Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 14 godina. Kao glavni razlog neefikasnosti navedeno je postupanje suda, uz utvrđivanje prava podnositeljke na naknadu štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Olge Radinović iz Beograda na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. septembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Olge Radinović i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 56715/10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

 

   

1. Olga Radinović iz Beograda je 23. aprila 2009. godine preko punomoćnika Zorana Vučićevića i Milana Ivanovića, advokata iz Beograda, izjavila ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na delotvoran pravni lek, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije i člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u postupku koji se tada vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4446/03.
   
U ustavnoj žalbi je navedeno da je parnični postupak pokrenut 1996. godine, ali da još uvek nije okončan niti je doneta meritorna odluka, kao i da je podnositeljka nekoliko puta urgirala za zakazivanje ročišta i ubrzanje postupka. U ustavnoj žalbi je ukratko izložen i tok postupka. Podnositeljka je predložila da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i da joj utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete.
   
2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
   
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta P. 56715/10 Prvog osnovnog suda u Beogradu (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4446/03) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
   
Tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, je 10. decembra 1996. godine podnela Drugom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženih Branislava Radinovića i Branislave Radinović kojom je tražila da se utvrdi da je ona vlasnik ½ trosobnog stana na drugom spratu i ½ potkrovlja iznad tog stana, koji se nalaze u levom delu zgrade broj 30 u Ulici zmajevačkoj u Beogradu na katastarskim parcelama br. 251. i 254, zemljišnoknjižni uložak broj 247, KO Žarkovo, a što bi tuženi bili dužni priznati, kao i da se navedeni deo stana i potkrovlja izdvaja iz ostavinske mase iza smrti pok. Srboljuba Radinovića.
      
Nakon tri zakazana, ali neodržana ročišta (dva zbog toga što drugotužena nije bile uredno pozvana - 14. aprila i 2. juna 1997. godine, a jedno - 8. septembra 1997. godine zbog „sprečenosti postupajućeg sudije“), prvo ročište za glavnu raspravu je održano 4. novembra 1997. godine, na kome je rešenjem toj parnici spojen predmet P. 5439/07, koji se vodio između istih stranaka.
   
U toku 1998. godine bila su zakazana četiri ročišta za glavnu raspravu, od kojih su dva održana, a dva su odložena, od kojih jedno zbog „sprečenosti postupajućeg sudije“.
       
Tokom 1999. godine bila su zakazana tri ročišta za glavnu raspravu. Ročište zakazano za 18. februar 1999. godine nije održano, ponovo „zbog sprečenosti postupajućeg sudije“, dok je ročište zakazano za 18. mart 1999. godine održano. Ročište zakazano za 4. jun 1999. godine nije održano, s tim što je na tom ročištu naloženo tužiocu da u roku od 30 dana dostavi predlog za mirno rešenje spora ili da obavesti sud o ishodu pokušaja za mirno rešenje, uz konstataciju da se rasprava odlaže na neodređeno vreme.
       
Ročište zakazano za 18. januar 2000. godine nije održano, jer je punomoćnik tužioca obavestio Opštinski sud da su u toku pregovori radi mirnog rešenja spora, pa je iz tog razloga rasprava odložena na neodređeno vreme. Nakon toga, podneskom drugotužene od 23. marta 2000. godine, je istaknuto da nije u izgledu mirno rešenje spora, te je urgirano zakazivanje ročišta za glavnu raspravu. Nakon toga, Opštinski sud je zakazao ročište za 6. septembar 2000. godine koje nije održano, jer tužilac nije bio uredno pozvan. Sledeće ročište je bilo zakazano za 7. decembar 2000. godine, ali ni ono nije održano. Na tom ročištu je naloženo tužiocu da se izjasni kada je izgrađena predmetna nepokretnost i da dostavi kopiju tužiljine radne knjižice.
       
Opštinski sud je 7. februara 2001. godine uputio dopise različitim firmama i udruženjima, u kojima je radio pok. Srboljub Radinović, radi dostave podataka o njegovim primanjima. Ročište zakazano za 30. mart 2001. godine nije održano, jer nisu stigli izveštaji traženi dopisima od 7. februara 2001. godine. Opštinski sud je zatim 25. aprila 2001. godine naložio punomoćniku tužilje da dostavi adrese pravnih lica u kojima je pok. Srboljuba Radinovića radio. Nakon toga, Opštinski sud je između 24. jula 2001. godine i 30. oktobra 2002. godine još četiri puta upućivao punomoćniku tužilje dopis iste sadržine – tražeći adrese pravnih lica u kojima je radio pok. Srboljub Radinović. Opštinski sud je 28. januara 2003. godine doneo rešenje P. 7755/96 kojim je konstatovao da se tužba smatra povučenom, uz obrazloženje da punomoćnik tužilje nije odgovorio ni na jedan od pet dopisa kojima mu je naloženo da dostavi tražene adrese. Na ročištu održanom 17. juna 2003. godine, parnične stranke su se saglasile da se izjavljena žalba tužilje protiv rešenja od 28. januara 2003. godine tretira kao predlog za vraćanje u pređašnje stanje, pa je isti i usvojen, uz konstataciju da je u izgledu mirno rešenje spora. Ročište zakazano za 25. jun 2003. godine nije održano, jer su stranke izjavile da je u izgledu mirno rešenje spora. Opštinski sud je 16. aprila 2004. godine uputio dopis strankama sa nalogom da se izjasne da li je došlo do mirnog rešenja spora, da bi drugotužena podneskom od 9. jula 2004. godine obavestila sud da nije došlo do mirnog rešenja spora. Opštinski sud je zatim 10. novembra 2004. godine održao ročište za glavnu raspravu, te uputio dopis Fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje kojim je tražena izveštaj o primanjima tužilje i prvotuženog za period od 1964. godine do 25. februara 1980. godine.
       
U toku 2005. godine bila su zakazano tri ročišta za glavnu raspravu, od koji su dva održana, dok ročište zakazano za 10. februar 2005. godine nije održano „zbog sprečenosti postupajućeg sudije“.
       
Tokom 2006. godine, Opštinski sud je zakazao tri ročišta, od kojih su dva održana - 8. marta i 8. juna 2006. godine, dok ročište zakazano za 18. oktobar 2006. godine nije održano „zbog sprečenosti postupajućeg sudije“. Tužilja je podneskom od 8. juna 2006. godine, pored već postojećih istakla i novi tužbeni zahtev, zahtevajući da se utvrdi da predmetna nepokretnost predstavlja bračnu tekovinu tužilje i pok. Srboljuba Radinovića. Tužilja je podneskom od 28. decembra 2006. godine urgirala zakazivanje ročišta.
       
Tokom 2007. godine, Opštinski sud je zakazao dva ročišta za glavnu raspravu, ali nijedno nije održano. Naime, ročište zakazano za 25. oktobar 2007. godine otkazano je radi ustupanja predmeta veću Opštinskog suda za porodične sporove, dok ročište zakazano za 26. decembar 2007. godine nije održano, ovoga puta zbog sprečenosti punomoćnika drugotužene.
       
U toku 2008. godine, Opštinski sud je zakazao šest ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva nisu održana - 12. marta 2008. godine ročište nije održano, jer drugotužena nije bila uredno pozvana, a trebalo je saslušati parnične stranke, dok ročište zakazano za 15. oktobar 2008. godine nije održano „zbog sprečenosti postupajućeg sudije“.
       
Tokom 2009. godine, Opštinski sud je zakazao tri ročišta za glavnu raspravu, od kojih su dva održana - 30. januara i 17. novembra 2009. godine, dok je ročište zakazano za 24. mart 2009. godine otkazano pismenim putem. Tužilja je podnescima od 18. maja i 16. septembra 2009. godine urgirala da se što pre zakažu ročišta za glavnu raspravu. Opštinski sud je 15. juna 2009. godine doneo rešenje Su. 02/09-609 kojim je taj predmet ustupljen u rad specijalizovanom porodičnom veću istoga suda.
       
U toku 2010. godine, sada pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu (u daljem tekstu: Osnovni sud) bilo je zakazano pet ročišta za glavnu raspravu, od kojih su tri održana, dok dva nisu (ročište zakazano za 8. april 2010. godine nije održano zbog sprečenosti sudije, dok ročište zakazano za 19. oktobar 2010. godine nije održano zbog štrajka zaposlenih u pravosuđu). Osnovni sud je 13. aprila 2010. godine odredio izvođenje dokaza veštačenjem, koje je obavljeno, a pismeni nalaz i mišljenje veštaka su dostavljeni sudu 7. juna 2010. godine.
       
Tokom 2011. godine, pred Osnovnim sudom su održana dva ročišta za glavnu raspravu - 17. marta, na kome je saslušana drugotužena i 30. juna. Veštak je 11. aprila 2011. godine dostavio sudu dopunski nalaz i mišljenje.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbom člana 36. stav 2. Ustava zajemčeno je svakom pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.
S obzirom na to da se odredbe člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije sadržinski gotovo ne razlikuju od odredaba člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije, Ustavni sud je eventualnu povredu prava cenio u odnosu na navedene odredbe Ustava.

Pored navedenih odredaba Ustava i Evropske konvencije, za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao do 23. februara 2005. godine, i Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ZPP), koji se sada primenjuje.
Zakonom o parničnom postupku iz 1977. godine bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).
   
Odredbom člana 10. ZPP je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.
   
5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku.

Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, koji započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je stanovišta da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja parničnog postupka u konkretnom slučaju mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen devet godina i 11 meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe Opštinskom sudu 10. decembra 1996. godine, pa do danas.
Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak do podnošenja ustavne žalbe trajao 12 godina i četiri meseca.

Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je zaključio da je u ovom parničnom predmetu bilo nešto složenijih pravnih i činjeničnih pitanja, ali ne u tolikoj meri da bi opravdala trajanje parnice od 14 i po godina.
Predmet spora je nesumnjivo bio od velikog značaja za podnositeljku ustavne žalbe, jer se njime, u suštini, rešavalo o pravu vlasništva na polovini predmetne nepokretnosti.
       
Što se tiče ponašanja podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud ocenjuje da je i ona svojim postupanjem donekle doprinela dugom trajanju sudskog postupka. Naime, Opštinski sud je 25. aprila 2001. godine naložio punomoćniku tužilje da dostavi adrese pravnih lica u kojima je pok. Srboljub Radinović radio, radi utvrđivanja njegovih novčanih primanja. Nakon toga, Opštinski sud je u periodu od 24. jula 2001. godine do 30. oktobra 2002. godine još četiri puta punomoćniku tužilje upućivao dopise iste sadržine, međutim, ni tužilja niti njen punomoćnik nisu postupili po nalogu suda, niti su se na bilo koji drugi način obraćali sudu. Stoga se taj period neaktivnosti koji je, de facto, trajao godinu i devet meseci ne može pripisati odgovornosti suda, već podnositeljki ustavne žalbe. Takođe, ni period od juna 2003. godine do jula 2004. godine se ne može staviti na teret sudu, s obzirom na to da su u navedenom periodu stranke pokušavale da spor reše mirnim putem.

Ipak, osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka je neefikasno postupanje Opštinskog suda. Naime, Opštinski sud je prvo ročište za glavnu raspravu održao tek 11 meseci nakon podnošenja tužbe. Istina, sud je prvo ročište za glavnu raspravu zakazao za 14. april 1997. godine, ali je to ročište i ročište zakazano za 2. jun 1997. godine odloženo zbog toga što drugotužena nije bila uredno pozvana, dok ročište zakazano za 8. septembar 1997. godine nije održano, jer postupajući sudija nije došao. Pored toga, još šest ročišta za glavnu raspravu nije održano „zbog sprečenosti postupajućeg sudije“, što je svakako značajno doprinelo odugovlačenju predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud nalazi da sama činjenica da prvostepeni sud, u predmetu koji nije bio izuzetno složen, ni nakon 14 godina i šest meseci od podnošenja tužbe, još uvek nije meritorno odlučio o tužbi i istaknutim tužbenim zahtevima, ukazuje da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno Ustavom zajemčeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud i u ovom predmetu ukazuje da je dužnost suda da postupak sprovede bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguje i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.
       
6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je, pre svega, postupanje Opštinskog suda dovelo do toga da parnični postupak koji se vodi radi utvrđivanja prava suvlasništva na predmetnoj nepokretnosti, ni nakon 14 i po godina još uvek nije okončan.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona, a u tački 3. izreke je naloženo Osnovnom sudu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak u predmetu P. 1551/10 okončao u najkraćem roku.

7. Po oceni Ustavnog suda, navodi podnositeljke ustavne žalbe da joj je zbog dužine trajanja postupka povređeno i pravo na pravno sredstvo, utvrđeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava, nisu osnovani. Ustavni sud ukazuje da je, saglasno načelu zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. stav 1. Ustava, sam Ustav u članu 170. predvideo ustavnu žalbu kao sredstvo koje se može izjaviti protiv akata, ali i radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva. Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da, kada je u pitanju povreda prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, dakle i u toku postupka. Na taj način, prema oceni Ustavnog suda, obezbeđeno je formalno i suštinski, delotvorno i efikasno pravno sredstvo kojim se preispituje „razumnost“ dužine trajanja postupka pred državnim organima i organizacijama kojima su poverena javna ovlašćenja, a koji odlučuju o pravima i obavezama pojedinaca ili krivičnim optužbama (videti Odluku Ustavnog suda Už-1452/2008 od 3. februara 2011. godine). Ustavni sud ukazuje i da je prema stavu Evropskog suda za ljudska prava (videti Odluku u predmetu Vinčić i drugi protiv Srbije, broj 44698/06), ustavna žalba, u načelu, delotvorno i efikasno pravno sredstvo u Republici Srbiji za zaštitu Ustavom garantovanih prava, pa tako i prava na suđenje u razumnom roku, pa je stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević