Odluka Ustavnog suda o povredi prava na socijalnu zaštitu i suđenje u razumnom roku
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja žalbu osobe sa invaliditetom kojoj je odbijen dodatak za tuđu negu i pomoć. Utvrđena je povreda prava na socijalnu zaštitu zbog formalističkog tumačenja propisa i povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja postupka.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Gordana Ajnšpiler Popović , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. M . iz Lipara , čiji je staratelj Z. M . iz Lipara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. februara 2023. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba M. M . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Centrom za socijalni rad opštine Kula u predmetu broj 55320-3040/2012 podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na socijalnu zaštitu, iz člana 69. Ustava Republike Srbije .
2. Utvrđuje se pravo M. M. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 5.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, zbog utvrđene povrede prava iz člana 69. Ustava. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.
3. Usvaja se ustavna žalba M. M. i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Centrom za socijalni rad opštine Kula u predmetu broj 55320-3040/2012 podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.
4. Utvrđuje se pravo M. M. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.
5. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.
O b r a z l o ž e nj e
1. Z. M . iz Lipara je, 25. juna 2020. godine, u ime M. M. iz Lipara, kao njen staratelj, a preko punomoćnika R. B, advokata iz Ravnog Sela, Ustavnom sudu izjavila ustavnu žalbu, a potom 10. januara 2023. godine i dopunu ustavne žalbe protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 6524/19 od 12. marta 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava Republike Srbije i prava na socijalnu zaštitu iz člana 69. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je vođen pred Centrom za socijalni rad opštine Kula u predmetu broj 55320-3040/2012.
U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno:
- da je predmetni postupak trajao osam godina, čime je podnositeljki povređeno pravo na suđenje u razumnom roku;
- da postupajući sud nije bio nepristrasan, jer je postojao drugačiji pristup kada su u pitanju činjenice koje idu u prilog tužilji u odnosu na činjenice iznete od strane tuženog organa i organa veštačenja, što se posebno ogleda u tome da je sud prihvatio nalaze veštaka iz 2019. godine, i to kao osnov za presuđenje, a nije prihvatio nalaz psihologa iz 2013. godine i nalaze veštaka neuropsihijatra datih u postupku lišenja poslovne sposobnosti iz 2017. godine, kao i sve druge nalaze specijalista i izveštaje ustanove u kojoj podnositeljka boravi, a koje je podnositeljka dostavila;
- da je podnositeljka potpuno nesposobna da se brine o sebi, da je život provela u kući, da nikada sama nije izašla na ulicu, jer ne zna za šta ulica služi, da ne zna gde živi i da se po kući kreće bez ikakvog smisla, da ni sa kim nije uspostavila kontakt, da apsolutno nije sposobna da shvati šta radi i zašto, ni kada je u pitanju hrana koju joj majka postavi da jede, a da posebno da ne shvata zašto pije lekove, ni koliko i kada treba da ih popije;
- da podnositeljka nije bila sposobna da nauči znakovni jezik i nije mogla da pohađa ni specijalnu školu;
- da su i podnositeljka i njen brat lišeni poslovne sposobnosti i da im je majka određena za staratelja, i to na njen račun;
- da je Centar za socijalni rad dao saglasnost da se podnositeljka smesti u ustanovu, ali o trošku majke;
- da su osnovne karakteristike ovog slučaja nesavestan rad i odsustvo humanosti;
- da, imajući u vidu da je podnositeljka gluvonema, istoj bi bilo neophodno obezbediti pravo na tumača pred organima veštačenja preko koga bi ona bila sposobna da komunicira ukoliko je to zaista u mogućnosti, ali da u predmetnom postupku nije ni utvrđeno da li je ona uopšte mentalno sposobna da komunicira i preko tumača.
Podnositeljka je tražila da Sud usvoji ustavnu žalbu zbog povrede označenih prava, poništi osporenu presudu i naloži ponovno odlučivanje o njenoj tužbi, ili da na osnovu priložene dokumentacije usvoji zahtev podnositeljke za priznavanje traženog prava i naloži Centru za socijalni rad da joj isplati traženu naknadu od momenta podnošenja zahteva.
Podnositeljka je postavila zahtev za naknadu nematerijalne štete, kao i naknadu troškova postupka pred Upravnim sudom.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje
Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, spise predmeta Centra za socijalni rad opštine Kula, spise predmeta Osnovnog suda u Vrbasu – Sudska jedinica u Kuli, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Podnositeljka ustavne žalbe je 3. septembra 2012. godine podnela Centru za socijalni rad opštine Kula zahtev za priznavanje prava na dodatak za pomoć i negu drugog lica i prava na uvećani dodatak za pomoć i negu drugog lica, koji je odbijen kao neosnovan rešenjem Centra za socijalni rad opštine Kula broj 55320-3040/2012 od 23. decembra 2012. godine.
Protiv navedenog rešenja podnositeljka je 11. januara 2013. godine izjavila žalbu, koja je nakon davanja nalaza, mišljenja i ocene organa veštačenja u drugostepenom postupku, rešenjem Pokrajinskog sekretarijata za zdravstvo, socijalnu politiku i demografiju broj 129-553-391/2013-03 od 25. oktobra 2013. godine odbijena kao neosnovana.
Podnositeljka je 30. novembra 2013. godine podnela tužbu protiv navedenog konačnog upravnog akta, koja je uvažena presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 18931/13 od 23. novembra 2015. godine, te je poništeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovno odlučivanje. U obrazloženju presude je, pored ostalog, navedeno da se tuženi organ u svom rešenju poziva na nalaz, ocenu i mišljenje u kome nije dat obrazložen odgovor zašto se ne prihvata priložena medicinska dokumentacija, odnosno nalazi Doma zdravlja K, ambulante neuropsihijatrije, neurološki i psihijatrijski izveštaji od 21. avgusta 2012. godine i 20. novembra 2012. godine, u kojima je navedeno da je indikovano pokretanje postupka za oduzimanje poslovne sposobnosti i smeštanje u ustanove medicinskog i socijalnog nadzora, te kategorizacije i nega i pomoć drugog lica, zbog čega je Upravni sud ocenio da stanje spisa predmeta i razlozi iz obrazloženja drugostepenog rešenja nemaju uporište u dispozitivu odluke, a zbog čega je povređen zakon na štetu tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe.
Rešenjem Pokrajinskog sekretarijata za socijalnu politiku, demografiju i ravnopravnost polova broj 129-553-391/2013-03 od 8. avgusta 2016. godine žalba podnositeljke je ponovo odbijena kao neosnovana.
Podnositeljka je 23. septembra 2016. godine podnela tužbu protiv navedenog konačnog upravnog akta, koja je uvažena presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 13337/16 od 5. decembra 2018. godine, te je poništeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovno odlučivanje. U obrazloženju presude je, pored ostalog, navedeno da tuženi organ nije postupio u skladu sa primedbama i pravnim shvatanjem suda iz presude U. 18931/13 od 23. novembra 2015. godine, a koja su obavezujuća za taj organ, jer protivno nalogu ponovo nije cenjen neurološki i psihijatrijski izveštaj Doma zdravlja K, specijaliste neuropsihijatra od 21. avgusta 2012. godine i nije dat odgovor zašto se taj nalaz ne prihvata, iako je u njemu navedeno da je za tužilju indikovano pokretanje postupka za oduzimanje poslovne sposobnosti i smeštanje u ustanove medicinskog i socijalnog nadzora, kategorizacija i nega i pomoć drugog lica i ukazano da je tužilja od rođenja gluvonema, bez komunikacije i mogućnosti psihijatrijskog intervjua, i bez mogućnosti bilo kakvog samostalnog funkcionisanja.
Rešenjem Pokrajinskog sekretarijata za socijalnu politiku, demografiju i ravnopravnost polova broj 129-553-391/2013-03 od 18. marta 2019. godine žalba podnositeljke je ponovo odbijena kao neosnovana.
Podnositeljka je 23. aprila 2019. godine podnela tužbu protiv navedenog konačnog upravnog akta, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 6524/19 od 12. marta 2020. godine. U obrazloženju presude je, pored ostalog, nakon citiranja odredbi člana 92. Zakona o socijalnoj zaštiti, navedeno: da podnositeljka ne ispunjava uslove propisane članom 92. Zakona o socijalnoj zaštiti za priznavanje traženih prava; da je pravilno zaključivanje tuženog organa da je mišljenje drugostepenog organa veštačenja medicinski dokumentovano i obrazloženo i dato u skladu sa odredbama Pravilnika o obrazovanju i načinu rada organa veštačenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, odnosno od strane organa veštačenja koji je na osnovu zakona pozvan da daje ocenu postojanja potrebe za priznavanje prava na dodatak za pomoć i negu drugog lica i prava na uvećani dodatak za pomoć i negu drugog lica, te je mogao da posluži kao pouzdan osnov za utvrđivanje činjeničnog stanja u ovom predmetu i donošenje odluke o pravima podnositeljke iz oblasti socijalne zaštite; da su u ponovljenom postupku pred drugostepenim organom uprave otklonjene nepravilnosti na koje je ukazano ranijom presudom suda, budući da je ocenjen izveštaj neuropsihijatra Doma zdravlja K . od 21. avgusta 2012. godine i za isti konstatovano da nije potkrepljen psihološkim testiranjem zbog čega se kao takav, kao i stav izražen u njemu, nije mogao prihvatiti; da su cenjeni i navodi da je podnositeljka lišena poslovne sposobnosti i uključena u dnevni boravak doma „P .“, ali je zaključeno da isti nisu od značaja prilikom odlučivanja u ovoj pravnoj stvari, s obzirom na to da poslovna sposobnost nije u korelaciji sa traženim pravom, niti je preduslov za priznavanje prava na dodatak za pomoć i negu drugog lica i prava na uvećani dodatak za pomoć i negu drugog lica, kao i da se, u konkretnom slučaju, radi o sposobnosti za osnovno samozbrinjavanje, a da smeštaj u ustanovu nije osnov po kome se može, saglasno važećim propisima, utvrditi potreba za tuđom negom i pomoći; da je sud cenio i pozivanje podnositeljke na nalaz psihologa Doma zdravlja K . od 27. novembra 2013. godine, ali je našao da isti nije od uticaja na odlučivanje, imajući u vidu da isti nije mogao biti podnet uz zahtev od 3. septembra 2012. godine, niti uz žalbu o 11. januara 2013. godine, pa nije ni mogao biti predmet ocene od strane tuženog organa; da nalazi sudskih veštaka od 10. septembra 2016. godine nisu od uticaja na zakonitost konačnog rešenja, jer su nalaz, mišljenje i ocenu dali ovlašćeni organi veštačenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, u skladu sa odredbama Pravilnika o obrazovanju i načinu rada organa veštačenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje; da je sud imao u vidu da je podnositeljka uz tužbu dostavila medicinsku dokumentaciju, ali da se ista ne nalazi u spisima predmeta organa uprave, pa ne može uticati na pravilnost i zakonitost konačnog rešenja, a da podnositeljka može, ukoliko smatra da je došlo do pogoršanja njenog zdravstvenog stanja, podneti novi zahtev prvostepenom organu uprave za priznavanje traženog prava.
Uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Vrbasu – Sudska jedinica u Kuli R2. 82/21 (56/16), Ustavni sud je utvrdio da je na osnovu neurološkog i psihijatrijskog izveštaja Doma zdravlja K. od 21. avgusta 2012. godine, kojim je preporučeno pokretanje postupka potpunog lišenja poslovne sposobnosti, majka podnositeljke 21. septembra 2016. godine podnela predlog Osnovnom sudu u Vrbasu za pokretanje postupka za lišenje poslovne sposobnosti. Uz predlog je, pored ostalog, dostavljena sudskopsihijatrijska ekspertiza poslovne sposobnosti za podnositeljku sačinjena od strane dva doktora neuropsihijatra, u kojoj je, između ostalog, navedeno: da je onemogućen psihijatrijski intervju jer je podnositeljka gluvonema, nemoguće je sa njom uspostaviti bilo kakav verbalni i emocionalni kontakt; da postoje klinički znaci mentalnog deficita, koji naginju ka progresiji dezintegracije ličnosti; da epizode nesuvislog i otkočenog ponašanja uz hetero nasrtaje, ataci besa iziskuju antihotičnu terapiju; da se i pored medikamentne terapije javljaju nagle psihotične dekompezacije iz kojih proizlazi neprimereno, rizično i poremećeno ponašanje; da je podnositeljka nesposobna za rasuđivanje i shvatanje značaja svojih postupaka i za slobodno izražavanje svoje volje, ne shvata društvene zabrane, bez uvida je u svoje stanje; ne postoji mogućnost za samostalno funkcionisanje u aktivnostima dnevnog života bez pomoći drugog lica; da joj je potrebna briga i nadzor od strane drugog lica, a istovremeno bi svojim postupcima mogla da ugrozi interese drugih lica.
Rešenjem Osnovnog suda u Vrbasu – Sudska jedinica u Kuli broj R2. 56/16 od 31. oktobra 2017. godine podnositeljka ustavne žalbe je potpuno lišena poslovne sposobnosti. U obrazloženju je, pored ostalog, navedeno da je, nakon izvršenog veštačenja, utvrđeno da zbog psihijatrijskog stanja podnositeljka nije sposobna za rasuđivanje i slobodno izražavanje svoje volje, niti je sposobna da brine o svojim pravima i interesima, niti može da funkcioniše samostalno, bez podrške i pomoći, usled čega je njena poslovna sposobnost isključena.
Po isteku roka od tri godine, pokrenut je, po službenoj dužnosti, vanparnični postupak radi utvrđivanja da li postoje razlozi za dalje trajanje mere, pa je rešenjem Osnovnog suda u Vrbasu – Sudska jedinica u Kuli R2. 82/21 od 30. avgusta 2021. godine utvrđeno da ne postoje uslovi za vraćanje poslovne sposobnosti podnositeljki, zbog postojanja teže duševne bolesti.
4. Pravni okvir
4.1. Odredbe Ustava Republike Srbije od značaja za odlučivanje
Članom 1. Ustava utvrđeno je da je Republika Srbija država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima.
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbama člana 69. st. 1. i 4. Ustava je utvrđeno: da građani i porodice kojima je neophodna društvena pomoć radi savladavanja socijalnih i životnih teškoća i stvaranja uslova za zadovoljavanje osnovnih životnih potreba, imaju pravo na socijalnu zaštitu, čije se pružanje zasniva na načelima socijalne pravde, humanizma i poštovanja ljudskog dostojanstva; da se invalidima, ratnim veteranima i žrtvama rata pruža posebna zaštita, u skladu sa zakonom.
4.2. Odredbe međunarodnih ugovora od značaja za odlučivanje
Konvencijom o pravima osoba sa invaliditetom propisano je da je cilj ove konvencije da se unapredi, zaštiti i osigura puno i jednako uživanje svih ljudskih prava i osnovnih sloboda svim osobama sa invaliditetom i unapredi poštovanje njihovog urođenog dostojanstva; da osobe sa invaliditetom uključuju i one koji imaju dugoročna fizička, mentalna, intelektualna ili čulna oštećenja koja u interakciji sa raznim preprekama mogu ometati njihovo puno i efikasno učešće u društvu na jednakoj osnovi sa drugima (član 1.); da su načela ove konvencije, pored ostalih, poštovanje urođenog dostojanstva (član 3. tačka a)); da se države ugovornice obavezuju da usvoje neposredne, efikasne i odgovarajuće mere, pored ostalih, da se podigne svest u celom društvu, uključujući na nivou porodice, o osobama sa invaliditetom i da se neguje poštovanje prava i dostojanstva osoba sa invaliditetom, te da mere u tom cilju obuhvataju, pored ostalog, unapređenje pozitivne percepcije i veće društvene svesti u odnosu na osobe sa invaliditetom i unapređenje programa podizanja svesti o osobama sa invaliditetom i pravima osoba sa invaliditetom (član 8.); da države ugovornice priznaju pravo osoba sa invaliditetom na odgovarajući životni standard za njih i njihove porodice, uključujući odgovarajuću ishranu, odeću i smeštaj, kao i na stalno poboljšanje uslova života, i preduzeće odgovarajuće korake radi očuvanja i unapređivanja ovog prava bez diskriminacije na osnovu invaliditeta; da države strane ugovornice priznaju pravo osoba sa invaliditetom na socijalnu zaštitu i na ostvarivanje tog prava bez diskriminacije na osnovu invaliditeta i preduzeće odgovarajuće korake radi očuvanja i unapređivanja ovog prava, uključujući i mere kojima se obezbeđuje da, pored ostalog, osobe sa invaliditetom, posebno žene i devojke sa invaliditetom i starije osobe sa invaliditetom imaju pristup programima socijalne zaštite i programima za smanjenje siromaštva, da osobe sa invaliditetom i njihove porodice koje žive u siromaštvu imaju pristup državnoj pomoći za pokrivanje troškova vezanih za invaliditet, uključujući odgovarajuću obuku, davanje saveta, finansijsku pomoć i privremenu tuđu negu (član 28. stav 1. i stav 2. tač. b) i c)).
Članom 13. stav 1. tačka 1. Revidirane evropske socijalne povelje propisano je da se u nameri da obezbede efektivno ostvarivanje prava na socijalnu zaštitu i medicinsku pomoć, strane ugovornice obavezuju da obezbede da svako lice koje nema adekvatna sredstva za život i koje nije u stanju da obezbedi takva sredstva sopstvenim naporima ili iz drugih izvora, naročito povlastice iz šeme socijalne sigurnosti, dobije adekvatnu pomoć i, u slučaju bolesti, pomoć koja mu je neophodna.
4.3. Odredbe zakona i podzakonskih akata od značaja za odlučivanje
Odredbama Zakona o socijalnoj zaštiti („Službeni glasnik RS“, broj 24/11) propisano je: da se ovim zakonom uređuje delatnost socijalne zaštite, ciljevi i načela socijalne zaštite, prava i usluge socijalne zaštite, postupci za ostvarivanje prava u socijalnoj zaštiti i korišćenje usluga socijalne zaštite, prava i obaveze korisnika socijalne zaštite, osnivanje i rad ustanova socijalne zaštite, uslovi pod kojima usluge socijalne zaštite mogu pružati drugi oblici organizovanja, nadzor nad radom ustanova socijalne zaštite, inspekcijski nadzor u vršenju delatnosti socijalne zaštite, položaj stručnih radnika i stručnih saradnika u socijalnoj zaštiti, osnivanje Komore socijalne zaštite, podrška i unapređenje kvaliteta stručnog rada u sistemu socijalne zaštite, finansiranje socijalne zaštite, kao i druga pitanja od značaja za socijalnu zaštitu (član 1. stav 1.); da je socijalna zaštita, u smislu ovog zakona, organizovana društvena delatnost od javnog interesa čiji je cilj pružanje pomoći i osnaživanje za samostalan i produktivan život u društvu pojedinaca i porodica, kao i sprečavanje nastajanja i otklanjanje posledica socijalne isključenosti (član 2.); da su ciljevi socijalne zaštite: dostići, odnosno održavati minimalnu materijalnu sigurnost i nezavisnost pojedinca i porodice u zadovoljavanju životnih potreba; obezbediti dostupnost usluga i ostvarivanje prava u socijalnoj zaštiti; stvoriti jednake mogućnosti za samostalni život i podsticati na socijalnu uključenost; očuvati i unaprediti porodične odnose, kao i unaprediti porodičnu, rodnu i međugeneracijsku solidarnost; preduprediti zlostavljanje, zanemarivanje ili eksploataciju, odnosno otkloniti njihove posledice; da se ciljevi socijalne zaštite ostvaruju pružanjem usluga socijalne zaštite i drugim aktivnostima koje predupređuju, umanjuju ili otklanjaju zavisnost pojedinaca i porodica od socijalnih službi (član 3.); da svaki pojedinac i porodica kojima je neophodna društvena pomoć i podrška radi savladavanja socijalnih i životnih teškoća i stvaranja uslova za zadovoljenje osnovnih životnih potreba imaju pravo na socijalnu zaštitu, u skladu sa zakonom; da se prava na socijalnu zaštitu obezbeđuju pružanjem usluga socijalne zaštite i materijalnom podrškom (član 4.); da se pravo na različite vrste materijalne podrške ostvaruje radi obezbeđenja egzistencijalnog minimuma i podrške socijalnoj uključenosti korisnika (član 5. stav 2.); da korisnik, u skladu sa zakonom, ima pravo na socijalnu zaštitu koja se zasniva na socijalnoj pravdi, odgovornosti i solidarnosti, koja mu se pruža uz poštovanje njegovog fizičkog i psihičkog integriteta, bezbednosti, kao i uz uvažavanje njegovih moralnih, kulturnih i religijskih ubeđenja, u skladu sa zajemčenim ljudskim pravima i slobodama (član 24. ); da korisnik prava ili usluga socijalne zaštite jeste pojedinac, odnosno porodica koja se suočava s preprekama u zadovoljavanju potreba, usled čega ne može da dostigne ili da održi kvalitet života ili koja nema dovoljno sredstava za podmirenje osnovnih životnih potreba, a ne može da ih ostvari svojim radom, prihodom od imovine ili iz drugih izvora; da punoletno lice od navršenih 26 do navršenih 65 godina (u daljem tekstu: odrasli) i punoletno lice starije od 65 godina (u daljem tekstu: stariji korisnik) jeste korisnik u smislu stava 1. ovog člana, kada je njegovo blagostanje, bezbednost i produktivan život u društvu ugrožen rizicima usled starosti, invaliditeta, bolesti, porodičnih i drugih životnih okolnosti, a naročito: ako ima telesne, intelektualne, senzorne ili mentalne teškoće ili teškoće u komunikaciji, i kada se, usled društvenih ili drugih prepreka, susreće s funkcionalnim ograničenjima u jednoj ili više oblasti života (član 41. stav 1. i stav 3. tačka 1); da materijalnu podršku korisnik ostvaruje putem novčane socijalne pomoći, dodatka za pomoć i negu drugog lica, uvećanog dodatka za pomoć i negu drugog lica, pomoći za osposobljavanje za rad, jednokratne novčane pomoći, pomoći u naturi i drugih vrsta materijalne podrške, u skladu sa ovim zakonom i propisima donetim za njegovo sprovođenje (član 79.); da pravo na dodatak za pomoć i negu drugog lica ima lice kome je zbog telesnog ili senzornog oštećenja, intelektualnih poteškoća ili promena u zdravstvenom stanju neophodna pomoć i nega drugog lica da bi zadovoljilo svoje osnovne životne potrebe; da pravo na dodatak za pomoć i negu drugog lica ostvaruje lice iz stava 1. ovog člana ako to pravo ne može da ostvari po drugom pravnom osnovu; da se potreba za pomoći i negom drugog lica utvrđuje na osnovu propisa o penzijskom i invalidskom osiguranju; da potreba za pomoći i negom drugog lica postoji kod lica iz stava 1. ovog člana kome je usled telesnog oštećenja, oštećenja čula vida koje uzrokuje gubitak osećaja svetlosti sa tačnom projekcijom ili se vid postiže sa korekcijom 0.05, intelektualnih poteškoća ili promena u zdravstvenom stanju neophodna pomoć i nega drugog lica radi zadovoljenja osnovnih životnih potreba i koje ne može da ustane iz kreveta, da se kreće unutar stana bez upotrebe pomagala, da se hrani, svlači, oblači ili da održava osnovnu ličnu higijenu bez pomoći drugog lica (član 92. st. 1, 2, 4. i 5.); da se dodatak za pomoć i negu drugog lica utvrđuje u nominalnom mesečnom iznosu; da mesečni iznos dodatka iz stava 1. ovog člana iznosi 7.600 dinara (član 93. st. 1. i 2.); da pravo na uvećani dodatak za pomoć i negu drugog lica ima lice iz člana 92. stav 1. ovog zakona za koje je, na osnovu propisa o penzijskom i invalidskom osiguranju, utvrđeno da ima telesno oštećenje od 100 % po jednom osnovu ili da ima organski trajni poremećaj neurološkog i psihičkog tipa i lice iz člana 92. stav 1. ovog zakona koje ima više oštećenja, s tim da nivo oštećenja iznosi po 70% i više procenata po najmanje dva osnova (član 94. stav 1. ); da se postupak za ostvarivanje prava na novčanu socijalnu pomoć, prava na dodatak za pomoć i negu drugog lica i prava na uvećani dodatak za pomoć i negu drugog lica vodi se po odredbama zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak, ako ovim zakonom nije drugačije određeno (član 107. ).
Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano : da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i prav ilnog rešenja (odlučne činjenice) (član 8.); da koje će činjenice uzeti kao dokazane odlučuje ovlašćeno službeno lice po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza posebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 10.); da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).
Odredbama sada važećeg Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“ , br. 18/16 i 95/18) propisano je: da kad je postupak pokrenut po zahtevu stranke ili po službenoj dužnosti, a u interesu stranke, i kada se o upravnoj stvari odlučuje u postupku neposrednog odlučivanja, organ je dužan da izda rešenje najkasnije u roku od 30 dana od pokretanja postupka; da kad je postupak pokrenut po zahtevu stranke ili po službenoj dužnosti, a u interesu stranke, i kada se o upravnoj stvari ne odlučuje u postupku neposrednog odlučivanja, organ je dužan da izda rešenje najkasnije u roku od 60 dana od pokretanja postupka (član 145. st. 2. i 3.); da se rešenje kojim se odlučuje o žalbi izdaje bez odlaganja, a najkasnije u roku od 60 dana od kada je predata uredna žalba, izuzev ako zakonom nije propisan kraći rok (član 174.).
Pravilnikom o obrazovanju i načinu rada organa veštačenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje („ Službeni glasnik RS“, br. 59/08, 75/08, 24/11 i 7/12) bilo je propisano: da organ veštačenja veštači na osnovu svestranog i brižljivog razmatranja medicinske i druge dokumentacije, kao i na osnovu rezultata i zapažanja prilikom pregleda ( član 9.); da organ veštačenja u nalazu, mišljenju i oceni svoja zapažanja i nalaze tačno navodi i objektivno i nepristrasno iznosi; da nalaz, mišljenje i ocena mora biti jasan, potpun, logičan, obrazložen i naučno i stručno zasnovan ( član 10.).
5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da su joj presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 6524/19 od 12. marta 2020. godine povređena prava iz čl. 32. i 69. Ustava.
Ustavni sud konstatuje da je glavni navod ustavne žalbe u oblasti ostvarivanja prava na socijalnu zaštitu, te će stoga razmatranje istaknute povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceniti u odnosu na odredbe člana 69. Ustava. Ovo posebno jer je postupanje po zakonu, kao jedan od aspekata prava na pravično suđenje, obuhvaćeno pravom na socijalnu zaštitu, te će se stoga ovaj aspekt ceniti sa stanovišta ovog konkretnog prava zajemčenog Ustavom.
Ocena osnovanosti navoda ustavne žalbe o povredi prava na socijalnu zaštitu iz člana 69. Ustava
Ustavni sud, prilikom razmatranja osnovanosti navoda o povredi prava na socijalnu zaštitu polazi od toga da je članom 1. Ustava Republika Srbija definisana, inter alia, kao država zasnovana na socijalnoj pravdi. Socijalna pravda jemči da svi članovi društva imaju ista osnovna prava, mogućnosti, obaveze i socijalne beneficije, u skladu sa zakonom. Načelo socijalne pravde obuhvata i posebne mere, odnosno socijalna davanja koje socijalno odgovorna država može obezbediti za pojedince kojima je neophodna pomoć države i društva.
U skladu sa principom socijalne pravde, kao i principima humanizma i poštovanja ljudskog dostojanstva na kojima počiva sistem socijalne zaštite, Ustav garantuje pravo na socijalnu zaštitu (član 69. Ustava). Subjekti ovog prava su građani i porodice kojima je neophodna pomoć društva kako bi savladali socijalne i životne teškoće u kojima se nalaze, i zadovoljili bar minimum osnovnih životnih potreba.
Ustavni sud konstatuje da je članom 69. stav 1. Ustava zajemčeno pravo na socijalnu zaštitu i utvrđeno da građani i porodice kojima je neophodna društvena pomoć radi savladavanja socijalnih i životnih teškoća i stvaranja uslova za zadovoljavanje osnovnih životnih potreba, imaju pravo na socijalnu zaštitu, čije se pružanje zasniva na načelima socijalne pravde, humanizma i poštovanja ljudskog dostojanstva. Iz navedenog proizlazi da je Ustavom zajemčeno pravo na socijalnu zaštitu, utvrđeni nosioci zajemčenog prava i načela na kojima se zasniva njegovo pružanje, ali ne i konkretna sadržina prava na socijalnu zaštitu, iz čega dalje sledi da je, saglasno odredbi člana 18. stav 2. Ustava, zbog prirode prava, način njegovog ostvarivanja neophodno propisati zakonom.
Zakon o socijalnoj zaštiti uređuje delatnost socijalne zaštite, ciljeve i načela socijalne zaštite, prava i usluge socijalne zaštite, postupke za ostvarivanje prava u socijalnoj zaštiti i korišćenje usluga socijalne zaštite, prava i obaveze korisnika socijalne zaštite, kao i druga pitanja od značaja za socijalnu zaštitu. Zakon u članu 2. daje definiciju pojma socijalne zaštite, koja je, prema pomenutom članu, organizovana društvena delatnost od javnog interesa čiji je cilj pružanje pomoći i osnaživanje za samostalan i produktivan život u društvu pojedinaca i porodica, kao i sprečavanje nastajanja i otklanjanje posledica socijalne isključenosti. U uvodnom delu Zakona, u članu 3. definisani su ciljevi socijalne zaštite. Pored dostizanja minimalne materijalne sigurnosti pojedinca i porodice, kao osnovni ciljevi su navedeni i stvaranje jednakih mogućnosti za samostalni život i podsticanje socijalne uključenosti. U drugom poglavlju Zakona određena su načela socijalne zaštite, između ostalih, načelo poštovanja integriteta i dostojanstva korisnika, načelo najboljeg interesa korisnika, efikasnosti socijalne zaštite, blagovremenosti socijalne zaštite, celovitosti i načelo unapređenja kvaliteta socijalne zaštite.
Ustavni sud konstatuje da je najtraženiji i najčešće korišćeni vid socijalne zaštite dobijanje materijalne podrške. U članu 79. Zakona su navedene vrste materijalne podrške, pored ostalih, novčana socijalna pomoć, dodatak za pomoć i negu drugog lica i uvećani dodatak za pomoć i negu drugog lica.
Odredbama člana 92. navedenog Zakona propisano je da pravo na dodatak za pomoć i negu drugog lica ima lice kome je zbog telesnog ili senzornog oštećenja, intelektualnih poteškoća ili promena u zdravstvenom stanju neophodna pomoć i nega drugog lica da bi zadovoljilo svoje osnovne životne potrebe, te da potreba za pomoći i negom drugog lica postoji kod lica kome je usled telesnog oštećenja, oštećenja čula vida koje uzrokuje gubitak osećaja svetlosti sa tačnom projekcijom ili se vid postiže sa korekcijom 0.05, intelektualnih poteškoća ili promena u zdravstvenom stanju neophodna pomoć i nega drugog lica radi zadovoljenja osnovnih životnih potreba i koje ne može da ustane iz kreveta, da se kreće unutar stana bez upotrebe pomagala, da se hrani, svlači, oblači ili da održava osnovnu ličnu higijenu bez pomoći drugog lica.
Ustavni sud ukazuje da je dodatak za pomoć i negu drugog lica novčana pomoć osobama koje zbog povrede ili bolesti ne mogu da zadovolje osnovne životne potrebe bez tuđe pomoći, a koja se realizuje u mogućnosti plaćanja nekom drugom da im pomogne, pri čemu osobe kojima je ovakva pomoć potrebna mogu same da urede ko će im i kako pomoći. Mesečni iznos dodatka za pomoć i negu drugog lica u Republici Srbiji iznosi 7.600 dinara.
Polazeći od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud najpre ukazuje da je u predmetnom upravnom postupku utvrđeno da je podnositeljka ustavne žalbe osoba sa invaliditetom, gluvonemo lice i lice koje je zbog svog psihičkog stanja potpuno lišeno poslovne sposobnosti i stavljeno pod starateljstvo majke.
Majka podnositeljke je 3. septembra 2012. godine, tada kao njen privremeni staratelj, zbog zdravstvenog stanja podnositeljke, podnela nadležnom centru za socijalni rad zahtev za priznavanje prava na dodatak za pomoć i negu drugog lica i prava na uvećani dodatak za pomoć i negu drugog lica. Uz zahtev su, pored ostalog, podneti izveštaji nadležnih doktora specijalista da je podnositeljka gluvonemo lice, kao i lice za koje je ocenjeno da je potrebno pokretanje postupka za lišenje poslovne sposobnosti i postupka za dodelu tuđe nege i pomoći zbog teške psihičke alteracije i mentalnog propadanja, jer podnositeljka nema nikakav uvid u svoje stanje, ne shvata opšte društvene zabrane, nesposobna je za rasuđivanje i shvatanje značaja svojih postupaka i za slobodno izražavanje svoje volje, te je za podnositeljku potreban stalan nadzor, briga i kontinuirana terapija zbog opasnosti po sebe i okolinu.
Nakon obavljenih veštačenja dati su nalazi, ocena i mišljenje da podnositeljka ne ispunjava uslove za priznavanje traženog prava. Upravni sud je u ovoj pravnoj stvari dva puta poništavao konačne upravne akte, sa obrazloženjem da prilikom odlučivanja organi uprave nisu brižljivo razmotrili nalaze doktora specijalista koje je podnositeljka dostavila uz zahtev, te da nije dovoljno obrazloženje da nalazi i ocene organa veštačenja predstavljaju čvrst osnov za odlučivanje o traženom pravu.
Nakon obavljenog dopunskog veštačenja 2019. godine , opet je doneta odluka o odbijanju predmetnog zahteva sa obrazloženjem da je utvrđeno da podnositeljka ne ispunjava kriterijume propisane članom 92. Zakona o socijalnoj zaštiti za utvrđivanje potrebe za tuđom negom i pomoći, a da izveštaj neuropsihijatra Doma zdravlja K. od 21. avgusta 2012. godine, koji je podnositeljka dostavila, nije potkrepljen psihološkim testiranjem, zbog čega nema dokaza da je došlo do teške psihičke alteracije i mentalnog propadanja, kako je u istom navedeno. Takođe je navedeno da činjenica da je podnositeljka lišena poslovne sposobnosti i stavljena pod starateljstvo majke, te nakon toga i smeštena u dom, ne znači da nije sposobna za osnovno samozbrinjavanje. U obrazloženju konačnog upravnog akta je navedeno da je nalaz organa veštačenja u drugostepenom postupku prihvaćen kao odlučujući dokaz u celosti. Razmatrajući tužbu podnositeljke podnetu protiv navedenog konačnog upravnog akta, Upravni sud je ocenio da je u ponovnom postupku drugostepeni organ postupio po nalozima iz ranije donete presude i da su otklonjene nepravilnosti.
Ustavni sud ponavlja da je Pravilnikom o obrazovanju i načinu rada organa veštačenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje propisano da organ veštačenja veštači na osnovu svestranog i brižljivog razmatranja medicinske i druge dokumentacije, kao i na osnovu rezultata i zapažanja prilikom pregleda, kao i da u svom u nalazu, mišljenju i oceni svoja zapažanja i nalaze tačno navodi i objektivno i nepristrasno iznosi, te da nalaz, mišljenje i ocena mora biti jasan, potpun, logičan, obrazložen i naučno i stručno zasnovan.
Takođe, Ustavni sud napominje da je Zakonom o opštem upravnom postupku usvojeno načelo slobodne ocene dokaza, koje, u suštini, znači da organ po svom uverenju odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane (osim u pogledu javnih isprava), na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka. Međutim, ovakav sistem slobodne ocene dokaza nalaže potrebu da se nađe zaštita od eventualne zloupotrebe slobode koja po ovom načelu pripada organu koji vodi postupak. Jemstvo da će organ nepristrasno oceniti dokaze leži i u njegovoj dužnosti da za svoju ocenu iznese razumljive razloge u odluci. Veštačenjem se odlučna činjenica dokazuje kada je za njeno utvrđivanje i ocenu potrebno stručno znanje kojim ne raspolaže službeno lice koje vodi postupak. Ako nalaz ili mišljenje veštaka nisu jasni ili potpuni, ili mišljenje nije dovoljno obrazloženo, a ti se nedostaci ne mogu otkloniti ni ponovnim saslušanjem veštaka, ponoviće se veštačenje, sa istim ili drugim veštacima, a može se zatražiti i veštačenje od naučne ili stručne organizacije.
Ustavni sud primećuje da je u ovoj pravnoj stvari ponovljeno veštačenje i drugostepeni organ uprave je novi nalaz, mišljenje i ocenu prihvatio kao odlučujući dokaz u celosti. Iako je Upravni sud u ovoj pravnoj stvari dva puta poništavao konačne upravne akte sa obrazloženjem da nije brižljivo razmotren navedeni izveštaj, sada prihvata gotovo identično obrazloženje povodom spornog izveštaja – izvešaj nije potkrepljen psihološkim testiranjem. To znači da je u ovoj pravnoj stvari odluka zasnovana isključivo na nalazu, oceni i mišljenju organa veštačenja iz 2019. godine.
Pored toga, Ustavni sud ponavlja da je predmet ove upravne stvari ostvarivanje prava na tuđu negu i pomoć, a koje potpada pod ustavnu garanciju prava na socijalnu zaštitu . Članom 92. Zakona o socijalnoj zaštiti uspostavljeni su uslovi za dodelu ove pomoći. Međutim, prilikom odlučivanja organi uprave moraju imati u vidu i osnovna načela koja su, takođe, propisana navedenim Zakonom i ciljeve zbog kojih je ovaj vid pomoći uveden u sistem socijalne zaštite. Jedan od ciljeva jeste dostizanje ili održavanje minimalne materijalne sigurnosti i nezavisnosti pojedinca i porodice u zadovoljavanju životnih potreba, a neka od osnovih načela na kojima počiva sistem socijalne zaštite su da se pravo na socijalnu zaštitu zasniva na socijalnoj pravdi, odgovornosti i solidarnosti, zatim efikasnost i blagovremenost socijalne zaštite, odnosno pravovremeno uočavanje potreba radi sprečavanja nastanka i razvoja stanja koji ugrožavaju zadovoljavanje životnih potreba, kao i celovitost socijalne zaštite.
Majka podnositeljke je u ustavnoj žalbi upravo ukazala da podnositeljki predmetno pravo nije priznato iako je invalid, gluvonemo lice i zbog psihičkog stanja apsolutno nesposobna za samostalan život, i za svoje tvrdnje je dostavila određenu medicinsku dokumentaciju. Navela je da su osnovne karakteristike ovog slučaja nesavestan rad i odsustvo humanosti. Takođe je ukazano da prilikom pregleda organa veštačenja nije bio prisutan tumač za gluvonemo lice kako bi se na pouzdan način utvrdilo da li je podnositeljka mentalno uo pšte u mogućnosti da komunicira, kao i da prilikom pregleda nije utvrđeno da li je podnositeljka sposobna da se hrani, svlači, oblači ili da održava osnovnu ličnu higijenu bez pomoći drugog lica, jer iako je ona za to fizički sposobna, to ne menja činjenicu da je potpuno nesvesna tih radnji. Po njenom mišljenju, i pored toga što odlučne činjenice nisu mogle biti pouzdano utvrđene, organi veštačenja su odlučili na štetu podnositeljke i svoju odluku zasnovali isključivo na nalazu organa veštačenja iz 2019. godine. Oni su smatrali da je izveštaj neuropsihijatra kod koga se podnositeljka godinama leči, kao i izveštaji neuropsihijatara priloženi u postupku koji je pokrenut za potpuno lišenje poslovne sposobnosti podnositeljke, a koji dokazuju upravo suprotno, da je njeno psihičko stanje takvo da joj je potreban stalan nadzor, briga i kontinuirana terapija zbog opasnosti po sebe i okolinu , bez uticaja na drugačije odlučivanje. Majka podnositeljke je dostavila i rešenje Osnovnog suda u Vrbasu – Sudska jedinica u Kuli broj R2. 56/16 od 31. oktobra 2017. godine, kojim je podnositeljka potpuno lišena poslovne sposobnosti iz napred navedenih razloga i stavljena pod starateljstvo.
Kao što je već rečeno, cilj socijalne zaštite zajemčen članom 69. Ustava je pružanje pomoći i osnaživanje za samostalan i produktivan život u društvu pojedinaca i porodica. Građani i porodice kojima je neophodna društvena pomoć radi savladavanja socijalnih i životnih teškoća i stvaranja uslova za zadovoljavanje osnovnih životnih potreba, imaju pravo na socijalnu zaštitu, čije se pružanje zasniva na načelima socijalne pravde, humanizma i poštovanja ljudskog dostojanstva. Po oceni Ustavnog suda, u ovom konkretnom slučaju, prilikom utvrđivanja da li podnositeljka ispunjava uslove za priznavanje traženog prava, organi koji su o tome odlučivali nisu pošli od ovih principa i osnovnih načela socijalne zaš tite. Sud ponavlja da je odluka o odbijanju zahteva zasnovana isključivo na nalazu, mišljenju i oceni datoj nakon poslednjeg obavljenog veštačenja, sa konstatacijom da je bez uticaja na drugačije odlučivanje druga medicinska dokumentacija koju je podnositeljka dostavila, kao i činjenica da je potpuno lišena poslovne sposobnosti . Organi uprave, a potom i Upravni sud ističu da je nalaz organa veštačenja u drugostepenom postupku prihvaćen kao odlučujući dokaz u celosti, odnosno za isti je ocenjeno da je jedini relevantan dokaz, jer je nalaz, mišljenje i ocenu dao ovlašćeni organ veštačenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, u skladu sa odredbama Pravilnika o obrazovanju i načinu rada organa veštačenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje da li je nalaz, mišljenje i ocena organa veštačenja jasan, potpun, logičan, obrazložen i naučno i stručno zasnovan. Ustavni sud konstatuje da je odluka u ovoj pravnoj stvari zasnovana samo na oceni organa veštačenja da podnositeljka ne ispunjava uslove propisane članom 92. Zakona o socijalnoj zaštiti. Ustavni sud ukazuje da primena pozitivnog prava svakako mora počivati na načelima koja se odnose na predmetnu oblast i na ustavnim jemstvima koja se odnose na tu oblast. Pored toga, iako uslov za dodelu novčane naknade za tuđu negu i pomoć nije materijalno stanje lica koje je traži, već njegovo zdravstveno stanje, Sud konstatuje da su, polazeći od navedenih odredaba Ustava, međunarodnih akata i Zakona o socijalnoj zaštiti, organi koji su odlučivali u ovoj upravnoj stvari morali da postupaju u skladu sa napred navedenim načelima i jemstvima, a što, imajući u vidu sve prethodno navedeno, ovde nije bio slučaj .
Polazeći od svega prethodno iznetog, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na socijalnu zaštitu iz člana 69. Ustava, te je , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 , 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon , 103/15 i 10/23 ), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.
Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da je način otklanjanja štetnih posledica zbog utvrđene povrede prava na socijalnu zaštitu iz člana 69. Ustava – utvrđenje prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 5.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, odlučujući kao u tački 2. izreke.
Po oceni Ustavnog suda, dosuđeni iznos predstavlja adekvatan i delotvoran način otklanjanja štetnih posledica i vid pravičnog zadovoljenja podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na socijalnu zaštitu iz člana 69. Ustava. Ovo, pre svega, zbog značaja postupka z a podnositeljku ustavne žalbe, a potom i zbog činjeni ce da je predmetni postupak trajao sedam i po godina, a u kom periodu podnositeljki zbog navedenog postupanja organa uprave i Upravnog suda nije bila obezbeđena novčana naknada na ime traženog prava na dodatak za negu i pomoć drugog lica. Ustavni sud konstatuje da poništavanje osporene presude i nižestepenih akata i vraćanje na ponovno odlučivanje, kao jedan od načina otklanjanja štetnih posledica, u konkretnom slučaju nije adekvatno i delotovorno, jer bi podnositeljka i dalje bila onemogućena da određeni vremenski period dobija novčani iznos na ime traženog prava na dodatak za negu i pomoć drugog lica , pre svega zbog dosadašnjeg trajanja predmetnog postupka. Sud ukazuje i da je podnositeljka lice potpuno lišeno poslovne sposobnosti, dok je majka, koja je određena za njenog staratelja, staro lice. Stoga, Ustavni sud smatra da dosuđivanje navedenog novčanog iznosa predstavlja kako način otklanjanja štetnih posledica, tako i pravično zadovoljenje podnositeljke zbog utvrđene povrede prava na socija lnu zaštitu iz člana 69. Ustava.
Ustavni sud napominje da se podnositeljka ustavne žalbe može obratiti novim zahtevom nadležnom organu uprave za priznavanje prava na dodatak za pomoć i negu drugog lica.
6. Ocena osnovanosti navoda ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava
Ocenjujući navode podnositeljke ustavne žalbe da joj je u upravnom postupku koji je vođen pred Centrom za socijalni rad opštine Kula u predmetu broj 55320-3040/2012 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je upravni postupak pokrenut 3. septembra 2012. godine, zahtevom podnositeljke, te da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 6524/19 od 12. marta 2020. godine. Iz navedenog proizlazi da je osporeni postupak okončan za sedam i po godina.
Navedeno trajanje postupka očigledno ukazuje da postupak nije okončan u roku koji se može smatrati razumnim za odlučivanje. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe, postupanja organa uprave koji vode postupak, odnosno suda, broja donetih odluka u postupku, kao i značaja istaknutog prava za podnositeljku, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.
Ustavni sud je ocenio da je u ovom upravnom postupku činjenično stanje bilo donekle složeno, ali da se nisu postavila složena pravna pitanja.
Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka ustavne žalbe imala legitiman interes da se o njenom zahtevu odluči u razumnom roku, posebno imajući u vidu da se radi o priznavanju prava iz oblasti socijalne zaštite.
Ispitujući postupanje organa uprave, odnosno nadležnog suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud ukazuje da je u periodu od sedam i po godina doneto jedno rešenje prvostepenog i tri rešenja drugostepenog organa uprave, kao i da su vođena tri upravna spora. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine , broj 70763/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine, i presudu Cvetković protiv Srbije , broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine). Ustavni sud posebno naglašava da je odugovlačenju postupka doprinelo postupanje drugostepenog organa uprave, odnosno nepostupanje u skladu sa primedbama i pravnim shvatanjima koje je dao Upravni sud u presudama od 23. novembra 2015. godine i 5. decembra 2018. godine.
Ocenjujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka nije doprinela dugom trajanju predmetnog postupka, posebno imajući u vidu da nije bilo dužih perioda neaktivnosti u postupanju organa uprave.
Ustavnopravna ocena postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 3. izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.
7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1 .000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.
Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka i značaj istaknutog prava za podnositeljku. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog navedenog postupanja nadležnih organa uprave i suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.
Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije, od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16) i više drugih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja organa uprave.
8. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u kao u tački 5. izreke.
9. Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da Odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, s obzirom na širi značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih prava i građanskih sloboda.
10. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Snežana Marković, s.r.