Mitrovici je presudom Gž. 665/94 od 9. juna 1994. godine potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim je odlučeno o naknadi neimovinske štete na ime duševnih patnji za izgubljenim suprugom i ocem, ali je ista presuda ukinuta u delu kojim je odlučeno o naknadi imovinske štete u vezi sa podizanjem nadgrobnog spomenika i izgubljenog izdržavanja, te su spisi predmeta vraćeni prvostepenom sudu na ponovno suđenje i odlučivanje. Drugostepena presuda uručena je strankama u julu 1994. godine, ali je prvo naredno ročište pred Opštinskim sudom u predmetu P. 157/96 zakazano tek za 19. jun 1996. godine. Nakon četiri održana ročišta i jednog neodržanog, zato što tuženi nije bio uredno pozvan, Opštinski sud je presudom P. 157/96 od 12. maja 1997. godine delimično usvojio tužbeni zatev tužilaca. U postupku po žalbi obe parnične stranke izjavljenoj protiv označene prvostepen e presud e, Okružni sud u S remskoj Mitrovici je rešenjem Gž. 751/98 od 19. januara 2000. godine uvažio njihove žalbe, pa je prvostepena presuda ukinuta u pobijanom usvajajućem delu za kamatu na troškove podizanja nadgrobnog spomenika i u ukupnom odbijajućem delu za naknadu troškova podizanja nadgrobnog spomenika i za izgubljeno izdržavanje tužilaca drugog i trećeg reda - ovde podnosilaca ustavne žalbe, a predmet vraćen na ponovni postupak prvostepenom sudu.

U trećem po redu prvostepenom postu pku, predmet je pred Opštinskim sudom dobio broj P. 34/00. Nakon 12 zakazanih ročišta, od kojih je održano osam, Opštinski sud je presudom broj P. 34/00 od 13. februara 2007. godine usvojio tužbeni zahtev tužilaca povodom kamate na već dosuđeni iznos za naknadu troškova podizanja nadgrobnog spomenika, kao i za isplatu na ime razlike troškova podizanja nadgrobnog spomenika za još 2.500 DM, sa domicilnom kamatom koju utvrđuje Centralna evropska banka uvećanom za 3% počev od 1. oktobra 1990. godine pa do isplate, te zastao sa postupkom povodom tražene naknade na ime izgubljenog izdržavanja podnosilaca ustavne žalbe. Na održanim ročištima su dva puta, zbog izmene u sastavu veća, ponovo saslušani tužioci u svojstvu parničnih stranaka i jedan svedok, određeno je finansijsko veštačenje na okolnost izgubljenog izdržavanja, pribavljeni su potrebni izveštaji od poslodavca pok. oca podnosilaca o njegovim primanjima i od nadležnog Fonda PIO o visini porodične penzije za podnosioce ustavne žalbe, te pribavljen nalaz sudskog veštaka od 11. aprila 2003. godine, kao i dopunski nalaz veštaka od 7. decembra 2004. godine. Preostala četiri ročišta nisu održana iz razloga što su postupajuće sudije dva puta bile sprečene, jednom jer je izostao uredno pozvani svedok, a jednom jer je tuženi predao podnesak neposredno na ročištu. U ovom delu postupka nije bilo zakazanih ročišta u 2003. i 2005. godini, a punomoćnik tužilaca se na primljeni dopunski nalaz veštaka od 7. marta 2005. godine, izjasnio pismenim podneskom 23. novembra 2006. godine, kojim je i precizirao tužbeni zahtev, tražeći dva puta naknadni rok za izjašnjenje. Na ročištu od 13. februara 2007. godine punomoćnik tužilaca je predložio donošenje delimične presude povodom zahteva za naknadu štete u vezi izgradnje nadgrobnog spomenika.

Rešenjem Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 1440/07 od 20. decembra 200 7. godine, u postupku po žalbi tuženog, vraćeni su spisi predmeta prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnih nedostataka (nedostajalo je uredno punomoćje za zastupanje tuženog), a zatim su rešenjem Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 80/10 od 22 . septembra 20 10. godine ponovo vraćeni spisi radi otklanjanja drugog procesnog nedostatka – ispravke naziva presude. Rešenjem Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji P. 34/00 od 26. oktobra 2010. godine ispravljena je presuda Opštinskog suda u Inđiji broj P. 34/00 od 13. februara 2007. godine, tako što je ispred reči "presuda" dodata reč "delimična". Viši sud u Sremskoj Mitrovici je presudom Gž. 10/11 od 3. avgusta 2011. godine delimično uvažio žalbu tuženog i preinačio prvostepenu presudu u pobijanom usvajajućem delu, tako što je odredio da se tužiocima isplati domicilna kamata na iznos od 2.000 DM od 1. oktobra 1990. godine pa do isplate, kao i iznos od 2.500 DM, sa domicilnom kamatom od 1. oktobra 1990. godine pa do isplate, a sve u dinarskoj protivrednosti po srednjem kursu NBS.

Punomoćnik tužilaca je 4. oktobra 2011. godine tražio nastavak postupka povodom tužbenog zahteva koji se odnosio na izgubljeno izdržavanje. Postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici - Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 2451/11 i nakon jednog održanog i jednog neodržanog ročišta za glavnu raspravu (punomoćnik tuženog je tražio odlaganje), na ročištu zakazanom za 5. jul 2012. godine zaključeno je sudsko poravnanje među strankama, kojim se tuženi obavezao da na ime izgubljenog izdržavanja podnosiocima ustavne žalbe isplati – D. L. iznos od 367.242,00 dinara, a S. L. iznos od 269.312,00 dinara, kao i troškove zastupanja u ukupnom iznosu od 741.500,00 dinara.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ZPP) , koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) , primenj ivao do okončanja parnice, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je označeni parnični postupak, započet 6. maja 199 3. godine, podnošenj em tužbe Opštinskom sudu u Inđiji, pravnosnažno okončan u pogledu naknade nematerijalne štete 9. juna 1994. godine, a 19. januara 2000. godine povodom dela tužbenog zahteva za troškove podizanja nadgrobnog spomenika u iznosu od 2.000 DM, dok je za kamatu na taj iznos i drugi deo troškova podizanja nadgrobnog spomenika pravnosnažno okončan 3 . avgusta 2011. godine, a 5. jula 2012. godine je sudskim poravnanjem među strankama okončan i u vezi naknade za izgubljeno izdržavanje podnosiocima ustavne žalbe.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog postupka.

Navedeno ukupno trajanje ovog parničnog postupka od više od 19 godina, samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru granica razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke , postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Primenjujući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio i činjenično i pravno složen. Parnični sud je trebalo da utvrdi naknadu štete po više traženih vidova , za više tužilaca, što je uslovilo i nešto obimniji dokazni postupak, ali što nikako ne može biti i opravdanje za devetnaestogodišnje trajanje postupka.

Takođe, Ustavni sud je ocenio i da je postavljeni zahtev za podnosioce bio od nesumnjivog značaja, s obzirom na to da je tužbom tražena isplata nematerijalne i materijalne štete, i to posebno na ime izgubljenog izdržavanja. Ipak, prema oceni Ustavnog suda, podnosioci su u primetnoj meri doprineli navedenoj dužini trajanj a označenog parničnog postupka. Naime, suprotno njihovoj procesnoj ulozi, punomoćnik podnosilaca nije urgirao niti reagovao na neaktivnost suda u periodu od skoro dve godine (od 1994. do 1996. godine), a na dopunski nalaz veštaka se nije pismeno izjasnio godinu i osam meseci (iako je u tom periodu dva puta urgirao kod suda za zakazivanje ročišta), već je nakon prvog zakazanog ročišta po urgenciji, čak dva puta tražio naknadni rok za izjašnjenje i preciziranje tužbenog zahteva. Takođe, jedno ročište nije održano jer je punomoćnik tužilaca propustio da dostavi dokaze u vezi sa troškovima sahrane na koje se pozivao u podnescima i reči na ročištu.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da navedeno trajanje postupka ne može biti opravdano ni složenošću predmeta odlučivanja , niti opisanim doprinosima stranaka, jer je zakonska obaveza suda da obezbedi da se postupak sprovede efikasno i bez nepotrebnog odlaganja . Ustavni sud je konstatovao da je Opštinski sud u Inđiji prvu prvostepenu presudu doneo posle svega devet meseci od prijema tužbe, ali da je ta presuda samo delimično potvrđena (u delu odluke o nematerijalnoj šteti), te da su još dva puta donošene prvostepene presude (od kojih je jedna bila ukinuta, a druga preinačena), pre nego što je pravnosnažno rešeno povodom troškova podizanja nadgrobnog spomenika. Tek sudskim poravnanjem, nakon više od 19 godina od podnošenja tužbe, odlučeno je o izgubljenom izdržavanju podnosilaca. Dakle, jedan od bitnijih razloga za dugo trajanje parničnog postupka je i višestruko ukidanje prvostepenih presuda i vraćanje predmeta na ponovno odlučivanje od strane drugostepenog suda, pri čemu Ustavni sud upućuje na praksu Evropskog suda za ljudska prava koji je zauzeo stav da ponovljeno vraćanje jednog predmeta na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države (presuda u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine , br. 70767/01 od 6. septembra 2005. godine). Pored ovoga, stoji i neaktivnost suda u periodu od skoro dve godine (1994. do 1996. godine), te tokom 2003. i 2005. godine kada nije bilo zakazano nijedno ročište. I postupak po žalbi na presudu Opštinskog suda u Inđiji P. 34/00 od 13. februara 2007. godine je prekomerno dugo trajao, jer su rešenjima drugostepenog suda, najpre Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici, a potom Višeg suda u Sremskoj Mitrovici, dva puta vraćani spisi radi otklanjanja procesnih nedostataka, da bi se žalbeni postupak okončao tek nakon četiri godine i šest meseci, što znatno prevazilazi granice razumnog roka za sudsko odlučivanje u drugoj instanci.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim postupanjem parničnih sudova u označenom parničnom postupku podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakon a o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.0 00 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno ukupnu dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, njegovu složenost, kao i utvrđeni doprinos samih podnosi laca, te činjenicu da je o jednom delu tužbenog zahteva ipak bilo pravnosnažno rešeno u vrlo kratkom roku, a da je odlučivanje o izgubljenom izdržavanju bilo odloženo predlogom podnosilaca da se zastane u tom delu postupka i da se prvo donese delimična presuda u pogledu traženih troškova sahrane, odnosno podizanja spomenika. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznosi predstavlja ju adekvatnu i pravičnu kompenzaciju podnosiocima za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava, učinjenu neefikasnim postupanjem parničn ih sud ova. Odlučujući o konkretnoj visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Povodom zahteva podnosilaca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, ukazuje se da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred ovim sudom snose svoje troškove.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1 . tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u devetnaestogodišnjem postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti