Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja postupka preko 13 godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 13 godina. Posebno je istaknuta neefikasnost prvostepenog suda, što je dovelo do dosuđivanja naknade nematerijalne štete podnositeljki.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-61/2012
23.10.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Jelice Hošek iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. oktobra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Jelice Hošek i utvrđuje da je u postupku koji vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1069/98, a okončan pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 9840/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jelica Hošek iz Novog Sada je 3. januara 2012. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je okončan pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 9840/10. Ustavnom žalbom osporen e su i presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P. 9840/10 od 29. marta 2011. godine i presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3153/11 od 9. novembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnositeljka ustavne žalbe je, između ostalog, navela: da je 18. februara 1998. godine protiv tuženog podnela tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu, radi isplate rente; da je presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1069/98 od 20. septembra 2002. godine usvojen njen tužbeni zahtev u celosti; da je Okružni sud u Novom Sadu rešenjem Gž. 39/04 od 20. oktobra 2004. godine usvojio žalbu tuženog, ukinuo navedenu presudu Opštinskog suda u Novom Sadu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje; da je presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 9840/10 od 29. marta 2011. godine odbijen tužbeni zahtev tužilje; da je prvostepena presuda potvrđena presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3153/11 od 9. novembra 2011. godine, iz čega proizlazi da je parnični postupak trajao skoro 14 godina. U pogledu osporenih presuda podnositeljka je navela da „nije zadovoljna kako su sudovi presudili u meritumu“.

Predložila je da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, pravo na naknadu nematerijalne štete i da odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Ukoliko se zbog trajanja postupka ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku, prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), kojim se uređuje postupak po ustavnoj žalbi, ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena sva pravna sredstva, dakle pre nego što je postupak okončan.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1069/98, odnosno Osnovnog suda u Novom Sadu P. 9840/10, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Jelica Hošek iz Novog Sada, ovde podnositeljka ustavne žalbe je 18. februara 1998. godine protiv tuženog L. H. iz Novog Sada podnela Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu, radi isplate rente – kao dela neto prihoda ostvarenog od osnovnih sredstava radnje čiji je osnivač bio suprug tužilje.

Povodom podnete tužbe formiran je predmet P. 1069/98. Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1069/98 od 25. februara 1998. godine tužilji je naloženo da ispravi i dopuni tužbu, što je ona i učinila podneskom od 18. marta 1998. godine. Pripremno ročište je održano 1. maja 1998. godine, a do donošenja presude sud je zakazao i održao tri ročišta za glavnu raspravu (21. oktobra 1998, 18. aprila 2001. i 20. septembra 2002. godine). Na ročištu od 18. aprila 2001. godine određeno je finansijsko veštačenje, a nalaz sa mišljenjem sudskog veštaka je dostavljen sudu nakon skoro godinu dana - 8. aprila 2002. godine. Parnične stranke su se izjasnile u pogledu obavljenog veštačenja, i tužilja je u podnesku od 30. avgusta 2002. godine konačno precizirala tužbeni zahtev prema nalazu veštaka. Nakon saslušanja veštaka na ročištu od 20. septembra 2002. godine zaključena je glavna rasprava i određeno da će pismeni otpravak presude biti dostavljen strankama.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1069/98 od 20. septembra 2002. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje i obavezan tuženi da joj po osnovu nasleđa isplati deo ostvarenog neto prihoda na radnji – trgovini, kako je navedeno u presudi.

Pismeni otpravak presude je 18. marta, odnosno 26. maja 2003. godine dostavljen parničnim strankama.

Tuženi je izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude.

Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 39/04 od 20. oktobra 2004. godine ukinuo ožalbenu presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1069/98 od 20. septembra 2002. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju rešenja je, između ostalog, navedeno da je prvostepena presuda doneta uz nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, pa se ne može ispitati da li je materijalno pravo pravilno primenjeno.

U ponovnom postupku pred Opštinskim sudom u Novom Sadu, u predmetu kome je dodeljen broj P. 9433/04, zakazano je 19 ročišta za glavnu raspravu, od kojih tri ročišta nisu održana iz razloga što veštak u ostavljenom roku nije dostavio izveštaj o obavljenom veštačenju, što tuženi nije pristupio na ročište, odnosno zbog nedostatka procesnih pretpostavki. Na održanim ročištima je sproveden dokazni postupak u kojem je ponovo obavljeno finansijsko veštačenje, prikupljena je potrebna dokumentacija, saslušane su parnične stranke i predloženi svedoci. Tužilja je podnela predlog za određivanje privremene mere zabrane otuđenja i opterećenja određenih nepokretnosti tuženog. Opštinski sud u Novom Sadu je rešenjem P. 9433/04 od 17. maja 2007. godine usvojio predlog za izdavanje privremene mere i zabranio otuđenje i opterećenje određenih nepokretnosti tuženog, ali je rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 4402/07 od 2. avgusta 2007. godine žalba tuženog usvojena pa je rešenje Opštinskog suda u Novom Sadu P. 9433/04 od 17. maja 2007. godine preinačeno, tako što je predlog za izdavanje privremene mere odbijen. Nakon 1. januara 2010. godine i sprovedene reforme u pravosuđu, postupak je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 9840/10. Navedeni sud je zakazao četiri ročišta za glavnu raspravu (16. aprila i 2. novembra 2010. godine, 25. januara i 29. marta 2011. godine), od kojih ročište od 2. novembra 2011. godine nije održano na zajednički predlog stranaka. Na održanim ročištima je sprovedeno dopunsko finansijsko veštačenje i saslušani su predloženi svedoci. U podnesku od 18. februara 2011. godine tužilja je postavila konačan tužbeni zahtev.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 9840/10 od 29. marta 2011. godine odbijen je tužbeni zahtev i obavezana je tužilja da tuženom naknadi parnične troškove.

Pismeni otpravak presude dostavljen je parničnim strankama sredinom juna 2011. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3153/11 od 9. novembra 2011. godine žalba tužilje je odbijena i potvrđena prvostepena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P. 9840/10 od 29. marta 2011. godine.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 5. decembra 2011. godine dostavljen punomoćniku tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe.

4. Odredbom Ustava, na čiju povredu se poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započeo 18. februara 1998. godine , podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu, a da je okončan presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3153/11 od 9. novembra 2011. godine, iz čega proizilazi da je postupak ukupno trajao preko 13 i po godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, može ukazivati da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Ispitujući uticaj svih navedenih kriterijuma na trajanje konkretnog parničnog postupka, Ustavni sud je na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti ocenio da je dužini postupka presudno doprinelo neefikasno i nedelotvorno postupanje prvostepenog suda. Naime, prvostepeni sud, do donošenja prve po redu presude, nije zakazivao ročišta za glavnu raspravu u periodima više od godinu dana (21. oktobra 1998, 18. aprila 2001. i 20. septembra 2002. godine), a prvu presudu (P. 1069/98 od 20. septembra 2002. godine) je doneo nakon četiri i po godine od podnošenja tužbe (18. februara 1998. godine). Pored toga, pismeni otpravak presude je dostavio parničnim strankama nakon šest meseci od donošenja presude. Međutim, navedena prvostepena presuda je ukinuta rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 39/04 od 20. oktobra 2004. godine, zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Sledeću presudu u ponovnom postupku prvostepeni sud je doneo posle šest godina (P. 9840/10 od 29. marta 2011. godine), odnosno posle 13 godina od podnošenja tužbe.

Ustavni sud je našao da je predmetni postupak bio u izvesnoj meri činjenično složen, jer je sud odredio nekoliko veštačenja, pa i dopunsko veštačenje u cilju utvrđivanja i razjašnjenja činjenica bitnih za presuđenje, za koje je bilo potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže. Međutim, Sud je ocenio da određena složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari ne mogu opravdati navedeno trajanje postupka, kao i da je sud bio dužan da obezbedi da veštaci u primerenom roku dostave svoje nalaze sa mišljenjem. Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka ustavne žalbe imala legitiman materijalni i moralni interes da sud u razumnom roku okonča parnicu koju je vodila radi isplate rente koja bi joj eventualno pripadala po osnovu nasleđa iza smrti supruga, kao i da svojim ponašanjem nije doprinela dužini trajanja postupka.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, nužno dovodi do zaključka da je u konkretnom slučaju parnica neopravdano dugo trajala i da nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica nedelotvornog i neefikasnog postupanja Opštinskog suda u Novom Sadu.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1069/98, a okončan pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 9840/10, odlučujući kao u tački 1. izreke, prvi deo.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, određenu složenost predmeta spora, dužinu trajanja osporenog postupka i postupanje prvostepenog suda. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu kompenzaciju podnositeljki za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U odnosu na osporene presude i istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se podnositeljka ustavne žalbe samo formalno pozvala na povredu označenog ustavnog prava, a da pri tome nije navela ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine tog prava, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporene presude, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja postupka preko 13 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti