Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Privredni apelacioni sud je proizvoljno primenio materijalno pravo kada je odbio zahtev za zateznu kamatu na iznos izmakle koristi od dana nastanka štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković , u postupku po ustavnoj žalbi Privrednog društva „T.“ d.o.o. Mladenovac, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 5. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Privrednog društva „T.“ d.o.o. i utvrđuje da je presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 1833/13 od 5. juna 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 1833/13 od 5. juna 2013. godine, u delu u kome je potvrđen stav VI II tačka 2. izreke presude Privrednog suda u Beogradu P. 7230/11 od 25. decembra 2012. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv stava VI II tačka 2. izreke presude Privrednog suda u Beogradu P. 7230/11 od 25. decembra 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „T.“ d.o.o. Mladenovac izjavilo je, 25. jula 2013. godine , ustavnu žalbu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 1833/13 od 5. juna 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je povređeno pravo na pravično suđenje, jer je sud prihvatio zastareli kompenzacioni prigovor i time povredio odredbu člana 339. Zakona o obligacionim odnosima, a što je u suprotnosti sa sudskom praksom; da su sudovi proizvoljno primenili merodavno pravo, i to član 186. Zakona o obligacionom odnosima, jer nisu na iznos izgubljene dobiti dosudili kamatu od dana nastanka štete, pa nadalje; da je pogrešan stav drugostepenog suda da tužilac nije dokazao cene robe prema cenama u vreme donošenja sudske odluke u smislu člana 189. stav 2. Zakona o obligacionom odnosima, jer su iste bile obračunate prilikom veštačenja; da sudovi nisu mogli primeniti član 189. stav 2. Zakona o obligacionom odnosima, već stav 3. istog člana, kojim je regulisana naknada štete u vidu izgubljene dobiti.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporenu presudu i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Privrednog suda u Beogradu (u daljem tekstu: Privredni sud) P. 7230/11 od 25. decembra 2012. godine, u stavu I izreke, utvrđeno je potraživanje tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, u iznosu od 9.732.700,00 dinara, sa zateznom kamatom počev od 31. decembra 2002. godine, pa do isplate; u stavu II izreke je utvrđeno potraživanje tuženog „K.“ a. d. Mladenovac, u iznosu od 9.219.057,00 dinara, sa zateznom kamatom počev od 31. decembra 2002. godine, pa do isplate; u stavu III izreke prebijena su međusobna potraživanja tužioca i tuženog i utvrđeno da su potraživanja ugašena za iznos od 9.219.057,00 dinara; stavom IV izreke obavezan je tuženi da plati tužiocu 513.643,00 dinara, sa zateznom kamatom počev od 31. decembra 2002. godine; u stavu V izreke obavezan je tuženi da plati tužiocu 7.368.167,09 dinara ; u stavu VI izreke obavezan je tuženi da plati tužiocu 1.436.843,38 dinara, sa zateznom kamatom počev od 31. decembra 2002. godine, pa do isplate, kao i iznos od 422.546,43 dinara ; u stavu VII izreke obavezan je tuženi da plati tužiocu 2.873.699,56 dinara, sa zateznom kamatom počev od 16. novem bra 2012. godine, pa do isplate; u stavu VIII izreke odbijen je tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu plati – iznos od 2.121.225,74 dinara, sa zateznom kamatom počev od 31. decembra 2002. godine, pa do isplate, zateznu kamatu na iznos od 2.873.699,43 dinara, počev od 31. decembra 2002. godine, pa do 16. novembra 2012. godine, zateznu kamatu na iznos od 422.546,43 dinara, počev od 31. decembra 2002. godine, pa do isplate i zateznu kamatu na iznos od 7.368.167,09 dinara, počev od 31. decem bra 2002. godine, pa do isplate; u stavu IX izreke odbijen je predlog tužioca za određivanje privremene mere radi obezbeđenja novčanog potraživanja ; u stavu X izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.720.875,00 dinara.

Postupajući po žalbama parničnih stranaka, Privredni apelacioni sud je doneo osporenu presudu Pž. 1833/13 od 5. juna 2013. godine kojom je žalbe odbio kao neosnovane i potvrdio ožalbenu presudu Privrednog suda P. 7230/11 od 25. decembra 2012. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude, pored ostalog je navedeno da iz utvrđenog činjeničnog stanja, proizlazi: da su 5. februara 1999. godine tužilac, kao kupac, i tuženi, kao prodavac proizvoda iz njegovog proizvodnog i trgovačkog programa, zaključili ugovor o kupoprodaji broj 2033/1, uz odloženo plaćanje, u roku od 30 dana od preuzimanja robe, s tim što su se saglasili i o mogućnosti avansnog plaćanja po ispostavljenoj profakturi za poručenu robu, u kom slučaju se tužiocu odobrava, pored pripadajućeg rabata, kasa skonto prema važećim uslovima tuženog; da se prema ugovoru, cena određuje prema važećem cenovniku, a tuženi je imao obavezu da robu isporuči u roku od tri dana od prijema porudžbenice, koja mora biti usaglašena sa lager listom tuženog; da se tužilac 12. januara 2000. godine obratio tuženom sa molbom da mu ukoliko je u mogućnosti, isporuči robu navedenu u dopisu do 31. marta 2000. godine i da mu ispostavi profakturu; da mu je tuženi ispostavio profakturu br. 15/s, 12. januara 2000. godine, na iznos od 500.000,00 dinara i ovaj je iznos tužilac uplatio tuženom 15. januara 2000. godine; da je za robu koju je poručio od tuž enog, tužilac sa PP „A. C.“ iz Beograda kao kupcem zaključio ugovor o prodaji iste robe za ukupnu cenu od 719.488,00 dinara; da su novi ugovor o kupoprodaji broj 977/1, stranke zaključile 4. februara 2000. godine, s trajanjem do 31. decembra 2000. godine i obavezom tužioca da, po prijemu porudžbenice i po prispeću novčane doznake na račun tuženog, u roku od pet dana stavi tužiocu robu na raspolaganje; da je ugovorena visina rabata, u zavisnosti od obima ostvarenog prometa; da se tuženi ugovorom od 8. februara 2001. godine, zaključenim s trajanjem do 31. decembra 2001. godine, obavezao da po dobijanju porudžbenice od tužioca, istom dostavi ponudu, profakturu, po osnovu koje bi tužilac vršio uplate i najkasnije u roku od 15 dana od uplate preuzeo robu; da su ugovorena visina i okolnosti pod kojima se odobravaju rabat i ekstra rabat; da je u toku realizacije tog ugovora, tuženi ispostavio 28. maja 2001. godine tužiocu profakturu broj 295, na iznos od 1.942.407,00 dinara, radi isporuke poručene robe; da je plaćanje po pro fakturi tužilac izvršio 29. maja 2001. godine; da je robu koju je poručio i platio tuženom, prodao trećem licu - PP „F.K.“ iz Beograda, za ukupnu cenu od 2.482.355,00 dinara; da su se ugovorom o kupop rodaji od 1. marta 2002. godine stranke saglasile o uslovima prodaje robe u periodu od 1. marta, pa do 31. decembra 2002. godine; da je ocenom nalaza veštaka, u prvostepenom postupku utvrđeno da je u toku trajanja ugovornog odnosa, tuženi fakturama zaduživao tužioca za robu koju mu je isporučio, a koju je tuženi preuzeo; da po ispostavljenim fakturama, tužilac nije platio tuženom ukupno 10.655.900,93 dinara; da zatezna kamata na neplaćene iznose po fakturama, obračunata do 31. decembra 2002. godine, iznosi ukupno 3.976.326,93 dinara; da sa druge strane, tuženi nije isporučio tužiocu robu koju je tužilac avansno platio, po ispostavljenim profakturama sa tačnom specifikacijom naručene robe, u vrednosti plaćenog iznosa od 9.732.700,00 dinara; da zatezna kamata na iznose koje je tužilac platio tuženom, a tuženi mu nije isporučio robu, obračunata do 31. decembra 2002. godine, iznosi 7.368.167,09 dinara; da je tuženi tužiocu u fakturama koje mu je ispostavio obračunao rabat u manjem iznosu od 1.436.843,38 dinara od iznosa na koji je tužilac po ovom osnovu po ugovorima imao pravo; da obračunata kamata na iznos nepriznatog rabata na dan 31. decembra 2002. godine ukupno iznosi 422.546,43 dinara.

Dalje je, pored ostalog, navedeno: da tužilac neosnovano tužilac pobija pravilnost prvostepene presude u delu činjeničnog utvrđenja iznosa potraživanja tuženog prema tužiocu, zasnovanog na nalazu veštaka, koji je po tužiocu, u ovom delu zasnovan na dokumentaciji koja se ne može prihvatiti kao verodostojna. Veštak se u izjašnjenju na primedbe tužioca na nalaz izjasnio da se u sačinjavanju nalaza služi o analitičkim karticama tuženog i određenim brojem faktura za koje je utvrdi o da su tačno knjižene; da iz nalaza veštaka proizlazi da su prilikom veštačenja upravo iz knj igovodstvene evidencije tužioca uzeti podaci o iznosima vrednosti robe koju je tužilac primio od tuženog i iznosima izvršenih plaćanja; da stoga drugostepen sud ne prihvata kao osnovano pobija nje utvrđenog činjeničnog stanja u ovom delu; da su pravilno utvrđena i po prigovoru tuženog prebijena međusobna potraživanja tužioca i tuženog u iznosima od 9.219.057,00 dinara, sa zateznom kamatom od 31. decembra 2002. godine; da su neosnovani žalbeni navodi tužioca o pogrešnoj oceni prigovora zastarelosti potraživanja tuženog; da nasuprot žalbenim navodima, za pravilnu ocenu prigovora zastarelosti potraživanja tuženog nije od uticaja kada je tuženi podneo prigovor radi prebijanja, odnosno da li je u vreme kada je podneo kompenzacioni prigovor njegovo potraživanje bilo zastarelo; da se prema članu 339. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, dug može prebiti sa zastarelim potraživanjem ako ono nije bilo zastarelo u času kad su se stekli uslovi za prebijanje; da međusobna potraživanja stranaka proističu iz poslovnog odnosa koji je trajao od 1999. godine do kraja 2002. godine; da su potraživanja iz 1999. godine tužilac i tuženi sravnili u zapisniku sačinjenim 31. decembra 1999. godine, čime je tužilac priznao potraživanje tuženog dospelo pre 31. decembra 1999. godine i za to potraživanje je od 1. januara 2000. godine počeo teći novi rok zastarelosti, saglasno odredbama člana 387. i člana 392. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da do 31. decembra 2002. godine, do kada su dospevala međusobna potraživanja tužioca po osnovu uplaćenih nerealizovanih avansa i tuženog za isporučenu neplaćenu robu po fakturama, potraživanje tuženog nije bilo zastarelo, pa isto može biti predmet prebijanja u smislu člana 339. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da zbog neisporučene robe koju je tužilac poručio i avansno platio tuženom, tužilac nije realizovao prodaje trećim licima po zaključenim ugovorima, pa mu je izmakla korist koju bi ostvario da mu je tuženi isporučio robu i time stvorio uslove da i tužilac proda robu trećim licima i ostvari razliku u ceni ugovorenu sa trećim licima i ceni koju je platio tužiocu, umanjeno za troškove koje bi nužno imao; da je visinu izgubljene dobiti po tom osnovu, prvostepeni sud utvrdio ocenom nalaza veštaka u ukupnom iznosu od 2.873.699,56 dinara, dok sa zateznom kamatom od dana dospeća, pa do 31. decembra 2002. godine, visina izgubljene dobiti ukupno iznosi 4.994.925,30 dinara ( dopunski nalaz veštaka od 23. oktobra 2012. godine).

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čiju se povredu ustavnom žalbom ukazuje je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (član 155.); da se obaveza naknade štete smatra dospelom od trenutka nastanka štete (član 186.); da se visina naknade štete određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, izuzev slučaja kad zakon naređuje što drugo (član 189. stav 2.); da se pri oceni visine izmakle koristi uzima u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem (član 189. stav 3.); da će sud, uzimajući u obzir i okolnosti koje su nastupile posle prouzrokovanja štete, dosuditi naknadu u iznosu koji je potreban da se oštećenikova materijalna situacija dovede u ono stanje u kome bi se nalazila da nije bilo štetne radnje ili propuštanja (član 190.); da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom (član 277. stav 1.); da poverilac ima pravo na zateznu kamatu bez obzira na to da li je pretrpeo kakvu štetu zbog dužnikove docnje, da ako je šteta koju je poverilac pretrpeo zbog dužnikovog zadocnjenja veća od iznosa koji bi dobio na ime zatezne kamate, on ima pravo zahtevati razliku do potpune naknade štete (član 278.); da se d ug može prebiti sa zastarelim potraživanjem samo ako ono još nije bilo zastarelo u času kad su se stekli uslovi za prebijanje, da ako su uslovi za prebijanje nastali pošto je jedno od potraživanja zastarelo, prebijanje ne nastaje ako je dužnik zastarelog potraživanja istakao prigovor zastarelosti (član 339.); da međusobna potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu robe i usluga, kao i potraživanja naknade za izdatke učinjene u vezi s tim ugovorima, zastarevaju za tri godine (član 374. stav 1.); da se zastarevanje prekida kada dužnik prizna dug, da se priznanje duga može učiniti ne samo izjavom poveriocu, nego i na posredan način, kao što su davanje otplate, plaćanje kamate, davanje obezbeđenja (član 387.); da p osle prekida zastarevanje počinje teći iznova, a vreme koje je proteklo pre prekida ne računa se u zakonom određeni rok za zastarelost (član 392.).

5. Analizirajući osporenu presudu sa stanovišta citiranih odredaba zakona i navoda ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na pravično suđenje, pored ostalog, povređeno time što je drugostepeni sud arbitr erno primenio materijalno pravo, nalazeći da njemu ne pripada zakonska zatezna kamata od dana nastanka štete, već od 16. novembra 2012. godine, odnosno „dana presuđenja“.

Ustavni sud konstatuje da je Privredni apelacioni sud, kao pravni osnov zbog koga je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev u delu koji se odnosi na zakonsku zateznu kamatu na iznos izmakle koristi, naveo da se prema odredbi člana 189. stav 2. ZOO, visina izmakle koristi određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke i da je stoga tuženi obavezan da na iznos glavnog duga plati zakonsku zateznu kamatu tek od dana presuđenja, a ne od dospelosti utuženog iznosa, pa do presuđenja. Pored toga, Privredni apelacioni sud je istakao da tužilac nije dokazao da je šteta koju je pretrpeo na dan presuđenja bila veća od dosuđenog iznosa od 2.873.699,56 dinara.

Ustavni sud ukazuje da se ključno pitanje vezano za primenu merodavnog prava mora sagledati u svetlu okolnosti konkretnog slučaja. Naime, Privredni apelacioni sud je sadržinu odredbe člana 189. stav 2. ZOO pravilno interpretirao, ali se, po mišljenju Ustavnog suda , njena primena na utvrđeno činjenično stanje, u konkretnom slučaju, može okarakterisati kao proizvoljna. Ovo iz razloga što se označenom odredbom propisuju merila za utvrđenje visine pretrpljene materijalne štete, a ne vreme dospeća naknade koju odgovorno lice duguje oštećenom. Pri tome, vreme utvrđivanja visine naknade i način njenog obračuna samo izuzetno mogu biti od uticaja na dospelost obaveze plaćanja naknade za pričinjenu štetu (videti Odluku Ustavnog suda Už-1327/2014 od 27. novembra 2014. godine, na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

U konkretnom slučaju tužbom je tražena i podnosiocu ustavne žalbe pravnosnažno dosuđena naknada štete (u vidu izmakle koristi) u visini iznosa koji je osnovano očekivao prema redovnom toku stvari. Stoga je pozivanje Privrednog apelacionog suda na odredbu člana 189. stav 2. kao Zakonom propisanog merila za utvrđenje visine naknade štete nastale oštećenjem određene stvari (obična šteta) , odnosno gubitka u već postojećoj imovini oštećenog (izmakla korist) , bez činjeničnog utemeljenja u odnosu na pravnosnažno dosuđeni iznos naknade podnosiocu ustavne žalbe u skladu sa postavljenim tužbenim zahtevom. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da izgubljena dobit mora imati utemeljenje u objektivnim okolnostima koje nesumnjivo potvrđuju osnovano očekivanje oštećenog da je tu naknadu u redovnom toku stvari realno mogao ostvariti. Dosuđena naknada podnosiocu ustavne žalbe u visini izgubljene dobiti koju bi on ostvario da je dalje prodavao trećim licima predmetnu robu je prihvaćena od strane drugostepenog suda. Dakle, Privredni apelacioni sud je u potpunosti prihvatio kao objektivno odmerenu dosuđenu naknadu štete podnosiocu ustavne žalbe u predmetnoj visini, i to bez pripadajuće zatezne kamate koju je veštak obračunao u iznosu od 2.121.225,74 dinara. Otuda se i trenutak dospelosti potraživanja naknade štete u vidu izmakle koristi, u takvoj činjeničnoj situaciji mora ceniti u odnosu na vreme kada je podnosilac ustavne žalbe sprečen da tu korist ostvari (prodajom po višoj ceni trećim licima), a ne u odnosu na vreme presuđenja koje predstavlja relevantan momenat dospeća naknade samo u slučaju kada je ista stvarno utvrđena i dosuđena po važećim tržišnim cenama u vreme presuđenja, a što ne proizlazi iz nalaza i mišljenja veštaka (određena prema razlici u ceni između profakture tuženog i ugovora koje je podnosilac ustavne žalbe zaključio sa trećim licima – kupcima). U konkretnom slučaju, dosuđeni iznos naknade podnosiocu ustavne žalbe je utvrđen u visini stvarnih cena u vreme nastanka spornog odnosa, a ne u visini tržišne cene te robe u vreme presuđenja. Primena tog merila za utvrđenje visine potraživanja nije bila sporna ni za drugostepeni sud, koji je tako dosuđen iznos izmakle koristi podnosiocu ustavne žalbe verifikovao potvrđivanjem prvostepene presude u tom delu. Pravno shvatanje o dospelosti naknade štete utemeljeno u odredbi člana 189. stav 2. ZOO mora imati i odgovarajuće činjenično opravdanje, a to je utvrđena visina štete po tržišnim cenama u vreme presuđenja. U konkretnom slučaju sudovi takvo merilo nisu primenili. Naprotiv, pravnosnažno je presuđeno da podnosilac ustavne žalbe ima pravo na naknadu pričinjene mu štete kao izmakle koristi odmerene na dan 31. decembar 2002. godine. St oga, i u odsustvu obrazloženja zašto u takvoj činjeničnoj situaciji nema mesta primeni odredbe člana 186. ZOO, Ustavni sud nalazi da osporena presuda u navedenom delu predstavlja izraz arbitrernog presuđenja.

Dakle, za podnosioca ustavne žalbe koji je bio onemogućen da dalje prodaje predmetnu robu, šteta je nastala kada zaključeni ugovori sa trećim licima nisu mogli biti realizovani. U takvoj situaciji, Ustavni sud ukazuje da, saglasno odredbi člana 186. ZOO, obaveza naknade štete dospeva trenutkom nastanka štete, a ne od dana presuđenja, kako činjenično i pravno neutemeljeno smatra Privredni apelacioni sud. Zakonska posledica sudski priznatog prava oštećenom na naknadu štete u visini izgubljene koristi je i postojanje prava istog na zakonsku zateznu kamatu saglasno odredbi č lana 277. stav 1. ZOO, počev od dospelosti, pa do isplate. Ovakva zakonska obaveza ima za cilj zaštitu imovinskih interesa oštećenog kroz institut tzv. „potpune naknade štete“ (član 190. ZOO) , koja se, pored ostalog, obezbeđuje i obavezom štetnika da oštećenom, ukoliko su za to ispunjeni uslovi, plati i zakonsku zateznu kamatu.

Na temelju rečenog, Ustavni sud ocenjuje da je podnosiocu ustavne žalbe donošenjem osporene presude, u delu u kome je potvrđen stav VII I tačka 2. izreke presuda Privrednog suda u Beogradu P. 7230/11 od 25. decembra 2012. godine , povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Razmatrajući preostale navode ustavne žalbe, koji se u suštini zasnivaju na tome da su odredbe ZOO primenjene na štetu podnosioca ustavne žalbe, jer je prihvaćen zastareli kompenzacioni prigovor tuženog, Ustavni sud je utvrdio da je u osporenom aktu, pored ostalog, navedeno da potraživanje tuženog nije bilo zastarelo u času kad su se stekli uslovi za prebijanje, imajući u vidu da su stranke potraživanja iz 1999. godine „sravnila“ u zapisniku sačinjenom 31. decembra 1999. godine, čime je podnosilac priznao potraživanje tuženog dospelo pre označenog datuma. Ovakvo obrazloženje osporene presude u navedenom delu, po mišljenju Ustavnog suda , zasnovano je na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava, te je stoga, polazeći od prethodno navedenog, ocenio da se navodi podnosioca vezani za zastarelost kompenzacionog prigovora tuženog ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 -Odluka US), Ustavni sud je u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu, te utvrdio da je osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 1833/13 od 5. juna 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 2. izreke poništio osporenu presudu, u delu u kome je potvrđen stav VI II tačka 2. izreke presude Privrednog suda u Beogradu P. 7230/11 od 25. decembra 2012. godine i odredio da isti sud ponovo odluči o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv stava VIII tačka 2. izreke presude Privrednog suda u Beogradu P. 7230/11 od 25. decembra 2012. godine.

7. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti