Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Poništava presudu Apelacionog suda zbog pogrešne primene materijalnog prava u vezi sa zastarelošću potraživanja. Sud je arbitrerno ocenio da rešenje Saveznog ministra odbrane ne predstavlja priznanje duga.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-6102/2018
26.06.2025.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. G. iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. juna 2025. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba M. G. i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1740/18 od 21. marta 2018. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1740/18 od 21. marta 2018. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 25467/16 od 28. novembra 2017. godine.
3. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.
4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.
O b r a z l o ž e nj e
1. M. G. iz Niša je 22. maja 2018. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1740/18 od 21. marta 2018. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i prava na pravično suđenje, utvrđenih, odnosno zajemčenih odredbama člana 21. st. 1 do 3. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i povrede prava na delotvorni pravni lek iz člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da Apelacioni sud u Beogradu nije postupio po Odluci Už-11540/2013 od 3. marta 2016. godine, kojom je poništena prethodna drugostepena presuda u ovoj pravnoj stvari, a u kojoj se Ustavni sud pozvao na svoju ranije donetu Odluku Už-790/2008 od 9. decembra 2010. godine; da su Osnovni sud u Nišu i Drugi opštinski sud u Beogradu donosili drugačije odluke povodom identičnih tužbenih zahteva, a kako su te odluke potvrđene od strane nadležnih drugostepenih sudova, sledi da je donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu podnosiocu ustavne žalbe povređeno i pravo na pravnu sigurnost jednake zaštite.
Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu drugostepenu presudu, kao i da podnosiocu utvrdi pravo na naknadu materijalne štete u visini nedosuđenog novčanog potraživanja i nematerijalne štete, zbog povrede Ustavom zajemčenih prava, u iznosu od 450.000 dinara.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, nakon izvršenog uvida u dokumentaciju koja je dostavljena uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 47178/10 od 20. oktobra 2011. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da mu tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane, na ime sticanja bez osnova, isplati određen novčani iznos sa propisanom zateznom kamatom od dana dospeća do konačne isplate.
Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu je doneo presudu Gž. 5891/12 od 30. oktobra 2013. godine, kojom je žalbu odbio i navedenu prvostepenu presudu u celini potvrdio.
Ustavni sud je na sednici održanoj 3. marta 2016. godine doneo Odluku Už-11540/2013, kojom je usvojio ustavnu žalbu M. G. i utvrdio da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5891/12 od 30. oktobra 2013. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Kao način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je poništio presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5891/12 od 30. oktobra 2013. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 47178/10 od 20. oktobra 2011. godine.
U obrazloženju Odluke je, pored ostalog, navedeno da je iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze, Ustavni sud utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe M. G, u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, bio u gotovo identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i podnositeljka ustavne žalbe u predmetu Už-790/2008, zbog čega je Odluka utemeljena na razlozima datim u obrazloženju Odluke Už-790/2008 od 9. decembra 2010. godine (u daljem tekstu: Odluka od 9. decembra 2010. godine).
Odlukom od 9. decembra 2010. godine, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu N. L. i utvrdio da je presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 2398/07 od 17. aprila 2008. godine povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je poništio osporenu revizijsku presudu i odredio da Vrhovni kasacioni sud ponovo odluči o reviziji izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 2302/07 od 4. aprila 2007. godine.
U obrazloženju tada osporene revizijske presude bilo je, pored ostalog, navedeno: da je u drugostepenoj presudi pravilno primenjeno materijalno pravo kada je tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe odbijen zbog zastarelosti potraživanja usled proteka roka zastarelosti od deset godina iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima; da je od dana uplate otkupne cene stana na račun tužene – 15. februara 1992. godine, do dana podnošenja zahteva za obeštećenje van spora – 14. juna 2005. godine, protekao rok od deset godina predviđen odredbom člana 371. navedenog Zakona; da se rešenje Saveznog ministarstva za odbranu broj 1777 – 2 od 22. oktobra 1997. godine ne može smatrati priznanjem duga od strane tužene, u smislu člana 387. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.
Rešenjem Saveznog ministra za odbranu broj 1777 – 2 od 22. oktobra 1997. godine, čija je sadržina takođe interpretirana u obrazloženju Odluke od 9. decembra 2010. godine, bilo je, pored ostalog, predviđeno da će se licu koje je izvršilo uplatu sredstava po rešenju SSNO („Službeni vojni list“, br. 1/92 i 6/92), za otkup stana iz vojnostambenog fonda na teritoriji današnje SRJ i traži povraćaj razlike između uplate i ugovorene otkupne cene stana, odnosno povraćaj celog iznosa uplate zbog neizvršenog otkupa stana, vratiti sredstva u revalorizovanom iznosu, kao i da se licima koja traže povraćaj sredstava uplaćenih za otkup stana za stan koji se nalazi van teritorije današnje SRJ, ne vrši isplata pre usvajanja deobnog bilansa između SRJ i otcepljenih republika bivše SFRJ.
U obrazloženju Odluke od 9. decembra 2010. godine je, pored ostalog, navedeno: da je, u konkretnom slučaju, pravo podnositeljke ustavne žalbe da zahteva ispunjenje obaveze nastalo 15. februara 1992. godine, kada je u cilju otkupa stana iz stambenog fonda bivše JNA uplatila otkupnu cenu stana, pri čemu nije došlo do zaključenja ugovora o otkupu stana sa tuženom; da je odredbom člana 387. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima propisano da se priznanje duga može izvršiti ne samo izjavom poveriocu, nego i na posredan način, kao što su davanje otplate, plaćanje kamate, davanje obezbeđenja; da je, po shvatanju Suda, nabrajanje načina posrednog priznanja duga navedeno samo egzemplarno, odnosno, da se i neko drugo ponašanje dužnika može smatrati posrednim načinom priznanja duga ukoliko se bez sumnje može zaključiti da dužnik tim ponašanjem jasno manifestuje svoju volju da prizna dug; da je za priznanje duga dovoljno svako ponašanje dužnika koje predstavlja potvrdu dužnikove obeveze prema poveriocu; da iz sadržine rešenja Saveznog ministra za odbranu proizlazi da se njime jasno manifestuje volja dužnika (tužene) da prizna da uplaćena sredstva za otkup stana iz vojnostambenog fonda koji se nalazi van teritorije SRJ drži bez pravnog osnova, pri čemu, nije od značaja činjenica da se navedeno rešenje ne odnosi na tačno određeno lice, niti na tačno utvrđen iznos duga, jer su lica na koja se odnosi odrediva, a njime se priznaje dug u osnovi, čiji je iznos takođe odrediv; da Vrhovni sud Srbije u revizijskoj odluci samo jednom rečenicom navodi „da se rešenje Saveznog ministarstva za odbranu od 22. oktobra 1997. godine u vezi postupanja sa uplaćenim sredstvima za otkup stana iz vojnog stambenog fonda ne može smatrati priznanjem duga u smislu odredbe člana 387. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud“, dok Okružni sud u Beogradu, kao drugostepeni sud, smatra da se navedeno rešenje ne može smatrati priznanjem duga, jer se ono može učiniti izjavom poveriocu i to na jasan i nedvosmislen način, kao i na posredan način, kao što su davanje otplate, plaćanje kamate, davanje obezbeđenja duga, u smislu odredbe člana 387. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, a ne donošenjem rešenja od strane Saveznog ministra za odbranu; da iz navedenog proizlazi da se ni Okružni sud u Beogradu, a ni Vrhovni sud Srbije, kao revizioni sud, nisu jasno i decidno izjasnili o tome da li se priznanje duga može učiniti samo na način koji je opisan u članu 387. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima ili i na neki drugi način.
Nakon prijema Odluke Už-11540/2013 od 3. marta 2016. godine, Apelacioni sud u Beogradu je ponovo odlučio o žalbi tužioca, pa je rešenjem Gž. 4836/16 od 17. avgusta 2016. godine ukinuo presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 47178/10 od 20. oktobra 2011. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.
Prvi osnovni sud u Beogradu je u ponovnom postupku doneo presudu P. 25467/16 od 28. novembra 2017. godine, kojom je još jednom odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.
Postupajući po žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž. 1740/18 od 21. marta 2018. godine, kojom je žalbu odbio i navedenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu u celini potvrdio.
U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je tužilac, kao profesionalno vojno lice, bio raspoređen na rad u granizonu Sarajevo; da mu je u tom svojstvu bio dodeljen na korišćenje stan u Sarajevu; da je po nalogu tužene, dana 15. februara 1992. godine, uplatio Narodnoj banci Jugoslavije, na ime akontacije za otkupnu cenu predmetnog stana, iznos od 550.000 tadšnjih dinara, koji iznos je potom isplaćen Vojnoj ustanovi za gazdovanje stambenim fondom; da je 16. aprila 1992. godine tužilac dobio prekomandu u garnizon Niš, gde se preselio, a i sada živi tamo; da do overe ugovora o otkupu predmetnog stana nikada nije došlo zbog ratnih dejstava na području Bosne i Hercegovine, tako da tužilac stan nikada nije ni koristio; da se nakon prestanka rata tužilac obraćao kantonalnim organima u Sarajevu zahtevom za dodelu predmetnog stana kao izbeglom i raseljenom licu, ali mu je takav zahtev odbijen kao neosnovan; da je prvostepeni sud, na ovako utvrđeno činjenično stanje, pravilno primenio materijalno pravo, i to odredbe čl. 371, 387. i 392. Zakona o obligacionim odnosima, nalazeći da je potraživanje tužioca zastarelo, a razloge koje daje prvostepeni sud se u celini prihvataju kao potpuni i jasni; da je pravilno prvostepeni sud ocenio da rešenjem Saveznog ministra za odbranu od 22. oktobra 1997. godine tužena nije priznala dug, te da, u smislu člana 387. Zakona o obligacionim odnosima, nije došlo do prekida zastarelosti; da iz pomenutog rešenja proizlazi da se u odnosu na lica koja su otkupila stanove na području van SRJ to rešenje ne može smatrati priznanjem duga, jer je povraćaj iznosa otkupne cene odložen do usvajanja deobnog bilansa SRJ i otcepeljenih republika bivše SFRJ; da priznanje duga može proizvesti pravno dejstvo samo ukoliko je takva izjava nedvosmislena, jasno određena i bezuslovna ili se iz ponašanja dužnika može sa sigurnošću utvrditi njegova volja za isplatom dugovanog iznosa; da izjava o priznanju mora biti određena ili odrediva, a zahtev za određenošću se manifestuje kroz kumulativnu određenost ili odredivost poverioca, dužnika, osnova i visine potraživanja; da rešenje od 22. oktobra 1997. godine ne sadrži dužnika isplate, poverioca isplate, niti iznos konkretnog potraživanja na koje se priznanje odnosi, pa ne može predstavljati izjavu o priznanju duga, već je reč o budućoj isplati koja je uslovljena prethodnim donošenjem deobnog bilansa, koji predstavlja odložni uslov za isplatu otkupne cene za lica koja su stanove otkupila van područja SRJ; da se stoga i po nalaženju drugostepenog suda, navedeno rešenje ne može smatrati priznanjem duga i da nije došlo do prekida zastarelosti, pa kako je otkupna cena u korist tužene uplaćena 15. aprila 1992. godine, a tužba u ovoj pravnoj stvari podneta 24. jula 2007. godine, sledi da je protekao desetogodišnji rok zastarelosti potraživanja iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89-Odluka USJ i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) je propisano: da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti (član 371.); da se zastarevanje prekida kada dužnik prizna dug, da se priznanje duga može učiniti ne samo izjavom poveriocu, nego i na posredan način, kao što su davanje otplate, plaćanje kamate, davanje obezbeđenja (član 387.); da posle prekida zastarevanje počinje teći iznova, a vreme koje je proteklo pre prekida ne računa se u zakonom određeni rok za zastarelost, da zastarevanje prekinuto priznanjem od strane dužnika počinje teći iznova od priznanja (član 392. st. 1. i 2.).
5. Razmatrajući navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac ustavne žalbe ovim navodima ukazuje na to da Apelacioni sud u Beogradu nije postupio u skladu sa Odlukom Už-11540/2013 od 3. marta 2016. godine, u kojoj se Sud pozvao na argumentaciju i stavove iznete u Odluci od 9. decembra 2010. godine.
S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na odredbu člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda. Takođe, članom 171. Ustava je utvrđeno da je svako dužan da poštuje i izvršava odluku Ustavnog suda i da Ustavni sud svojom odlukom uređuje način njenog izvršenja, a odredbom člana 104. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23) propisano je da su državni organi dužni da, u okviru svojih prava i dužnosti, izvršavaju odluke i rešenja Ustavnog suda. Dakle, reč je ne samo o zakonskoj, već i ustavnoj obavezi poštovanja i izvršavanja odluka Ustavnog suda, koje su po svojoj prirodi konačne, izvršne i opšteobavezujuće (član 166. stav 2. Ustava).
Primenjujući napred izneto na konkretan slučaj, Ustavni sud najpre konstatuje da je u pravcu izvršenja Odluke Už-11540/2013 od 3. marta 2016. godine, u suštini, bilo potrebno obrazložiti da li Rešenje Saveznog ministra za odbranu broj 1777 – 2 od 22. oktobra 1997. godine (u daljem tekstu: Rešenje od 22. oktobra 1997. godine) može imati karakter izjave o priznanju duga kojom se prekida zastarevanje.
Potvrđujući prvostepenu odbijajuću presudu, koja je doneta u postupku izvršenja navedene odluke Suda, Apelacioni sud u Beogradu je pošao od toga da izjava o priznanju duga mora biti određena ili odrediva, pri čemu se zahtev za određenošću manifestuje kroz kumulativnu određenost ili odredivost poverioca, dužnika, osnova i visine potraživanja. Rešenje od 22. oktobra 1997. godine, po oceni Apelacionog suda u Beogradu, ne sadrži dužnika isplate, poverioca isplate, niti iznos konkretnog potraživanja na koje se priznanje odnosi, zbog čega ne predstavlja izjavu o priznanju duga, već je reč o budućoj isplati koja je uslovljena prethodnim donošenjem deobnog bilansa između država sukcesora bivše SFRJ, a koji predstavlja odložni uslov za povraćaj otkupne cene za lica koja su stanove otkupila van područja SRJ.
Ustavni sud je u Odluci od 9. decembra 2010. godine ocenio da iz sadržine Rešenja od 22. oktobra 1997. godine proizlazi da se njime jasno manifestuje volja dužnika (tužene) da prizna da uplaćena sredstva za otkup stana iz vojno-stambenog fonda koji se nalazi van teritorije SRJ drži bez pravnog osnova, kao i da, u konkretnom slučaju, nije od značaja činjenica da se navedeno rešenje ne odnosi na tačno određeno lice, niti na tačno utvrđen iznos duga, jer su lica na koja se odnosi odrediva, a njime se priznaje dug u osnovi, čiji je iznos takođe odrediv.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je, u konkretnom slučaju, osnovan navod podnosioca ustavne žalbe o priznanju duga od strane Saveznog ministra za odbranu, tj. da je 22. oktobra 1997. godine došlo do prekida zastarelosti, u smislu člana 387. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (identičan stav je Ustavni sud izrazio u Odluci Už-2675/2012 od 7. maja 2015. godine, koja je objavljena na internet stranici Ustavnog suda www.ustavni.sud.rs), iz čega dalje sledi da ocena Apelacionog suda u Beogradu po kojoj Rešenje od 22. oktobra 1997. godine ne predstavlja izjavu o priznanju duga, jer ne sadrži dužnika isplate, poverioca isplate, niti iznos konkretnog potraživanja na koje se priznanje odnosi, nije zasnovana na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava.
Apelacioni sud u Beogradu je još konstatovao da je u Rešenju od 22. oktobra 1997. godine sadržan odložni uslov za isplatu, koji još uvek nije ispunjen, imajući u vidu da nije zaključen deobni bilans između država sukcesora bivše SFRJ. Postojanje odložnog uslova za isplatu, koji još uvek nije ostvaren, predstavlja još jedan od razloga zbog kojeg Apelacioni sud u Beogradu smatra da donošenje Rešenja od 22. oktobra 1997. godine nije imalo za posledicu prekid zastarelosti, u okolnostima konkretnog slučaja.
Prema stanovištu Ustavnog suda, odredbe člana 387. Zakona o obligacionim odnosima su jasne, precizne i predvidive. Priznanje duga, bez obzira na to da li je učinjeno putem izjave dužnika ili na neki posredan način (davanjem otplate, plaćanjem kamate, davanjem obezbeđenja), ima za posledicu prekid zastarelosti. Stoga i izjava o priznanju duga koja, kao u konkretnom slučaju, istovremeno sadrži odložni uslov pod kojim će dužnik ispuniti obavezu, takođe, ima za posledicu prekid zastarelosti, jer dužnik njome najpre potvrđuje da dug postoji. S druge strane, Ustavni sud konstatuje da je dužnik, u konkretnom slučaju, ispunjenje svoje obaveze opteretio odložnim uslovom jednostranom izjavom volje. Dakle, sa pomenutim uslovom se nisu saglasili poverioci, tačnije, lica koja traže povraćaj sredstava uplaćenih na ime otkupa za stanove koji se nalaze van teritorije nekadašnje SRJ, među njima i podnosilac ustavne žalbe. S tim u vezi, Ustavni sud zaključuje da se takav uslov, u okolnostima konkretnog slučaja, ima smatrati nepostojećim.
Ustavni sud, takođe, ima u vidu i činjenicu da podnosilac ustavne žalbe tužbom nije zahtevao ispunjenje ugovora o otkupu stana, već samo povraćaj unapred uplaćenog novčanog iznosa otkupne cene za stan u Sarajevu, pri čemu ugovor o otkupu stana nikada nije ni zaključen zbog ratnih dejstava na području Bosne i Hercegovine. Prema tome, čak i ako se zanemari prethodno izneta konstatacija da se predmetni uslov, u okolnostima konkretnog slučaja, ima smatrati nepostojećim, Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno neprihvatljivo stanovište Apelacionog suda u Beogradu da je povraćaj novčanih sredstava uopšte mogao biti uslovljen prethodnim donošenjem deobnog bilansa između SRJ i otcepljenih republika bivše SFRJ.
Sledom svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1740/18 od 21. marta 2018. godine povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.
6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti samo poništajem osporene drugostepene presude i određivanjem da Apelacioni sud u Beogradu donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 25467/16 od 28. novembra 2017. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.
Ustavni sud nije posebno razmatrao navode o povredi prava na pravnu sigurnost, kao sastavnog elementa prava na pravično suđenje, prava na delotvorni pravni lek iz člana 13. Evropske konvencije, kao i načela iz člana 21. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i odredio način otklanjanja štetnih posledica.
7. Odlučujući o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje dovoljna mera da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija. Pri tome, Ustavni sud ima u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava otkloniti poništajem osporene drugostepene presude. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio zahtev za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke.
8. U vezi sa zahtevom podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, Ustavni sud ocenjuje da je ovakav zahtev preuranjen, jer će o njegovoj žalbi biti ponovo odlučivano, te je ovaj zahtev odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u tački 4. izreke.
9. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Snežana Marković, s.r.